Bitka za Moskvu

Ukoliko ste tražili sovjetski film, pogledajte članak Bitka za Moskvu (film).

Moskovska bitka je bitka koja se vodila za odbranu sovjetskog glavnog grada Moskve i kasnija kontraofanziva protiv nemačke vojske, između oktobra 1941. i januara 1942. za vreme Drugog svetskog rata (Velikog otadžbinskog rata).

Moskovska bitka
Deo Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu
Vreme 2. oktobar 1941 − 7. januar 1942. Mesto Severna i zapadna predgrađa Moskve, SSSR Ishod Ubedljiva sovjetska pobeda
Sukobljene strane
SSSR	Nemačka
Komandanti i vođe
Josif Staljin Georgij Žukov Aleksandar Vasiljevski	Adolf Hitler Fedor fon Bok Hajnc Guderijan Erih Hepner Albert Keselring
Jačina
Približno 1.500.000 vojnika	Približno 1.500.000 vojnika
Žrtve i gubici
700.000	250.000

Nemačka strateška ofanziva nazvana operacija Tajfun je predvidela dve ofanzive koje bi obuhvatile Moskvu u klešta. Severnu operaciju protiv Kalinjinskog fronta trebalo je da izvrše 3. i 4. oklopna armija i da istovremeno preseku železničku prugu Moskva-Lenjingrad, dok je južna operacija bila uperena protiv Zapadnog fronta južno od Tule koju je trebalo da izvrši 2. oklopna armija, dok je 4. armija trebalo sa zapada direktno napreduje ka Moskvi. Poseban operativni nemački plan, pod imenom operacija Votan je bio uvršten u poslednju fazu nemačke ofanzive.

Na početku je Crvena armija vršila stratešku odbranu Moskovske oblasti izgradivši tri odbrambena pojasa i razmestila novoobrazovane armije i dovela pojačanja iz Sibirskog i Dalekoistočnog vojnog okruga. Na kraju, kako je nemačka ofanziva zaustavljena, Sovjeti su izveli kontraofanzivu i male ofanzivne akcije kako bi odbacili nemačke armije nazad na položaje oko gradova Orela, Vjazme i Vitepska, zamalo opkolivši tri nemačke armije u ovom procesu.

Nemačka invazija

Glavni članak: Operacija Barbarosa

Nemačka i njeni saveznici izvršili su invaziju na Sovjetski Savez 22. juna 1941, iznenadivši Staljina. Pošto su uništili većinu sovjetske avijacije na zemlji, nemačke snage su brzo napredovale duboko u sovjetsku teritoriju, koristeći strategiju blickriga. Oklopne jedinice su opkoljavale znatne sovjetske snage, zarobljavajući i uništavajući čitave sovjetske armije. Dok se nemačka Grupa armija Sever kretala ka Lenjingradu, a Grupa armija Jug osvajala Ukrajinu, Grupa armija Centar je imala zadatak da napreduje ka Moskvi.

Odmah po otpočinjanju neprijateljstava, po rešenju Politbiroa CK SKP su zapadni pogranični vojni okruzi, Pribaltički, Zapadni i Kijevski, preimenovani u Severozapadni, Zapadni i Jugozapadni front. Lenjingradski vojni okrug preimenovan je 24. juna u Severni front, a 25. juna na bazi komande Moskovskog vojnog okruga bio je formiran Južni front, koji je ujedinio deo snaga Jugozapadnog fronta i 9. armiju koju je izdvojio Odeski okrug. Istovremeno SSSR je počeo da stvara rezervu Vrhovne komande (Stavka).

U cilju približavanja strategijskog rukovođenja trupama na frontu 10. jula su bile osnovane glavne komande za tri najvažnija strategijska pravca. Severozapadnim frontom je komandovao maršal Kliment Jefremovič Vorošilov, Zapadnim - maršal Semjon Konstantinovič Timošenko i Jugozapadnim maršal Semjon Mihajlovič Buđoni. Radi efikasnijeg funkcionisanja operativnog rukovođenja, sovjetska komanda je 20. jula ujedinila Front rezervnih armija i front Možajske odbrambene linije u jedinstven Rezervni front pod komandom Gerogija Žukova. Na položaju načelnika Generalštaba Žukova je 1. avgusta zamenio maršal Boris Mihajlovič Šapošnjikov. Na spoju Centralnog i Rezervnog fronta 16. avgusta je bio formiran novi Brjanski front pod komandom maršala Andreja Ivanoviča Jerjomenka.

Uslovi sovjetske odbrane su bili katastrofalni, a gubici ogromni. Krajem jula u okolini Smolenska se veoma intenzivno razbuktavaju borbe. U rejonu Jarceva malobrojna grupa razbijenih trupa Crvene armije pod komandom generala K. K. Rokosovskog neočekivano je napala Nemce, oslobodila ovaj grad, forsirala reku Vop i na njenoj zapadnoj obali zauzela dobre, utvrđene položaje. Svi pokušaji Nemaca da odbace sovjetske jedinice preko reke i povrate Jarcevo bili su odbijeni. Početkom avgusta 1941, Nemci su osvojili grad Smolensk, važno uporište na putu za Moskvu, ali je angažovanje u zoni Smolenska zaustavilo nemački napad do sredine septembra, remeteći blickrig. Usled toga je bila uspostavljena izvesna ravnoteža snaga. Crvena armija je uspela da spreči napredovanje 3. oklopne grupe general-pukovnika Hermana Hota, koja je hitala u pomoć Grupi armija „Sever“, u pravcu Valdajske gore i razbila obruč oko 20. i 16. armije omogućivši glavnini njihovih snaga da se povuku preko Dnjepra. Pri tome su bili naneti veliki gubici nemačkim oklopnim jedinicama kojima je pređašnja udarna snaga otupljena. U dotle neviđenim sudarima 2. i 3. oklopna grupa su izgubile i do 60% tenkova i vozila i skoro trećinu svojih boraca.

Na taj način, do prvih dana avgusta nemačke trupe nisu mogle da obnove ofanzivu grupe armija „Sever“ ka Lenjingradu, a glavne snage grupe armija „Jug“ su bile vezane na kijevskom pravcu pa je Hitler smatrao da je nastupilo vreme da težište operacija prenese na krilne grupe armija „Sever“ i „Jug“. Radi toga je iz sastava grupe armija „Centar“ izvukao 2. i 3. oklopnu grupu i naredio im intenzivno napredovanje.

U Direktivi br. 34 od 30. jula piše: „Grupa armija „Centar“ prelazi u odbranu... U interesu sprovođenja kasnijih ofanzivnih operacija protiv 21. sovjetske armije na pravcu Gomelja treba zauzeti pogodne polazne položaje i u tom pogledu se mogu ofanzivne akcije sa ograničenim ciljem“.

Hitler je sa brojnim savetnicima doleteo 4. avgusta u beloruski grad Borisov, u štab komandanta GA „Centar“. Uznemiren zbog razvoja događaja i sporog napredovanja, upitao je feldmaršala fon Boka: „Kada ćete po vašim predviđanjima zauzeti Moskvu?“, „Krajem avgusta, moj Fireru!“ – hladnokrvno je odgovorio fon Bok. Međutim, događaji su demantovali Hitlerovog feldmaršala. Njegove trupe su krajem avgusta još uvek bile udaljene od sovjetskog glavnog grada 300 – 400 km.

