Sveti Grigorije Isihast

Sveti Grigorije Isihast, ili Zatvornik, Ćutljivi poreklom je sa Balkana. Po svetogorskom predanju, a i po mnogim slovenskim i srpskim Sinaksarima, on je bio poreklom Srbin. Rođen je krajem 13. ili početkom 14. veka.

Grigorije Gornjački
Svetovni podaci
Praznik	7. decembar

Biografija

Bio je učenik Svetog Grigorija Sinaita i Svetog Romila Ravaničkog, čije je i žitije napisao. Osnivač je Svetogorskog manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, poznatog zbog njega pod imenom manastir Grigorijat. Kasnije je prešao u Srbiju i od Svetog Lazara, kneza Srpskog, dobio manastir Ždrelo u Braničevu (kasnije nazvan manastir Gornjak), u kojem i danas počivaju njegove svete mošti. Iz Žitija Sv. Romila Ravaničkog, kao i iz drugih starih knjiga saznajemo još o životu i podvizima prepodobnog Grigorija Ćutljivog.

Početkom 14. veka došao je na Balkan sa Sinajske Gore prepodobni Grigorije Sinait. Nastanivši se u Svetoj gori Atonskoj, u skitu zvanom Magula, naspram Filotejevog manastira. Tamo je stekao dosta učenika među monasima željnim isihastičkog života, to jest molitveno tihovateljskog (ili ćutljivog) života po Bogu i radi Boga. Odatle je prepodobni Grigorije prešao sa grupom svojih učenika u pusto i nepristupačno mesto zvano Hrenteli između današnjih manastira Simonopetre i Svetog Pavla. Tu je osnovao nekoliko kelija, no nije se tu duže zadržao. Zbog čestih napada Turaka, morao je otići sa Svete gore. Posle obilaska Carigrada i nekih drugih mesta, on se sa svojim učenicima nastanio u mestu zvanom Parorija u Trakiji, na granici između Vizantije i Bugarske. Tamo je osnovao veliki manastir i stekao mnoštvo učenika. U to vreme prepodobni Romilo postao je njegov učenik, koji sa jednim svojim duhovnim bratom zvanim Ilarion, ostao s njim sve do njegove smrti (27. novembra 1346. godine). Tada su se prepodobni Romilo i Ilarion preselili iz Parorije u oblast zvanu Zagora, blizu Trnova (u Bugarskoj), gde su se i pre toga podvizavali. Tu je Sveti Romilo zamolio Ilariona da ga primi kao svoga poslušnika, našta Ilarion jedva pristade, ispunjujući tako volju Božju i usrdnu molbu brata svoga. Kada je potom bugarski car Jovan Aleksandar (1331—1371. g.) oslobodio Paroriju od napada lopova i razbojnika, Sveti Romilo sa svojim duhovnikom Ilarionom vratio u Parorijsku pustinju i nastanili su se opet tamo.

Upravo u to vreme došao je k njima iz Carigrada prepodobni Grigorije. Već u Carigradu, a možda i pre toga, u Svetoj gori, prepodobni Grigorije čuo je za velikog Grigorija Sinaita i postao njegov učenik. Nakon njegove smrti, Grigorije je došao kod Svetog Romila da bude njegov učenik, jer je čuo za njegove vrline i isihastički bogougodni život. O tome nam sam Grigorije govori u Žitiju Svetoga Romila koje je napisao. „U to vreme, veli on smireno za sebe, i ja najbedniji među monasima dođoh iz Carigrada na to mesto (u Paroriju), i čuvši za njihovo vrlinsko življenje i savršeno podvizavanje, sagnuh glavu i potčinih se starcu Ilarionu, kojemu je bio potčinjen i sam Prepodobni Romilo“.

Ovde u Paroriji podvizavao se prepodobni Grigorije uz Svetog Romila, dok na te krajeve nisu napali bezbožni Agarjani. Tada su oni sa svojim starcem Ilarionom morali otići ponovo u Zagoru. Potom je Sveti Romilo otišao na Svetu goru, a prepodobni Grigorije i Ilarion ostali su u Zagori. Nakon smrti starca Ilariona, Sveti Grigorije odlazi sam na Svetu goru, i potraživši i našavši Svetog Romila, sa smirenjem se njemu potčinio kao svome duhovnom ocu. Tamo su živeli u mestu zvanom Melana, u blizini Velike Lavre Svetog Atanasija Atonskog. O ovom njihovom zajedničkom životu i podvizima opširnije govori sam prepodobni Grigorije u Žitiju Svetog Romila, ali govori tako da on iz prevelikog smirenja svog iznosi samo vrline Svetog Romila, a za sebe kaže kako je imao grehe i strasti, i kako ga je prepodobni Romilo ispravljao u tome i poučavao pravom životu. Pošto su prepodobnim ocima Romilu i Grigoriju počeli da dolaze mnogi monasi i posetioci, radi duhovne koristi i pouke, oni su se udaljili u još dalji kraj Atonske Gore i tamo, se nastanili, načinivši sebi kelije.

