Википедија

Drinka Pavlović

учитељица, партизанка и народни херој

Drinka Pavlović (Belanovica, kod Ljiga, 7. novembar 1918 — Jajinci, kod Beograda, 14. maj 1943) bila je učiteljica, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

drinka pavlović
Drinka Pavlović
Lični podaci
Datum rođenja(1918-11-07)7. novembar 1918.
Mesto rođenjaBelanovica, kod Ljiga, Kraljevina Srbija
Datum smrti14. maj 1943.(1943-05-14) (24 god.)
Mesto smrtiJajinci, kod Beograda, Srbija
Profesijaučiteljica
Delovanje
Član KPJ odnovembra 1938.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od6. jula 1953.

Učiteljsku školu je započela u Beogradu, a završila u Užicu 1937. godine. Još kao učenica se priključila omladinskom revolucionarnom pokretu, zbog čega je školovanje morala da nastavi u Užicu, gde je postala član Saveza komunističke omladine (SKOJ). Godine 1938. dobila je službu u selu Spance, kod Kuršumlije, gde je aktivno radila na prosvećivanju seljaka, a naročito seljanki, kroz organizovanje analfabetskih i domaćičkih kurseva.

Bila je aktivna u radu učiteljskog udruženja „Vuk Karadžić”, a u jesen 1938. povezala se sa partijskom organizacijom u Kuršumliji i postala član Komunističke partije (KPJ). Godinu dana kasnije, postala je član tada osnovanog Mesnog komiteta KPJ. Učestvovala je na Prvoj mesnoj konferenciji KPJ, krajem 1939, kao i na političkom kursu u Sijarinskoj Banji, u leto 1940. godine.

Nakon okupacije Jugoslavije, u leto 1941. bila je dva puta hapšena u Prokuplju, ali je oba puta uspela da pobegne. Potom je boravila na Jastrepcu, u Štabu Topličkog partizanskog odreda, a avgusta 1941. poslata je u okupirani Niš, gde je radila u partijskoj tehnici. Aprila 1942. otkrivena je i uhapšena na ulici od strane četnika Koste Pećanca. Nakon mučenja u niškoj policiji, prebačena je u Beograd, a pošto nije htela ništa da prizna poslata je u logor na Banjici. Ovde se srela sa rođenom sestrom Darinkom Pavlović, koja je uhapšena marta 1942. u Lazarevcu. Obe su streljane maja 1943. na strelištu u Jajincima.

Za narodnog heroja proglašena je 6. jula 1953. godine.

Biografija uredi

Rođena je 7. novembra 1918. u varošici Belanovici, kod Ljiga.[1] Bila je treće po redu od ukupno sedmoro dece Dragomira i Zorke Pavlović. Usled gladi i velike nemaštine u Srbiji, za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu, dvoje starije Dragomirove i Zorkine dece umrlo je od dizenterije, pa je Drinka bila najstarija od preživele dece, a pored nje su imali još tri ćerke — Desanku, Darinku i Veru, kao i sina Dragana. Njen otac bio je poštanski poslužitelj, a kasnije je premešten u Beograd, gde je radio kao čuvar zgrade Ministarstva pošte u Palmotićevoj ulici. U suterenu zgrade, imao je stan u kome je živeo sa porodicom. Školovanje je započela u rodnom mestu, a nastavila u Beogradu. Nakon male mature, upisala je Učiteljsku školu, ali je iz nje izbačena nakon završene prve godine, zbog učešća u đačkom štrajku. Dalje školovanje, nastavila je u Učiteljskoj školi u Užicu.[2][3]