Prema Direktivi br. 35 od 6. avgusta Hitler je najzad usvojio plan svojih generala da se sada osvoji Moskva. Druga oklopna grupa general-pukovnika Hajnca Guderijana bi sa juga - gde je bila prebačena 19. avgusta Direktivom br. 33 - bila vraćena u sastav Grupe armija „Centar“, a i 2. armija bi bila vraćena u njen sastav. Nemačke vazduhoplovne jedinice koje su pružale vazdušnu podršku Grupi armija „Sever“ dobile su zadatak da u predstojećoj operaciji pruže podršku Grupi armija „Centar“ kako bi se u rejonu njenog dejstva ostvarila potpuna prevlast u vazduhu. Deo ove direktive koji se odnosio na Grupu armija „Centar“ glasi: „U zoni Grupe armija „Centar“ pripremiti operaciju protiv Timošenkove grupe armija (trupe Zapadnog i Rezervnog fronta) tako da se što je moguće brže - krajem septembra - organizuje ofanziva i uništi protivnik koji se nalazi u rejonu istočno od Smolenska, izvršivši dvostruko opkoljavanje u opštem pravcu ka Vjazmi, uz angažovanje moćnih tenkovskih snaga koncentrisanih na oba krila ... Kada glavnina Timošenkove grupe bude razbijena, Grupa armija „Centar“ počeće sa progonom protivnika koji se povlači na moskovskom pravcu, naslanjajući se desnim krilom na reku Oku, a levima na gornju Volgu...“

Pre no što bi se otpočelo sa ofanzivom ka Moskvi trebalo je još završiti nekoliko operacija na jugu i severu. Osim toga, trebalo je mnogo vremena da bi se sve te jedinice vratile u Grupu armija „Centar“. Kolone su se kretale samo tokom noći kako Sovjeti ne bi saznali za ovaj manevar. I pored žilave odbrane Crvene armije, nemačke trupe su uspele da 21. avgusta probiju odbrambene linije Centralnog, a zatim i Brajanskog fronta i da prodirući između 120 do 140 km na istok izbiju na liniju Novozibkov - Starodub.

Na samom početku ove krunske operacije došlo je do izvesnog razmimoilaženja između „Glavnog stana“ (GS) i fon Boka. Feldmaršal je želeo da sprovede što dublji obuhvat sa krila, dok je GS insistirao da se obruč zatvori kod Vjazme. Ipak, razlike u gledanju na plan nisu bile velike tako da je fon Bok 7. septembra zapisao u svoj dnevnik: „Shodno Firerovoj direktivi, najzad se ispunila moja želja da otpočnem ofanzivu protiv glavnine ruskih snaga. Samo da se vreme ne promeni, jer pre kraja septembra neću moći da dovučem potrebna pojačanja! Opšti plan operacije je dobar, ali nije sasvim jednostavan, posebno na severnom krilu ... Glavne ruske snage stoje nerazbijene pred mojim frontom i sve do sada je neizvesno da li ćemo uspeti da ih razbijemo tako brzo i da iskoristimo pobedu još pre početka zime, kako Rusija u ovom ratu više ne bi mogla da stane ne noge.“ Hitler je 19. septembra naredio da se čitava operacija nazove „Tajfun“, čime je naglašen njen razarajući karakter.

U prvoj polovini avgusta Stavka je izdala direktivu o pojačanju Rezervnog i Zapadnog fronta divizijama koje su se do tog vremena nalazile na Možajskoj liniji odbrane. Na taj način su dobrovoljačke divizije, formirane za odbranu prilaza Moskvi na Možajskoj liniji morale da prođu kroz prvo borbeno iskustvo na odbrambenoj liniji Vjazme. Nakon odlaska divizija moskovskih dobrovoljaca na Možajskoj odbrambenoj liniji skoro da više i nije bilo trupa. Početkom septembra samo najvažniji pravci ka Moskvi bili su zaštićeni utvrđenim rejonima koje su zaposeli malobrojni nekompletni bataljoni i nekoliko minobacačkih četa. Znatan deo Možajske linije nije imao dovoljno trupa čak ni za održavanje utvrđenih objekata. Međutim, stanovnici Moskve i dalje su ubrzano gradili odbrambenu liniju. Da bi se održala linija, bilo je, po planu, potrebno 17 ojačanih pešadijskih divizija. Međutim, utvrđeni rejoni stvoreni na tom pravcu su mogli tek krajem septembra da imaju najviše jednu petinu potrebnih snaga i sredstava - oko 40 bataljona. Te su jedinice bile u stanju da eventualno odbiju napade samo nemačkih prethodnica, ali ne i glavnine trupa. Zbog toga se očekivalo da će Možajska linija biti ojačana jedinicama iz rezerve Stavke ili da će se na njoj učvrstiti sovjetske trupe koje se budu povlačile.

Poslednje savetovanje svih komandanata tenkovskih i pešadijskih jedinica održano je 24. septembra, uz učešće feldmaršala Brauhiča i generala Haldera. Komandant 2. tenkovske grupe general Guderijan je nastojao da ofanziva otpočne što pre, najkasnije 30. septembra, kako bi se „iskoristilo lepo vreme“ i još uvek suvi putevi. Međutim, pripreme su se odužile, tako da je operacija počela tek 2. oktobra.

Sa krajem leta, Hitler je preusmerio svoju pažnju na Moskvu i poverio grupi armija Centar da izvrši ovaj zadatak. Snage angažovane za operaciju Tajfun obuhvatale su tri pešadijske armije (2, 4. i 9), uz podršku tri oklopne grupe (2, 3. i 4) i Drugom vazdušnom flotom Luftvafea. Ukupno je oko 2 miliona nemačkih vojnika angažovano za ovu operaciju, uz oko 1.700 tenkova i 14.000 artiljerijskih oruđa. Međutim, nemačka vazdušna moć je bila značajno oslabanjena letnjom kampanjom, pošto je Luftvafe izgubio 1.063 aviona, dok je 1.028 bilo oštećeno. Druga vazdušna flota je imala samo 549 operativnih mašina, uključujući 158 srednjih i ponirućih bombardera i 172 lovca koji su bili dostupni za operaciju Tajfun. Napad se oslanjao na standardnu taktiku blickriga, koji je koristi oklopne grupe da prodru duboko u sovjetske redove i izvrše dvostruke pokrete u obliku klešta, zatvarajući divizije Crvene armije u džepove i uništavajući ih.

Konačno, 30. septembra, mogla je da otpočne ofanziva kao što je i bilo zamišljeno - ali 6 nedelja kasnije no što je bilo planirano. General-pukovnik Guderijan je sa juga krenuo ka Moskvi pravcem Orel - Mcensk - Tula. Nakon probijanja sovjetske odbrane Nemci su dva dana kasnije krenuli iz Veliša i Roslavlja u pravcu Vjazme. Operacija je uspela i u „kotlu Vjazme“ je opkoljeno više sovjetskih armija; po nemačkim podacima, bilo je zarobljeno 658.000 sovjetskih vojnika. Guderijan je sa svojom 2. oklopnom grupom naišao na slab otpor, te je iskoristivši brojčanu nadmoć, posebno u tenkovima, probio odbranu Brjanskog fronta u rejonu Gluhova i nastavio napredovanje u pravcu severoistoka. Jedan njegov tenkovski korpus se ustremio prema Orelu i Tuli, a drugi u pravcu Brjanska i Karačeva u cilju da zađe iza leđa glavnini sovjetskih snaga na ovom sektoru i da ih opkoli u području Brjanska. Nastupila je teška situacija južno od Brjanska gde je 3. i 13. sovjetskoj armiji pretilo opkoljavanje. 2. oktobra je bio zauzet Orel. Iznenađenje je bilo toliko, da su tramvaji u ovom gradu još uvek radili kad su Nemci ušli u grad.

Istog dana, 2. oktobra 1941, Grupa armija Centar pod Fedorom fon Bokom je konačno otpočela napad na Moskvu - kodno ime - Operacija „Tajfun“.

Grupa armija „Centar“ je početkom oktobra imala 77 kompletnih divizija, uključujući tu 14 tenkovskih i 8 motorizovanih divizija, ili 64% svih nemačkih brzopokretnih trupa na Istočnom frontu.

Nemačkoj grupi armija „Centar“, suprotstavljala su se tri sovjetska fronta, Zapadni, Rezervni i Brjanski sa ukupno 95 divizija uključujući tu i 3 motorizovane i 9 konjičkih divizija, kao i 13 tenkovskih brigada, što je ukupno iznosilo oko 30% aktivnih snaga Crvene armije. Mnoge divizije nisu bile kompletne niti su imale borbenog iskustva, sem toga bile su slabo naoružane i obučene. Ovo se posebno odnosi na pripadnike dobrovoljačkih jedinica koji su se nazivali narodni opolčenci.