Nakon što su Turci ubili srpskog despota Jovana Uglješu, koji u to vreme štitio i pomagao Svetu goru, među monasima u Svetoj gori, a i među hrišćanima u okolnim krajevima, nastao je veliki strah i metež, jer su se plašili nasilja. Blagočestivi Jovan Uglješa bio je u to vreme dobrotvor i ktitor manastira Vatopeda, Hilandara, Simonopetra, Svetog Pavla, pa i samoga manastira Svetog Nikole, nazvanog Grigorijat, koga je započeo Grigorije Sinait, a konačno ga ustrojio Grigorije Zatvornik.

Nakon smrti despota Uglješe, Sveti Romilo je napustio Svetu goru i prešao u Albaniju, u mesto zvano Avlona (to jest Valona), a potom odatle u Srbiju, kod blagočestivog vladara kneza Lazara, u tamošnji manastir Ravanicu, gde je uskoro i umro, Sveti Grigorije je ostao na Svetoj gori i podvizavao se u usamljenoj keliji, na četvrt sata daleko od njegovog manastira Grigorijata. Tu se on podvizavao u usamljenom molitvenom tihovanju i bogougodnom ćutanju, zbog čega je kasnije i nazvan Ćutljivi. Iako o tome danas nemamo sačuvanih pisanih podataka, jer je manastir Grigorijat potom dva puta doživljavao velike požare, najverovatnije je da je Sveti Grigorije u ovo vreme svoga boravka u Svetoj gori u stvari postao konačni osnivač i ktitor današnjeg manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, podignutog između manastira Simonopetra i manastira Svetog Pavla, blizu onih kelija gde se ranije podvizavao veliki Grigorije Sinait sa svojim učenicima.

Međutim, u Svetoj gori prepodobni Grigorije nije mogao ostati dugo vremena, jer su Agarjani ponovo napadali na hrišćanske narode i krajeve, sve do Svete gore. Jedini tada moćni hrišćanski vladar bio je blagočestivi knez Srpski Lazar, koji je vladao u severnijim krajevima Srbije, sa prestonicom u Kruševcu. Njegova se pobožnost i crkvoljubivost pokazala u mnogim stvarima, a naročito u bogougodnom radu njegovom na pomirenju zavađene Srpske i Carigradske crkve (1375. godine). Sveti knez Lazar u to vreme postaje drugi ktitor manastira Hilandara i još nekih drugih manastira na Svetoj gori. U njegovoj pak zemlji, u slobodnoj Srbiji, Lazar je podigao svoju divnu zadužbinu manastir Ravanicu, gde je, kao što smo videli, hristoljubivo primio pre neku godinu Grigorijevog duhovnog oca, Svetog Romila. Lazar je uz to „mnoge gore i humove svoje države ispunio obiteljima monaških žilišta“, kako za njega pišu tadašnji povesničari, pa je to njegovo monaholjublje postalo poznato nadaleko. Sve je ovo bilo poznato i prepodobnom Grigoriju, pa se zato on rešio da dođe sa svojim učenicima kod blagočestivog kneza Lazara u Srbiju i nastanio se u njegovim mirnim i spokojnim krajevima.

Godine 1379. Lazar je oslobodio od tamošnjih buntovnika i neprijatelja severni kraj svoje države, zvani Braničevo, u vreme stiže kada iz Svete gore stiže prepodobni Grigorije, sa više svojih učenika i monaha, koji potom postadaju poznati u Srbiji kao podvižnici „Sinaiti“. Oni su dobili takav naziv zato što su svi, kao i sam prepodobni Grigorije, bili ranije učenici onog velikog Grigorija Sinajskog.

