Википедија

Декубитус

Декубитус, хронична рана изазвана притиском, је оштећење коже и ткива које се налази испод ње као последица предугог положаја тела у једном положају (продужени притисак). Обично је то притисак самог тела на подлогу, мада и било какав други продужени притисак може довести до појаве декубитуса.[1]

Декубитус
Дубоки чир у IV стадијуму декубитуса
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностхирургија

Израз декубитус потиче из латинског језика од речи (лат. „decumbre“), што значи „лежати доле“ и речи (лат. „cubitum-u“) посебној врсти лежаја, с наслоном за руке (на коме су се Римљани уобичајено одмарали). Римски лекари су уочили да се због дугог лежања на овим лежаљкама могу јавити посебне врсте рана или како су је они назвали (лат. „deecubitus“, „rana od ležanja“). Знатно касније установљено је да ово оштећење није узроковано само лежањем (јер се јавља нпр. и код седења), тако да често примењиван назив „рана од лежања“ није сасвим одговарајући.[2]

Епидемиологија уреди

Почев од настанка човекове врсте декубитуси су присутни код већине болесника са ограниченом покретљивошћу. Трагови декубитуса уочени су на египатским мумијама и први пут описани у медицинској литератури у XIX веку.

Особе које нису способне да спрече непрекидни притисак чврсте подлоге на ткива повременом променом положаја тела, стално су под повећаним ризиком да добију декубитус. То се најчешће дешава код пацијената који су у одмаклој животној доби, код особа са неуролошким проблемима и код оних који су због акутне болести примљени на дуже болничко лечење. Овакве особе не могу себе да штите од појаве декубитуса;

  • због тога што саме не могу да мењају положај тела или
  • зато што нередовно и неправилно примају туђу помоћ која им је неопходна за обављање одређених покрета или промену положаја тела.

Инциденција декубитуса је различита и креће се на глобалном нивоу од 1,4% до 36,4%, код акутних инцидената у трауматологији (15%), неурологији (27%), кардиоваскуларној патологији (41%).[3] Декубитуси су најзаступљенији у болницама (око 60% случајева), а затим следе по учесталости социјалне установе (геронтолошки центри). У кућним условима декубит се нешто ређе јавља; вероватно због боље бриге и неге укућана (око 9-20%).

  • Од свих пацијената у болници,[4]код њих 9% до 30% развије се декубитус. Учесталост појаве декубитуса варира од одељења до одељења, тако да ортопедска одељења и јединице интензивне неге имају највећи проценат пацијената са декубитусима.
  • Уколико се појава декубитуса посматра као индикатор квалитета неге у домовима за старе, сваки структурисани програм за борбу против декубита морао би да смањи појаву декубитуса за 5-10%.
  • У болничким условима, где је задржавање болесника знатно краће, смањење броја декубитуса би требао да буде од 20 до 30%.
  • Цена лечења једног декубитуса у САД се процењује на 4.000$ до 40.000$. С друге стране, цена једног дана лечења на специјалном антидекубитном душеку у циљу превенције декубитуса се процењује од 40 до 85 долара.
  • Трошкови као и дужина болничког лечења значајно су виши код пацијената који добију декубитус током хоспитализације. Декубитуси доводе до продужења болничког лечења и трошкова лечења, и повећава време које тим (медицинске сестре) проводе око датог пацијента.

Унутар акутне фазе лечења непокретних болесника, декубитус се јавља у 0,4% до 38% случајева, у склопу дугорочног лечења у 2,2% до 23.9%; и кућној нежи, 0% до 17%. У преваленцији ова болест има широку варијацију: 10% до 18% у акутној фази, 2,3% до 28% у хроничној фази неге, и 0% до 29% у кућној нези. Појава декубитуса у јединицама интензивне неге због имунокомпромитујућих фактора, расте на 40% лечених болесника. [5]

Механизам настанка уреди

У настанку декубитуса доминирају три главна механизма; [4]

Притисак (спољашњи)

Притисак је најважнији фактор у развоју декубитуса, нарочито када се он јавља изнад коштаних делова. Спољашњи притисак (којим тело болесника ствара ослањањем на подлоге на којој лежи или седи) изазива компресију ткива и дисторзију најмањих крвних судова. Уколико је притисак виши од капиларног притиска, као последица настаје оклузија крвних судова. Капилари се затварају ако притисак порасте преко 32 mmHg. Време изложености притиску подједнако је важно за настанак декубитуса као и сила притиска. До радијалне некрозе доћи ће код притиска од 500 ммХг у року од 2 часа а код притиска од 100 ммХг у року 10 часова.