Sovjetska vrhovna komanda je zaključila da se Nemci spremaju za veliku ofanzivu, pa je 27. septembra naredila trupama Zapadnog i Brjanskog fronta da pređu u upornu i čvrstu odbranu, ostvare potrebne rezerve i vode sistematsko izviđanje. U to vreme Zapadnim frontom je komandovao general Ivan Konjev, a od sredine septembra na čelo Rezervnog fronta došao je maršal Semjon Buđoni. Zapadni front je imao šest armija (22, 29, 30, 19, 16 i 20) i zajedno sa svojom rezervom branio je teritoriju na glavnom moskovskom pravcu u širini od 340 km, od Ostaškova do Jeljne. Glavnina snaga Rezervnog fronta (31, 32, 33 i 49. armija) protezala se istočno od Zapadnog fronta, braneći pojas širine 300 km na liniji Ostaškov, Seližarevo, Dorogobuž. Zadatak ovih trupa je bio da odbiju udare nemačke vojske u slučaju da ona probije odbranu Zapadnog fronta.

Tri armije Brjanskog fronta (50, 3 i 13. armija) štitile su pravce prema Kalugi, Sevsku, Orlovsku i Tuli.

Pre nego što je otpočela nemačka ofanziva u štab feldmaršala fon Boka stigao je lični Hitlerov izaslanik, noseći sa sobom naredbu koja zabranjuje nemačkim regularnim jedinicama da u prvo vreme uđu u Moskvu. Trupe GA „Centar“, posle dva moćna udara, severno i južno od Moskve, spojile bi se negde između gradova Gorki i Vladimira i time zatvorile obruč oko sovjetskog glavnog grada.

U brzom tempu Guderijanovi tenkovi su nastavili ka Tuli, udaljenoj manje od 200 km. Brjanski front je bio presečen, pa je Stavka hitno u borbu iz svoje rezerve ubacila 1. gardijski korpus, ojačan sa dve tenkovske brigade, vazduhoplovnom grupom i sa još nekoliko specijalnih jedinica. Komandovanje je bilo povereno generalu D. D. Ljeljušenku koji je bio direktno potčinjen Stavki. Korpus je dobio zadatak da zatvori pravac Orel – Mcensk – Tula – Moskva. Kada je Guderijan izbio na drum Orel – Mcensk, on je zaključio da ga više niko ne može zaustaviti. Međutim, 4. oktobra kod Mcenska mu se isprečio korpus generala Dmitrija Ljeljušenka i tenkisti brigade Mihaila Katukova. U ogorčenoj bici koja je trajala nekoliko dana nemačka vojska je pretrpela znatne gubitke. Samo 6. oktobra Guderijan je izgubio 43 tenka i 500 vojnika. Evo kako general Guderijan opisuje ove događaje u svojim memoarima: „Na području delovanja 24. korpusa generala Ljeljušenka, kod Mcenska, severoistočno od Orela razbuktala se žestoka borba u kojoj je učestvovala naša 4. oklopna divizija ... U borbu je bio ubačen veliki broj ruskih tenkova T-34, koji su nam naneli ozbiljne gubitke. Materijalna nadmoć naših tenkova koja je do tada postojala, bila je izgubljena. Samim tim nestale su i perspektive brzog i neprekidnog uspeha ... Naročito su za nas bili neuspešni izveštaji o dejstvima ruskih tenkova, a glavno, o njihovoj novoj taktici. Naša protivtenkovska sredstva tog perioda mogla su uspešno da dejstvuju protiv tenkova T-34 samo pri izuzetno povoljnim uslovima ... Zbunjivala je činjenica da su poslednje borbe počele negativno da utiču i na naše najbolje oficire.“

Ali Sovjeti ipak nisu imali dovoljno snage da zaustave napredovanje Guderijanovih jedinica, mada su znatno usporile njihovo približavanje Tuli.

Dana 7. oktobra je počela da pada i kiša - tenkovi i druga vozila su počeli da se zaglavljuju u blatu. Sovjetske snage na Zapadnom frontu, Rezervnom frontu, Brjanskom frontu i Kalinjinskom frontu, koje su branile moskovsku zonu su trpele velike gubitke, ali su se žestoko borile. 10. oktobra, Georgij Žukov je preuzeo komandu nad Zapadnim frontom i odbranom Moskve.

Zapadno od Moskve prodor se još nastavljao: na sektoru između gradova Belij i Kirov Nemci su skoncentrisali 2/3 snaga GA „Centar“ (9. i 4. pešadijska armija, kao i 3. Hotova i 4. Hepnerova oklopna grupa). Glavnina nemačkih trupa zauzela je 4. oktobra Spas-Demensk i grad Kirov, 5. oktobra pao je Juhnov, pa su nemački tenkovi odmah izbili u područje Vjazme gde su se spojili sa trupama koje su nadirale iz rejona Jarceva i Duhovščine. Dana 6. oktobra Nemci su probili odbrambenu liniju Ržev - Vjazma; 12. oktobra je pala Kaluga jugozapadno od Vjazme. Time je zatvoren obruč oko 19. i 20. armije Zapadnog fronta i 24. i 32. armije Rezervnog fronta. Prema nemačkim podacima, u „kotlu Vjazme“, zarobljeno je oko 658.000 sovjetskih vojnika.

„Katastrofa kod Vjazme“, piše u svojim memoraima maršal Vasilevski, „u znatoj je meri bila posledica ne samo protivnikove nadmoćnosti u živoj sili i borbenoj tehnici, u nepostojanju kod nas operativnih rezervi, već i nepravilnog određivanja glavnog pravca udara od strane Stavke i Generalštaba, a samim tim i nepravilno postavljene odbrane ...“

Dana 14. oktobra je bio zauzet Kalinjin severozapadno od Moskve na železničkoj pruzi Moskva - Lenjingrad, 18. oktobra je pao Možajsk, 75 km od prestonice Sovjetskog Saveza a grupe armija „Centar“ i „Sever“ su se sastale na izvoru Volge kod Ostaškova, južno od Valdajskih visova - sve je ukazivalo da se sovjetska odbrana potpuno raspada.

Nemačkim snagama koje su napredovale ka Moskvi komanda Crvene armije je na tri fronta - Zapadnom, Rezervnom i Brjansnkom - mogla da suprotstavi 95 nekompletnih divizija s prosečnom pešadijskom snagom od 7000 do 10000 vojnika - sve ukupno oko 850000 ljudi, 780 tenkova, 545 aviona, 6800 topova i minobacača. Odnos u ljudstvu je bio 1:1,4 u korist Nemaca. Pored toga, većina jedinica, naročito iz sastava Rezervnog fronta nije imala borbeno iskustvo.

Duboki proboj nemačkih tenkovskih grupacija i opkoljavanje i uništavanje znatnih snaga Crvene armije, nedovršena izgradnja odbrambenih linija i nepostojanje ozbiljnih snaga na Možajskoj odbrambenoj liniji stvorilo je opasnost da neprijatelj brzo prodre u Moskvu. Još kada su sovjetski izviđački avioni javili da se na drumu Spas-Demenska prema Juhovu kreće nemačka kolona tenkova i motorizovane pešadije u dužini od 25 km, a ispred nje oni nisu zapazili sovjetske trupe, panika je postala još veća.

Fon Bok i Halder su došli već 7. okobra do zaključka da Crvena armija „ne raspolaže snagama koje bi mogla angažovati za suprotstavljanje daljem napredovanju GA „Centar“ u pravcu Moskve“. Guderijan je dobio zadatak da se približi Tuli i zaposedne određene puteve u cilju nastavljanja ofanzive prema Kolomni, Kaširi i Serpuhovu, a Štraus i Kluge da dokrajče opkoljene sovjetske trupe kod Vjazme. Ali Moskva se nije predavala.