Prepodobni Grigorije je traio od kneza Lazara da mu da neko mirno i usamljeno mesto, gde bi se mogao posvetiti bezmolviju i bogorečitom ćutanju. Blagočestivi knez mu je dao tiho i usamljeno mesto u Ždrelu braničevskom, u podnožju Homoljskih planina na levoj obali reke Mlave.Iznad reke u steni je pećina, gde se prepodobni Grigorije nastanio i tamo molitveno tihovao. Ovu pećinu on je kasnije pretvorio u crkvu koju je posvetio svetom Nikolaju Čudotvorcu, kao i manastir Grigorijat na Svetoj gori. No uskoro zatim knez Lazar mu je pomogao da ispod ove pećine podigne divnu crkvu manastira Ždrela, koju su zajednički posvetili Vavedenju Presvete Bogorodice. Tako je osnovan novi manastir prepodobnog Grigorija, koji i do danas postoji u Braničevu pod imenom Gornjak. Osnivanje novog manastira je potvrđeno i od strane patrijarha srpskog Spiridona, kao što o tome govori drevna povelja koja se donedavno čuvala u manastiru Gornjaku. U toj povelji patrijarh Spiridon kaže: „Priide ko smireniju mi čestnjejšij vo inocjeh starec kir Grigorij i so svojimi blagogovjejnimi inoki... Vidje že smirenije mi zapisano i utverždeno gospodinom Knjazom (Lazarom) onoje mjesto, rekše cerkov Presvjatija Bogorodici, so seli i so ljudmi i so vsjem velikim i malim, čestnjejšemu vo inocjeh starcu kir Grigoriju Sinaitu i jegovim kalogerom. Starec bo kir Grigorije so svojimi kalogeri potrudisja o vozdviženiji i sozdaniji hrama togo (Vavedenija Presvjatija Bogorodici), i o inih veščej, s pomoščiju gospodina knjaza Lazara“.

Tako je Sveti Grigorije Ćutljivi, kasnije nazvan i Grigorije Gornjački, produžio svoje bogougodne podvige u Srbiji, sve do svoje smrti. Ostali pak došavši sa njime iz Svete gore monasi Sinaiti nastanili su se po drugim krajevima Lazareve države, i u Srbiji su do danas poznati mnogi manastiri koje su oni osnovali, jer su mnogi od tih Sinaita bili potom proslavljeni od Boga svetošću života i darom čudotvorstva i netruležnosti.

Nije poznato tačno kada i gde je umro. Po nekima, on se pre svoje smrti vratio ponovo na Svetu goru u svoj manastir Grigorijat, i tamo se mirno prestavio u Gospodu, oko 1406. godine. Njegove svete mošti su ostale u Grigorijatu sve do 1761. godine, kada su ih, prilikom tadašnjeg velikog požara, monasi uzeli i preneli u Srbiju, u njegov manastir Gornjak. Po drugima pak, prepodobni Grigorije umro je u manastiru Gornjaku, i pogreben je pokraj gornje pećinske crkvice u Gornjaku. Njegove svete mošti prebivale su neko vreme u tom manastiru, pa su onda tokom dugih vekova turskog ropstva prenošene i na druga mesta, u manastir Reškovicu, u manastir Vojlovicu u Banatu i po drugim mestima. Tako je možda deo moštiju svetog Grigorija dospeo i u njegov manastir Grigorijat na Svetoj gori, odakle je posle taj deo opet vraćen u manastir Gornjak.

Danas se mošti svetog Grigorija nalaze u njegovom manastiru Gornjaku. Za vreme Drugog svetskog rata, zbog opasnosti od Nemaca, one su bile prenete u Sabornu crkvu u Požarevac, ali su posle rata opet vraćene u Gornjak. Ove 1977. godine iguman manastira Grigorijata iz Svete gore, arhimandrit Georgije, obratio se pismom episkopu Braničevokom i manastiru Gornjaku sa molbom da podare njegovom manastiru deo moštiju Svetog Grigorija, kao ktitora manastira Grigorijatskog. ("jer, u starom Sinaksaru i Službi ktitoru manastira Grigorijata Prepodobnom Grigoriju, stoji da je on „iz Srbije došao“ i osnovao na Sv. Gori njihov manastir Svetog Nikolaja, a to potvrđuje i opšte svetogoroko predanje i stari slovenski Sinaksari").

Na ovu molbu manastira Grigorijata odgovorio je episkop Braničevski i manastir Gornjak tako što je deo svetih moštiju Svetog Grigorija iz Gornjaka dostavio manastiru Hilandaru, sa molbom da ih o prazniku Vavedenja (ove 1977. godine) preda svečano bratiji Grigorijatskoj, koja dođe na praznik u Hilandar, što je zaista tako i učinjeno. Inače, manastir Grigorijat slavi blaženi spomen prepodobnog Grigorija 7. decembra (sutradan po Svetom Nikoli), a to je i dan smrti Prepodobnoga koji se slavi u manastiru Gornjaku, i pod kojim se spominje u starim Prolozima i Sinaksarima. Još i po ikonama prepodobnog Grigorija, koje se nalaze u manastiru Grigorijatu i u manastiru Gornjaku, vidi se da je to jedan i isti Svetitelj.

Literatura

• Grigorije Gornjački, Istorijski časopis 3 (1952), strane 85 – 105

Spoljašnje veze

• Eparhija skandinavsko britanska SPC
• Žitija svetih Srba, iz „Žitija svetih“ Justina Popovića
• Sveti srpski novomučenici
• Žitija novoprosijavših ispovednika i mučenika
• Protojerej dr Radomir Popović: Srbi svetitelji