Википедија

Vilijam Tarner

енглески сликар и цртач епохе романтизма

Džozef Malord Vilijam Tarner (engl. Joseph Mallord William Turner; London, 23. april 1775 — London, 19. decembar 1851) je bio engleski slikar i crtač epohe romantizma. Najznačajniji su njegovi prikazi pejzaža i morskih prizora koje karakteriše slobodan odnos prema boji i slobodno kretanje kičice.[1] Njegov specifični izraz cenili su kasniji slikari, pre svih impresionisti. Poznat je po ekspresivnom koloritu, maštovitim pejzažima i turbulentnim, često nasilnim slikama mora. Za sobom je ostavio više od 550 uljanih slika, 2.000 akvarela i 30.000 radova na papiru.[2] Zagovarao ga je vodeći engleski likovni kritičar Džon Raskin iz 1840. godine, a danas se smatra da je uzdigao pejzažno slikarstvo do eminencije koja se rivalizuje sa istorijskom slikom.[3]

Vilijam Tarner
Vilijam Tarner, Autoportret, ulje na platnu, 1799.
Lični podaci
Puno imeDžozef Malord Vilijam Tarner
Datum rođenja(1775-04-23)23. april 1775.
Mesto rođenjaLondon, Velika Britanija
Datum smrti19. decembar 1851.(1851-12-19) (76 god.)
Mesto smrtiLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo

Tarner je rođen u Mejden Lejnu, Kovent Garden, u Londonu, u skromnoj porodici niže srednje klase. Ceo život je živeo u Londonu, zadržavajući svoj kokni naglasak i marljivo izbegavajući zamke uspeha i slave. Čudo od deteta, Tarner je studirao na Kraljevskoj akademiji umetnosti od 1789. godine, upisao se kada je imao 14 godina, a tamo je izložio svoj prvi rad sa 15. godina Tokom ovog perioda, radio je i kao arhitektonski crtač. Stalan prihod je zarađivao od provizija i prodaje, koje su zbog njegove problematične, oprećne prirode, često bezvoljno prihvatane. Otvorio je sopstvenu galeriju 1804. i postao profesor perspektive na akademiji 1807, gde je držao predavanja do 1828. Putovao je po Evropi od 1802, obično se vraćajući sa obimnim setovima skica.

Intenzivno privatan, ekscentričan i povučen, Tarner je bio kontroverzna ličnost tokom svoje karijere. Nije se oženio, ali je imao dve ćerke, Evelinu (1801–1874) i Džordžijanu (1811–1843), sa kućnom pomoćnicom Sarom Danbi. Postajao je pesimističniji i mrzovoljniji sa godinama, posebno nakon smrti njegovog oca, kada su mu se izgledi pogoršali, njegova galerija je propala i zapuštena, a njegova umetnost se intenzivirala. Godine 1841, Tarner je živeo na brodu na Temzi tako da se nije mogao smatrati prisutnim ni na jednom imanju u popisu stanovništva te godine.[4] On je živeo u bedi i bio lošeg zdravlja od 1845. godine, a umro je u Londonu 1851. u 76. godini. Tarner je sahranjen u katedrali Svetog Pavla u Londonu.[5]

Rano stvaralaštvo uredi

Još kao dete istakao se svojim crtežima i akvarelnim pejzažima. Već sa 14 godina studirao je na Royal academy u Londonu gde se intenzivno bavio slikanjem akvarela.[6] Prvi put je sa uljanim bojama radio 1795. godine. Mnogo je putovao po Evropi i na ovim putovanjima je sakupljao u blokovima za skiciranje (samo na prvom putovanju 17 blokova) motive koji će mu kasnije poslužiti za izradu serije akvarela velikog formata i za serije bakroreza (Evropske reke, od 1817. godine). Bavio se i teorijom umetnosti. Počev od 1807. izdavao je opsežan spis Liber studiorum, jednu vrstu traktata o slikanju pejzaža. Bio je aktivan i kao pesnik. Postao je profesor učenja o perspektivi na Kraljevskoj akademiji 1807. godine.

Njegova rana dela deluju pomalo kruto, nedinamično i u maniru veduta njegovi prikazi pejzaža od 1790-ih pokazuju veliku živost i odlikuju se lirski harmonizovanim tonom. Njegovi aranžmani slika se uprkos produhovljenim stafažima odlikuju preciznim opažanjem prirodnih pojava, naročito vremenskih prilika. Uticaj na njegovo stvaralaštvo izvršila su dela Nikole Pusena i Kloda Lorena kao i holandsko slikarstvo pejzaža i marina. Bio je poznat i cenjen pejzažista. Najviše je slikao engleske predele (Dvorac Vindzor, 1805) ali i motivi sa evropskog kontinenta bili su inspiracija za neka od njegovih dela. Upečatljiva slika prirodne stihije je njegova slika Lavina koja se survava u Graubindenu iz 1810. na kojoj je prikazana lavina u Alpima.