На местима где се развија исхемија ствара се повољна средина за развој инфекције, због накупљање бактерија. Углавном код већине пацијента са некрозом јавља се мешани тип инфекције, стафилококусом ауреусом, стафилококусом ифидимитисом, протеусом, а у последње време доста често и метицилин резистентним стафилококусом ауреусом (МРСА).

Смицање

Смицање настаје ако пацијент клизи наниже у кревету или столици. Силе смицања доводе до преламања, истезања или кидања малих крвних судова, што има за последицу прекид дотока крви и појаву исхемије. Ако је исхемија продужена, она изазива ендотелијална оштећења, настаје тромбоза и долази до смрти ћелија (некроза).

Трење

Трење се описује као сила која се ствара када две површине клизе једна преко друге, у овом случају коже о чаршав, постељу, инвалидска колица итд. Овим механизмом настаје површна повреда као што је огуљотина епидермиса.

Било који од наведених механизама доводи до, оклузије (зачепљења) микроциркулације и изазива исхемију (због недовољног дотока крви у ткива), запаљење и хипоксију ткива (недостатка кисеоника у ткивима), што за последицу има смрт ћелија појаву некрозе и хроничних рана (улцерација) [6].

Етиологија уреди

Многи фактори утичу на појаву декубитуса, али притисак који доводи до исхемије је основни механизам. Ткива су способна да издрже велики притисак ако траје кратко, али продужени притисак незнатно изнад капиларног започиње процесе који воде ка улцерацији. У начелу сви етиолошки фактори који доводе до појаве декубиуса могу се поделити на егзогене (спољашње) и ендогене (унутрашње):

 
Стадијуми у развоју декубитуса
  Епидерм
  Дерм
  Хиподерм
  Мишићи
  Кост
  Црвенило коже
  Мехурић
  Некроза
  Фибрин
Етиолошки фактори који могу довести до настанка декубитуса.[7]
Узроци Карактеристике
Егзогени (спољашњи) фактори
  • дуго лежање на тврдом и неудобном душеку,
  • наборано постељно или лично рубље,
  • влага у постељи, настала од телесних излучевина (гноја, крви, зноја...),
  • нестручно постављање имобилизационих средстава (гипс, завој, удлаге).
  • контрактура зглобова, спастицитет мускулатуре на предилекционим местима.
Ендогени (унутрашњи) фактори
  • хроничне и терминалне болести,
  • шећерна болест са пратећим, периферним, ангиопатским променама,
  • потхрањеност, хипопротеинемија и анемија повећавају вулнерабилност коже и продужавају време зарастања ране,
  • срчана и бубрежна обољења,
  • парезе и парализе због неосетљивости појединих делова тијела,
  • у постоперативном току (немогућност или невољност промене положаја болесника),
  • бактеријска контаминација због неадекватне неге коже (нпр због инконтиненције), иако није директан етиолошки фактор, доприноси развоју и отежаном зарастању декубитуса.
Најзначајнији узрочници

Као најзначајнији узрочници декубитуса у литератури се наводе:

  • Смањена покретљивост као веома важан фактор. Неуролошки пацијенти, седирани, или дементни болесници су неспособни да сами мењају положај тела и сами смање притисака. Код ових болесника, парализа мишића доводи до смањење њихове масе, што има за последицу губитак заштитног слоја између костију и коже.
  • Контрактуре и спастицитет често доприносе развоју декубитуса, због сталне изложености истих делова тела притиску.
  • Губитак осећаја доприноси појави декубитуса јер искључује један од најважнијих упозоравајућих сигнала: бол.
  • Потхрањеност, хипопротеинемија и анемија повећавају вулнерабилност коже и продужавају време зарастања рана.
  • Бактеријска загађења због неадекватне неге коже (између осталог и због инконтиненције)и пад одбрамбених (имунолошких) механизама на индиректан начин доприноси развоју и отежаном зарастању декубитуса.[8]

Клиничка слика уреди

У клиничкој слици декубитуса доминира локализација промена на регијама тела које су изложене притиску о тврду, мокру и/или неравну подлогу, тј. на избоченим деловима тела , које ствара слабински део кичме, седална кост, зглоб кука, чланак, колена или лактови, као и на подручјима на којима је слабије развијено масно ткиво.[9] У развоју клиничке слике декубитуса разликујемо пет стадијума:

I стадијум

Појава црвенила са едемом. То стање обично настаје након два до три сата притиска на истом месту. Болесник осећа бол, свраб или топлоту у подручју притиска. Нема рану, а црвенило не нестаје када се притисне. Температура коже се разликује од околне коже. У овом стадијуму промене су још увек реверзибилне.

