Википедија

Ljudska prava

права која се не могу одузети особи која их стекне
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Prava (linija).

Pojam ljudskih prava odnosi se na koncept koji se bazira na ideji da ljudska bića imaju univerzalna prirodna prava, ili status, nezavisno od pravne jurisdikcije ili drugih određujućih faktora kao što su etnicitet, državljanstvo i pol. Kao što je vidljivo iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, ljudska prava (makar u periodu posle Drugog svetskog rata) su konceptualno zasnovana na urođenom ljudskom dostojanstvu i zadržavaju svoj univerzalni i neotuđivi karakter.

Postojanje, validnost i sadržaj ljudskih prava je i dalje predmet rasprava u filozofiji, pravnim i političkim naukama. Pravno, ljudska prava su definisana u međunarodnom pravu i u unutrašnjem pravu velikog broja država. Međutim, za veliki broj ljudi doktrina ljudskih prava ima i vanpravni karakter i čini fundamentalnu moralnu osnovu za regulisanje savremenog geopolitičkog poretka. Ljudska prava se tako prikazuju kao demokratski ideali. Cilj koncepta „prava čoveka” je uspostavljanje zajedničkih standarda u položaju ljudi koji treba da postignu svi narodi i sve nacije, kako bi svaki pojedinac i svaki građanin društva težio da doprinese poštovanju ustanovljenih prava i sloboda.

Ideja ljudskih prava razvila se iz ideje prirodnih prava; neki teoretičari ne prave razliku između ova dva pojma, dok ih drugi razdvajaju kako bi se izbeglo asociranje na neke pojmove koji se tradicionalno povezuju sa doktrinom prirodnih prava.[1] Zaštita ljudskih prava obezbeđuje se ratifikacijom međunarodnih dokumenata, implementacijom u domaće zakonodavstvo i postojanjem institucija domaćeg i međunarodnog prava.[2]

Pravno regulisanje ljudskih prava uredi

Tamo gde postoji, pravna regulativa obično reguliše:

Vidi Međunarodni instrumenti ljudskih prava.

Istorija modernih ljudskih prava uredi

 
"Ovo nije povelja... [U budućnosti] će možda postati međunarodna Magna Karta."[3] Elenor Ruzvelt sa španskim tekstom Univerzalne deklaracije 1949.

Posle stravičnih varvarizama Drugog svetskog rata, Generalna skupština UN usvojila je Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka 1948. godine. Iako nije bila pravno obavezujuća, snažno je apelovala na članice da naprave napor u priznavanju ljudskih, građanskih, ekonomskih i socijalnih prava, uz princip da su ova prava deo „osnove slobode, pravde i mira u svetu“. Deklaracija je bila prvi međunarodni pravni pokušaj da se ograniči ponašanje država i da se izvrši pritisak na njih da prihvate obaveze prema sopstvenim građanima prema korelativnom modelu prava i obaveza.

Mnoge države želele su da idu i dalje od deklaracije prava i da stvore paktove i sporazume kojima bi izvršili veći pritisak na države da prihvate norme ljudskih prava. S obzirom da je postojala nesaglasnost oko toga da li bi jedinstvena povelja trebalo da sadrži i ekonomska i socijalna prava (koja obično zahtevaju veći napor za države), pripremljena su dva pakta.

Godine 1966. stupilo je na snagu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, a 1976. godine Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Zajedno sa Univerzalnom deklaracijom o pravima čoveka ovi dokumenti čine ono što se danas naziva Međunarodna povelja prava.

Priznanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih ljudskih bića je osnov slobode, pravde i mira u svetu
— preambula „Univerzalne deklaracije o pravima čoveka“, 1948.

Od tada je usvojeno nekoliko značajnih pravnih dokumenata na međunarodnom nivou:

Sa izuzetkom nedodirljivih ljudskih prava (od kojih su najvažnija pravo na život, zabrana ropstva, zabrana mučenja i zabrana retroaktivne primene krivičnih zakona), Ujedinjene nacije prihvataju da ljudska prava mogu biti ograničena ili sasvim suspendovana u vreme vanrednih stanja - ali da uzrok takvog stanja mora biti stvaran, da utiče na čitavo stanovništvo i da predstavlja pretnju samom postojanju nacije. Proglašenje vanrednog stanja mora takođe biti poslednje sredstvo i privremena mera“ [7]. Ponašanje u ratu reguliše međunarodno humanitarno pravo.

