Borodinska bitka
Borodinska bitka, u francuskoj istoriji poznata i kao Bitka za Moskvu[1] ili Bitka na reci Moskvi,[2] odigrala se 7. septembra 1812. godine na Borodinskom polju, 124 km zapadno od Moskve. Vodila se između ruske vojske, pod komandom generala Mihaila Kutuzova i Velike armije Napoleona Bonaparte,[3] tokom Napoleonove invazije Rusije, odnosno Otadžbinskog rata Rusije 1812.
| Borodinska bitka | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Napoleonove invazije na Rusiju | |||||||||||
 Luj Frasoa Ležen „Bitka za Moskvu“ 1922. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
|
Prvo francusko carstvo *  Varšavsko vojvodstvo*  Napoleonova Italija* Rajnska konfederacija |
 Ruska Imperija | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Napoleon I Nej Davu |
Kutuzov Bagration (POR) de Toli | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| 134.000[traži se izvor] | 150.000[traži se izvor] | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| oko 30.000 | 38—58.000 | ||||||||||
Za rusku stranu je učestvovalo 10 generala Srba ili srpskog porekla.[4]
Istorija uredi
Uvod uredi
Napoleon se plašio da će Rusija upotrebiti svoje snage u borbama u Engleskoj, zbog postavljanja kopnene barijere, koja je sprečavala izvoz žitarica u Englesku i uvoza industrijskih proizvoda odande.[5] Rusija je bila poslednja prepreka na putu ka njegovoj evropskoj dominaciji. U osvajanju Evrope koristio je uspešnu strategiju, koja mu je donosila pobedu nametanjem odlučujuće bitke, posle čega bi protivnička zemlja postajala saveznica ili morala da kapitulira. Sa velikom pažnjom i preciznošću osmišljen je plan, tako da je na leto 1812. godine,[6] Napoleonova vojska prešla reku Dnjepar i ušla u Rusiju. U Velikoj Napoleonovoj armiji, Francuzi su činili tek polovinu snaga, u njoj se govorilo na dvanaest jezika i borili su se mnogi stranci: Nemci, Italijani, Poljaci, Hrvati, Španci, Portugalci, Holanđani, Belgijanci, Austrijanci, Švajcarci i Danci.[1] U ratu su učestvovale i neke od osvojenih zemalja, kao što su Rajnska konfederacija, Napoleonova Italija, Varšavsko vojvodstvo.[5] Napoleonova ideja je bila da izvede odlučujuću bitku, odmah pri prelasku granice, međutim[7], od početka Napoleonove invazije, Zapadna ruska armija stalno se povlačila pod pritiskom moćnijeg neprijatelja.[8]
Brzo napredovanje, daleko brojnijih Francuza je onemogućavalo Barklaju de Toliju, komandantu Zapadne armije i Ministru rata da pripremi trupe za borbu.[9] Ovo dugotrajno povlačenje izazvalo je veliko nezadovoljstvo, pa je plemstvo zahtevalo postavljanje komandanta, u kojeg bi ruski narod imao poverenja.[8]
Kutuzov uredi
Kutuzov je postao komandant ruske vojske u 67 godini.[10] Njegovo postavljanje za komandanta izazvalo je rast patriotizma u armiji i narodu. Mada se verovalo da će on uspeti da zaustavi povlačenje[1], njegova taktika sastojala se u tome da protiv neprijatelja vodi manje bitke, da neprijatelja stalno drži u iščekivanju, te da izbegava direktno sučeljavanje, s obzirom da je raspolagao sa svega 180.000 vojnika, naspram 600.000 francuskih. Koristio je i taktiku „spaljivanja zemlje“, tako da bi neprijatelj prilikom napredovanja, stalno nailazio na napuštena i spaljena mesta, bez hrane, smeštaja ili mogućnosti za odmor. Na francuske napade reagovao je povlačenjem, čime je postizao manje gubitke sa ruske strane, a uvlačenjem neprijateljske vojske duboko u svoju teritoriju, otežavao je njeno snabdevanje hranom i municijom.[10]
Bitka uredi
