Википедија

Glodari

Glodari (lat. Rodentia) su najveći red sisara, koja je karakterisana jednim parom neprekidno rastućih sekutića u gornjoj i donjoj vilici.[1] Ova grupa broji oko 2.270 vrsta, što čini oko 42% svih vrsta sisara. Žive širom sveta u raznovrsnim životnim uslovima. U ogromnim brojevima su prisutni na svim kontinentima, izuzev Antarktika. Njihova veličina varira od 6 cm dužine i 7 g mase (afrički patuljasti miš) do 130 cm dužine i 45 kg mase (kapibara), ali je većina vrsta relativno mala, dužine između 8 i 35 cm.

Glodari
Vremenski raspon: 56–0 Ma
Kasni paleocen–Holocen
U smeru kazaljki na satu odozgo levo: kapibara, Pedetes, Callospermophilus lateralis, kućni miš i dabar, koji predstavljaju redove Hystricomorpha, Anomaluromorpha, Sciuromorpha, Myomorpha, i Castorimorpha, respektivno.
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Mirored: Simplicidentata
Red: Rodentia
Bowdich, 1821
Podredovi
Kombinovani opseg svih glodarskih vrsta (izuzev uvezenih populacija)

Vrste mogu da budu arborealne, fosorijalne (rijuće), ili semiakvatične. Neki od dobro poznatih glodara su miševi, pacovi, veverice, prerijski psi, bodljikavi prasići, dabrovi, morski prasići, hrčci, Gerbillinae i kapibari. Druge životinje kao što su kunići, zečevi, i pikovi, čiji sekutići isto tako konstantno rastu, su se nekad smatrali glodarima, ali se u današnje vreme smatraju zasebnim redom, Lagomorpha. Bez obzira na to, Rodentia i Lagomorpha su sestrinjske grupe, koje imaju najbližeg drevnog zajedničkog pretka i formiraju kladus Glires.

Većina glodara su male životinje sa robusnim telom, kratkim udovima i dugim repom. Oni koriste svoje oštre sekutiće da glođu hranu, iskopavaju jazbine, i za samoodbranu. Većina glodara jede semenje ili drugi biljni materijal, dok neki od njih imaju raznovrsniju ishranu. Oni imaju tendenciju da budu društvene životinje i mnoge vrste žive u društvima sa kompleksnim vidovima međusobne komunikacije. Parenje između glodara može da varira od monogamije, do poliginije, do promiskuiteta. Mnogi imaju legla sa nerazvijenim mladuncima, dok su mladunci drugih predruštveni (relativno dobro razvijeni) pri rođenju.

Glodarski fosilni rekordi datiraju iz Paleocena na superkontinentu Laurazija. Raznovrsnost glodara je znatno porasla tokom Eocena, s njihovim širenjem po kontinentima, ponekad čak i prelazeći okeane. Glodari su dosegli Južnu Ameriku i Madagaskar iz Afrike, i oni su jedini kopneni placentalni sisari koji su dospeli do i kolonizovali Australiju.

Glodari su korišteni kao hrana, za izradu odela, kao kućni ljubimci, i kao laboratorijske životinje u istraživanjima. Neke vrste, a posebno smeđi pacov, crni pacov, i kućni miš, su ozbiljne štetočine, koje jedu i upropaštavaju uskladištenu hranu, i šire bolesti. Slučajno uvedene vrste glodara se često smatraju invazivnim, i izazvale su izumiranje brojnih drugih vrsta, kao što su ostrvske ptice, prethodno izolovane od kopnenih predatora.

Karakteristike uredi

 
Crtež tipičnog glodarskog sistema zuba: Prednja površina sekutića je tvrda gleđ, dok se pozadina sastoji od mekšeg dentina. Žvakanjem se ishaba dentin, ostavljajući oštru ivicu, nalik na dleto
 
Lingvalni pogled na gornji sekutić pacova Rattus rattus. Gornji sekutići je obeležen žutim linijama. Kutnjaci su zaokruženi plavom bojom.
 
Lingvalni pogled na donji sekutić pacova Rattus rattus. Ova slika prikazuje detaljni prikaz sekutića koji je normalno skriven unutar vilice.