Zrela faza stvaralaštva uredi

 
Poslednja plovidba Temerera, 1839

U fazi stvaralaštva između 1810. i 1830. odriče se preciznosti prikazivanja zarad isticanja ukupnog atmosferskog efekta. Posebno je u slikarstvu akvarela dospeo do slobodnog odnosa prema boji što se vidi na slici Stenoviti zaton sa figurama iz 1830. godine na kojoj se figure ljudi stapaju sa pejzažem obale. Mnoge od njegovih slika iz ovog perioda nastale su u Petvortu u Saseksu gde je boravio na imanju vojvode od Egremona.

Poznih 1830-ih u potpunosti je razvio svoj zreli stil i tada uspeva da principe slikanja razvijene akvarelom prenese na slike u ulju. Iz ovog perioda stvaralaštva su slike Snežna oluja, Kiša, para i brzina i poslednja plovidba Temerera. Kod njih je primetno ograničavanje na mali broj gotovo u potpunosti rastočenih motiva. Ove slike utemeljile su njegovu slavu kao umetnika koji je anticipirao impresionizam. Tarnerovi savremenici nisu u početku imali mnogo afiniteta prema slikama koje na apstraktni način prikazuju fenomene. Među malobrojnima koji us u početku shvatili značajn Tarnerovog poznog stvaralaštva bio je Džon Raskin. Iako prikazuje fenomene industrijalizacije Tarnerova dela ne treba svrstavati u grupu modernističkih ispovesti već u romantičarsko shvatanje prirode.

Umetnost uredi

Stil uredi

Tarnerov talenat je prepoznat rano u njegovom životu. Finansijska nezavisnost omogućila je Tarneru da slobodno inovira; njegov zreli rad karakteriše hromatska paleta i široko primenjena atmosferska ispiranja boje. Prema Ilustrovanoj istoriji umetnosti Dejvida Pajpera, njegove kasnije slike su nazvane „fantastičnim zagonetkama“. Tarner je bio prepoznat kao umetnički genije; engleski likovni kritičar Džon Raskin opisao ga je kao umetnika koji je mogao „najteže i istinitije da izmeri raspoloženja prirode“.[7] Tarnerov rad je izazvao kritike savremenika, posebno ser Džordža Bomonta, pejzažnog slikara i kolege člana Kraljevske akademije, koji je svoje slike opisao kao „mrlje“.[8]

Tarnerovu maštu su podsticali su brodolomi, požari (uključujući požar parlamenta 1834. godine, događaj kome je Tarner bio svedok iz prve ruke, i opisao ga u nizu akvarelnih skica), i prirodne pojave kao što su sunčeva svetlost, oluja, kiša i magla. Bio je fasciniran nasilnom snagom mora, kao što se vidi u Zori posle brodoloma (1840) i Brodu robova (1840).

Tarnerov glavni poduhvat u grafici bio je Liber Studiorum (Knjiga studija), sedamdeset grafika na kojima je radio od 1806. do 1819. Liber Studiorum je bio izraz njegovih namera za pejzažnu umetnost. Ideja je bila donekle zasnovana na Liber Veritatis (Knjiga istine) Kloda Lorena, gde je Klod snimio svoje završene slike; serija štampanih kopija ovih crteža, do tada u Devonšir hausu, bila je ogroman izdavački uspeh. Tarnerove ploče su trebalo da budu široko rasprostranjene i kategorisale su žanr u šest tipova: morski, planinski, pastoralni, istorijski, arhitektonski i uzvišeni ili epsko pastoralni.[9] Njegova grafika je bila glavni deo njegovog rada, i tome je posvećen muzej, Tarnerov muzej u Sarasoti na Floridi, koji je 1974. osnovao Daglas Montros-Grem da bi smestio svoju kolekciju Tarnerovih grafika.[10]

Materijali uredi

Tarner je eksperimentisao sa širokim spektrom pigmenata.[11] Koristio je formulacije poput karmina, uprkos tome što je znao da nisu dugotrajne, i protiv saveta savremenih stručnjaka da koriste trajnije pigmente. Kao rezultat toga, mnoge njegove boje su sada izbledele. Raskin se žalio kako mu je rad brzo propao; Tarner je bio ravnodušan prema potomstvu i birao je materijale koji su izgledali dobro kada su sveže primenjeni.[12] Do 1930. postojala je zabrinutost da i njegova ulja i akvareli blede.[13]