Na glavnu bitku Napoleon je morao da čeka gotovo tri meseca.[6] Ruska vojska se povlačila sporo, uz manje okršaje. Međutim, na insistiranje ruskog cara Aleksandra Prvog,[11] koji je smatrao da Moskvu ne treba predati bez borbe[2] i pošto je dobio neznatno pojačanje[8], Kutuzov se ipak odlučio za odbranu Moskve.[11] Za bitku je bilo potrebno pronaći prostor za manevar najvećeg dela ruske vojske, sa prirodnim preprekama za odbranu, koji je obuhvatao Stari i Novi smolenski put prema Moskvi. Odabrano je Borodinsko polje, na 124 km od Moskve, koje je predložio general-pukovnik intendantske službe K. I. Tolem. Na sredini tog polja nalazi se selo Borodino, po kome je polje dobilo ime.[2] 3. septembra ruska vojska, povlačeći se iz Smolenska, smestila se u selo Borodino kako bi zaustavila Napoleonovo napredovanje ka Moskvi.[9]
Raspored snaga uredi
Kutuzov je pod svojom komandom imao oko 150.000 ljudi, od čega su 113–114.000 činili redovni vojnici Prve i Druge zapadne armije pod vođstvom generala Barklaja de Tolija, bilo je oko 8.000 kozaka, i 28.000 rezervista. Oko 10% vojske činili su regruti, koji su prošli samo početnu vojnu obuku. Vojska je raspolagala sa 624 poljska topa.
Napoleon je komandovao sa oko 134.000 vojnika i imao je 587 poljskih topova.[2] On je očekivao da će i uvom slučaju ponoviti trijumf iz Bitke kod Austerlica. Njegove jedinice su još uvek čuvale zastave, na kojima je zlatnim slovima izvezen poklič: „Za Austerlic!“. Mnogi članovi ruskog štaba, uključujući i Kutuzova, kao i 357 oficira (2.074), koliko ih je učestvovalo u Borodinskoj bici, takođe su bili veterani Rusko-austro-francuskog rata.[12]:
Ruske snage na Borodinskom polju, bile su raspoređene u dužini od 8 km,[2] i išle su do 7 km u dubinu.[2] Desno krilo, dužine oko 5 km, držalo je poziciju na visokoj i strmoj obali reke Moskve i štitilo je Novi smolenski put, kojim je bilo planirano povlačenje u slučaju nepovoljnog ishoda bitke. Na pozicijama levog krila, koje se prostiralo uz gustu šumu,[7] napravljena su sferna utvrđenja, na kojima su raspoređene Bagrationove snage. Ispred, na oko 1,5 km udaljenosti, kod sela Ševardin, građeno je utvrđenje, koje do početka bitke, još uvek nije bilo završeno.[2] Centralne snage su raspoređene na mestu koje su Francuzi nazvali „Visinsko utvrđenje“,[2] odnosno na visu Kurganaja, sa čije se zapadne strane nalazio Semjenovski potok.[7]
Artiljerija je ravnomerno raspoređena po celom frontu, a ostale snage su bile raspoređene u tri linije[2]:
- pešadijski korpus
- konjički korpus
- rezerve
Napoleon, svestan rasporeda ruskih krila, odlučio se da prvo napadne prednji deo i oslabi levo krilo, napadajući centar, te zatim pribije rusku pozadinu uz reku Moskvu i uništi je. Svoje glavne snage rasporedio je u pravcu Semjenovskog potoka i dalje prema Kurganajskom visu.[7]
„Napad na Ševardinski šanac“
Ševardinski boj uredi
Dva dana uoči velike bitke, 5. septembra 1812, Napoleon je naredio svom generalu Davustu da zauzmu Ševardinski šanac, uz podršku konjice maršala Murata, korpusa poljskog maršala Ponjatovskog, sa ukupno 36.000 vojnika i 194 topova. Utvrđenje je branio general Gorčakov, sa 11.000 ljudi i 36 topova. Ova bitka završila se u kasnim večernjim satima, sa gubicima od po 5.000 ljudi na svakoj strani i povlačenjem preostalih ruskih trupa, prema glavnim položajima.[2]
Glavna bitka uredi
Sledećeg dana vojnici su se pripremali za glavnu bitku, dovršavali odbrambena utvrđenja, a Napoleon je lično izvršio izviđanje ruskih položaja.[2]
Noć pred glavnu bitku ostalo je zapisano[12]:
Na našoj strani je sve tako mirno. Na suprotnoj, jarko blješte vatre u neprijateljskim taborima; muzika, pevanje, jaki glasovi se kao krici razležu po čitavom logoru. Odjednom – usklici! Pa opet!… Očigledno pozdravljaju Napoleona koji ide od stroja do stroja. Baš tako je bilo i pred Austerlic. Šta li će biti sutra?