Crvena armija je i po broju i po kvalitetu tenkova zaostajala za Vermahtom jer je odnos bio 780:1700 u korist Nemaca. Iako je sovjetski tenk T-34 bio superiorniji u poređenju sa tadašnjim nemačkim tenkovima, bilo je veoma malo tenkova tog tipa. Tako je u sastavu Zapadnog fronta od ukupno 483 tenka, T-34 bilo samo 45, tj. oko 9%. Ostali tenkovi - BT-7, T-37 i drugi su po svojim taktičko-tehničkim karakteristikama znatno zaostajali za neprijateljskim. Slična situacija je bila i na drugim frontovima.

Brojčana nadmoć u avionima je takođe bila na strani Nemaca — 545 sovjetskih prema približno 1000 aviona Luftvafe. U sovjetskoj avijaciji je bilo samo 20% novih bombardera.

Od 13. oktobra rasplamsale su se žestoke borbe na svim operativno važnim pravcima koji su vodili prema Moskvi. Opasnost po sovjetski glavni grad stalno je rasla. Približavali su se odlučujući događaji. Zbog toga je Vojni savet Zapadnog fronta za glavnu liniju odbrane izabrao liniju Novo-Zavidovski – Klin – Istransko veštačko jezero – Istra – Krasnaja Pahra – Serpuhov – Aleksin.

Trupe Zapadnog, Brjanskog i dela Rezervnog fronta su držale odbrambene položaje koji su se sastojali od dve linije. Njihov prednji kraj, koji se dodirivao sa Nemcima, prolazio je kroz Ostaškovo, Jarcevo, Pogar i Gluhov. Druga linija, tzv. rževsko-vjazamska, takođe se sastojala od dve zone. Prve: Seližarovo — Olenjino — Dorobuž držale su trupe Rezervnog fronta, a druga je prolazila kroz Ržev i Vjazmu, i nije bila zaposednuta od trupa. Zatim je bila izgrađena Možajska odbrambena linija, koja se sastojala od tri zone obuhvativši volokolamski, možajski, malojarslavecki i kaluški utvrđeni rejon.

Pored toga, oko Moskve su odbrambenu liniju gradile trupe moskovske zone i lokalno stanovništvo. Prednji kraj prve linije, koja je opasavala Moskvu, išao je duž Tarasovke, Kljazminskog veštačkog jezera, Himke i Butova, dostižući dubinu od 4 do 6 km. Bila je podizana i druga odbrambena linija u obliku obruča oko Moskve, a građena su i utvrđenja u samom gradu. Tako je ispred nadirućeg Vermahta bilo pokušavano stvaranje sistema utvrđenja od 8 do 9 odbrambenih linija na frontu dužine između 300 i 400 km i u dubini 300 do 350 km. Međutim, trupe Crvene armije su odbrambene linije zauzimale samo na dubini od 50 do 70 km.

Odbrana Moskve

Moskva je postala meta nemačkih vazdušnih napada. Stanovništvu je naređeno da izgradi barikade na ulicama grada, čak i u blizini samog Kremlja. 16. oktobra je u samoj Moskvi došlo do veoma neobičnih zbivanja. Po zvaničnim podacima iz Moskve se organizovano povlačilo preko dva miliona ljudi. Vanredno stanje je proglašeno 19. oktobra. Vlada Sovjetskog Saveza i diplomatski kor su se 20. oktobra preselili na istok u grad Kujbišev (danas Samara), ali je sovjetski vođa, Josif Staljin ostao u Moskvi. Ovo je važna psihološka prekretnica za Staljina, jer je ostanak u gradu, i kada su nemački vojnici bili na domak grada bio značajan presedan za sovjetskog diktatora. Međutim, Hitler uopšte nije izgleda ni nameravao da zauzima Moskvu. Iz direktive od 12. oktobra proizilazi da je hteo da primeni istu proceduru kao i kod Lenjingrada - opkoljavanje i potpuno iznurivanje opsadom do uništenja. Plašio se i epidemija, a dodatnu bojazan mu je ulivalo i iskustvo nemačke vojske tokom zauzimanja Kijeva, kada je mnogo vojnika stradalo od mina i tempiranih bombi.

Istog dana, 16. oktobra Crvena armija je morala da napusti Borovsk. Najžešći okršaji vođeni su na Borodinskom polju, gde su se 1812. godine sudarile Napoleonove armije sa ruskom vojskom kojom je komandovao feldmaršal Kutuzov. Na frontu dugom 45 km divizije nemačke 4. tenkovske grupe generala Hepnera naišle su na izuzetno snažan otpor sovjetske 32. divizije pukovnika Viktora Polosuhina. General-pukovnik Hepner je ovako ocenio sudar na Borodinskom polju: „... Kao i pre 129 godina Rusi su pružili neverovatno snažan otpor, pokušavajući da pregrade put ka svetoj Moskvi, na 100 km od nje ...“ Pet dana je trajala krvava bitka. Bojište je bilo prekriveno uništenom ratnom tehnikom, mnogobrojnim leševima i jurišnim topovima. General-pukovnik Hepner je stalno ubacivao u bitku nove snage i 16. oktobra izvršio duboko zaobilaženje položaja 32. divizije s krila. Potom su njegovi tenkovi prodrli u pozadinu branilaca i zapretili im opkoljavanjem. Jedan istureni odred napadača prodro je do komandnog mesta 5. armije kojom je komandovao general Dmitrij Ljeljušenko. Komandant armije je sakupio borce koji su bili oko njega i poveo ih u protivnapad. Čitav sat je vođena borba prsa u prsa i u njoj je Ljeljušenko teško ranjen. Tada je komandu nad 5. armijom preuzeo general Leonid Govorov, kasnije maršal Crvene armije.

Sovjetske trupe morale su 18. oktobra da napuste Možajsk i Malojaroslavec. Tek uz natčovečanske napore nemačke trupe su zaustavljene na liniji Volškog veštačkog jezera istočno od Volokolamaska i dalje duž linije reke Nare i Oke, a na jugozapadnim prilazima Moskvi, na području Tule, gde se nalazila 50. sovjetska armija.

Od 2. oktobra do početka novembra 1941. godine, Grupa armija „Centar“ pod komandom fon Boka napredovala je 150 - 200 km. To rastojanje feldmaršal je prešao sa preko 300.000 svojih vojnika. U vrhovima Vermahta su počele da kruže priče kako je kod Vjazme izvojevana poslednja nemačka pobeda, da je operacija „Tajfun“ pred krahom i da su fon Bokove trupe na izdisaju.

Načelnik štaba 4. armije, general Ginter Blumentrit, piše u svojim memoarima: „ ... Kad smo se sasvim približili Moskvi, iznenada se naglo promenilo raspoloženje svih naših komandanata. S čuđenjem i razočarenjem smo konstatovali u oktobru i početkom novembra da razbijeni Rusi uopšte nisu prestali da postoje kao vojna sila.“ Sve je to navelo njegovog imenjaka, komandanta 4. armije Gintera fon Klugea, da krajem oktobra predloži komandi Grupe armija „Centar“ odlaganje ofanzive na Moskvu do proleća 1942. Ali njegov predlog nije prihvaćen.

I posle svih pompeznih izjava i hvalisanja surova realnost se obrušila poput hladnog tuša na nemačke političare i vojskovođe. Njihove trupe su krajem oktobra zaustavljene na moskovskom pravcu. Trebalo je hitno pronaći barem iole prihvatljiv izgovor i sačuvati obraz. Gebelsova propaganda je lansirala priču da su krajnje loši vremenski uslovi, to jest, velike kiše, blato i bespuće bili osnovni razlozi koji su u oktobru zaustavili nemačku ofanzivu na Moskvu. Ova verzija je i dan danas prisutna u mnogim zapadnim spisima koji se bave moskovskom bitkom. Međutim, meteorološke prilike nisu izlazile iz okvira normale, niti su predstavljale iznenađenje za rukovodstvo Vermahta, jer su oni znali da od sredine oktobra u Rusiji redovno počinju da padaju kiše.

