Bijelo dugme
Bijelo dugme je jugoslovenska rok grupa koja je više od dve decenije bila jedna od najpopularnijih grupa na prostorima bivše SFR Jugoslavije. Osnovana je u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1974. do 1988. godine. Grupa Bijelo dugme je nastala iz grupe Jutro, a novo ime je usvojila 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Tifa Vojičić i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Ipe Ivandić, Milić Vukašinović i Điđi Jankelić, i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski.
| Bijelo dugme | ||||
|---|---|---|---|---|
 Bijelo dugme 1974. godine | ||||
| Muzički rad | ||||
| Aktivni period | 1974—1989, 2014— (okupljanja: 2005) | |||
| Osnivanje | Sarajevo,  SFRJ | |||
| Žanr | ||||
| Izdavačka kuća | Jugoton Diskoton Kamarad Kroacija rekords | |||
| Članovi | ||||
| Sadašnji članovi | Goran Bregović Tifa Vojičić Alen Islamović | |||
| Bivši članovi | Željko Bebek Zoran Redžić Ipe Ivandić Vlado Pravdić Milić Vukašinović Điđi Jankelić Laza Ristovski Željko Savić | |||
| Diskografija | ||||
| ||||
Grupa se raspala 1989. godine, uz raspad SFRJ, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. spadaju među najposećenije koncerte na jugoslovenskim prostorima.[1]
Istorija uredi
Nastanak uredi
Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, čak je bio izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista.[2] Međutim, kad mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je vredno da vežba, a uskoro je osnovao i svoj prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je u to doba pevao u grupi „Kodeksi“, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe.
U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački „Splendid bar“ gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista bio je angažovan Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu „Čičci“. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića.
Kodeksi su do tada svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali.[2] Posle otkaza u Napulju jedva su preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica nastavila su da nastupaju pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući.
Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik.
U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak.
Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi' bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Grupa Jutro izdaje singl 1973. godine sa pesmama „Ostajem tebi“ na A strani i „Sad te vidim“ na B strani. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Ipe Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok, i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio i Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković.
Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi' bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom JU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja veoma uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je bila u pitanju upotreba folk muzike.[2]
1974—1977. uredi
Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića.
Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine, sa pesmom „Ove ću noći naći bluz“, kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album.
Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere.
Tokom septembra svirali su kao predgrupa „Jugoslovenskoj pop selekciji“ Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca u ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimili su debi album „Kad bi' bio bijelo dugme“ koji je bio objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvovali su na Skopskom festivalu, gde su izveli pesmu Grigora Koprova "Edna nadež (Jedna nada)". U želji da se uoči izlaska svog prvog albuma što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[3] Bebek je loše pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku.
Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[3]
Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot s dizajnom Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[3] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je označio početak priča o Bregovićevoj sklonosti ka plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“.
Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju pobedio je Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršten u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujuću jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[3]
Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er rikording studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović.
Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, i naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto do tog trenutka nijedan album nije prodao u tolikom tiražu).[3]
.jpg)
Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bio bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[3] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Račić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak bila mu je jugoslovenska turneja. U Sarajevu su nastupili pred 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[3]
Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe su otišli na radnu akciju Kozara 76 što je bio Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Sa akcije su se Bregović, Bebek i Račić vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni Ipe Ivandić i Vlado Pravdić su otišli na odsluženje vojnog roka u JNA, a na njihova mesta su došli Milić Vukašinović iz Indeksa, i Laza Ristovski iz grupe Smak.[3]
Treći su album opet pripremali u Borikama. Naslov ovog albuma trebalo je da bude „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović međutim, nije stigao da napiše muziku za tu kompoziciju, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromis „Eto baš hoću“.
Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas-gitaru još ponovo svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), „Ništa mudro“ koja podseća na „It's Only Rock 'N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“.
