Тихомил (српски велики жупан)

Тихомил (лат. Tycomil) је личност из Летописа попа Дукљанина, о коме нема помена у другим историјским изворима. Према поменутом Летопису, био је савременик Часлава, познатог српског владара из прве половини 10. века. Као истакнути ратник, постао је жупан Дрине и зет неименованог бана Рашке. Након смрти Часлава, а потом и самог бана, Тихомил је постао нови владар у Рашкој области, узевши тим поводом нову титулу великог жупана. Услед позне природе Летописа и недостатка потврде у другим изворима, у историографији постоје различита мишљења о историчности Тихомила и веродостојности казивања о поменутим збивањима.

Кнежевина Србија за време владавине кнеза Часлава, средином 10. века

За великог жупана Тихомира из 12. века погледајте страницу Тихомир (велики жупан из 12. века).

Име

Рукописне верзије и издања Летописа попа Дукљанина бележе његово име у облицима: Tycomil, Tychomil, Ticomil, Tichomil, Tehomil, Techomilus. Иако поменути облици изричито сведоче да је његово име гласило Тихомил, што је прихваћено у историографији, поједини истраживачи су у својим радовима употребљавали и облик Тихомир, који нема потврду у изворима.

Казивање у Летопису

У Летопису се каже да је Тихомил у младости живео у пределу званом Срага, као син неименованог свештеника из села званог Рабика. Служио је као пастир код извесног кнеза Будиислава. Тихомил је био снажан и вешт као ловац, па се истакао у кнежевој служби. Када је лову случајно убио кнежевог пса, уплашио се кнежеве срџбе, те се дао у бекство, ступивши у војну службу.

Летопис даље саопштава да је за време владавине Часлава, средином 10. века, дошло до рата између Срба и Мађара, а војске су се среле код места званог Цвилин на обали реке Дрине. Мађари су били поражени, а њиховог војводу Киша убио је управо Тихомил. Због тог јунаштва, Часлав је поставио Тихомила за жупана у области Дрине, давши му за жену кћер бана Рашке.

Летопис такође саопштава да је удовица војводе Киша тражила од мађарског владара да јој додели војску ради освете. Мађари су потом изненадили Србе у области Срема, где су ухватили и погубили Часлава и његове рођаке. Након погибије Часлава, власт у српским земљама преузели су обласни банови, а међу њима и Тихомилов таст, који је био бан Рашке. Након смрти таста, власт у тој области је наследио Тихомил, али не као бан, већ је узео нову титулу великог жупана.

Летопис даље казује о Тихомиловим наследницима као великим жупанима, међу којима се помиње и Љутомир.

Претпоставке

Поменути подаци о Тихомилу из Летописа попа Дукљанина различито су вредновани у историографији. Пошто је Часлав био стварна историјска личност, сматра се да приказ општих политичких прилика и војних сукоба са Мађарима има извесну веродостојност, пошто није у раскораку са тадашњим историјским околностима. Међутим, када је реч о самом Тихомилу, општа сагласност не постоји, пошто га неки историчари сматрају стварном историјском личношћу, док други изражавају опрез поводом анегдотске и поетске природе казивања у самом Летопису. Историчари који поклањају поверење подацима из Летописа смештају владавину Тихомила на почетак друге половине 10. века, непосредно по смрти Часлава, након чега би уследила владавина Тихомиловог сродника Љутомира, а потом и владавина неименованог великог жупана који је према казивању Летописа побегао из Рашке пред византијском војском, у време цара Јована I Цимискија (969-976).

Види још

• Кнежевина Србија
• Катепанат Рас

Извори и литература

Извори

• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга. 
• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 

Литература

• Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт. 
• Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт; Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт; Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век) (PDF). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века (историјско-географско разматрање): Проблеми и знања. Београд: Историјски институт. 
• Stephenson, Paul (2003). The Legend of Basil the Bulgar-slayer. Cambridge University Press. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Хаџијахић, Мухамед (1969). „Тихомир из Кронике попа Дукљанина - хисторијска личност?”. Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине. 17 (1966-1967): 397—418.