Međunarodna tela uredi

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine propisao je stvaranje agencije, Komiteta za ljudska prava, koji bi se starao o ostvarivanju normi iz pakta. Osamnaest članova komiteta izražavaju mišljenje da li je određeni postupak kršenje ljudskih prava, ali njihov izveštaj nije pravno obavezujući.

Modernu interpretaciju originalne Deklaracije o pravima čoveka sadrži Bečka deklaracija i program akcije, usvojena od strane Svetske konferencije o ljudskim pravima 1993. godine. Stepen jednoglasnosti oko ovih konvencija, u smislu koliko i koje zemlje su ih ratifikovale varira, kao i stepen poštovanja u određenim zemljama. Ujedinjene nacije su ustanovile niz tela koje nadziru i proučavaju ljudska prava, pod vođstvom Visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija (UNHCHR).

Regionalno pravno regulisanje uredi

Postoji takođe izvestan broj regionalnih sporazuma i organizacija koje se bave temom ljudskih prava kao što je Evropski sud za ljudska prava, koji je jedini međunarodni sud nadležan i za žalbe koje podnose pojedinci (a ne samo države), zatim Afrička komisija za ljudska i građanska prava, Inter-američka komisija o ljudskim pravima, Kairska deklaracija o ljudskim pravima u islamu, Inter-američki sud za ljudska prava i iranski Centar branilaca ljudskih prava.

Opšta istorija ljudskih prava uredi

Vidi još: Istorija demokratije

Ur-Namu, kralj Ura stvorio je nešto što se smatra prvim pravnim kodeksom oko 2050. p. n. e. Nekoliko drugih kodeksa stvoreno je u Mesopotamiji, uključujući Hamurabijev zakonik (oko 1780. p. n. e.) što je jedan od najbolje očuvanih primeraka ovog tipa dokumenta. U ovom zakoniku postoje i pravila i sankcije za niz dela iz oblasti ženskih prava, dečjih prava i robovlasničkih odnosa.

Persijsko carstvo (Iran) uspostavilo je dotada nezabeležene principe ljudskih prava u 6. veku p. n. e. tokom vladavine Kira Velikog. Posle njegovog osvajanja Vavilonije 539. p. n. e., kralj je izdao tzv. Kirov cilindar, otkriven 1879. godine, koji danas mnogi smatraju prvim dokumentom o ljudskim pravima. U cilindru je deklarisano da svi podanici u carstvu mogu da slobodno ispovedaju svoju veru. Takođe je propisano napuštanje ropstva, pa su sve palate kraljeva Persije gradili najamni radnici a ne robovi kako je to bilo uobičajeno u to vreme. Ove dve reforme ogledaju se i u biblijskim knjigama Hronika i Ezre, koje navode da je Kir oslobodio iz ropstva judaističke vernike i dozvolio ima da se vrate u domovinu. Cilindar se danas nalazi u Britanskom muzeju, a replika se čuva u sedištu UN.

Tri veka kasnije, Maurjansko carstvo u drevnoj Indiji uspostavilo je prve principe ljudskih prava u tom području, u 3. veku pre nove ere za vreme vladavine Ašoke Velikog. Posle njegovog brutalnog osvajanja Kalinge oko 265. p. n. e. osetio je kajanje i kao rezultat toga prihvatio budizam. Od tada, Ašoka, poznati kao okrutni Ašoka, postao je poznat bogougodni Ašoka. Tokom njegove vlasti, sprovodio je zvaničnu politiku nenasilja (ahimsa). Ašoka je pokazivao milost i prema zarobljenima, dozvoljavajući im dan slobode svake godine, i omogućavao je običnim građanima besplatno obrazovanje na univerzitetima. Tretirao je podanike kao jednake nezavisno od religije, politike ili kaste i pravio besplatne bolnice i za ljude i za životinje. Ašoka je definisao glavne principe nenasilja, tolerancije prema sektama i mišljenjima, poslušnost prema roditeljima, poštovanje prema učiteljima i sveštenicima, human tretman sluga (ropstvo nije ni postojalo u Indiji u to vreme) i darežljivost prema svima. Ove reforme opisane su Ašokinim ediktima. U jednom od svojih edikata uklesanih u steni, čiji se original može još i danas čitati, car objavljuje[traži se izvor]:

"Ne treba poštovati samo svoju, a odbacivati religije drugih, već ih treba poštovati zbog ovog ili onog razloga. Na taj način pomažemo sopstvenoj religiji da raste i činimo uslugu religijama drugih. Čineći suprotno kopamo grob sopstvenoj religiji i isto tako štetimo i drugima. Ko god poštuje sopstvenu religiju i blati druge, čini to zapravo posvećujući se svojoj religiji i pomišlja: 'Veličaću svoju religiju'. Ali, naprotiv, on je time smrtno ranjava. Jedino je ovakvo razmišljanje ispravno: Neka svi slušaju i budu voljni da saslušaju učenja koja drugi propovedaju“
— Ašokin edikt

Drugde, začeci ljudskih prava nalaze se u religijskim dokumentima. Vede, Biblija, Kuran i Konfučijevi Analekti su neki od najstarijih izvora koji se bave pitanjima ljudskih dužnosti, prava i odgovornosti.

Godine 1215. engleski kralj Jovan bez Zemlje izdao je Magna Kartu, dokument koji su mu nametnuli papa i engleski baroni, kojim mu je nametnuto odricanje od određenih prava, poštovanje određene pravne procedure i prihvatanje da volja kralja može biti ograničena zakonom. Iako dokument u srednjem veku nije limitirao vlast kralja, kasnija reinterpretacija u elizabetansko i doba Stjuarta učinila je ovaj dokument moćnim dokumentom na kome je zasnovano ustavno pravo u Ujedinjenom Kraljevstvu i drugde.

Godine 1222, izdata je Mandenska povelja u Maliju, koja je bila deklaracija suštinskih ljudskih prava, kao što je pravo na život i bila usmerena protiv robovlasništva.

Nekoliko evropskih filozofa 17. i 18. veka, od kojih je najznačajniji Džon Lok, razvili su koncept „prirodnih prava“, po kome ljudi poseduju izvesna prava samo na osnovu toga što su ljudi. Iako je Lok verovao da su ljudska prava izvedena iz božanskog jer su ljudi tvorevina Boga, njegove ideje su bile značajne u razvoju modernog shvatanja prava. Lokovska prirodna prava nisu se zasnivala na građanstvu ili bilo kakvom zakonu države, niti su bila ograničena na neku posebnu etničku, kulturnu ili religijsku grupu.

 
Deklaracija nezavisnosti SAD koju je ratifikovao Kontinentalni Kongres 4. jula 1776.

Tokom 18. veka, desile su se dve velike revolucije, u SAD (1776) i Francuskoj (1789). Deklaracija nezavisnosti SAD sadrži koncepte prirodnih prava i navodi da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je njihov tvorac obdario određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i traganje za srećom.

 
Deklaracija prava čoveka i građanina odobrena od strane Narodne skupštine Francuske 26. avgusta 1789. godine

Slično tome, Deklaracija prava čoveka i građanina definiše skup individualnih i kolektivnih prava naroda. Ova prava se smatraju univerzalnim - pored francuskih građana ova prava su priznata „svim ljudima bez izuzetka."

Filozofi kao što su Tomas Pejn, Džon Stjuart Mil i Hegel dalje su razvijali temu univerzalnosti tokom 18. i 19. veka. Vilijam Lojd Gerison je 1831. napisao u novinama pod nazivom Oslobodilac da pokušava da vrbuje svoje čitaoce za „veliku stvar ljudskih prava“.[8] tako da je termin ljudska prava verovatno ušao u upotrebu između Pejnovog dela „Prava čoveka“ i Gerisonove publikacije. Henri Dejvid Toro je 1849. godine pisao o ljudskim pravima u svom traktatu „O dužnosti građanske neposlušnosti“ [9] koji je imao uticaj na ljudska prava i mislioce o ljudskim pravima. Sudija Vrhovnog suda SAD Dejvid Dejvis napisao je 1867. godine u svom mišljenju zaštitom zakona, obezbeđuju se ljudska prava;bez te zaštite ona se nalaze u milosti izvitoperenih vladara ili uzbuđenoj svetini."[10]