Reference uredi

  1. ^ „J.M.W. Turner | Biography, Paintings, Watercolors, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-31. 
  2. ^ „Turner Society Homepage”. Pristupljeno 27. 11. 2011. 
  3. ^ Lacayo, Richard (11. 10. 2007). „The Sunshine Boy”. Time. Arhivirano iz originala 12. 10. 2007. g. „At the turn of the 18th century, history painting was the highest purpose art could serve, and Turner would attempt those heights all his life. But his real achievement would be to make landscape the equal of history painting.” 
  4. ^ „census”. www.bbc.co.uk. Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  5. ^ "Memorials of St Paul's Cathedral" Sinclair, W. p. 468: London; Chapman & Hall, Ltd; 1909.
  6. ^ Finberg, A. J. (Alexander Joseph) (1961). The life of J.M.W. Turner, R.A. --. Internet Archive. Oxford: Clarendon Press. 
  7. ^ (Piper 321)
  8. ^ Wilkinson, Gerald (1974). The Sketches of Turner, R.A. London: Barrie & Jenkins. 
  9. ^ Imms, Matthew (decembar 2012). Brown, David Blayney, ur. J.M.W. Turner: Sketchbooks, Drawings and Watercolours. Tate Gallery. ISBN 978-1-84976-386-8. Pristupljeno 3. 9. 2014. 
  10. ^ „The Turner Museum”. The Turner Museum and Thomas Moran Galleries. Arhivirano iz originala 16. 2. 2010. g. Pristupljeno 30. 8. 2010. 
  11. ^ Townsend, Joyce H. (1993). „The Materials of J. M. W. Turner: Pigments”. Studies in Conservation. 38 (4): 231—254. JSTOR 1506368. doi:10.2307/1506368. 
  12. ^ Finlay, Victoria (2004). Color: A Natural History of the Palette. Random House Trade Paperbacks. str. 134—135. ISBN 0-8129-7142-6.  (Potrebna pretplata.)
  13. ^ „Colors That Fade: Turner's Masterpieces: Can his works be saved?”. The Daily News. 9. 1. 1930. str. 2. Pristupljeno 18. 5. 2014. 

Literatura uredi

  • Wilkinson, Gerald (1974). The Sketches of Turner, R.A. London: Barrie & Jenkins. 
  • Bailey, Anthony (1998). Standing in the sun: A Life of J. M. W. Turner. London: Pimlico. ISBN 978-0-7126-6604-6. 
  • Bockemühl, Michael (2006). J. M. W. Turner, 1775–1851: the world of light and colour (2nd izd.). Köln: Taschen. ISBN 978-3-8228-6325-1. 
  • Finberg, A. J. The Life of J. M. W. Turner, R.A. (Oxford. . the University Press. 1939.  and 1961)
  • Hamilton, James (2007). Turner. New York: Random House. ISBN 978-0-8129-6791-3. 
  • Harrison, Colin. Turner's Oxford (Ashmolean Museum, Oxford, 2000)
  • Hill, David. Turner and Leeds: Image of Industry (Jeremy Mills Publishing, 2008)
  • Warburton, Stanley. Discovering Turner's Lakeland (Lytham St Annes, 2008)
  • Whittingham, Selby. An Historical Account of the Will of J. M. W. Turner, R.A. (J. M. W. Turner, R.A., Publications, London, 1993-6)
  • Wilton, Andrew (2006). Turner in His Time (Revised izd.). London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-23830-1. 
  • Ackroyd, Peter (2005). J. M. W. Turner. Ackroyd's Brief Lives (1st izd.). New York: Nan A. Talese. ISBN 978-0-385-50798-1. 
  • Barker, Elizabeth E. „Joseph Mallord William Turner (1775–1851)”. Heilbrunn Timeline of Art History. The Metropolitan Museum of Art. 
  • Butlin, Martin; Herrmann, Luke (2001). Joll, Evelyn, ur. The Oxford companion to J. M. W. Turner. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860025-1.  Nedostaje |last1= u Authors list (pomoć)
  • Venning, Barry (2003). Turner (1st publ. izd.). Berlin: Phaidon Verlag GmbH. ISBN 978-0-7148-3988-2. 
  • Williams, Roger (2018). A Year of Turner and the Thames (1st publ. izd.). London: Bristol Book Publishing. ISBN 978-0-9928466-9-5. 

Spoljašnje veze uredi

 
Vilijam Tarner na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Тарнер&oldid=27554108”