— poručnik Fjodor Glinka, u noći između 25. i 26. avgusta 1812.[a]
Glavna bitka je počela 7. septembra 1812. godine, između 5 i 6 sati ujutro, paljbom artiljerije sa obe strane i gotovo istovremenim napadom francuske pešadije na selo Borodino i prema Semjenovskom potoku[7]. Selo Borodino je držala Carska garda - egeri i ona je istisnuta oko 8 sati.[11] Selo je ostalo u rukama Francuza, a egeri su se povukli preko reke Koloče.[7] Posle toga, Barklaj de Toli je naredio da se zapali most na reci Koloči. Rano ujutro počeo je i napad na rusko levo krilo, kojim je komandovao knez Petar Bagration. On je na brzinu iskopao rovove i pripremio odbranu. Uvidevši da se sprema napad, naredio je juriš, koji je odbijen, a zatim su Francuzi krenuli u napad, pri čemu je Bagration teško ranjen i od zadobijenih rana je umro. Ovo je predstavljalo ključni momenat za levo krilo fronta, tako da je ono počelo da se povlači. Onda je krenuo napad ka bateriji na brežuljku, poznatoj kao baterija Rajevskog, na centralnom delu fronta. Baterija Rajevskog je nekoliko puta prelazila iz ruskih u francuske ruke, ali su Rusi svaki put uspevali da povrate položaj.[11]
U međuvremenu, Platov sa kozacima i Uvarov sa Prvim konjičkim korpusom su prešli reku Koloču i napali francusku pozadinu sa severne strane. Napad nije uspeo, ali je sprečio Napoleona da pojača napadajuće jedinice, što je dalo dodatno vreme bateriji Rajevskog da izdrži napad. Rusi su uspeli da održe liniju fronta do kraja dana. Nakon teških borbi, tri četvrtine branioca baterije Rajevskog je poginulo.[11]
Po završetku bitke, koja je trajala od izlaska do zalaska sunca, ruske trupe na levom krilu i u centru povukle su se za 1—1,5 km, a njihova sagrađena uporišta bila su potpuno uništena, pa je Napoleon naredio povlačenje i svojih trupa na početne položaje.[2] Ruski gubici su se prema različitim izvorima, kretali od 38 do 58 hiljada ljudi, dok se gubici na francuskoj strani procenjuju na oko 30.000 ljudi.[3]
Bitka se smatra jednim od najvećih krvoprolića u vojnoj istoriji.[13]
Povlačenje uredi
Za jedan dan ruska vojska je nanela teške gubitke francuskoj, ali je i sama, prema prvobitnoj proceni, izgubila skoro polovinu pripadnika redovne vojske.[8] Saznavši da Napoleonu pristižu dve pešadijske divizije Pinoa i Laborde i rezervni bataljoni, ukupne brojnosti do 40.000 vojnika[14] i shvativši da njegov glavni zadatak nije odbrana Moskve, već uništavanje neprijateljske vojske, Kutuzov je nakon bitke odlučio da se povuče sa borodinske pozicije i iz Moskve[5][8].