Prepoznatljiva karakteristika glodara je njihov par neprestano rastućih sekutića, koji su oštri poput žileta.[2] Ti sekutići imaju debele slojeve gleđi s prednje strane i malo gleđi sa zadnje strane.[3] Pošto oni ne prestaju sa rastom, životinja mora da nastavi da ih haba, da ne bi dosegli ili probušili lobanju. Kako se sekutići taru jedni uz druge, mekši dentin sa zadnje strane zuba se istroši, ostavljajući oštru ivicu od gleđi naoštrenu kao oštrica dleta.[4] Većina vrsta ima do 22 zuba, i nemaju očnjake, ni anteriorne pretkutnjake. Razmak, ili dijastema, se javlja između sekutića i obraznih zuba kod većine vrsta. To omogućava glodarima da uvuku svoje obraze ili usne da bi zaštitili svoja usta i grlo od drvene strugotine i drugog nejestivog materijala, odbacujući taj otpad sa strana svojih usta.[5] Činčile i morski prasići imaju visoko-vlaknastu dijetu; njihovi kutnjaci nemaju korena i rastu konstantno kao i njihovi sekutići.[6]

Kod mnogih vrsta, kutnjaci su relativno veliki, imaju kompleksnu strukturu, i znatno su zašiljeni ili grebenasti, mada neke vrste, kao što su Pseudohydromys, imaju manje i jednostavnije kutnjake. Glodarski kutnjaci su veoma podesni za mlevenje hrane u male čestice.[2] Njihove vilične muskulature su jake. Donja vilica se potiskuje ka napred pri glodanju i povlači se unazad tokom žvakanja.[3] Grupe glodara se razlikuju po njihovom aranžmanu vilični mišića i asociranih struktura lobanje, u odnosu na druge sisare, kao i među sobom. Vrste podreda Sciuromorpha, kao što je istočna siva veverica, imaju veliki dugi maseterični mišić, te efektivno grizu svojim sekutićima. Mišoliki glodari, kao što je smeđi pacov, imaju izdužene slepoočne mišiće, što im daje sposobnost da snažno žvaću svojim kutnjacima. Vrste podreda Hystricomorpha, kao što je zamorac, imaju veće površinske maseterične mišiće i manje duboke maseterične mišiće u odnosu na pacove ili veverice, te su verovatno manje efikasni pri griženju sekutićima, međutim njihovi povećani unutrašnji pterigoidni mišići im omogućavaju da pokreću vilicu u većoj meri na strane pri žvakanju.[7] Obrazna vrećica je specifično morfološko svojstvo koj3 se koristi za zadržavanje hrane, a evidentna je kod pojedinih podgrupa glodara kao što su kengurski pacovi, hrčci, veverice i goferi, koji imaju dve vrećice koje mogu da budu u opsegu od usta do početka ramena.[8] Pravi miševi i pacovi nemaju te strukture, mada su njihovi obrazi elastični usled visokog stepena muskulature i nervature u regionu.[9]

Dok najveće vrste glodara, kao što je kapibara, mogu da teže i do 66 kg (146 lb), većina glodara teži manje od 100 g (3,5 oz). Najmanji glodar je balučistanski pigmejski skočimiš (Salpingotulus michaelis), koji je u proseku samo 4,4 cm (1,7 in) dug, i čije odrasle ženke teže samo 3,75 g (0,132 oz). Glodari se odlikuju širokim opsegom morfologija, mada tipično imaju zdepasta tela i kratke udove.[2] Prednji uvovi obično imaju pet prstiju, uključujući odvojeni palac, dok zadnji udovi imaju tri do pet prstiju. Laktovi daju podlakticama veliku fleksibilnost.[10] Aguti je brzonog i nalik na antilopu, pošto je digitigradan i ima nokte koji podsećaju na potkovice. Većina glodara ima repove, koji mogu da imaju mnoštvo oblika i veličina. Neki repovi su prehensilni, kao što je slučaj kod evroazijskog žetvenog miša, i krzno repova može da varira od žbunastog do potpuno golog. Rep se ponekad koristi za komunikaciju, kao kad dabrovi pljesnu njihove repove na površinu vode ili kućni miševi klepeću svojim repovima da indiciraju alarm. Neke vrste imaju zakržljale repove ili uopšte nemaju repove.[2] Kod nekih vrsta, rep ima sposobnost regeneracije, ako je deo otkinut.[4]