Mnoge grupe i pokreti uspeli su da postignu duboke društvene promene tokom 20. veka u ime ljudskih prava. U zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, sindikati su izdejstvovali donošenje zakona kojima su odobrena prava radnika na štrajk, ustanovljavanje minimalnih uslova rada i zabrana ili regulisanje dečjeg rada. Pokreti za prava žena uspeli su da omoguće pravo glasa ženskoj populaciji u mnogim zemljama. Pokreti nacionalnog oslobođenja u mnogim zemljama uspeli su da sa vlasti uklone kolonijalne sile. Jedan od najuticajnijih pokreta bio je pokret Mahatme Gandija za oslobođenje njegove otadžbine Indije od vlasti Ujedinjenog Kraljevstva. Pokreti od strane dugo potlačenih i religijskih manjina uspeli su u mnogim krajevima sveta, a među njima su pokret za građanska prava i raznovrsni pokreti politike identiteta, u ime žena i manjina u SAD

Filozofija ljudskih prava uredi

Vrste ljudskih prava uredi

Ljudska prava se ponekad dele na negativna i pozitivna prava. Negativna ljudska prava, koja uglavnom prate Anglo-američku pravnu tradiciju, ukazuju na akcije koje vlast ne bi trebalo da preduzima. Ova su kodifikovana u škotskom Utvrđenju prava, engleskom Bilu o pravima i kanadskoj Povelji o pravima i slobodama i američkoj Povelji o pravima i uključuju pravo na život i sigurnost; slobodu kretanja; slobodu govora, religije, okupljanja i nošenje oružja u cilju kolektivne i individualne odbrane.

Pozitivna ljudska prava uglavnom prate rusoovsku kontinentalno-evropsku pravnu tradiciju i označavaju prava koja je država u obavezi da štiti i omogućuje. Primeri takvih prava su: pravo na obrazovanje, život, pravnu jednakost. Pozitivna prava su kodifikovana u Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka i mnogim ustavima tokom 20. veka.

Po drugoj kategorizaciji, koju obrazlaže Karel Vasak, postoje tri generacije ljudskih prava: prva generacija građanskih i političkih prava (pravo na život i političku participaciju), druga generacija ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava i treća generacija solidarističkih prava (pravo na mir i čistu životnu okolinu). Od ovih generacija, treća generacija je najspornija i nedostaje joj pravno i političko priznanje. Neki teoretičari odbacuju ove podele, tvrdeći da su prava međupovezana. Tako se na primer može tvrditi da je osnovno obrazovanje neophodno za pravo na političku participaciju.

Opravdanje ljudskih prava uredi

Razvijeno je nekoliko teorijskih pristupa kojima se objašnjava kako su ljudska prava postala deo društvenog sistema čije se prisustvo očekuje u svakom od društava. Biološka teorija uzima u razmatranje komparativnu prednost ljudskog društvenog ponašanja baziranog na empatiji i altruizmu u poređenju sa prirodnom selekcijom. Druge teorije iznose shvatanje da ljudska prava predstavljaju kodifikaciju moralnog ponašanja, koje je ljudski, društveni proizvod nastao kroz proces biološke i društvene evolucije (što je koncept povezan sa delima Dejvida Hjuma) ili kao sociološka matrica postavljanja pravila (kao u delima Maksa Vebera). Ovaj pristup sadrži i shvatanje da individue u društvu prihvataju pravila od strane legitimne vlasti u zamenu za bezbednost i ekonomski dobitak (izloženo u delima Džona Rolsa).

Na drugoj strani, teorije prirodnog prava baziraju ljudska prava na “prirodnom” moralnom poretku koji se izvodi iz religijskih pretpostavki kao što su jedinstveno shvatanje pravde i verovanje da je moralno ponašanje skup objektivno validnih pretpostavki. Neki su koristili religiozne tekstove kao što su Biblija i Kuran da podrže ove argumente. Međutim, postoje i više sekularno orijentisane forme teorije prirodnog prava koje smatraju ljudska prava derivativom univerzalno postojećeg ljudskog dostojanstva.