Logično je da su bespuće i kiša smetale i jednoj i drugoj strani. Realno sagledavajući situaciju mora se konstatovati da Nemci nisu južnjaci pa je smešno da njihovim vojnicima jeste, a da sovjetskim nije smetala zima, mada je gotovo polovina sovjetskih boraca poticala iz toplijih krajeva čija je geografska širina južnije od teritorije Nemačke.

Mada je krajem oktobra Grupa armija „Centar“ malaksala, ipak su na pojedinim sektorima i dalje vođene žestoke borbe. Slavnu stranicu bitke za Moskvu ispisali su branioci Tule. U drugoj polovini oktobra u rejon Tule povlačile su se tri sovjetske veoma proređene divizije. 1. novembra dve Guderijanove tenkovske divizije i jedna pešadijska brigada pokušale su da ovladaju gradom, nanoseći čelne udare. Međutim, jedinice sovjetske 50. armije su čvrsto držale svoje položaje tako da su propali svi pokušaji da Nemci ovladaju ovim gradom, pa je Guderijan odlučio da izvrši zaobilaženje Tule, ali je istovremeno morao da razvuče svoje snage. Po odluci Stavke Tula je 11. novembra poverena Zapadnom frontu, kao levokrilni odbrambeni sektor.

Kako bi dao primer odlučnosti vojnicima i građanima, Staljin je naredio da se održi tradicionalna vojna parada 7. novembra na Crvenom trgu, uprkos opasnosti od nemačkog bombardovanja. Očevici tvrde da je Hitlera spopao strašan bes kada je umesto željno očekivanih vesti o padu Moskve čuo da je u njoj 7. novembra održana vojna parada u čast 24-godišnjice Oktobarske revolucije.

O tome da će se održati parada komandanti su saznali tek u 23,00 6. novembra. Određeno je da parada počne u 8,00 ujutro, a već u 5,00 ujutro na ulazu u Crveni trg je počela da pristiže vojska. Tačno u 8,00, jašući na konju, izašao je kroz Spasku kapiju maršal Semjon Mihalovič Buđoni i primio raport od generala P. A. Artjemijeva. Potom je s tribine Lenjinovog mauzoleja govorio J. V. Staljin. On je u svom govoru, između ostalog, rekao: „... Poverena vam je velika oslobodilačka misija. Zato budite dostojni te misije! Rat koji vi vodite je oslobodilački rat, pravedan rat. Neka vas u ovom ratu nadahnjuju viteški likovi naših velikih predaka, Aleksandra Nevskog, Dmitrija Donskog, Kuzme Minjina, Dmitrija Požarskog, Aleksandra Suvorova, Mihaila Kutuzova! ...“ Zatim je počeo svečani defile jedinica pored Lenjinovog mauzoleja. Parada je trajala nešto duže od jednog sata. Mnoge su jedinice sa Crvenog trga odlazile pravo na front ... Pravo na front je krenulo i 200 tenkova koji su učestvovali u paradi.

U međuvremenu, nemačko napredovanje je već počelo da pokazuje znakove usporavanja. Nemci su bili gotovo paralisani kada su počele jesenje kiše, pretvorivši puteve u blatne bare. Vrhovna komanda nemačke kopnene vojske je napravila bilans da bi videla da li bi tokom kratkog perioda još uvek podnošljivog vremena, od polovine novembra do polovine decembra, još moglo da se izvede opkoljavanje Moskve. Zaključeno je da od 136 divizija, stvarnu borbenu vrednost imaju još neku borbenu vrednost još samo 83 divizije. Snabdevanje je bilo taman toliko dovoljno de izdrži eventualna defanziva, dok bi za ofanzivu velikih razmera ne bi bilo dovoljno. Grupa armija "Centar" više nije raspolagala rezervnim snagama i neka veća nevolja bi mogla da je dovede do katastrofe. Po mišljenju nemačkih komandanta Crvena armija je bila toliko iznurena da bi je jedna nova ofanziva potpuno eliminisala. Moskva kao primarni cilj nije bila udaljena ni 60 km. Na osnovu ovih činjenica Vrhovna komanda kopnene vojske je odlučila da rizikuje ofanzivu. Da bi razrešili mnoge dileme najviši rukovodioci Vermahta organizovali su 13. novembra savetovanje u beloruskom gradu Orši. U Oršu je doleteo i Hitler u pratnji feldmaršala Brauhiča, general-pukovnika Haldera i još nekoliko visokih rukovodilaca Vermahta. Domaćin im je bio feldmaršal fon Bok.

Halder je pokušao da ubedi prisutne da se osnovni ciljevi plana „Barbarosa“ mogu ostvariti do kraja 1941. Fon Kluge je predložio da se ofanziva na Moskvu odloži do proleća 1942. godine. Dok se Hitler nije nalazio u sali general From je izneo neobičnu ideju: „... Treba Sovjetskom Savezu predložiti mirovne pregovore kako bi se izbeglo dalje vođenje rata na dva fronta...“ Ovaj predlog je odbijen iako se o njemu nije mnogo raspravljalo.

Rešeno je da nova, treća po redu, „generalna“ ofanziva na Moskvu počne sredinom novembra. U novembru su Nemci izvršili pregrupisavanje trupa na moskovskom pravcu. One su ojačane sa 10 novih divizija i većom količinom ratne tehnike. Već 15. novembra Grupa armija „Centar“ raspolagala je sa 73 divizije (47 pešadijskih, 1 konjička, 14 tenkovskih, 8 motorizovanih i 3 divizije obezbeđenja) i 4 brigade. Tako je feldmaršalu fon Boku omogućeno da ponovo stekne nadmoć nad sovjetskim trupama u živoj sili skoro 2 puta, u tenkovima 1,5 puta, a u artiljerijskim oruđima 2,5 puta.

Zadatak obuhvata Moskve sa severa (operacija „Volško jezero“) bio je poveren 3. i 4. oklopnoj grupi (koje su se sastojale od 7 tenkovskih, 3 motorizovane i 4 pešadijske divizije), a s juga 2. oklopnoj armiji. Ova armija je imala 4 tenkovske, 3 motorizovane i 5 pešadijskih divizija. Nemačka 4. armija je dobila zadatak da napada frontalno i veže za sebe glavninu sovjetskog Zapadnog fronta.

Kada je u ranom novembru nastupio mraz, Nemci su ponovo mogli da koriste puteve, ali su se suočili sa problemom neopremljenosti za zimsko ratovanje, jer je Hitler planirao brzu pobedu još za vreme leta.

Iako je početak ofanzive bio planiran za 15. novembar, ipak je to bile previše kratko vreme da se potpuno pripremi i pregrupiše Grupa armija "Centar". Druga oklopna grupa je bila raštrkana između Kurska i Orela i imala je veoma izduženo desno krilo koje je zaista bilo vrlo lako ranjivo. Moskva je u to doba, kao i tokom celog Drugog svetskog rata imala najjaču protivavionsku odbranu na svetu - sedam koncentričnih prstenova na razmaku od 3 do 5 km, te je tako grad postao praktično nedostižan za Luftvafe.

Grupa armija "Centar", pod komandom feldmaršala fon Boka, je 15. novembra krenula u ofanzivu ka Moskvi. Napad je počeo ujutro posle paklene artiljerijske pripreme i naleta iz vazduha. Ogorčene borbe razvile su se južno od Volškog jezera. Deo jedinica 30. armije generala D. Ljeljušenka povukao se sutradan na severoistočnu obalu Volge. Ovaj general je odmah po izlasku iz bolnice, sa još nezaraslim ranama preuzeo komandu nad legendarnom 30. armijom.

Četvrta nemačka oklopna grupa sa oko 400 tenkova ustremila se 16. novembra na volokolamski pravac protiv 16. armije generala Konstantina Rokosovskog. Drum koji vodi za Volokolamsk pretvoren je u pravi pakao.

Bitka koja je plamtela na svim sektorima prevazilazila je po svojoj žestini sve dotadašnje bojeve od početka rata. Nemačka 3. i 4. tenkovska grupa vodile su od 16. do 21. novembra teške i iscrpljujuće borbe. Motorizovane divizije Vermahta mogle su dnevno da napreduju najviše 3 – 4 km.