Još u toku školovanja u Beogradu, povezala se sa omladinskim revolucionarnim pokretom, a dolaskom u Užice stupila je u kontakt sa Dobrivojem Vidićem, Ljubodragom Đurićem i njegovim bratom Želimirom, učesnicima Učiteljske škole, koji su pripadali revolucionarnom pokretu. Povezujući se sa njima, počela je da učestvuje u akcijama revolucionarne omladine, a zbog svoje aktivnosti primljena je u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). U toku Trećeg razreda, školske 1935/36. godine, od skojevske organizacije bila je zadužena za rukovođenje grupom članova, koji su se bavili proučavanjem marksističke literature. Ova grupa je svoje sastanke održavala u stanu u kome su stanovali Sredoje Urošević i Branko Paunović. Pored Drinkine, postojale su još dve grupe, koje su se takođe bavile proučavanjem marksističke literature, a njima je od ukupno 30 učenika Trećeg razreda Učiteljske škole bilo obuhvaćeno njih 23. Iste godine, na proslavi škole među dvanaestoro učenika, nagrađenih za literarne radove, nalazilo se devetoro skojevaca, među kojima i Drinka. Za vreme školskih raspusta, odlazila je kući u Beograd i rodnu Belanovicu, gde je politički radila sa omladinom.[4]

Nakon završetka Učiteljske škole, 1937. vratila se u Beograd. Tada je Ministarstvu prosvete podnela molbu za dobijanje učiteljske službe, a u međuvremenu je pomagala majci Zori, koja je radila u bifeu u zgradi pošte u Palmotićevoj ulici. Ovde su često navraćali revolucionarni studenti i drugi članovi i simpatizeri Komunističke partije, preko kojih je održavala partijsku vezu. Posle godinu dana čekanja, 1938. dobila je učiteljsku službu u selu Spance, kod Kuršumlije.[4]

Učiteljska služba i partijski rad uredi

 
Spomenik Drinki Pavlović i ostalim borcima narodne revolucije, rad vajara R. Budisavljevića iz 1955, ispred istoimene osnovne škole u Kuršumliji[5]

Dolaskom na svoju prvu, ali i jedinu, učiteljsku službu u selo Spance, Drinka se pored rada sa đacima, maksimalno angažovala na prosvećivanju ljudi, a naročito seljanki. Preko zime je organizovala analfabetske i domaćičke kurseve, koje je pohađao veći broj meštana. Posebnu pažnju posvetila je emancipaciji žena na selu, pa ih je kroz domaćičke kurseve učila kuvanju, krojenju, šivenju, kao i higijenskim navikama. Zbog aktivnog rada na prosvećivanju, bila je na udaru školskih nadzornika, koji su je optuživali za propagiranje komunizma. Aktivno je učestvovala u radu Učiteljske kulturno-izdavačke zadruge „Vuk Karadžić”, koju su vodili komunisti i koja je bila legalan oblik revolucionarnog učiteljskog pokreta. Sarađivala je s kolegama iz susednih sela i razmenjivala iskustva u propagandno-prosvetnom radu.[6][7]

U jesen 1938, na gradilištu železničke pruge Kuršumlija—Priština, inženjer Vojo Jeremić formirao je partijsku ćeliju Komunističke partije, koja je imala još tri člana. Dolaskom u Spance, Drinka se povezala sa ovom partijskom organizacijom i sarađivala sa njenim članovima. Odobrenjem Vidaka Markovića, sekretara Mesnog komiteta KPJ za Niš, partijska ćelija je postala prva partijska organizacija KPJ u Kuršumliji. Na prvom sastanku organizacije, održanom 7. novembra 1938, na dvadesetprvu godišnjicu Velike oktobarske socijalističke revolucije, primljena je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[1] Preko nje, partijska organizacija se u narednom periodu, povezala sa učiteljima iz okolnih sela, kao i onima iz okoline Prokuplja, sa kojima je vezu održavao Nikodije Stojanović Tatko. Rad prve partijske organizacije u Kuršumliji bio je u punoj ilegalnosti, a pored članova, okupljani su i simpatizeri partije iz sela Kosanice i Toplice.[8]