Sada, posle nanošenja zastrašujućeg poraza neprijatelju, nanećemo mu konačni udarac. U tu svrhu naše jedinice idu u susret svežim ratnicima, podjednako punim revnosti da se bore sa neprijateljem
— Kutuzov
Zajedno sa vojskom povukli su se i mnogi žitelji grada.[8] U gradu sa 300.000, nije ostalo više od 30.000 stanovnika.[5] Kutuzov je pri povlačenju izveo Tarutinski manevar, premestivši armiju kod sela Tarutina, na zapadu Moskovske oblasti, južnije i zapadnije od Napoleonove vojske.[8] Povoljnim razmeštanjem ruske armije, uspeo je da neprijatelju onemogući prodiranja na jug i zapad. Odatle je mogao da obezbedi namirnice i stočnu hranu, dok su se u gradovima kao što su Tula, Kaluga, Brjansk nalazile fabrike za proizvodnju oružja, artiljerije, i velike zalihe vojne opreme, pa je na taj način omogućio pripremu kontraofanzive. Sa suprotne strane, Napoleonova armija je zauzela Moskvu i odmah po zauzimanju krenula da uništava i pljačka grad.[14] Dva dana nakon ulaska vojske, svuda su goreli požari.[5] U gradu skoro i da nije preostalo hrane, borbena sposobnost osvajačke vojske je opala, čak i u elitnim jedinicama.[14]
Značaj uredi
Mada su obe vojske pokazale veliko junaštvo, a Napoleon i Kutuzov se pokazali kao vešte vojskovođe, rezultat bitke je bio da Napoleon nije uspeo da pobedi Kutuzova, ali da ni Kutuzov nije uspeo da odbrani Moskvu.[2] Borodinska bitka nije donela pobednika,[15] mada su i Napoleon i Kutuzov u svojim zvaničnim izveštajima govorili o pobedi. I pored povlačenja, usled velikih gubitaka, ruska vojska je kasnije uspela da se oporavi,[16] a Moskva je za Napoleona postala klopka. U decembru iste godine, njegova Velika armija našla se van granica Rusije.[2]
Čak je i francuski car kasnije, pošto je prognan na ostrvo Sveta Jelena, izjavio da je od 50 njegovih bitaka, u Borodinskoj bici „bilo ispoljeno najviše hrabrosti i postignut najmanji uspeh. Francuzi su u njoj pokazali da su dostojni da pobede, a Rusi da su zaslužili pravo da budu nepobedivi.“[6] Mada je posle bitke, prestonica bila predata neprijatelju, vremenom je u Francuskoj i Evropi preovladalo mišljenje, da je upravo ova bitka bitno uticala na preokret i na krajnji ishod rata.[14]
Ruski generali srpskog porekla uredi
U Borodinskoj bici, u okviru ruske armije je učestvovalo 37 generala[1], od čega su njih deset bili srpskog porekla. Učestvovalo je i mnoštvo vojnika nižeg ranga.[18] Neki su bili doseljenici u Rusiju, kao general Đorđe Arsenijević Emanuel, (rođen u Vršcu) i general-major grof Petar Ivanov Ivelić (rođen u Risnu, Crna Gora),[19] dok su većina bili potomci druge ili treće generacije srpskih iseljenika u Rusiju iz 18. veka, u vreme vladavine cara Petra Velikog[3] i carice Jelisavete. Srbi su tada naselili teritoriju oslobođenu od Turaka i krimskih Tatara, na južnoj granici Ruske imperije i formirali pokrajine Nova Serbia i Slavenosrbija, gde je živelo oko 50.000 doseljenika.[19] Osim toga, na samom početku Napoleonovog pohoda, mnogi Srbi, iskusni u ratovanju, stizali su pojedinačno i u grupama iz Karađorđeve Srbije.[1]
Među generalima, najviše se pročuo Mihail Andrejević Miloradović,[3] potomak slavne hercegovačke porodice Hrabrenović,[19] praunuk Mihajla Ilije Miloradovića[1], general pešadije, heroj Otadžbinskog rata 1812, koji je komandovao centralnim pozicijama Borodinske bitke.[3] Uspeo je da zaustavi napredovanje francuske prethodnice, koju je vodio maršal Mira[1], a koja se domogla samog Kremlja, pod pretnjom da će odmah zapaliti grad. Na taj način je osigurao sedam sati primirja, koje je iskoristio za evakuisanje vojske i preostalog stanovništva,[19] a njegova zaštitnica je brzim i odlučnim udarcima po protivniku omogućila sprovođenje ovog manevra.[1]
U bici su učestvovali i generali: general-poručnik Jovan Jegorović Šević, general-major Jovan Stepanović Adamović, general-poručnik Nikola Vasiljević Vujić, general baron Ilija Mihajlović Duka i general-ađutant Nikola Ivanović de Preradović,[3][19] general-lajtnant Nikola Bogdanović Bogdanov, general-major Abram Petrović Ratkov[1].