II стадијум

На захваћеном делу коже а делимично и поткожном ткиву, јављају се мехурићи. Постоји и алтерација ћелија у епидерму (спољни слој коже). Кожа добија пурпурно плаву боју. Оштећења још нису коначна.

III стадијум

Појава смеђе боје коже и некрозе ткива у захваћеном подручју са видљивим мишићима; овај стадијум прати обавезна појава инфекција. Кожа поприма све више црну боју и постаје врло сува. Клинички,овај стадијуму карактерише појава кратера, са или без околног ткива и значајна оштећења ткива која су иреверзибилна.

IV стадијум

Карактеришу дубоки чиреви, са потпуно разореним мишићима и видљивим деловима кости; и овај стадијум карактерише обавезана инфекција, појава шупљина у виду синуса и иреверзибилне промене.

V стадијум

Стадијум умножавања чирева (улцерација), у различитим стадијумима развоја.

Око 75% декубитуса у II стадијуму, могу се излечити у року од осам недеља, само 62% у IV стадијума декубитуса могу се икада излечити, а само код 52% болесник излечење настаје у року од једне године.[10]

Клиничка слика декубитуса, је најучесталија међу болесницима са повредом кичме али се среће и код коматозних болесника, потхрањених особа, дијабетичара, неуролошких, психијатријских и онколошких болесника.[11]

Локализација декубитуса уреди

 
Подручја на којима се може јавити декубитус

Локализација декубитуса је различита. Иако се нека места на телу уобичајена за појаву декубитуса (региони кукова и задњице), он се може појавити на различитим (атипичним), деловима локацијама тела, где постоји довољно дуг притисак (у око 10% случајева). Атипичне локације (у могу бити нос, брада, чело, потиљак, грудни кош, леђа, лакат, јер не постоји део површине тела који је отпоран на ефекте притиска.

Најчешће је декубитус присутан на крсном, седалном и пределу кука (трохантер). Доњи удови су други по учесталости и то глежањ (малеолус), пете, колена и цеванице. Декубитуси су обично локализовани у пределу коштаних делова тела, тј у оним регионима гдје су кости близу површине коже и гдје је кожа у тим регионима притиснута на тврду подлогу као што је столица или креветски душек. Међу хируршки леченим болесницима на Војномедицинској академији у Београду,(четрдесетогодишња студија), оболелих од декубиталних улкуса III и IV стадијума, близу 95% болесника имало је декубитусе на доњем делу тела,75% у карличној регији, а 20% на доњим екстремитетима.[11]

 
Декубитална промена настала лежањем на лађа
 
Декубитална промена настала лежањем на десни бок
Делови тела на којима се најчешће јавља декубитус.[7]
Положај тела Локализација
Када се лежи на леђима
  • потиљак,
  • лопатице,
  • лактови,
  • крсни предео,
  • доњи удови (пете, прсти).
Када се лежи на боку
  • уво,
  • темпорални делови лобање,
  • страна рамена,
  • карлица,
  • кук (трохантер),
  • доњи уд (колено, кости глежња).
Када седи
  • крсни предео,
  • задњица,
  • задњи део пете,
  • лактови,
  • лопатица.
Делови тела на којима постоји додатни притисак опреме или одеће
  • еластични завоји и еластичне чарапе,
  • ендотрахеални тубус,
  • интравенске браониле,
  • катетер,
  • еластична одећа.

Лечење уреди

Хронична рана изазвана притиском је појава која због болести али и старења опште људске популације и продужавања животног доба, све чешће угрожава савременог човека и представља здравствено – социјални проблем појединаца као и целог друштва.
Лечење декубитусних рана захтева велико стручно знање, искуство и тимски рад који је усмерен ка правовременој и тачној дијагностици, познавању физиологије и патофизиологије фаза зарастање ране, као и изналажењу савремене доктрине, односно протокола лечења [12].

Лечење декубитуса је веома сложен и дуг процес који захтева мултидисциплинаран приступ, и ангажовање лекара различитих специјалности: дерматолога, хирурга, интернисте (кардиолога, ендокринолога), уролога, неуролога, физијатра, средњемедицинског кадра и помоћног медицинско особља.

Посебно важну улогу у лечењу оболелих од декубитуса има медицинска сестра, која болеснику пружа сву потребну негу, и уједно спроводи све мере превенције. Зато лечење декубитуса спада међу најскупља лечења у медицини,и једно је од дуготрајнијих.

У лечењу декубиталних улцерација примењују се два основна приступа:

  • Системски или општи облик лечења
  • Локални облик лечења, који може бити конзервативни или хируршки.