Godinu dana nakon osnivanja, organizacija Komunističke partije u Kuršumliji je u jesen 1939. imala četiri partijske ćelije i dva aktiva Saveza komunističke omladine, pa je formiran i Mesni komitet KPJ, u čije je članstvo izabrana Drinka Pavlović. Krajem iste godine, u Kuršumliju su došli Milinko Kušić i Sreten Žujović i održali sastanak sa rukovodstvom Mesnog komiteta. Na ovom sastanku sekretar Voja Jeremić podneo je izveštaj o radu partijske organizacije, a Drinka je govorila o svakom članu poimence. Ubrzo potom, održana je u Kuršumliji Prva mesna partijska konferencija, kojoj su pored 25 delegata prisustvovali Milinko Kušić i Svetozar Vukmanović. Konferenciju je otvorio Vojo Jeremić, a nakon njega su o spoljnoj i unutrašnjoj političkoj situaciji i o zadacima KPJ, kao i značaju konspiracije, govorili Milinko Kušić i Svetozar Vukmanović. Nakon njih je o kulturno-prosvetnom radu govorila Drinka.[8]

Avgusta 1940. učestvovala je u radu političkog kursa, održanog u Sijarinskoj Banji, kod Medveđe. Na ovom kursu, koji je organizovan sa ciljem proučavanja Istorije SKP(b), učestvovalo je oko 100 učitelja, simpatizera i članova KPJ, iz čitave Jugoslavije, a njime je rukovodio Svetozar Vukmanović Tempo. Kurs je organizovan ilegalno, a učitelji su opštinskim vlastima kao razlog svog boravka prijavili letovanje, pa su dobili smeštaj u osnovnoj školi, s obzirom da je bio letnji raspust.[9] Drinkin prikriveni partijski, ali i otvoreni prosvetiteljski rad, zasmetao je pojedinim građanima, kao i pravoslavnom svešteniku u Spancu, koji je bio ruski emigrant i bivši belogardejac, pa su je nekoliko puta prijavljivali sreskom načelniku u Prokuplju.[8][1]

Početak rata i hapšenja uredi

Nakon kratkotrajnog Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941, Drinka je ostala u selu Spancu, kod Kuršumlije. Tada je počela da aktivnije politički deluje među seljacima objašnjavajući im novonastalu situaciju i pozivajući ih da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP). Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941, otpočela su masovna hapšenja komunista, a u prvoj grupi uhapšenih komunista na području Kuršumlije i Prokuplja, našli su se Nikodije Stojanović Tatko i Drinka Pavlović. Ubrzo po vesti o njihovom hapšenju, u Prokuplje, gde su bili zatvoreni, došao je Sreten Mladenović Mika, sekretar Okružnog komiteta KPJ za Niš. On je na sastanku Mesnog komiteta KPJ, sa članovima razgovarao o mogućnosti oslobađanja uhapšenih komunista, a pre svega Drinke i Tatka. Tada je dogovoreno da Tatko pokuša da ga zbog lošeg zdravlja prebace u bolnicu, gde je bilo više uslova za organizaciju bekstva, a da se Drinka spase preko jednog žandarma, koji je bio simpatizer Komunističke partije. Uz pomoć žandarma, ona je par dana potom pobegla iz zatvora. Iskoristivši nepažnju drugih stražara, on je Drinku izveo iz zgrade zatvora i odveo do zida u dnu dvorišta, iza koga su je čekali drugi ilegalci.[10][1][11]

 
Bista Drinke Pavlović, rad vajara Milovana Krstića iz 1969. godine, ispred istoimene osnovne škole u Beogradu[12]