Rat i mir uredi
Mada je Lav Tolstoj bio odličan poznavalac Napoleonovih ratova, jedno od njegovih najpoznatijih dela „Rat i mir“, nije napisao u vidu istorijskog romana, ali je pisac iz ugla svojih glavnih junaka opisao period iz istorije Rusije od 1805. do 1813. godine i posebno obradio period Napoleonove invazije. U trećem tomu romana, gde je pretežno zastupljena ratna tematika, smestio je svog glavnog junaka Pjera Bezuhova na Borodinsko polje, među artiljerijske borce, odakle je ovaj, sa dobre pozicije, iz prve ruke posmatrao bitku, uviđajući sve užase rata i stradanje mladih ljudi, kako bi na kraju odlučio da u istoj i sam uzme učešće.[20]
Po Tolstojevom romanu, u adaptaciji režisera Sergeja Bondarčuka, 1968. godine snimljen je istoimeni film, u kome su takođe detaljno prikazane scene iz bitke kod Borodina.
Borodinska panorama uredi
Uoči proslave stogodišnjice pobede nad Napoleonom, akademik slikarstva Franc Rubo došao je na ideju da napravi kružnu panoramu Borodinske bitke,[21] po porudžbini Nikolaja Drugog. Za potrebe izrade detalja panorame išao je na mesto bitke, pravio stotine skica i satima pregledavao vojne arhive.[21] Dužina slike postavljene u krug je 115, a visina 15 metara. Na platnu je prikazan vrhunac bitke, kada su se obe vojske borile na život i smrt. Ova panorama je prvi put postavljena 1912. godine u drvenom paviljonu u centru Moskve. Odmah posle proslave stogodišnjice, započeto je prikupljanje novih eksponata za muzej o Otadžbinskom ratu.[15] Međutim, posle Oktobarske revolucije, platno je ukonjeno i čuvano na neadekvatnim mestima. Tek 1962. godine, za proslavu 150 godišnjice bitke, na Poklonoj gori je sagrađena nova zgrada, koja danas predstavlja deo memorijalnog kompleksa i u njoj je izložena panorama. Povodom proslave 200 godišnjice, muzej – panorama je rekonstruisan i pretvoren u multimedijalni centar. Panorama ima posebno osvetljenje. Ono na gledaoca ostavlja utisak kao da se figure kreću, a sve to je praćeno zvučnim efektima, koji oponašaju elemente borbe fragmentima uvertire Čajkovskog „1812. godina”. Osim platna, izložen je i veliki broj slika, grafika, predmeta, oružja iz bitke, i stotine drugih retkih istorijskih eksponata, jer muzej je otkupio više od 400 jedinstvenih predmeta, što predstalja vrednu ekspoziciju za rekonstrukciju osnovnih događaja Otadžbinskog rata 1812. godine.[21] Postavljeni su i interaktivni kiosci, na kojima mogu da se vide detalji platna, uz odgovarajući istorijski komentar.[6]
Napomene uredi
- ^ 26. avgusta 1812. po Julijanskom kalendaru
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e ž z Istoričar: „Naši u Borodinskoj bici“, pristupljeno 15.5.2013.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj (jezik: ruski)(jezik: engleski) Ministerstvo oboronы Rossiйskoй Federacii: „Borodinska bitka 26. avgusta (7. septembra) 1812. g.“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. april 2013), materijal: Institut za istraživanje vojne istorije, Vojna akademija Generalštaba, pristupljeno 13.5.2013.
