Ainu (narod)
Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. |
Ainu[1] (u nekim izvorima Aini[2]) prvi je narod koji je naselio današnja japanska ostrva. Danas ih ima na južnim i istočnim obalama ostrva Hokaido, delom na Sahalinu, na najjužnijem delu poluostrva Kamčatka i na Kurilskim ostrvima. Ainui, koji govore jezikom ainu, danas žive isključivo u Japanu.
Reč ainu znači „čovek“ na jeziku ainu. Veruje se da danas ima preko 200.000 Ainua, međutim njihov tačan broj nije poznat jer mnogi Ainui kriju svoje poreklo ili ga uopšte nisu svesni, najčešće zbog toga što su ih roditelji hteli zaštititi od rasizma.
Ainui su visoki ljudi i imaju izraženu kosmatost delova tela. Odeća im je specifična, kao i religija.
Poreklo uredi
U Japanu su dugo vremena dominirali stavovi koji su Ainui opisivali kao rasu „plemenitih divljaka“, odnosno ponosnu, ali samoizolovanu kulturu lovaca-sakupljača. Taj mit je postao omiljeni argument u svrhu opravdavanja japanskog otimanja ainske zemlje. U stvari, Ainui su bili zemljoradnici od samih početaka Nove ere.
Veruje se da narod Ainu vodi poreklo od naroda Džomon, prvih stanovnika Japana u neolitu (7500—300. p. n. e.). Srodna etnička grupa su im najverovatnije Emiši, domorodačko stanovništvo istočnog i severnog Honšua, koje je u periodu od 4. do 10. veka pokoreno i asimilovano od strane Japanaca.[3][4]
Migracije uredi
Krajem 20. veka su se javile mnoge spekulacije o tome da bi Ainui mogli biti jedni od prvih grupa koje su naselile Severnu Ameriku. Ova teorija se uglavnom zasniva na kosturima kao i tragovima kulture među mnogim plemenima koja žive u zapadnom delu Severne Amerike i nekim delovima Latinske Amerike. Severna Amerika je imala nekoliko različitih etničkih grupa među svojim prvim doseljenicima - Ainui su bili jedni od njih, možda čak i prvi. Najpoznatiji dokaz u prilog ovoj tvrdnji je Kenevijski čovek.
Proučavanje genetske mape je pokazalo matricu genetske ekspanzije iz oblasti oko Japanskog mora prema ostatku istočne Azije i američkom kontinentu. Ovo se smatra trećim najvećim genetskim pokretom u istočnoj Aziji (nakon „Velike ekspanzije“ s afričkog kontinenta, te druge ekspanzije iz oblasti severnog Sibira), što bi je uskladilo sa saznanjima vezanim uz rani period Jomona.
Istorija uredi
Na samom početku, kontakti između Ainua i Japanaca su bili prijateljski i obe strane su se smatrale ravnopravnim u trgovini. Međutim, s vremenom su Japanci počeli dominirati u tom odnosu, i uskoro su sagrađena velika naselja na rubovima teritorije Ainua. Kako su se Japanci pomerali na sever i preuzimali njihovu zemlju, Ainui su se često povlačili bez ikakvog otpora, iako je ponekad bilo i kraćih ratova kao 1457, 1669. i 1789. godine, gde su Ainui poraženi. Japanska politika je postala koncentrisana na asimilaciju Ainua u periodu Meidži, pa je Ainuima zabranjeno korišćenje sopstvenog jezika, a terani su na bavljenje zemljoradnjom na za to posebno određenom vladinom zemljištu. Takođe, Ainue je japanska ribarska industrija koristila kao poluropsku radnu snagu. Ostrvo Hokaido je bilo poznato kao Ezo ili Ezo-či za vreme perioda Edo. Za vreme Meidži revolucije promenjeno mu je ime u Hokaido kao deo napora da se japanski nacionalni duh „ujedini“ pod vođstvom Cara, te tako uklone svi lokalni identiteti i autonomija različitih japanskih regija.
Pre toga su Ainuima upravljali po trojica naslednih poglavica u svakom selu, a zemlja je bila podeljena u tri oblasti: Saru, Usu i Ishikari, nad kojima je kontrolu držao Saru, iako odnosi između stanovnika nisu bili bliski, a mešani brakovi izbegavani. Poglavice nisu imale sudskih ovlašćenja; o sudbini zločinaca se odlučivalo na skupštinama svih seljana. Nije bilo smrtne ni zatvorske kazne, a kao krajnja kazna se upotrebljavalo premlaćivanje, osim u slučaju ubistva, kada bi se počiniocu odrezali nos, uši i pete. Mešani brakovi između Japanaca i Ainua nisu bili retkost, a pogotovo u Sambutsu na istočnoj obali postoje mnoga deca koja potiču iz tih veza.