Системски облик лечења уреди

Под системском или општом терапијом подразумева се:

Исхрана Високо калорична и високопротеинска
Лечење анемије Примена препарата гвожђа, витамина и трансфузија
Уклањање спазма Физикална и медикаментозна терапија
Уклањање притиска Честа промена положаја пацијента

Локални облици лечења уреди

Локални облици лечење декубитусних улцерација могу бити конзервативни и хируршки (оперативни).

Конзервативно лечење уреди

Конзервативно лечење декубитуса обухвата следеће мере и поступке;

  • честа прерасподела притиска на критичним подручјима подметањем јастучића, примена завоја на угроженим местима, употреба специјалних антидекубиталних лежајева и промена положаја болесника свака два сата.
  • свакодневну хигијену тела, редовно мењање постељине и брига о наборима на постељини и личном рубљу.
  • редовна и правилна исхрана, уз унос довољне количине беланчевина, витамина (посебно витамина А и C), елемената који учествују у транспорту кисеоника (цинк, гвожђе, бакар).
  • стална контрола инфекције, редовна дезинфекција ране антисептиком, као и опште мере (редовна употреба лекова и антибиотика према антибиограму).
  • примена различитих облога и локалних лекова, електромагнетна терапија, УЗВ терапија, V.А.C. терапија (лечење негативним притиском)итд.
Недостаци конзервативног начина лечења.

Покривач улцерозне промене настао зарастањем конзервативном терапијом у начелу је слабијег квалитета, без лојних и знојних жлезда, са слабо развијеним дермалним и субдермалним слојевима. Тако створени прекривач неопходно је дуготрајно лечити неутралним кремама. Конзервативни део лечења може се посматрати као одвојен поступак којим се могу санирати мањи улкуси или као припрема у циљу добијања хируршки чисте ране спремне за оперативни третман.

Иновације у конзервативном лечењу декубитуса уреди
 
Савремена облога за ране

Посебно обећавајући резултати (у новије веме) у лечењу декубитуса постижу се применом матичних ћелија, електричном стимулацијом ткива као и ултразвуком. [13][14][15][16][17][18]

Хидроколоидни и алгинатне облоге

Хидроколоиди и алгинати су облоге за прекривање рана који се користи и у савременом начину лечења декубитуса. Правилном применом савремене облоге за ране омогућавају одржавање ране у влажном стању, као и њено зарастање без мацерације околне коже.

Према способности стварања или упијања влаге на рани, разликујемо три основна типа облога:

  • средства која стварају и упијају влагу - хидроколоиди,
  • средства која упијају вишак влаге из ране - алгинати и хидрофибери.
  • Средства која стварају додатну влагу у рани - хидрогели,

Пре почетка примене савремених облога за лечење ране, и одређивања начина примене, врсту и тип облоге треба обавити:

  • процену и статус ране,
  • класификацију ране,
  • избор облога - за које је неопходно добро познавање механизама њиховог деловања, индикације и начин примене.
Терапија негативним притиском
 
Терапија негативним притиском V.А.C. (Вацуум Ассистед Цлосуре), користи се у великом броју клиника широм света

Терапија негативним притиском V.А.C. (Вацуум Ассистед Цлосуре), која се користи у великом броју клиника широм света, једна је од најважнијих иновација у терапији зарастања ране и интегрални део лечења декубитуса као и других хроничних рана.[19] Поступак се заснива на примени посебног уређају који ствара негативан притисак у рани (-125 мм Хг) и преко посебног система одводи секрет из ране. Негативни притисак осигурава оптималну количину текућег садржаја у рани, напетост у ткиву и капиларни проток који побољшава капиларну перфузију.

У тако створеним условима осигуравају се идеални влажни услови за зарастање ране и одстрањује девитализовано (одумрло) ткиво и бактерије. Рана и сунђер, у току поступка, прекривене су полупропусном мембраном и у целинии стерилно изоловани, па нема могућности загађења ране из околине. Тиме се спречава секундарна инфекција ране, ширење бактерија из ране у околину и мацерације околне коже коју узрокује секрет из ране.[20]

Терапија негативним притиском побољшава перфузију ткива (перфузија у рани повећана је за 30%, а у околном ткиву за 15%), доводи до стварања нових капилара (неоангиогенеза која се повећана четири пута), стимулише стварање гранулационог ткива, смањује едем, број бактерија у рани, одстрањује вишак ексудата (заједно с запаљењским цитокининима, слободним радикалима, ткивним иритаторима, токсинима и ћелијским детритусом), те доводи до контракције ране.[21]

Лечење ХБО
Главни чланак: Хипербарична оксигенотерапија
 
Лечење ХБО спроводи се у барокоморама

Према потреби лечење треба допунити и хипербаричну оксигено терапију (ХБОТ); [22] Кисеоник је важан предуслов за успешно зарастање рана због његове повећане тражње за репаративне процесе као што су ћелијска пролиферација, одбрана од бактерија, ангиогенезе и синтезу колагена. Иако улога кисеоника у зарастању декубиталне рана још увек није у потпуности схваћена, многе експерименталне и клиничке студије показале су да је зарастање хроничних декубиталних рана знатно успорено у условима хипоксије или недостатка кисеоника.

