Дејан,Владимира, Лучић, Београд, 15. Новембар 1950. је српски новинар и писац, уредник јутуб канала Lučić inserti. Биографија: завршио је Факултет политичких наука Универзитета у Београду. Новинарством се почео бавити још крајем средње школе у часопису Експерт (популарна наука) и Ото-забавник. Због постојања класног друштва у социјалистичкој Југославији, где су дипломатија и новинарство, били одређени само за децу генерала и пуковника (титоиста) Лучић се инфилтрира у најчитанији лист Борбин Свет 1972. као студент журналистике, на посао фоторепортера (занатлије) где се није гледала историја породице која је била антититоистичка. У Борбином „Свету“ Лучић путује као фоторепортер са најбољим новинарима, неколико година и тако стиче искуство, које је недоступно обичним студентима наравно, као хонорарац. 1973.године одлази на курс модне фотографије у Париз, са колегом Слободаном Чулићем у часопис „Elle“ код Александра Визнера (Аlexandra Viznera). Боравак у Паризу њих двојица користе да праве интервјуе са модним креаторима Пако Рабаном ( Paco Rabanne) и Ги Ларошем (Guy Laroche), затим са тадашњим звездама француске музичке сцене Салватором Адамоом (Salvatore Adamo), Жаком Дитроном (Jacques Dutronc) , Клодом Франсоом ( Claude Francois), Ритом Павоне ( Rita Pavone) , затим са глумицом Милен Деманжо (Milen Demonzo). Касније прелази у Вечерње новости ( и даље као хонорарац) у спољнополитичку рубрику код уредника Слободана Павловића, врхунског новинара. 1976.године одлази у војску у Випаву, где је нишанџија бестрзајног топа, а онда постаје граничар у Мирену (Словенија). 1977.по повратку из војске постаје (хонорарно) фоторепортер часописа „Здраво“ који прераста у „Интервју“. 1980. умире Тито и он се најзад запошљава. 1983.године одлази у Иран камионом „Аутомобилског“ Београд, где постаје гост иранске владе. Било је то после смрти ајатолаха Хомеинија, у току рата са Ираком. Ту Лучић стиче знања, за касније писање књиге о иранској тајној служби Вевак, која је произишла из шаховог Савака, обучаваног од Мосада. У „Интервјуу“ Лучић се поред фотографије бави и истражним новинарством и писањем фељтона за Тв Новости. Треба споменути оне из којих су настале књиге: „Водич кроз београдско подземље“, „ Шверцерски приручник“, „Тајне албанске мафије“. 1984.године Лучић прави поводом до тада забрањене књиге „Magnum Crimen“ (Виктора Новака) интервју са професором Драгољубом Г.Живојиновићем за часопис Интервју, о варварском односу Ватикана према православцима на Балкану. Тај текст изазвао је лавину критика од стране титоиста из Загреба и Скопља, али и из Београда. То је подстакло издавача „Нову књигу“ да понуди Лучићу да заједно са Драгољубом Живојиновићем напише наставак „Мagnum crimena“. После четири године изашла је научна студија од 912 страна великог формата, са насловом: „ Варварство у име Христово – Прилози за Magnum Crimen“. Било је то 1988.године. Контраверзе: Током 1989.године Лучић објављује књигу, новинарско истраживање „Тајне лоповског заната“, комплетну методологију крађа станова, обијања брава, до банака, типовање станова. Криминалци мисле да је он један од њих, а полицијска школа у Каменици, ту књигу третира као лектиру уџбеник. Исте године Лучић објављује култну књигу „Тајне албанске мафије“, са листом тајних агената Сигуримије и мафијаша који су на њиховом линку. То истраживање му је донело епитет да је тајни агент српске службе Р.Д.Б. 1990. и 1991. после студијског боравка од два месеца у Чикагу, уз помоћ Зорана Кнежева, директора царине аеродрома О' Хара, у Чикагу, довлачи грађу за своје две књиге Павелићев тастамент 1, Завера против српског народа у НДХ а други део је са насловом: Жиг комунизма. Током 1994.гдине Лучић објављује документарни шпијунски роман „Владари из сенке“ о растурању југословенске тајне службе и стварању српске, али и открива да су председници држава само марионете скривених господара новца.( Данас је та књига у два дела у издању Лагуне.) 1999. и 2000. Лучић објављује два тома, која су сада три у издању Лагуне Исламске републике Немачке, о раду иранске тајне службе Вевак и стварању предуслова за грађански рат хришћана и муслимана. Споменућемо два тома документарне историје Краљевства Хазара, састављене од „про-семитских“ извора (2005. И 2008.) Затим серијал од 4 књиге Теорија завере: Приручник за освајање власти, Титова клетва, Школа за убице, Немилосрдни шпијуни. 2011.долази на светлост дана књига у издању Лагуне „Кинеска освета“, због које је Лучић провео више од 4 месеца у Њујорку да би скупио грађу о раду кинеске тајне службе. Књига је запрепастила али и обрадовала Кинезе, тако да је Лучић у знак захвалности добио од кинеског војног аташеа др. Ли Јуна Плакету 1.8.2012. Исте године за Кинеску освету Лучић добија награду библиотеке „Мајаковски“ из Санкт Петерсбурга, као најчитанији писац на неруском језику. После промоције замољен је од извесног пуковника руске војне службе Г.Р.У да одржи предавање студентима завршне године, што је урађено сутрадан. Предавање је трајало 4 сата. Најзад Лучић почиње да објављује у Лагуни од 2017. нови серијал шпијунских документарних истраживања али и романа Професори смрти: први том се зове Носачи ковчега, други Руски протоколи и трећи Француски лавиринт. У току је писање „Турског завета“, тајне које ће Лучић открити за своје читаоце, наравно у 3 дела!

Opis izmene

Licenciranje

Ja, nosilac autorskog prava nad ovim delom, objavljujem isto pod sledećom licencom:

Ova datoteka je dostupna pod licencom Creative Commons 1.0 Univerzalna – posvećivanje javnom vlasništvu.

Osoba koja je učestvovalo u radu na ovom dokumentu posvetila je delo javnom vlasništvu, odričući se svih prava na to delo širom sveta, po zakonu o autorskim pravima i povezanim ili srodnim zakonskim pravima koje bi imao/imala, u meri dozvoljenoj zakonom. Možete da umnožavate, menjate, raspodeljujete i prilagođavate delo, čak i u komercijalne svrhe, bez traženja dozvole. http://creativecommons.org/publicdomain/zero/1.0/deed.enCC0Creative Commons Zero, Public Domain Dedicationfalsefalse