Ainui su tako postali japanski građani i predmetom japanskih zakona. Danas mnogi Ainui preziru izraz Ainui i više vole da se nazivaju Utar (drug na jeziku ainu). Oba naziva se koriste u službenim dokumentima.
Geografija uredi
Nakon Rusko-japanskog rata, gotovo svi Ainui žive u Japanu. Mali broj Ainua danas živi na Sahalinu, većinom potomci sahalinskih Ainua koji su prvo bili proterani, a potom vraćeni. Takođe postoji ainska manjina na najjužnijem delu poluostrva Kamčatka i na Kurilskim ostrvima. Međutim, Ainui, koji govore jezikom ainu, danas žive isključivo u Japanu. Uglavnom su koncentrisani na južnim i istočnim obala ostrva Hokaido.
Zahvaljujući mešanim brakovima sa Japancima te stalnoj asimilaciji u dominantnu kulturu, danas ima malo pravih ainskih naselja. Mnoga „autentična ainska sela“ koja se reklamiraju na Hokaidu su čisto turistička atrakcija.
Kultura uredi
Tradicionalna Ainska kultura se prilično razlikuje od japanske kulture. Muškarci se nakon određenog doba prestaju brijati i puštaju duge brade i brkove. I muškarci i žene režu kose sa strane do nivoa ramena, ali pozadi je režu u obliku polukruga. Za boju se koristila čađ na činiji obešenoj iznad goruće brezovine.
Njihova tradicionalna odeća se pravi od kore bresta. Ima duge rukave koji dosežu sve do stopala, obmotana je oko tela, i vezana pojasom od istog materijala. Žene nose donje rublje od japanskih tkanina. Zimi se nose životinjske kože, s čarapama od jelenske kože i čizmama napravljenim od pseće ili lososove kože. Oba pola vole minđuše, za koje se tvrdi da se u prošlosti pravila od vinove loze, isto kao i ogrlice zvane tamasai, koje njihove žene jako vole.
Njihova tradicionalna kuhinja se sastoji od mesa medveda, lisice, vuka, jazavca, vola ili konja, ribe, ptica, prosa, povrća, bilja i korenja. Nikada ne jedu sirovo meso ili ribu, nego ga uvek kuvaju ili peku.
Njihova tradicionalna staništa su kolibe obložene trskom, bez ikakvih soba i sa ognjištem u sredini. Nema dimnjaka nego jedino rupa u uglu krova; postoji jedan prozor na istočnoj strani i dvoje vrata. Kuća seoskog poglavara služi za skupštine kada se za to ukaže potreba. Umesto stolica, Ainui sede na podu pokrivenom s dva sloja pokrivača, jednim od rogoza, drugim od božura; kreveti su im od dasaka, madrace vešaju između motki a koriste kožu kao pokrivače.
Muškarci koriste štapiće za jelo; žene koriste drvene kašike. Ainska kuhinja se ne konzumira van Ainske zajednce; postoji samo nekoliko Ainskih restorana u Japanu, uglavnom u Tokiju i na Hokaidu.
Religija uredi
Ainui su animisti, odnosno veruju da sve prirodne stvari unutar sebe imaju u sebi kamui (božanski duh). Postoji hijerarhija kamuia. Najvažniji je Baka ognjište (vatra), zatim kamui planine (životinje), zatim kamui more (morske životinje), a potom sve ostalo.
Ainui nemaju profesionalnih sveštenika. Seoski poglavica vodi sve potrebne verske ceremonije; one se svode na žrtve-ljevanice pirinčanog vina, molitve i nuđenje vrbenih izrezbarenih štapića bogovima. Ti se štapići nazivaju Inau (jednina) i nusa (množina). Stavljaju se na oltar zajedno s glavama ubijenih životinja. Ainui se zahvaljuju bogovima pre jela i mole božanstvima za vreme požara i bolesti. Veruju kako su njihovi duhovi besmrtni, i da će biti nagrađeni u zagrobnom životu uzdizanjem u kamui mosir (Zemlju bogova).
Deo Ainua na severu je prihvatio pravoslavlje od Ruske pravoslavne crkve.
Reference uredi
- ^ Bečelor, Džon. Ainu: Starosedeoci Japana. ISBN 978-86-89057-24-9.
- ^ Zečević, Slobodan. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu knj. 36: Bulletin du Musée Ethnographique de Belgrade. str. 76. ISSN 0350-0322.
- ^ The Cambridge history of Japan. 1. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 79—80. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
- ^ Sansom, George Bailey, Sir (1958). A history of Japan to 1334. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 17-19. ISBN 0-8047-0522-4. OCLC 36820223.