 
Šumski miš sa njegovim dugim brkovima

Glodari generalno imaju dobro razvijena čula mirisa, sluha i vida. Noćne vrste često imaju povećane oči, a neki su osetljivi na ultraljubičastu svetlost. Mnoge vrste imaju dugačke, senzitivne brkove ili vibruse za dodir ili „viskiranje“. Neki glodari imaju obrazne vrećice, koje mogu biti obložene krznom. One se mogu okrenuti naopačke radi čišćenja. Kod mnogih vrsta, jezik ne može da dosegne izvan sekutića. Glodari imaju efektivan sistem za varenje, kojim apsorbuju skoro 80% unesene energije. Kad jedu celulozu, hrana se omekšava u stomaku i odlaže u creva, gde je bakterije redukuju do njenih ugljeno hidratnih elemenata. Glodari zatim praktikuju koprofagiju, jedući svoje sopstvene fekalne kuglice, tako da nutrijenti mogu da budu apsorbovani u crevima. Glodari stoga često proizvode tvrde i suve fekalne kuglice.[2] Kod mnogih vrsta, penis sadrži kost, bakulum; testisi mogu biti locirani bilo u abdomenu ili na preponama.[4]

Polni dimorfizam se javlja kod mnogih glodarskih vrsta. Kod nekih glodara, mužjaci su veći od ženki, dok je kod drugih obrnuto slučaj. Polni dimorfizam sa muškim bajasom je tipičan za Marmotini vrste veverica, kengurske pacove, samotnjačke krtičaste pacove, i gofere; verovatno se razvio usled polne selekcije i izraženijih borbi među mužjacima. Polni dimorfizam sa ženskim bajasom postoji među burunducima i skočimišima. Razlog ove pojave nije razjašnjen, mada je moguće da su u slučaju žutoborske veverice, mužjaci izabirali veće ženke radi njihovog većeg reproduktivnog uspeha. Kod nekih vrsta, kao što je to kod voluharica, polni dimorfizam može da varira od populacije do populacije. Kod šumskih voluharica, ženke su tipično veće od mužjaka, dok se polni dimorfizam sa muškim bajasom može javiti kod planinskih populacija, verovatno zbog nedostatka predatora i veće konkurencije između mužjaka.[11]

Raznovrsnost karakteristika glodara je velika, ponekad čak i kod blisko srodnih vrsta. Karakteristike nekoliko glodara su date u sledećoj tabeli.[12]

Vrste Maksimalna dugovječnost

godina († u zatočeništvu)

masa odrasle jedinke

grami

Gestacija

dana

Okota

godišnje

Veličina prosečnog okota
Kućni miš (Mus musculus)[13] 4.0† 20 19 5.4 5.5 (3 do 12)
Golo slepo kuče (Heterocephalus glaber)[14] 31.0 35 70 3.5 11.3
Crni pacov (Rattus rattus)[15] 4.0† 200 21 4.3 7.3 (6 do 12)
Smeđi pacov (Rattus norvegicus)[16] 3.8† 300 21 3.7 9.9 (2 do 14)
Evroazijska crvena veverica (Sciurus vulgaris)[17] 14.8† 600 38 2.0 5.0 (1 do 10)
Dugorepa činčila (Chinchilla lanigera)[18] 17.2† 642 111 2.0 2.0 (1 do 6)
Zamorac (Cavia porcellus)[19] 12.0 728 68 5.0 3.8 (1 do 8)
Barski dabar (Myocastor coypus)[20] 8.5† 7,850 131 2.4 5.8 (3 do 12)
Kapibara (Hydrochoerus hydrochaeris)[21] 15.1† 55,000 150 1.3 4.0 (2 do 8)

Anatomija uredi

Oblik tijela glodara je uglavnom vrlo sličan, osim malog broja izuzetaka, koji su zbog prilagođavanja posebnim uslovima života razvili i neke posebne tjelesne osobine (odskočne noge, noge za kopanje, letne kožice i sl.).

Vilica uredi

Najvažnija osobina vilice glodara su povećani sjekutići gornje i donje vilice.

Glodari imaju 16 ili 20 trajnih zuba, pri čemu većina vrsta ni nema mliječne zube (osim vrsta iz nadporodice Cavioidea, kojima izrastu trajni zubi još prije nego što se okote). U svakoj polovini vilice imaju po jedan sjekutić (Dens incisivus), koji se još naziva i „zub glodavac“. Donji sjekutići su najčešće duži od gornjih. Iza njih dolazi prazan prostor koji se zove dijastema, a očnjaci im nisu razvijeni.