U međuvremenu je Ljubiša Račić izbačen iz grupe pošto je bio nezadovoljan honorarom. Zamenio ga je Sanin Karić (iz grupe Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica otišli su na turneju po Poljskoj gde su održali devet koncerata. Najavljivani kao „vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike.[3] Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je bio proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske.
Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je da se grupa nalazi pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima je trebalo da se snimi živi album. Kritike koncerata bile su suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo nizbrdo.
Po ideji rok novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike.[4] Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije bio dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je bio delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme.
Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu, ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ međutim, dobio je loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su u Londonu snimili album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta, zbog čega Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ održanog 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kilograma hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine.
1978—1983. uredi
Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. Snimanje ploče počelo je januara 1979. godine u Studio V Radio Beograda.
Objavljivanje albuma Bitanga i princeza pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme Ala je glupo zaboravit' njen broj izbačena je psovka Koji mi je moj, dok je iz balade Sve će to, mila moja, prekriti snjegovi, ruzmarin i šaš, stih a Hrist je bio kopile i jad promenjen je u A on je bio kopile i jad. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman (nekada član Indeksa), a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme Na zadnjem sjedištu moga auta, Bitanga i princeza, i emotivne balade Kad zaboraviš juli i Ipak poželim neko pismo u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine.[4]
Bitanga i princeza je bila uvod u veliku turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme Pristao sam biću sve što hoće (na tekst Duška Trifunovića) i Šta je, tu je objavljene su i na singlu.
Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča Doživjeti stotu. U pesmama Ha ha ha i Tramvaj kreće Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu.
Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom 5. april ’81 štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa Sve ove godine. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu Hipodrom '81 na Beogradskom hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden),[5] a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Inzbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, u grupu se krajem 1982. godine vratio Ipe Ivandić.
Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu A milicija trenira strogoću. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača.
U februaru 1983. godine grupa je objavila album Uspavanka za Radmilu M. kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski.
Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša nakon nemira, stoga je Dugme snimilo Kosovsku, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. Uspavanka za Radmilu M. uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju balada — Ako možeš zaboravi, Ne plači, U vrijeme otkazanih letova i instrumental u naslovnoj pesmi.
Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila 1983. bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album Mene tjera neki vrag i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. Poslednji koncert sa grupom Bebek je imao u Olimpijskom selu u Sarajevu 13. februara 1984.
1984—1989. uredi
Za novog pevača izabran je Tifa Vojičić. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan Bijelo dugme, a na omotu je objavljena reprodukcija „Kosovke devojke“ Uroša Predića.
Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u Pediculis Pubis i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu Šta ću, nano, dragi mi je ljut koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom Lipe cvatu, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i Padaju zvijezde (koja podseća na pesmu Jump grupe Van Hejlen), Lažeš, Da te bogdo ne volim i Jer kad ostariš. Publika tokom turneje je slabo prihvatila novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa je napustio Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge.
Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebalo je da bude najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču.
Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu... Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu... Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.[6]
Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu Padaj silo i nepravdo.
Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit Hajdemo u planine i A i ti me iznevjeri kao i balade Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne, Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude, Ružica si bila, sada više nisi. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka.
Dvostruki živi album Mramor, kamen i željezo, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima.
Krajem 1988. godine izašao je album Ćiribiribela s Đurđevdanom kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će često smatra njihovim najvećim hitom.[7] Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac.
Političke teme su bile prisutne i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme Nakon svih ovih godina, Evo zakleću se, Napile se ulice, Ako ima boga, Šta ima novo.