Drugi su, pak, pokušali da izgrade interesnu teoriju u odbrani ljudskih prava. Na primer filozof Džon Finis smatra da su ljudska prava opravdana u svetlu njihovog suštinskog značaja u stvaranju uslova za dobrobit čoveka. Neki interesni teoretičari takođe opravdavaju dužnost poštovanja prava drugih u svetlu sopstvenog interesa (a ne altruizma ili benevolencije). Recipročno priznavanje i poštovanje prava obezbeđuje da prava individue budu poštovana od drugih.

Konačno, termin ljudska prava je često pozivanje na transcedentalni princip, koji nije baziran na postojećim pravnim konceptima. Termin humanizam odnosi se na doktrinu u razvoju koja se bavi tim univerzalno primenljivim vrednostima. Termin ljudska prava je zamenio po popularnosti termin prirodna prava, zato što se sve manje prava oslanjaju na prirodno pravo kao oslonac za postojanje .[11]

Teorije o ljudskim pravima uredi

Neonaturalizam uredi

Prema Hartu u svakom društvenom i moralnom sistemu postoji bar jedno prirodno pravo – jednako pravo svih ljudi da budu slobodni, i ono se logički pretpostavlja i ne mora se dokazivati.

Najznačajnija savremena neonaturalistička koncepcija je teorija pravde Džona Rolsa. Prema Rolsu, dva su osnovna principa pravde: prvi – da svaki građanin ima jednako pravo slobode, ograničeno istim sistemom sloboda za ostale; drugi – da socijalnu i ekonomsku nejednakost treba tretirati tako da se najveće koristi omoguće onima u najnepovoljnijem položaju, i da se svima obezbede jednake mogućnosti pristupa javnim položajima i funkcijama.

Specifičnu varijantu teorije pravde zastupa E. Cahn koji smatra da je korisniji pristup negativno određenje pravde, odnosno konkretizacija nepravde omogućava pozitivnu formulaciju pravde.

Pozitivizam uredi

Koji dominira u XIX i prvoj polovini XX veka odbacuje apriorne metafizičke izvore prava, a time i ljudskih prava. Sva vlast i sva prava, pa i ljudska, proizilaze iz odluka državnih organa i njihovih propisa. Znači ljudi ne poseduju ljudska prava zato što su ljudska bića, već zato što je tako odlučila nadležna državna vlast. Osnovni nedostatak pozitivizma ogleda se u isključivom svođenju ljudskih prava na volju vlasti i države.

Marksizam uredi

Po marksističkim shvatanjima čovek je specifično društveno biće, čiji položaj i uslovi života zavise od karaktera i uslova procesa proizvodnje. Sloboda koju kapitalizam donosi nedovoljna je jer se odnosi samo na manjinu koja kontroliše proizvodnju, pa je samim tim prividna i formalna. Marksističko shvatanje ljudskih prava je u suštini pozitivističko i utilitarističko. U pravnom smislu, ljudska prava su pitanje isključive unutrašnje nadležnosti socijalističkih država.

Utilitarizam uredi

Po ovim shvatanjima, osnovni cilj države i pravnog poretka jeste opšte dobro na osnovu načela vrednosti (korisnosti). U suštini, utilitarizam je samo jedna vrsta sofisticiranijeg pozitivizma.

Konstitucionalizam uredi

Polazna tačka konstitucionalizma je realna priroda državne vlasti, odnosno činjenica da se ona u načelu svodi na monopol za fizičku silu i mogućnost upravljanja sudbinama i životima drugih ljudi.