- ^ a b v g d đ Glas Rusije:„Danas - 200 godina od bitke na Borodinu“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. septembar 2012), pristupljeno 9.5.2013.
- ^ Zečević, Božidar (2023-01-22). „Božidar Zečević: Kad ustanu Srbi iz Bahmuta - Novi Standard”. Novi Standard (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-30.
- ^ a b v g d Istorija Slovenije - „Systory“, publikacije: „Istorija novog doba 1789—1879“, Aleksej Vladimirovič Jefimov, Ljubljana 1949, treće izdanje, Državna štamparija Slovenije, autorizovani prevod sa ruskog, str. format pdf, pristupljeno 11.5.2013. (jezik: slovenački)
- ^ a b v g Glas Rusije: „Borodinska panorama pretvorila se u multimedijalni muzej“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. oktobar 2013), 11.03.2012, pristupljeno 10.5.2013.
- ^ a b v g d đ (jezik: španski) Informacion sobre BuenaRusia Día de la „Batalla de Borodinó“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. oktobar 2013), pristupljeno 16.5.2013.
- ^ a b v g d đ e Glas Rusije: „Mihail Kutuzov“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. oktobar 2013), 30.03.2012, pristupljeno 10.5.2013.
- ^ a b Borodinskaя bitva: „Predыstoriя bitvы“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2013), pristup 15.5.2013
- ^ a b Integralna sistemska podrška - logistika - Istorija i razvoj logistike Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. januar 2016), dr Ivan Beker, pristupljeno 9.5.2013.
- ^ a b v g d Srpski soko Herceg Novi: „Dva Bokelja u Borodinskoj bici 7. septembra 1812. godine“, Nebojša Rašo, pristupljeno 9.5.2013.
- ^ a b Ruski dom u Beogradu „Sunce Borodinskih polja“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2013), Oleg Bibikov, 29.4.2013, pristupljeno 9.5.2013.
- ^ Fakti: „Borodinska bitka je donela rusku moralnu nadmoć i odredila sudbinu Evrope“, 2.9.2012, pristupljeno 9.5.2013.
- ^ a b v g Srpska. Ru „Istorijski značaj Borodinske bitke“, 19.9.2007, pristupljeno 9.5.2013.
- ^ a b Glas Rusije: „Dvestagodišnjicu pobede nad Napoleonom obeležavamo zajedno sa Evropom“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. avgust 2012), Jelena Andrusenko, 9.08.2012, pristupljeno 10.5.2013.
- ^ „„Borodinskaя bitva 26. avgusta (7 sentяbrя) 1812 g.“”. Arhivirano iz originala 20. 04. 2013. g. Pristupljeno 12. 05. 2013.
- ^ Otkriven spomenik Đorđu Arsenijeviću Emanuelu[mrtva veza], Dnevnik, R. Jovanović, 2. oktobar 2014.
- ^ Glas Rusije: „Srpski heroj ruske pobede“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2012), pristupljeno 9.5.2013.
- ^ a b v g d Ruska reč: „Srpski generali u Borodinskoj bici“, Tatjana Marković, 31.12.2012, pristupljeno 12.5.2013.
- ^ Tabanović „Tolstoj Rat i mir“, pristupljeno 11.5.2013.
- ^ a b v Politika: „Borodinska bitka“, Ljubinka Milinčić, 5.5.2008, pristupljeno 9.5.2013.
Spoljašnje veze uredi
- (jezik: ruski)(jezik: engleski) Ministarstvo odbrane Ruske Federacije - Enciklopedija: Panorama Borodinskog polja (Muzej-panorama „Borodinska bitka")