Na njenom južnom boku tenkovi Guderianove 2. oklopne grupe su naišli na veoma žilav i uporan otpor, dok se na severnom delu, uprkos upornom sovjetskom otporu ofanziva povoljno odvijala. Glavnina snaga Guderijanove oklopne armije zauzela je 21. novembra Staljinogorsk i Uzlovaju. Na području Tule nastala je prilično složena situacija. Sovjeti su uspeli da prikupe jedinice i da ih prebace na područje Tule, i da odmah zatim izvrše kontraudar na Guderijanove snage, odbacivši ih 10 – 15 km na jug, prema Mordvesi. Komandant 2. oklopne armije Guderijan je shvatio da je nemoguće slomiti otpor sovjetskih trupa kod Kašire i Tule, pa je uz saglasnost fon Boka odlučio da privremeno pređe u odbranu.

Na severnom delu fronta situacija je bila znatno lošija. Nemački tenkovi su 23. novembra prodrli u Klin. Ubacivši u borbu svoje poslednje rezerve, 1. tenkovsku i 23. pešadijsku diviziju, fon Bok je pokušao da zabije klin u sovjetsku odbranu na moskovskom pravcu. Nemci su nešto pre toga uspeli da zauzmu Istru, a potom i Solnečnogorsk na 22 km od Moskve. Fon Bok je odlučio da lično posmatra i rukovodi operacijom Hepnerovih tenkova. Seo je u specijalni oklopni voz i stigao do Istre, a odatle je krenuo ka bojištu automobilom.

Nekoliko tenkovskih izviđačkih jedinica se probilo sve do mosta kod aerodroma Himki, tj. do poslednje stanice moskovskog tramvaja, na 18 km od centra grada. Ulica Gorkog, avenija koja je vodila sve do samog Kremlja ležala je potpuno nebranjena pred tenkovima, dok je otpor bio potpuno beznačajan. Međutim, na centralnom sektoru Grupe armija „Centar“ sovjetske snage su počele sa kontranapadima tako da 4. armija pod komandom feldmaršala fon Klugea nije mogla da učestvuje u ofanzivi. Na ovom sektoru su počele da se pojavljuju sasvim sveže sovjetske jedinice. Tek su 1. decembra Nemci uspeli da zabeleže neki napredak, ali to su bili samo lokalni uspesi. Upravo u ovo vreme, mnogo ranije no što su Nemci očekivali, je temperatura naglo opala i počeli su oštri mrazevi.

Nemački vojnici su se suočili sa problemom neopremljenosti za zimsko ratovanje. Nedostajala im je topla odeća i bela kamuflažna odela, a sve više i više tenkova i drugih vozila je postajalo nepokretno kada je temperatura pala ispod nula stepeni. Zima 1941—1942. je bila neuobičajeno hladna, čak i za ruske prilike.

Sovjetski branioci na prilazima Moskvi su postajali sve očajniji. Sovjeti su slali hiljade regruta i dobrovoljaca, pa i ženske bataljone pred nemačku mitraljesku vatru. Na Moskovskom frontu je iskovan termin Panfilovski: I. V. Panfilov, komandant Sovjetske 316. Streljačke divizije, je poginuo u žestokoj samopožrtvovanoj borbi pešadije protiv nemačkih tenkova. Samo nekolicina teško ranjenih sovjetskih vojnika je preživelo pokolj; poginuo je i veliki broj nemačkih vojnika.

Jedna nemačka tenkovska jedinica je uspela da pređe preko kanala Moskva – Volga kod Jahrome i da zauzme slabo branjenu Krasnaju Poljanu, udaljenu od Moskve samo 27 km. Ali na nju su se odmah bacile prethodnice sovjetske 1. udarne armije i uspele da je potisnu preko kanala. Međutim, Nemci su uspeli da izbiju na kanal Moskva – Volga i na području Krjukova, udaljenom samo 40 km od sovjetskog glavnog grada. Potom su dovukli dalekometne topove za gađanje Moskve. To je u „Vučjoj jami“ dočekano nezapamćenim hvalisanjem, oduševljenjem i klicanjem na račun feldmaršala fon Boka. Redakcije svih nemačkih dnevnih listova dobile su naređenje da ostave u narednom danu dovoljno mesta za pompezno saopštenje o zauzimanju Moskve.

Nemci su 30. novembra 1941. prodrli do najistočnije tačke u napredovanju ka Moskvi. Naime, i pored velike hladnoće je jedna patrola 2. oklopne divizije uspela da se probije na 8 km od same Moskve - tj. na 16 km od samog Kremlja.

Guderijan je do 3. decembra uspeo da sa svojim tenkovskim jedinicama sa tri strane obuhvati Tulu, ali nije uspeo da je zauzme zbog neverovatno snažnog otpora sovjetskih jedinica.

Katastrofa kod Vjazme

Kod grada Vjazme sprovedena je odbrambena operacija koju su sprovele sovjetske trupe protiv nemačkih invazionih snaga koje su vršile nezadrživ juriš na Moskvu. Odbrambena operacija je trajala od 2. oktobra 1941. godine do 13. oktobra 1941. godine. Sastav snaga bio je: Zapadnim frontom zapovedao je Ivan Konjev, a rezervnim snagama zapovedao je maršal Sejmon Buđoni. Cilj odbrambene operacije je bio da se spreči prodor neprijateljskih snaga, naročito Grupe armija Centar sa komandantom feldmaršalom Fedorom fon Bokom. Time je trebalo da se nemački napad uspori i da se sakupe rezerve.

Grupa armija Centar imala je veliku superiornost u ljudstvu, tehnici i naoružanju, a takođe je držala i pravac napada. Imala je veliki broj tenkova koji su činili pesnicu nemačkog udara. Sovjetske jedinice nisu imale dovoljno artiljerije, protiv-tenkovsko i protiv-avionsko naoružanje. Odbrana je bila slabo organizovana, a nemačke snage su to pokušale da iskoriste. Pokušale su da oslabe sovjetsku odbranu. Međutim Crvena armija se konsolidovala i Zapadni front i rezervne jedinice uspele su da se povežu u jedinstvenu celinu Zapadnog fronta na čelu sa Georgijom Kostantinovičem Žukovom kao vrhovnim zapovednikom.

Nemačke snage su Sovjete pokušale da okruže sa 28. divizija. Napad je trebalo da traje do sredine oktobra. Međutim zadati ciljevi nisu izvršeni i Sovjeti vrše žestok kontranapad na nemačke snage koji je bio poguban za njih. Međutim neke okružene nemačke jedinice vodiće ogorčene borbe sa sovjetskim snagama, ali to će imati kratkotrajan uspeh. To je samo navelo Sovjete da pojačaju odbrambenu liniju i da još više pritisnu i odbace napadače.

Ideja nemačke komande bila je da Deveta armija razbije sovjetsku odbranu kod grada Vjazme. Pomoć im je pružala Četvrta tenkovska armija. Trebalo je napadnom grupom iz pravca jugozapada da okruže i unište neprijateljske snage. 3 Pancer grupa imala je zadatak da spreči neprijateljske trupe da pređu reku Dnjepar i njihovo raspoređivanje u odbrani Moskve.

Napad je počeo 2. oktobra 1941. godine. Delovi 56 korpusa Pancer divizije napali su sovjetsku odbranu u šumovitim oblastima reke Vope između naselja Novoselok i Holm. Na jugu od naselja Holm su vođene ogorčene borbe, a Sovjeti su poslali jednu tenkovsku brigadu. 4. oktobra Nemci su poslali 6. i 7. Pancer diviziju putem Irtsevo - Vjazma s leđa kada su se sovjetske trupe povlačile sa istočne obale reke Dnjepra.