Kulturni relativizam i univerzalnost ljudskih prava uredi

Učestvujući u raspravi povodom pripreme Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, Američko udruženje antropologa postavilo je pitanje kako predložena Deklaracija može da bude primenjiva na sva ljudska bića kada su prava formulisana u skladu sa vrednostima zemalja zapadne Evrope i Amerike? Kulturni relativizam je, dakle, antropološka doktrina, prema kojoj su ljudska prava određeni deo kulture i definisana su tom kulturom. Pojam kulture uključuje ovde socijalne faktore koji utiču na ponašanje, dakle običaje, moral, religiju, ideologiju, pravo, društvene vrednosti i sl. S obzirom na značajne razlike koje postoje među kulturama, ova doktrina dovodi u pitanje mogućnost postojanja univerzalnih ljudskih prava. Zagovornici ove doktrine ukazuju na velike razlike koje postoje između socijalnih sistema koji se zasnivaju na liberalnom individualizmu ili hrišćanstvu, s jedne strane, i socijalnih sistema koji se zasnivaju na tradiciji konfučijanstva, budizma, hinduizma ili islama, s druge strane. Koncept prava, pravne države, demokratije ili slobode koji postoji u prvoj grupi socijalnih sistema ne postoji u drugoj grupi. Prva grupa socijalnih sistema pridaje najveću vrednost pojedincu i slobodi pojedinca, dok druga grupa socijalnih sistema pridaje najveću vrednost društvenoj grupi i blagostanju te grupe. Ne postoji univerzalni moral, ne postoji univerzalno dobro ili univerzalno zlo. Svaka kultura je, zato, isključivi sudija onog što je dobro i onog što je zlo prema moralu te kulture. Neki od osnivača ovog učenja išli su i dalje, van oblasti konfučijanstva, budizma, hinduizma i islama, te su tvrdili da je liberalna doktrina ljudskih prava strana mnogim društvima u Aziji, Africi, istočnoj Evropi (uključujući Rusiju) i Srednjem istoku, gde ona ne odgovara sistemu uverenja, vrednosti, osnovnih koncepata odnosa među ljudima i odnosima pojedinaca i društva.

Kritika koncepta ljudskih prava uredi

Jedan o argumenata koji se upućuju protiv koncepta ljudskih prava je da pati od kulturnog imperijalizma. Konkretno, koncept ljudskih prava je suštinski zasnovan u politički liberalnom pogledu na društvo, koji iako je generalno prihvaćen u zapadnoj Evropi, Japanu, Indiji i severnoj Americi, nije nužno prihvaćen kao standard drugde. Često se ukazuje na činjenicu da su neki od najuticajnijih mislilaca ljudskih prava kao što su Džon Lok i Džon Stjuart Mil, poticali iz zapadnog sveta i da su čak lično učestvovali u vođenju imperija. Ovaj argument dolazi možda još više do izražaja kada se iznosi u pogledu religije. Istorija ljudskih prava u velikoj meri je bila oblikovana pod hrišćanski uticajem i posebno je pitanje odnosa ovakvog koncepta ljudskih prava i drugih religija. Na primer, iranski predstavnik u UN Said Radžaje-Horasani je 1981. godine izneo viđenje svoje zemlje u pogledu Univerzalne deklaracije o pravima čoveka rekavši da je UDPČ sekularno interpretiranje judeo-hrišćanske tradicije koje ne može biti primenjeno u muslimanskom svetu bez kršenja islamskih zakona.[12]

Ipak, neki smatraju da shvatanje o kulturnom imperijalizmu nije do kraja zasnovano na činjenicama. Iako su zapadni politički filozofi kao što su Lok, Hobs i Mil značajno doprineli modernom shvatanju ljudskih prava, koncept ljudskih prava vodi poreklo iz mnogih svetskih kultura i religija, kao što su hrišćanstvo, judaizam i islam. Takođe, ovaj argument vodi apsolutnom relativizmu ukoliko se prihvati do kraja dosledno. Ukoliko su svi pogledi i moralna shvatanja posmatraju kao jednako validna onda ne može doći do osude bilo kog ponašanja, ma koliko nečuveno ili nedopustivo bilo. U praksi, koncept ljudskih prava daje osnovu da takva ponašanja budu kritikovana, kao na primer imperijalizam. Kao takva, ljudska prava mogu biti oruđe za samoopredeljenje.

Jedan način na koji se može prevazići rasprava o kulturnom imperijalizmu i relativizmu je da se iznese tvrđenje da korpus ljudskih prava postoji u hijerarhiji ili da može biti predmet derogacije. Odnos između različitih prava je kompleksan jer se može tvrditi da su neka od njih međusobno povezana ili zavisna. Na primer, politička prava, kao što su prava na politički položaj, ne mogu biti u potpunosti ostvarena bez drugih društvenih i kulturnih preduslova, kao što su pristojno obrazovanje. Da li bi ono trebalo stoga da spada u pravo prve generacije je sporno.