Хипербарични кисеоник (ХБОТ) у лечењу хроничних декубиталних рана показао је добре резултате уз антибиотике и оперативно лечење (дебридман) некротизирајућих инфекција меких ткива, остеомиелитиса и хроничних инфицираних рана. Патофизиологија и механизми ХБО терапије објашњавају ове благотворне ефекте:

  • Хипербарични кисеоник има директно бактерицидно дејство на анаеробне микроорганизме кроз производњу токсичних радикала кисеоника. * Хипербарични кисеоник повећава притисак кисеоника у инфицираним ткивима осигуравајући кисеоник полиморфонуклераним леукоцитима који убијају аеробне микроорганизме.
  • Хипербарични кисоник помаже фибробластима у формирању новог колагена, а касније и ангиогенези која омогућава хипоксичној инфицираној рани да зарасте.
  • Коначно, ХБО потенцира деловање одређених антибиотика као што су аминогликозиди и сулфонамиди.[23][24][25][26][27]
 
 
Хронична рана на табану код дијабетесног стопала пре (лево) и наком лечења хипербаричном оксигенотерапијом у једномесној барокомори (десно)

Хируршко лечење уреди

Хируршко (оперативно) лечење декубитуса заснива се на: радикалном дебридману одумрлог (некротичког) ткива, остеотомији, (уклањањању запаљењем промењених и проминирајуцих делова кости) и затварању улцерозног дефекта локалним кожним или мишићним режњевима.

Дебридман

Дебридман, или чишћење декубитусне илцерације, некректомија је процес уклањања мртвог, девитализованог или контаминираног ткива и страног материјала из ране, и важан иницијални корак у њеној припреми за даље лечење. Девитализовано ткиво и други страни садржај у рани успорава или у потпуности онемогућава процес зарастање и зато је у оквиру лечења декубитусних ране неопходно њихово уклањање. Циљ дебридмана је претварање хроничне ране у акутну рану и покретање процеса њеног бржег зарања.

Дебридман је зато основни поступак у лечењу сваке ране па и декубитусне, али и облик лечења који се мора понављати више пута у зависности од брзине и обима стварања некротичног ткива. Постоји више начина дебридмана; хируршки, аутолитички, хемијски, ензимски, механички и биолошки. Најбоље резултате даје водени и ултразвучни дебридман [28]. Применом раније стечених знања и сталним напредовањем технологије уводе се и нови облици дебридмана деклубитусне рана. [28].

Деломична или комплетна остеотомија у циљу смањења проминирања кости
  • Тотална исхиотомија – обилно крварење, нестабилност скелета, појава контралатералног улкуса у 1/3 случајева
  • Билатерална исхиотомија – редистрибуција притиска – перинеална улцерација – уретрална фистула?
  • Препоручује се минимални дебридемент кости
Затварање ране здравим ткивом
  • Директни шавови
  • Слободни кожни пресеци
  • Фасциокутани режњеви
  • Мускулокутани режњеви

Избор оперативног хируршког протокола зависи од следећих услова;

  • Стања коже, меких ткива и кости болесника
  • Општег стања болесника.

Компликације уреди

Као најчешће компликације код декубиталних улцерација наводе се следећи поремећаји:

 
IV стадијум декубитуса: на слици проминира туберкулум исхиадичне кости са знацима остеомијелитиса
Инфекција

Инфекција декубитиса који је стално инфективно заристе у организму. Инфекција коже и ране су највише заступљене. Код дубоких рана јавља се и инфекција кости (остеомијелитис). Понекад се та инфекција може ширити крвним системом иy декубиталне ране у друге делове тела. Сепса могу се јавити у III и IV стадијуму улцерација, а изазвана је продуктима распаднутог ткива и нарушеним одбрамбеним способностима организма

Дехидрација и метаболички дизбаланс

Дехидрација код декубитуса настаје због трансудација ткивне течности и последичне хипопротеинемије и дисбаланса електролита. Дехидратацијом кожа се суши и губи еластичност и склона је оштећењима.