Posle bekstva, napustila je Prokuplje i nastavila sa političkim radom. Obilazila je sela u okolini Kuršumlije i Prokuplja i pozivala narod na ustanak. Nedugo potom, „crvena učiteljica” ponovo je uhapšena od strane žandarma. Nakon sprovođenja u Prokuplje, predata je Nemcima, a par dana potom je zajedno sa grupom uhapšenika isporučena Gestapou u Nišu. U toku transporta u Niš, iskoristila je pogodan trenutak i pobegla, iskočivši iz kamiona u pokretu. Vojnici su pucali za njom, ali je ona uspela da dotrči do obližnjeg šumarka i tu zatraži zaklon. Potom je otišla na Jastrebac, gde se tada nalazio Štab Topličkog partizanskog odreda.[13] U Štabu Topličkog odreda, sarađivala je sa Ratkom Pavlovićem Ćićkom, Radivojem Uvalićem, Nikodijem Stojanovićem Tatkom i drugima, ali se ovde nije dugo zadržala jer je krajem avgusta 1941, od strane Sretena Mladenovića Mike, sekretara Okružnog komiteta KPJ za Niš pozvana da dođe u okupirani Niš, radi preuzimanja rada partijske tehnike.[14][1][7]

Rad u ilegalnoj štampariji uredi

Razvojem Narodnooslobodilačke borbe u južnoj Srbiji, Narodnooslobodilački pokret je sve više jačao pa se javila potreba za većom količinom propagandnog i drugog partijskog materijala — knjiga, brošura, letaka, proglasa, novina i dr. Sav do tada štampani materijal, koji je rasturan u ovom kraju, štampan je u Beogradu, u ilegalnoj štampariji CK KPJ na Banjičkom vencu, a njegovo ilegalno dopremanje bilo je veoma rizično jer ga je trebalo dobro sakriti, kako ne bi bio otkriven, što je zadavalo dosta muka partijskim kuririma. Kako bi rešio problem nedostatka propagandnog materijala, Okružni komitet KPJ je odlučio da stvori sopstvenu partijsku tehniku, a za ovaj poverljivi rad bili su izabrani pouzdani članovi — Dragi Stamenković i Aleksandar Simić Brka. Oni su zakupili jednu kućicu u Jagodin mali i tu smestili geštetner, pisaću mašinu i druga neophodna sredstva. Nakon što je početkom septembra 1941. došla u Niš, Drinka je preuzela rukovođenje partijskom tehnikom. Zajedno sa njom, u tehnici je radio Radomir Spasić Aca, koji je na geštetneru izvlačio stranice i raznosio umnoženi materijal, dok je Drinka kucala matrice. Oni su svakodnevno, pored letaka, štampali pojedine glave Istorije SKP(b), kao i oko 1.500 primeraka Biltena, a ovaj materijal je potom prenošen u Svrljiški, Ozrenski, Babički i Kukavički partizanski odred, kao i u partijske organizacije Puste reke, Pirota, Zaječara, Toplice, Jastrepca, pa čak i u Makedoniju.[14][1][7]

Kuća u kojoj se nalazila partijska tehnika bila je u dubokoj ilegali i za nju su znali samo pojedini članovi rukovodstva Mesnog i Okružnog komiteta KPJ, među kojima su bili Dragi Stamenković, Aleksandar Simić, Miodrag Stojanović zvani Janko Bankarac, koji je bio sekretar Mesnog komiteta i Razumenka Petrović, koja je bila kurir za održavanje veze. Drinka je živela pod lažnim imenom — Danica Miljković, učiteljica iz Srema, koja čeka posao. Preko dana je hranila svinje, čuvala živinu i obavljala druge poslove, a noću je radila u tehnici. Početkom decembra, pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa (ljotićevci) na ulici su prepoznali i uhapsili Stojana Hadži Tomića zvanog Maksim, gimnazijalca iz Prokuplja, koji je u Nišu delovao kao član Okružnog komiteta SKOJ-a. Prilikom mučenja u policiji, on je islednicima odao svoje saradnike, pa su narednih dana uhapšeni Dragi Stamenković, Miodrag Ristić Abadžija i Miodrag Stojanović. Kako su se među uhapšenima, našli i oni koji su znali za postojanje partijske štamparije u Jagodin mali, Okružni komitet KPJ je iz predostrožnosti doneo odluku o prekidu njenog rada i započeo traganje za novom lokacijom. Radomir Spasić Aca ubrzo je pronašao novu lokaciju za smeštaj štamparije, u nedovršenoj kući Gligorija Gorče Kitanovića, seljaka iz Gornje Vlase, koja se nalazila u blizini zgrade Vojne bolnice. Kako je kuća bila nedovršena, oni su osposobili jednu sobu u donjem delu, a posebno ime je pogodovalo to što se oko kuće nalazio visok zid, pa se nije videlo da je jedan deo prizemlja završen. Za prolaznike i retke komšije, ova kuća je i dalje ostala prazna i nenaseljena.[15]