Sovjetska kontra-ofanziva

Dana 5. decembra, 1941. Žukov je lansirao masivni sovjetski kontra napad protiv nemačke vojske. Ofanziva se razvila na svim sektorima u rejonu Moskve 6. decembra. Tokom jeseni, Žukov je prebacivao sveže i dobro opremljene sovjetske snage iz Sibira i sa Ruskog dalekog istoka u Moskvu, ali ih je držao u pozadini, dok nije određen datum kontra-ofanzive. Važan momenat u dovođenju pojačanja sa dalekog istoka je bila činjenica da su Sovjeti obaveštajnim kanalima došli do informacije da Japan ne planira invaziju na Sovjetski Savez. Čuveni ruski špijun, Rihard Zorge do ove informacije je došao kada je video da nove uniforme japanske vojske imaju kratke pantalone (i da stoga definitivno neće napasti Sibir).

Sada je neprijatelj bio suviše blizu Moskvi da bi se ignorisao, i Žukov je poslao pojačanja na nemačke linije, zajedno sa novim tenkovima T-34, i raketnim bacačima kaćušama. Nove sovjetske trupe su bile pripremljene za zimsko ratovanje, a uključivale su i nekoliko ski bataljona. Iscrpljeni i promrzli Nemci razbijeni su i odbačeni na 100 do 259 km od Moskve do 7. januara 1942. Sovjeti su konsolidovali svoje položaje u aprilu 1942, definitivno odbivši nemačku pretnju od Moskve. Pobeda u Moskovskoj bici je bila važan podsticaj sovjetskom moralu, jer je nemačka vojska u njoj izgubila auru nepobedivosti. Ne uspevši da poraze Sovjetski Savez u brzom udaru, Nemci su morali da se pripreme za dugu i krvavu borbu. Blickrig se nije dogodio.

Prema raznim pouzdanim zapadnim i istočnim izvorima, oko 700.000 vojnika Crvene armije je poginulo, bilo ranjeno ili nestalo za vreme defanzivne faze i kontra-ofanzive, a oko 250.000 vojnika sila Osovine je ili poginulo, bilo ranjeno ili nestalo tokom cele bitke. Zbog heroizma branilaca grada, Moskvi je dodeljena titula Grada heroja 1965, na dvadesetogodišnjicu sovjetske pobede nad nacističkom Nemačkom, 1945.

Analiza bitke za Moskvu i posledice

Ogromna prostranstva Sovjetskog Saveza su bila više nego pogodna za munjeviti rat Vermahta. Bez obzira na gubitke tokom prvih meseci, sovjetska armija je imala dovoljno ljudi i prostora da nastavi borbu. Kako je vreme prolazilo nemački komandanti su sve više počeli da kritikuju način na koji je Adolf Hitler vodio rat. U Direktivi br. 33 od 19. jula 1941, Hitler je ponavljao neophodnost postizanja tri ranije postavljena cilja: zauzimanje Lenjingrada, Moskve i Ukrajine. Međutim, u Direktivi br. 40 od 23. jula, Hitler je zaključio da armijska grupa „Centar" treba za napad na Moskvu da „koristi pešadijske jedinice dveju armija, koje su dovoljno jake za taj cilj“, dok bi 3. oklopna grupa bila dodeljena Grupi armija „Sever“ da bi se pojačao napad na Lenjingrad. Grupa armija “Centar" u takvom stanju se tada nalazila u borbama oko Smolenska i upravo je tu Crvena armija pružala žestok otpor, pa su Nemci na nekim mestima bili čak i potisnuti.

U ime Vrhovne komande nemačke kopnene vojske njen komandant feldmaršal Valter fon Brauhič (nem. Walther von Brauchitsch) je oštro protestovao zbog toga, jer je smatrao da je ova direktiva neizvodljiva. Istog dana, 23. jula je sa Hitlerom održao konferenciju, ali je Hitler smatrao da je upravo zbog tako jakog sovjetskog otpora bilo nepotrebno koristiti tenkove koji su bili daleko ispred pešadije. Po njemu, baš je pešadija trebalo da slomi taj otpor da bi put bio slobodan za dalje munjevite operacije.

On je, u suštini, počeo Moskvu da smatra manje važnim ciljem - „samo ime nekog mesta“, dok je veoma važnim smatrao zauzimanje Donjeckog basena, čime je mislio da će Sovjetskom Savezu oduzeti ratnu industriju i prekinuti dovoz nafte. Smatrao je veoma značajnim zauzimanje industrijskog centra Harkova u operativnom području Grupe armija Jug, a na severu zauzimanje Lenjingrada, što je ocenio politički odlučujućim. Generali su ga uzalud upozoravali na to da se glavnina sovjetske armije nalazi pred Moskvom i da je glavno pobediti Crvenu armiju na pravcu Moskve jer bi time bio pobeđen i Sovjetski Savez u celini. Feldmaršal Gerd fon Rundštet je izneo ovo stanovište Hitleru na jednoj konferenciji u štabu njegove Grupe armija „Jug“ 6. avgusta. Hitler je ponovo sve odbio i sastavio listu prioriteta: Lenjingrad, istočna Ukrajina, Moskva. General-pukovnik Franc Halder je sledećeg dana upitao načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande Vermahata, general-pukovnika Alfreda Jodla da li Hitler želi da dobije ekonomski potencijal u Ukrajini i na Kavkazu ili rat?

General-pukovnik Halder je 10. avgusta sastavio memorandum u kojem se ponovo zalagao za to da operacije ka Moskvi dobiju prioritet. Prema dodatku Direktivi br. 34 od 12. avgusta izgleda da je ovaj memorandum imao uspeha kod Hitlera. Moskvu je trebalo napasti širokim frontom, i u to uključiti i tenkovske jedinice iz Grupe armija „Sever“, ali zato zato je prvo trebalo završiti operacije ka Lenjingradu. Dotle Grupa armija „Centar“ nije smela da preuzima napade na pravcu prema Moskvi; trebalo je da se bez pomoći Luftvafea ograniči na odbrambene akcije. Hitler je 20. avgusta otvoreno rekao da se ne slaže sa Halderovim memorandumom koji je on još detaljnije izradio 18. avgusta. U direktivi od 21. avgusta Hitler je još jednom sastavio svoju već poznatu listu prioriteta. General-pukovnik Guderijan, je još jednom uzalud pokušavao da ubedi Hitlera. General Švepenburg, koji je komandovao 24. oklopnim korpusom u Guderijanovoj 2. oklopnoj grupi, rekao je o tome sledeće: „Po prelasku tzv. „Staljinove linije“ mom korpusu je uspelo da se probije ka Moskvi ali je Hitler, uprkos savetima najviših vojnih savetnika doneo suludu odluku da skrenemo ka jugu, u Ukrajinu, čime je napad na Moskvu odložio do jeseni ili zime“.

Tek krajem septembra je počela nemačka ofanziva ka Moskvi, ali ni onda sa koncentrisanim snagama. Grupe armija „Sever“ i „Jug“ morale su i dalje ofanzivno da nastupaju. Njihovi komandanti fon Leb i fon Rundštet koji su istrajavali na stanovištu da se treba povući na utvrđene položaje i tu braniti tokom zime bili su smenjeni kao i komandant 4. oklopne grupe general-pukovnik Hepner i general-pukovnik Guderijan, komandant 2. oklopne grupe.

Kada je bio probijen front i započelo opšte povlačenje, general-pukovnik Hepner je krenuo svojim štapskim automobilom, a kada je morao da ih ostavi u snegu zbog kvara na motoru koristio je svaku mogućnost da bi nastavio putovanje: na poljskoj kuhinji, na kolima za prevoz municije, na seljačkim zapregama, i najzad je na sankama sa konjskom zapregom stigao preko Gžatska do Vjazme, odakle je vozom nastavio preko Minska i Bresta do Poznanja, da bi tamo u glavnoj komandi Grupe armija saznao da je smenjen i ražalovan u običnog vojnika.

General-pukovnik Hajnc Guderijan, komandant 2. oklopne grupe, koja se zaglavila kod Tule, doputovao je 20. decembra avionom do Hitlerovog Glavnog stana „Vučja jama“, blizu Rastenburga u Istočnoj Prusiji, da bi pred Firerom branio svoje naređenje za povlačenjem tima da ga je samo izuzetno teška situacija primorala da povuče 2. oklopnu grupu, kao i 2. armiju, sve do položaja kod Suše i Oke.