Анемија

Анемија се може јавити код великих и дубоких декубитуса код којих је присутна обилна секреција из хроничне ране. Она има неповољно дејство јер успорава процес зарастања.

Малигнизација

Малигнизација улцерација (карциноматоза), може настати код дуготрајних хроничних улцерација

Естетске деформације.

После излечења декубитуса остају велики ожиљци који ометају нормалан живот болеснику због нарушене функционалности и естетског изгледа. Ожиљно ткиво може имати неповољан утицај на даљи ток лечења јер се лакше оштећује него кожа без ожиљка јер је слабије прокрвљено крвним судовима. Ожиљно ткиво је и мање еластично него кожа и може значајно смањити обим покрета. Једини начин спречавања ожиљака је спречавање настанка декубитуса.

Остале компликације

У остале компликације спадају: депресија, уроинфекције, флеботромбоза, плућна емболија, јаки спазми и аутоимуна хиперрефлексија.

Превенција уреди

Како лечење декубитус захтева скупо и дуготрајно лечење, превенцији треба дати предност. За остваривање ток услов ефикасне превенције је да сви учесници у тиму буду едуковани из ове области. Из литературе познате су методе које омогућују смањење притиска или његову максималну редукцију, као и низ помоћних метода (исхрана, нега коже...) којима се постиже знатна редукција фактора ризика. Од једнаког значаја је изградња доброг личног контакта болесника и медицинског особља.[29] У превенцији декубитусног улкуса треба поштовати следећа правила:

1. редукција притиска,
2. скраћивање времена притиска на критичну зону,
3. повећање толеранције на исхемију.
4. хигијенско–дијететске мере и лечење основне болести
Инспекција и нега

Инспекцију (визуелни преглед) коже треба радити редовно, најмање једном дневно. Прегледом треба, обухвати што више предилекционих места. Редовним прегледом најугроженијих делова тела врши се рано откривање почетних оштећења коже. Пацијенте који су у стању и вољни да то сами чине, треба охрабривати да стално контролишу своју кожу.

Током инспекције коже потребно је знати да све промене које представљају почетне последице продуженог притиска, могу бити:

  • трајно црвенило,
  • буле (плик),
  • промене боје коже (обезбојавање),
  • локална топлота,
  • локализован едем (оток) и отврднуће (индурација).

Свакодневна нега обухвата пре свега правилно одржавање коже (прање и купање). Не препоручује се у нези коже употребљавати надражајна (иритирајућа) средстава за прање, примена паста и пудера и масних материја које затварају поре коже, алергозирајућих мешавине, тесне одеће и одеће која се придржава тракама или појасевима.

 
Положаји у које треба постављати болесника
Окретање и репозиција

Окретање болесника најважнија је мјера превенције и лечења декубитуса. Занимљиво је да и здрав човјек при спавању, током ноћи, промјени положај до 40 пута. Окретање не сме бити по крутом временском распореду, већ се прилагођава сваком пацијенту индивидуално и то на основу његовог општег стања и уопћених промена током инспекције коже.

Како се уобичајено сматра, између два окретаја треба да прође време од два часа, али оно може бити краће или дуже од тог периода. Током окретања треба проценити његове могућност да учествује у окретању преосталим својим способностима.

Код пацијената који су смештени на антидекубитални душек не смањује учесталост окретања.

Контрола инконтиненције

Влажење коже због инконтиненције вишеструко повећава ризик за развој декубитуса. Влажење коже повећава ризик од мацерације и повређивања.

Препорука је да се прање коже врши топлим, благим раствором неутралног течног сапуна, да се не би изазвало претјерано исушивање коже, а тамо гдје је кожа сува примјењују се средства за влажење.

Контрола инконтиненције, поред тога што олакшава његу коже, има и фундаментални значај за одржавање самопоштовања и комфора пацијента. Наиме пласирање Фолијевог катетера у мокраћни канал, контролише инконтиненцију, али представља додатни ризик за појаву декубитуса, и инфекције мокраћних путева.

 
Антидекубитални душек
Редукција притиска

Редукцију притиска на предилекционим подручјима тела постиже се применом следећих медицинских помагала:

  • декубиталних јастука или душека од пенасте гуме
  • јастука пуњених ваздухом,
  • водених кревета са промењивим притисцима на појединим тачкама тела.

Од свих наведених помагала највећи практични значај за превенцију развоја декубитуса има антидекубиталних душека. Најбоље резултате дају антидекубитални душеци са наизмјеничним ваздушним притиском, високе технологије, који поседује систем за редистрибуцију притиска.