Matijas Štorme je tvrdio da vidi malo razlike između teokratije Irana i ljudskih prava zapadne Evrope, zato što se mešaju u oblast lične slobode. Takođe je tvrdio da je pravo na diskriminisanje fundamentalno ljudsko pravo.[13]

Druga bitna filozofska kritika ljudskih prava je kritika njihove pretpostavljene osnove u moralu. Ako su moralna uverenja u osnovi izrazi ličnih izbora i pogleda onda se negira postojanje objektivnog morala koje je preduslov postojanja ljudskih prava. Ričard Rorti je smatrao da ljudska prava nisu bazirana na razlozima razuma nego na sentimentalnoj viziji čovečanstva (iako podržava ljudska prava u pravnom sistemu, u okviru svoje teorije interesa). Alisder Mekntajer je napisao da je verovanje u prava na istom nivou sa ”verovanjem u veštice i jednoroge.”[14]. Ali neoprezna primena ove kritike može se pretvoriti u apologiju svakog ponašanja i približava se moralnom relativizmu.

Konačno, jedan broj sporova odnosi se na pitanje toga ko ima pravo da štiti ljudska prava. Ljudska prava su se istorijski razvila iz potrebe da se građani zaštite od države i ovo može voditi ka shvatanju da celokupno čovečanstvo ima dužnost da interveniše i zaštiti ljude gde god da su njihova prava ugrožena. Podeljenost u pogledu lojalnosti državama, koja naglašava razlike umesto sličnosti među ljudima, može se posmatrati i kao razoran uticaj na pokret za ljudska prava [15]. Drugi smatraju da se državni suverenitet ipak nalazi na vrhu, i to između ostalog zato što je često upravo država ta koja je potpisala sporazume o ljudskim pravima. Pozicije onih koji razmatraju pitanja intervencionističke politike i upotrebe sile od strane država pod uticajem su toga da li kod njih prevladava stav prema moralnoj obavezi i kosmopolitizmu, ili pak pravno-nacionalni.

Kršenja ljudskih prava uredi

Kršenje ljudskih prava je zlostavljanje ljudi u vidu povrede bilo kog fundamentalnog ljudskog prava. Ovaj termin se koristi kada vlast krši nacionalno ili međunarodno pravo koje reguliše zaštitu ljudskih prava.

Prema Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka, fundamentalna ljudska prava se krše kada, između ostalog:

  • su određena rasa, veroispovest ili grupa lišeni priznanja subjektiviteta (Članovi 2. i 6.)
  • se muškarci i žene ne tretiraju kao jednaki (Član 2.)
  • se različite rasne ili religijske grupe ne tretiraju kao jednake (Član 2.)
  • su ugroženi život, sloboda ili bezbednost ličnosti (Član 3.)
  • su osobe izložene prodaji i upotrebljavane kao robovi (Član 4.)
  • kada se nad osobama primenjuju okrutne, nehumane ili ponižavajuće kazne poput torture ili egzekucije (Član 5.)
  • kada se žrtvama zlostavljanja uskraćuje efikasno rešavanje slučaja putem suda (Član 8.)
  • kada se kazne izriču arbitrarno ili jednostrano, bez odgovarajućeg i poštenog suđenja (Član 11.)
  • kada državni službenici vrše samovoljno mešanje u lični život građana (Član 12.)
  • je građanima zabranjeno da napuste ili da se vrate u svoju zemlju (Član 13.)
  • su uskraćeni pravo na slobodu govora ili slobode veroispovesti (Član 18. i 19.)
  • je uskraćeno pravo na pristup sindikatu. (Član 23.)
  • je uskraćeno pravo na obrazovanje (Član 26.)

Nadgledanje uredi

Povrede i zloupotrebe ljudskih prava dokumentuju nevladine organizacije poput Amnesti Internešonela, Hjuman Rajts Voča, Fridom Hausa, Međunarodne razmene slobode govora i Anti-Slejveri Internešenela.