Zubi glodara po pravilu nemaju korijen. Prema mjestu izrastanja zuba imaju zubnu šupljinu i rastu tokom cijelog života. Za razliku od njih, kutnjaci imaju ograničen rast.

Način života uredi

Većina glodara su noćne životinje ili su aktivne u sumrak, ali se mogu sresti i tokom dana. Žive pojedinačno ili u grupama koje u slučaju gole krtice mogu imati i više od sto jedinki. Glodari žive u svim životnim uslovima, uključujući i visoke krošnje (npr. vjeverica). Nema ih jedino na Antarktiku i nekim manjim ostrvima.

Glodari su vrlo bitni u većini ekosistema, jer se brzo razmnožavaju što ih čini vrijednim izvorom ishrane za mnoge predatore, kao i prenosiocima polena isl.

Porijeklo imena uredi

Ime „glodari“ potiče od osobine glodara da moraju čitav život da glođu, jer im čitav život rastu zubi, pa moraju da ih troše. Latinski izraz Rodentia je nastao na sličan način, od riječi rodere (glodati) i riječi dens (zub).

Sistematika uredi

 
dvije trećine svih glodara se nalazi u natporodici Muroidea. Porodice Muridae (plava boja) i Cricetidae (crvena boja) čine glavninu natporodice Muroidea.

Reference uredi

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 115. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ a b v g d Single, Dickman & MacDonald 2001, str. 578–587
  3. ^ a b Waggoner, Ben (15. 08. 2000). „Introduction to the Rodentia”. University of California Museum of Paleontology. Pristupljeno 04. 7. 2014. 
  4. ^ a b v Walker 2003.
  5. ^ Blashfield, Jean F. „Rodents”. Science Encyclopedia. Pristupljeno 14. 07. 2014. 
  6. ^ Niemiec 2011, str. 13.
  7. ^ Cox, Philip G.; Jeffery, Nathan (2011). „Reviewing the Morphology of the Jaw-Closing Musculature in Squirrels, Rats, and Guinea Pigs with Contrast-Enhanced MicroCT”. The Anatomical Record. 294: 915—928. doi:10.1002/ar.21381. 
  8. ^ Duckett 1853, str. 3
  9. ^ Mustapha, O. (2015). „Morphology of the Oral Cavity of the African Giant Rat”. Bulgarian Journal of Veterinary Medicine. 18 (1): 19—30. doi:10.15547/bjvm.793. 
  10. ^ Thorington 1998, str. 245–250
  11. ^ Schulte-Hostedde, A. I. (2008). „Chapter 10: Sexual Size Dimorphism in Rodents”. Ur.: Wolff, Jerry O.; Sherman, Paul W. Rodent Societies: An Ecological and Evolutionary Perspective. University of Chicago Press. str. 117—119. ISBN 978-0-226-90538-9. 
  12. ^ „AnAge: The animal ageing and longevity database”. Human Ageing and Genomics Resources. Pristupljeno 23. 09. 2014. 
  13. ^ Berry, R. J. (1970). „The natural history of the house mouse” (PDF). Field Studies. Field Studies Council. 3: 222. 
  14. ^ „Heterocephalus glaber: Naked mole rat”. Encyclopedia of Life. Pristupljeno 02. 10. 2014. 
  15. ^ Schwartz & Schwartz 2001, str. 250
  16. ^ „Rattus norvegicus: Brown rat”. Encyclopedia of Life. Pristupljeno 02. 10. 2014. 
  17. ^ „Sciurus vulgaris: Eurasian red squirrel”. Encyclopedia of Life. Pristupljeno 02. 10. 2014. 
  18. ^ Spotorno, Angel E.; Zuleta, C. A.; Valladares, J. P.; Deane, A. L.; Jiménez, J. E. (2004). „Chinchilla laniger”. Mammalian Species. 758: 1—9. doi:10.1644/758. 
  19. ^ Vanderlip, Sharon (2003). The Guinea Pig Handbook. Barron's. str. 13. ISBN 978-0-7641-2288-0. 
  20. ^ „Myocastor coypus: Coypu”. Encyclopedia of Life. Pristupljeno 02. 10. 2014. 
  21. ^ „Hydrochaeris hydrochaeris:Capybara”. Encyclopedia of Life. Pristupljeno 02. 10. 2014. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Глодари&oldid=27554040”