Међутим сви корисници ових помагала морају бити обавештени да окретање пацијента не може у потпуности бити замјењено смештањем пацијета на антидекубитални душек, већ обе превентивне методе треба спроводити истовремено.

Исхрана

Неуспешно лечење болесника са хроничним декубитусом може бити, неретко и последица неправилне исхране и уноса течности, јер неповољан нутритивни статус може утицати на интегритет коже и поткожних структура болесника.

Такође треба имати у виду да претерано мршави или гојазни болесници, имају повећани ризик од добијања декубитуса.

Болеснике са декубитусом треба едуковати да узимају храну са: што више течности, витамина и олигоелемената, јер њихов недостатак у исхрани може да доведе до повећаног ризика за развој декубитуса. Витамин C је важан за синтезу колагена, витамин А је потребан за стварање нових ћелија и крвних судова, а течност за одржавање волумена ткива.

Физикална терапија

Примена активних и пасивних вежби у оквиру физикалне терапија има значај за одржавање тонуса мускулатуре, еластицитет зглобова као и тонус крвних судова, чиме се циркулација поправља и тиме редукује исхемија у угроженом ткиву. Вежбама се такође редукују контрактуре зглобова, спастицитет мускулатуре, и друге друге компликације пролонгиране неактивношћу (имобилизацијом).

Од изузетног значаја је у превентивни физикални третман и контролу физијатра, болесника укључити што раније. У оквиру рехабилитационог плана, поред физијатра и физиотерапеута, укључује се и медицинска сестра. У оквиру третмана, уколико за то постоји индикација и могућности, може се примијенити и лечење светлом (УВ, поларизационо светло, ласер), те евентуално магнетотерапија.

У прве три недеље, може се користити мануелна масажа у циљу омекшавања постоперативних ожиљака што доводи до бржег повлачења отока. На зглобовима, у близини оперисаног подручја, могу се изводити лагане вежбе.

Едукација

Едукација има за циљ да смањи појаву декубитуса. У том циљу перманентна едукација медицинског особља и пацијената треба да буде интегрални део сваке превентивне стратегије против појаве декубитуса

Способне и мотивисане пацијенте треба обавестити и едуковати о значају превенције декубитуса.У ову стратегију треба укључити и особе које брину о пацијенту. Писана обавештења свакако треба допунити усменим објашњењима, а сам едукативни процес треба бити двосмеран, тако да и искуства пацијената и њихове предлоге треба уважавати и према потреби применити.