Samo vrlo mali broj zemalja ne čini značajne povrede ljudskih prava, prema Amnesti Internešenelu. U izveštaju za 2003. godinu te zemlje su bile Holandija, Norveška, Danska, Island i Kostarika.

Određeni broj ljudi smatra da su kršenja ljudskih prava češća u diktatorskim i teokratskim režimima nego u demokratijama zbog toga što sloboda govora i sloboda štampe omogućavaju otkrivanje sprovođenje kršenja ljudskih prava od strane države. I pored toga, kršenja ljudskih prava se dešavaju u demokratijama. Na primer, Mekfirsonov izveštaj sadržao je podatke da je britanska policija postupala institucionalno rasistički u slučaju smrti Stivena Lorensa. Takođe, Amnesti Internešenel je nazvao Gvantanamo Bej kamp SAD „skandalom ljudskih prava“ u nizu izveštaja.[16]

U preko 90 zemalja ustanovljene su Nacionalne institucije za ljudska prava[17] u cilju zaštite, unapređenja i nadgledanja ljudskih prava. Ne ispunjavaju sve te organizacije standarde UN iz Pariskih principa 1993. ali se broj i efikasnost ovih institucija povećava.

Nevladine i multilateralne organizacije uredi

Reference uredi

  1. ^ Peter Jones. Rights. Palgrave Macmillan. (1994). str. 73.
  2. ^ Delovi članka su preuzeti iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
  3. ^ Elenor Ruzvelt: Obraćanje Generalnoj skupštini UN 9. decembar 1948. u Parizu
  4. ^ unhchr.ch
  5. ^ unhchr.ch
  6. ^ unhchr.ch
  7. ^ The Resource : Part II. International Human Rights System, 11/11, Pristupljeno 28. 3. 2013.
  8. ^ Mayer, Henry (1998). All on Fire: William Lloyd Garrison and the Abolition of Slavery. St. Martin's Press. str. 110. 
  9. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 25. 01. 2007. g. Pristupljeno 05. 03. 2007. 
  10. ^ Ex Parte Milligan, 71 U.S. 2, 119.
  11. ^ Weston, Burns H. Human Rights Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. decembar 2007) in Encyclopedia Britannica Online. str. 2, Pristupljeno 18. 5. 2006.
  12. ^ Littman, David. "Universal Human Rights and 'Human Rights in Islam'". Midstream, February/March 1999
  13. ^ Matthias Storme & de vrijheid om te discrimineren Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. mart 2007) ("Matthias Storme & the freedom to discriminate") Politics.be
  14. ^ MacIntyre, Alasdair (1981):After Virtue. str. 69–70, London, Duckworth
  15. ^ Klitou, Demetrius The Friends and Foes of Human Rights
  16. ^ Amnesty International - Campaigns - Guantánamo Bay
  17. ^ „National Human Rights Institutions Forum”. Arhivirano iz originala 15. 09. 2002. g. Pristupljeno 09. 02. 2018. 

Literatura uredi

  • Mayer, Henry (1998). All on Fire: William Lloyd Garrison and the Abolition of Slavery. St. Martin's Press. str. 110. 
  • Steiner, J. & Alston, Philip (1996). International Human Rights in Context: Law, Politics, Morals. Oxford: Clarendon Press. ISBN 019-825437-X. 
  • Donnelly, Jack. (2003). Universal Human Rights in Theory & Practice. 2nd ed. Ithaca & London: Cornell University Press.
  • Forsythe, David P. (2000). Human Rights in International Relations. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Ignatieff, Michael. Human Rights as Politics and Idolatry. Princeton & Oxford: Princeton University Press.
  • Landman, Todd (2006). Studying Human Rights. Oxford and London: Routledge. ISBN 978-0-415-32605-6. 
  • Shute, Stephen & Hurley, Susan (editors). (1993). On Human Rights: The Oxford Amnesty Lectures. New York: BasicBooks.
  • Sunga, Lyal S. (1992) Individual Responsibility in International Law for Serious Human Rights Violations, Nijhoff Publishers.

Spoljašnje veze uredi

Organizacije za zaštitu ljudskih prava uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Људска_права&oldid=25621558”