Početkom 1989. godine Bijelo dugme je krenulo dvomesečnu turneju. Bregović je o poslednjoj turneji izjavio: „Posljednje turneje se sjećam kao vrlo mučne. Upale se svjetla, a ono prepuno srpskih zastava. Kao po ironiji, sutradan sviramo u Hrvatskoj. Isto mrak, i iz mraka hrvatske zastave. Kamione smo imali išarane sa „Srbija Über Alles“. Poslije to isto u Hrvatskoj. Jedva sam čekao da se završi ta turneja“.[8] Posle koncerta u Derventi 15. marta 1989, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima je napustio grupu i otišao kući u Bihać. Turneja se naglo prekinula, otkazani su koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije.[1]
Posle Dugmeta uredi
Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek’ se čuje, haj nek’ se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine.
Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Tifa Vojičić je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine.
Goran Bregović je nastavio uspešnu karijeru kao kompozitor filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postao je jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisao je ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, i sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupao je u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno je izveo oratorijum „Moje je srce postalo tolerantno“.
Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je negirao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo su potvrdili taj njegov stav.
Ipak, pod sponzorstvom Koka-kole Bregović je ponovo okupio grupu koja je tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu.
Godine 2014. je najavljena povratnička turneja. Najavljeni su koncerti na području bivše Jugoslavije, Bregović i Raka Marić u potrazi su za novim pevačem jer Bebek, Tifa i Alen nisu prihvatali poziv za povratničku turneju. Raka Marić je izjavio da bi se odlično u ulozi pevača Bijelog dugmeta snašao Zdravko Čolić, ma da bi se dobro snašli Željko Joksimović, Toni Cetinski. Dodao je i da bi najbolje bilo da to bude neko sasvim nov, neki učesnik emisije za talente.
Turneja nikad nije održana a Vlado Pravdić otkriva i zašto : "Sve je puklo oko finansija. Ostatak benda je tražio da jednako podelimo novac od koncerata. To Bregoviću nije odgovaralo. Jedan moj prijatelj rekao mi je da mu je Goran kazao: "Što da ja nekom drugom uterujem pare u džepove?" [9]. Međutim, održana je druga svetska turneja koja i dan danas traje — "Ko ne poludi taj nije normalan". U turneji učestvuju Goran Bregović, Alen Islamović, Tifa kao i Bregovićev „Orkestar za svadbe i sahrane” . Na nekim koncertima (npr. u Beogradu i Zagrebu) pridružio im se i tamburaški orkestar.
Turneja baš i nije dobro prošla kod ljudi zbog novih aranžmana i zbog vrste muzike Gorana Bregovića, opisujući je "turbo folkom i jeftinim balkanskim šundom", nazivajući je "rekvijemom za Bijelo dugme" a koncert u Diseldorfu su nazvali "noći kad je turbo (trubo) folk definitivno nokautirao rokenrol.".
Milić Vukašinović je jednom prilikom izjavio: "Brega je u početku koncerte najavljivao kao: Brega, Alen i Tifa. Pošto nije imao dovoljno publike, nastavio je kao "Bijelo dugme". U Diseldorfu su ih izviždali kad su videli da nije originalna postava. On može da se zove Goran Makijaveli, jer kod njega cilj opravdava sredstvo" . [9]