Pojedini nemački visoki oficiri su smatrali da bi ofanziva protiv Moskve mogla da urodi plodom samo ukoliko bi otpočela najkasnije krajem avgusta – i to uz pomoć jedinica susednih Grupa armija i pod uslovom da se prekine sa svim ofanzivnim akcijama na drugim delovima fronta. Međutim, kada se ofanziva tokom novembra i decembra završila neuspehom, Hitler je za to optužio svoje generale. Pre svih, za glavnog krivca je bio proglašen komandant kopnene vojske feldmaršal fon Brauhič. Gebels je, u svom dnevniku opisao kako je Hitler izvređao fon Brauhiča, kada je saznao da su Sovjeti zaustavili nemačku ofanzivu ka Moskvi, nazvavši ga „sujetnom, bednom kukavicom, koji nije u stanju ni da proceni situaciju, a kamoli da je savlada. Zbog svojih neprestanih intervencija i neposlušnosti proigrao ceo plan rata na Istoku, plan koji je bio kristalno jasan“.

Feldmaršal fon Brauhič je 7. decembra podneo ostavku. Hitler mu je odgovorio da tog trenutka nema vremena za njega – sovjetska protivofanziva je otpočela dva dana ranije – i tek 19. decembra ga je obavestio da je njegova ostavka prihvaćena.

Kakvi su bili odnosi u nemačkoj Vrhovnoj komandi između Hitlera i visokih oficira veoma lepo se može videti iz izjava generala artiljerije Valtera Varlimonta, pomoćnika načelnika Opertivnog odeljenja Vrhovne komande, general-pukovnika Alfreda Jodla. Varlimont nije želeo svoj rad da nazove saradnjom sa Hitlerom, zato što je, kako zbog svojih pretpostavljenih – feldmarašala Kajtela i general-pukovnika Jodla, tako i zbog činjenice da nije stanovao i radio u istom bunkeru sa Hitlerom, bio odvojen od njega. To je u „izvesnom smislu smatrao svojom prednošću, jer ta saradnja bila veoma deprimirajuća“. Po Varlimontovom svedočenju Hitler je „prošao kroz izvestan razvoj koji sam ja delimično mogao i lično da pratim, zato što sam već krajem 1936. imao priliku da Hitleru podnosim izveštaje iz Španije, pri čemu je, ukratko rečeno, bio iskren i razuman. Kasnije – ako bi uopšte nešto i pitao, prekidao me je na na najgrublji način, ostavljao me i odlazio ako se već ni prve moje reči ili rečenice nisu uklapale u sliku koju je on sam sebi stvorio“. Nekada je Varlimont, iz čisto vojno-taktičkih razloga morao da predloži da se određena područja napuste. „Tek što bih naznačio takve predloge on je već naređivao svom ađutantu da skloni karte sa stola – i moje izlaganje bi bilo završeno“. Već i to što je morao da sa Hitlerom bude u istoj prostoriji bilo je za generala Varlimonta „psihičko i fizičko mučenje. Imao sam osećaj da mi je taj čovek ždrao misli iz glave“. General Varlimont je 10. decembra 1941. saznao, preko radija koji je emitovao Hitlerov govor iz Rajhstaga, da je Nemačka objavila rat SAD. Odmah nakon toga pozvao ga je general-pukovnik Jodl i upitao ga da li bi želeo da izvrši potrebne pripreme za eventualni pohod protiv SAD.

Za razliku od svojih pretpostavljenih, feldmaršala Kajtela i general-pukovnika Jodla, general Varlimont nije verovao u pobedu Vermahta nad Crvenom armijom. „Nisam jednostavno mogao da se otresem osećanja da je, pošto je definitivno bio određen plan operacije Barbarosa, otpočeo marš u katastrofu. Nikada to nisam ni krio i čak sam to u to vreme izražavao na takav način što sam već u jesen 1940. preselio porodicu iz Berlina u Tegernse u Bavarskoj“.

General Kurt fon Libenštajn, načelnik štaba 2. oklopne grupe, pošto su bile izdate naredbe za pripremu rata protiv Sovjetskog Saveza, razgovarao je na tu temu sa svojim pretpostavljenim, general-pukovnikom Guderijanom: „Još se tačno sećam kako je moj direktni pretpostavljeni, general Guderijan bio zaprepašćen kada sam mu na karti objasnio operativne ciljeve Vrhovne komande i opšte ciljeve rata sa Sovjetskim Savezom.“ „Pogledaj na karti koliko je ogromno to rusko carstvo. Nigde mu nema kraja. Odavde do Urala ... a odatle još četiri puta toliko do Tihog okeana. Zašto vodimo rat sa Rusijom. Bilo bi mnogo bolje kada bi nam Rusija i dalje isporučivala potrebne sirovine“. Obojica su bila mišljenja da je ovaj rat bio „skok u tamu“, „iako je Vrhovna komanda sigurno iz propagandnih razloga tvrdila da možemo uništiti Rusiju za možda tri do četiri meseca“.

General fon Libenštajn tvrdi da su neposredno pred kontraofanzivu Crvene armije „od gore dolazila naređenja čak i za prebacivanje pojedinih pukova ili čak nekoliko bataljona s jednog mesta na drugo“. Ali naravno da je u bunkeru u Istočnoj Prusiji sve izgledalo drugačije nego između Orela i Tule.

U noći između 2. i 3. januara 1942. godine, načelnik Vrhovne komande kopnene vojske, general-pukovnik Franc Halder, zvanično je Fireru podneo izveštaj o povlačenju nemačkih trupa na centralnom delu Istočnog fronta – pred Moskvom. Hitler je pobesneo jer nije bila izvršena poverena im „sveta misija“ da marširaju ulicama Moskve i dočekaju Novu 1942. godine na Crvenom trgu, ispod džinovskih jelki ukrašenih kukastim krstovima i Firerovim slikama. Kompletan Generalštab je nazvao „idiotima sa pilećim mozgovima, nedostojnim istorijske misije nemačkog naroda i njegovog poverenja ... “

Sve više padajući u vatru Firer je još izjavio da „nemački narod u ovom trenutku ima samo jednog istinskog genija sposobnog i spremnog da ostvari do kraja njegove istorijske težnje i prava, nemački narod ima mene, i ja ovog trenutka preuzimam celokupnu komandu nad kopnenim trupama Vermahta ... “

Nakon tirade Hitler je general-pukovniku Halderu praktično izdiktirao svoju odluku koja je kasnija postala poznata kao svojevrsna „seča feldmaršala“, kojom su bili smenjeni: feldmaršal Valter fon Brauhič, komandant Glavne komande kopnene vojske, zatim feldmaršal fon Bok, komandanta Grupe armija „Centar“; zbog „samovoljnog povlačenja trupa“ praktično je bio najuren general-pukovnik Guderijan, komandant 2. oklopne grupe, istu sudbinu je zbog neuspeha kod Rostova doživeo i feldmaršal Gerd fon Rundštet, komandant Grupe armija „Jug“, dok je feldmaršal Vilhelm Riter fon Leb, komandant Grupe armija „Sever“, proglašen nesposobnim i smenjen.

Ukupno je bilo smenjeno i degradirano 35 feldmaršala i generala.

Literatura

• Jukes, Geoffrey (2002). The Second World War – The Eastern Front 1941–1945. Osprey. str. 29. ISBN 978-1-84176-391-0. 
• Shirer, William L. The Rise and Fall of the Third Reich. III. str. 275—287. 
• Roberts, Andrew (2009). The Storm of War. A New History of the Second World War. London. str. 175. ISBN 9780713999709. 
• Bergström, Christer (2007). Barbarossa – The Air Battle: July–December 1941. London: Chervron/Ian Allen. ISBN 978-1-85780-270-2. 

Spoljašnje veze

• Sovjetska zimska kontraofanziva