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ (језик: енглески)Дефиниција декубитуса Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2007) Преузето, јул 2009.
  2. ^ Триллер C. Декубитус - класификације, љествице, проблеми. Ацта медица Цроатица, 2008; Вол. 62
  3. ^ Арнолд, M. C. (2003). „Прессуре улцер превентион анд манагемент: Тхе цуррент евиденце фор царе”. ААЦН Цлин Иссуес. 14 (4): 411—25. ПМИД 14595201. дои:10.1097/00044067-200311000-00003. .
  4. ^ а б (језик: српски)Декубитуси Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2008) Преузето; јул 2009.
  5. ^ „ПРЕССУРЕ УЛЦЕРС ИН АМЕРИЦА: Преваленце, Инциденце, анд Имплицатионс фор тхе Футуре: Ан Еxецутиве Суммарy оф тхе Натионал Прессуре Улцер Адвисорy Панел Монограпх”. Адванцес ин Скин & Wоунд Царе. 14 (4 Парт 1 оф 2): 208—215. јул 2001. ПМИД 11902346. дои:10.1097/00129334-200107000-00015. 
  6. ^ Влајић Е. Декубитус: процена, спречавање и лечење. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (3. октобар 2012), 2008
  7. ^ а б Влајић Е. (2008) Декубитус: процена, спречавање и лечење.
  8. ^ (језик: српски) Декубитус-општи појмови..,етиологија Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012)Преузето; јул 2009.
  9. ^ Ханчевић Ј. Кронична рана. Медицински факултет Осијек. Катедра за кирур- гију. 2003.
  10. ^ (језик: енглески)Пилот студија о лечењу декубитуса III и IV стадијума[мртва веза] Преузето; јул 2009.
  11. ^ а б Лубомир Панајотовић, Јефта Козарски, С. Цветановић, Игор Маљковић, Хируршко лечење декубитуса ВМА Београд, Клиника за пластичну хирургију и опекотине Тимочки медицински гласник
  12. ^ Ране: часопис Српског удружења за лечење рана, Главни уредник Жељко Кањух. – Вол. 3, бр. 1 (март 2009) – Београд п. 5
  13. ^ Yаннас IV, Оргил ДП, Бурке ЈФ. Темплате фор скин регенератион.Пласт Рецонстр Сург 2011; 127 (Суппл.): 60С.
  14. ^ Ко СХ, Наута А, Wанг V и сур. Тхе роле оф стеам целлс инцутанеоус wоунд хеалинг: wхат до wе реаллy кноw? ПластРецонстр Сург 2011; 127 (Суппл.):10С.
  15. ^ Wалцотт Р, Доwд С. Тхе роле оф биофилмс: аре wе хиттинг тхеригхт таргет? Пласт Рецонстр Сург 2011; 127 (Суппл.): 28С.
  16. ^ Фан К, Танг Ј, Есцаудон Ј, РС Кирснер. Стате оф тхе арт интопицал wоунд-хеалинг продуцтс. Пласт Рецонстр Сург2011;127 (Суппл.): 44С.
  17. ^ Хахм Г, ЈЈ Гласер, Елстер ЕА. Биомаркерс то предицт wоундхеалинг: тхе футуре оф цомплеx wар wоунд манагемент. Пласт Рецонстр Сург 2011; 127 (Суппл.): 21С.
  18. ^ Еннис WЈ, Лее C, Плуммер M, Менесес П. Цуррент статусоф тхе усе оф модалитиес ин wоунд царе: елецтрицал стимулатионанд ултрасоунд тхерапy. Пласт Рецонстр Сург 2011;127 (Суппл.): 93С.
  19. ^ Гупта С, Бахарестани MM, Бараноски С, ет ал. Гуиделинес фор манагинг прессуре улцерс wитх негативе прессуре wоунд тхерапy. Адв Скин Wоунд Царе 2005; 17(Суппл 2): 1-16.
  20. ^ Уббинк, Дирк Т.; Wестербос, Стијн Јоëл; Еванс, Дебра; Ланд, Луцy; Вермеулен, Хестер (2008). „Топицал негативе прессуре фор треатинг цхрониц wоундс”. Ур.: Уббинк, Дирк Т. Цоцхране Датабасе оф Сyстематиц Ревиеwс. стр. ЦД001898. ПМИД 18646080. дои:10.1002/14651858.ЦД001898.пуб2. . Јумп уп ^
  21. ^ Моцх D, Флеисцхманн W, Wестхаусер А (1998). "Инстиллатионсвакуумверсиегелунг: еин ерстер Ерфахрунгсберицхт", Инстиллатион вацуум сеалинг—репорт оф инитиал еxпериенцес. Лангенбецкс Арцхив фüр Цхирургие (ин Герман) 115: 1197–9.
  22. ^ . 2 (3): 133—140 https://web.archive.org/web/20090213215933/http://archive.rubicon-foundation.org/4339. Архивирано из оригинала 13. 02. 2009. г. Приступљено 14. 04. 2015.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  23. ^ Лаван, Ф. Б.; Хунт, Т. К. (1990). „Оxyген анд wоунд хеалинг”. Цлин Пласт Сург. 17 (3): 463—72. ПМИД 2199137. дои:10.1016/С0094-1298(20)30621-0. .
  24. ^ Робсон, M. C.; Стенберг, Б. D.; Хеггерс, Ј. П. (1990). „Wоунд хеалинг алтератионс цаусед бy инфецтион”. Цлин Пласт Сург. 17 (3): 485—92. ПМИД 2199139. дои:10.1016/С0094-1298(20)30623-4. .
  25. ^ Хунт, Т. К. (1988). „Тхе пхyсиологy оф wоунд хеалинг”. Анн Емерг Мед. 17 (12): 1265—73. ПМИД 3057943. дои:10.1016/С0196-0644(88)80351-2. .
  26. ^ Рабкин Ј, Хунт ТК. Инфецтион анд оxyген. У: Давис ЈЦ, Хунт ТК, ур. Проблем wоундс: Тхе роле оф оxyген. Неw Yорк: Елсевиер, 1988, 1-16.
  27. ^ Беаман, L.; Беаман, Б. L. (1984). „Тхе роле оф оxyген анд итс деривативес ин мицробиал патхогенесис анд хост дефенсе”. Анну Рев Мицробиол. 38: 27—48. ПМИД 6388493. дои:10.1146/аннурев.ми.38.100184.000331. .
  28. ^ а б D. Хуљев, А. Гајић. Дебридемент. Ацта Мед Цроатица, 65 (Супл. 2) (2011) 63-68
  29. ^ Градинац M. Декубитус се може избјећи. Ваше здравље 2007; 55, (7/8)

Спољашње везе уреди

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dekubitus&oldid=27440981”