Ni bivši basista grupe Zoka Redžić nije oduševljen turnejom, čak je i uvređen zašto Bregović nije pozvao njega i bivšeg klavijaturistu Vladu Pravdića na turneju i misli da to nije moralno :
„Čak 20 godina smo Goran i ja proveli zajedno. Kad se raspalo "Dugme", ostali smo bliski. Bili smo prijatelji, dok nije počeo da radi ovo sa koncertima na kojima najavljuje "Bijelo dugme", a u stvari su to on, Tifa Vojičić i Alen Islamović. Bregović radi nešto što nije moralno. Osećam se opljačkano i razočarano. Ne odgovara na moje poruke i pozive. Možda ga je stid. Sreo sam se sa njegovom ženom Dženanom i pitao je zašto me Goran izbegava. Rekla mi je da on mene voli, ali da nikome ne odgovara na poruke. To nije tačno. Meni je uvek odgovarao, i to iste sekunde. On sad ima mnogo novca i izgleda da je zato prolupao. Očigledno misli da je bog. Napravio je lepe pesme, ali i ostali članovi grupe su ulagali u bend, opremu, osmislili logo... Bregi je bitno samo da uzme lovu” [9]
Nov album — Ko ne poludi taj nije normalan (2016) uredi
Goran Bregović je 15. marta 2016. najavio novu ploču "Bijelog dugmeta", prvu posle 1988. i albuma "Ćiribiribela". Album koji je već u završnoj fazi sadržaće numere sa nastupa "Dugmića" sa njihove jubilarne turneje koja traje od 2014. godine, a moguće je da se na novom albumu "Dugmeta" nađe i bar jedna nova pesma benda.[traži se izvor]
Par dana pred kraj 2016. godine izašao je dugo očekivani album „Ko ne poludi taj nije normalan”. Pre nego što će izaći delili su ga posetiteljima na trećem koncertu u Beogradskoj areni. Reč je o novim izvedbama Dugmetovih hitova, prvom Dugmetovom izdanju nakon jednog od najvećih diskografskih projekata na ovim područjima: Bijelo dugme boks seta deluks (LP) iz 2014. godine. Ove nove izvedbe delom su zabeležene na koncertu u pulskoj Areni, delom tokom gostovanja na Seoskom turizmu Rakić u Vojkovačkom Kloštru, a album je zaokružen u beogradskom studiju Kamarad, gde su pod Bregovićevim producentskim vodstvom, dovršeni snimanje i miks. Mastering snimaka obavio je producent "Kroacija Rekordsa" Goran Martinac.[10]
Uticaj uredi
Bijelo dugme je bila najpopularnija rok grupa u bivšoj Jugoslaviji, ali je istovremeno imala i svoje kritičare. Negativne kritike su bile upućivane na mešanje rok muzike sa narodnom muzikom. Sa druge strane, muzički novinar Petar Popović Peca smatra da je Bregović samo pravio komunikativnu muziku i da ga nije bilo sramota da prizna odakle dolazi.[11] U rok dokumentarcu „Sretno dijete“ iz 2003. Jasenko Houra, gitarista Prljavog kazališta je izjavio da „šta god da je Bijelo dugme radilo, i svi ostali su radili”.[12]
Bijelo dugme još uvek ima veliku armiju obožavalaca: njihovi koncerti iz 2005. u Sarajevu (stadion Koševo) i Zagrebu (stadion Maksimir) su rasprodati za nekoliko sati. Koncert na beogradskom hipodromu je privukao oko 200.000 obožavalaca, i najposećeniji je koncert u Beogradu.[13]
Pesme Bijelog dugmeta su obradili autori: Igi Pop (Hajdemo u planine — Get the Money), Nervozni poštar (Ne spavaj mala moja), Mobi dik (Na zadnjem sedištu moga auta).
Članovi grupe uredi
Diskografija uredi
| Godina | Naziv | Izdavač | |
|---|---|---|---|
| Studijski albumi | |||
| 1974. | Kad bi' bio bijelo dugme | Jugoton | |
| 1975. | Šta bi dao da si na mom mjestu | Jugoton | |
| 1976. | Eto! Baš hoću! | Jugoton | |
| 1979. | Bitanga i princeza | Jugoton | |
| 1980. | Doživjeti stotu | Jugoton | |
| 1983. | Uspavanka za Radmilu M. | Jugoton | |
| 1984. | Bijelo dugme | Kamarad — Diskoton | |
| 1986. | Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo | Kamarad — Diskoton | |
| 1988. | Ćiribiribela | Kamarad — Diskoton | |
| Koncertni albumi | |||
| 1977. | Koncert kod Hajdučke česme | Jugoton | |
| 1981. | 5. april '81. | Jugoton | |
| 1987. | Mramor, kamen i željezo | Kamarad — Diskoton | |
| 2016. | Ko ne poludi taj nije normalan | Kroacija Rekords — Siti rekords | |
| Singlovi | |||
| 1974. | Top / Ove ću noći naći bluz | Jugoton | |
| 1974. | Glavni junak jedne knjige / Bila mama Kukunka bio tata Taranta | Jugoton | |
| 1974. | Glavni junak jedne knjige / Avanture malog Ju Ju | Diskoton | |
| 1974. | Da sam pekar / Selma | Jugoton | |
| 1975. | Da mi je znati koji joj je vrag / Bluz za moju bivšu dragu | Jugoton | |
| 1975. | Ima neka tajna veza / I kad prođe sve, pjevat ću i tad | Jugoton | |
| 1975. | Ne gledaj me tako i ne ljubi me više / Sve ću da ti dam, samo da zaigram | Jugoton | |
| 1975. | Playing the part / Da sam pekar | Jugoton | |
| 1976. | Milovan / Goodbye America | Југотон | |
| 1976. | Тако ти је мала моја кад љуби Босанац / Не спавај мала моја музика док свира | Југотон | |
| 1976. | Ето! Баш хоћу! / Дошао сам да ти кажем да одлазим | Југотон | |
| 1976. | Химна листа Здраво | Југотон | |
| 1976. | Ипе Ивандић и Бијело Дугме — Џамбо / Ватра | Југотон | |
| 1979. | Битанга и принцеза / Деде, бона, сјети се, де тако ти свега | Југотон | |
| 1979. | Пристао сам, бићу све што хоће / Шта је ту је | Југотон | |
| 1980. | Добро вам јутро Петровић Петре / На задњем сједишту могa аута | Југотон | |
| 1981. | Playing the part / Доживјети стоту | Југотон | |
Референце uredi
- ^ а б „BIJELO DUGME (1) — Ništa posebno mudro — Eto, baš neću /”. Popboks.com. Архивирано из оригинала 31. 12. 2008. г. Приступљено 10. 11. 2011.
- ^ а б в Janjatović 2007, стр. 31.
- ^ а б в г д ђ е ж з Janjatović 2007, стр. 32.
- ^ а б Janjatović 2007, стр. 33.
- ^ „U slavu palih idola”. popboks.com. Архивирано из оригинала 14. 11. 2011. г. Приступљено 15. 11. 2011.
- ^ Горан Бреговић у емисији „Након свих ових година“, РТС, 1994
- ^ Janjatović 2007, стр. 35.
- ^ SAM arhiva broj 1 — : SAM 14/01/1996 — Intervju: Goran Bregovic (1)
- ^ а б в „BIVŠI ČLANOVI "BIJELOG DUGMETA" PORUČUJU: Brega je prolupao, hoće samo pare! — Informer[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 12. 3. 2017. г. Приступљено 9. 3. 2017. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ „Muzika.hr — Bijelo dugme ima novi CD[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 12. 03. 2017. г. Приступљено 09. 03. 2017. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ Aleksandar Arežina. „Trideset godina od prvog singla najpopularnijeg benda s ovih prostora”. Приступљено 15. 11. 2011.
- ^ Документарац Сретно дијете (2003)
- ^ „Zvezde sviraju u praznim halama”. Blic.rs. 20. 12. 2010. Приступљено 10. 11. 2011.
Литература uredi
- Janjatović, Petar (2003). Ex YU rock enciklopedija. Beograd: Čigoja štampa. COBISS.SR 137175308.
- Glavan, Darko; Vrdoljak, Dražen (1981). Ništa mudro : Bijelo dugme : autorizirana biografija. Zagreb CDD SSOH; Bjelovar: Prosvjeta. COBISS.SR 74436615
- Krstulović, Zvonimir (2005). Bijelo dugme — doživjeti stotu : fotomonografija. Zagreb: Profil international. COBISS.SR 512382639
- Misirlić, Amir (2005). Bijelo dugme. Beograd: Sinex. COBISS.SR 123419660