Hapšenje i boravak u zatvoru uredi

 
Spomen-biste sestara Drinke i Darinke Pavlović ispred osnovne škole u Belanovici

Nakon preseljenja štamparije na novu lokaciju, Drinka i Radomir Spasić Aca još aktivnije su radili na umnožavanju materijala. Pored vesti i informacija, dobijenih od Okružnog komiteta, biltene koje su štampali, popunjavali su vestima koje su slušali sa radio-stanice Slobodna Jugoslavija, koja je emitovala vesti u sistemu radio-stanica Kominterne. Zbog predostrožnosti, kuću u kojoj se nalazila štamparija, napuštao je samo Spasić, dok je Drinki Mesni komitet KPJ savetovao da ne izlazi na ulicu, kako je neko od agenata ne bih prepoznao i uhapsio. Početkom aprila 1942, Gligorije Diklić i Vasilije Buha, instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za južnu Srbiju, pošli su na sastanak sa železničarem Blagojem Ilićem, koji je bio kurir partijske organizacije iz Leskovca, ali su tom prilikom uhapšeni od strane agenata niške policije. Pošto nisu bili vezani, oni su prilikom sprovođenja u policiju, uspeli da pobegnu. Gligorije je tada došao u kuću u kojoj se nalazila partijska tehnika i zamolio Radomira i Drinku da mu pomognu. Pošto je on skoro iz Leskovca došao u Niš, na rad u Okružni komitet KPJ, još uvek nije imao novu ilegalnu legitimaciju, pa je tražio da neko od njih ode do drugarice, koja je bila zadužena da mu je nabavi. Radomir nije poznavao ovu drugaricu, a Drinka jeste, pa je ona, uprkos savetu Mesnog komiteta da ne napušta partijsku tehniku, odlučila da izađe i ode po legitimaciju.[16][17][7]

Prilikom odlaska po Diklićevu legitimaciju, Drinku je na ulici, kod kafane „Grkinja”, 10. aprila 1942. prepoznao jedan trgovac iz Kuršumlije i prijavio četnicima Koste Pećanca. Oni su je potom sustigli na ulici, uhvatili i odveli u Upravu policije. Drinka je imala legitimaciju na ime Danica Miljković, koja je izdata od strane Uprave grada Beograda i tvrdila je da ona nije Drinka Pavlović „crvena učiteljica” iz sela Spance, kod Kuršumlije. Na vest o njenom hapšenju, u Upravi policije brzo su se našli upravnik policije Milorad Tufegdžić, pomoćnik šefa Specijalne policije Andra Milutinović i šef policijskih agenata Janko Pukmajster. Iako su u početku bili u sumnji da li je uhapšenica zaista Drinka Pavlović, razuverila ih je potvrda trgovca iz Kuršumlije, koji ju je prijavio i koji je bio prijatelj Mirka Živanovića, šefa Specijalne policije u Nišu.[18] Nakon hapšenja, policija je otišla na adresu kuće u kojoj se nalazila ilegalna štamparija, jer je u Drinkinoj legitimaciji kao mesto prebivališta bila prijavljena ova adresa. Kada je policija došla i izvršila pretres kuće nije pronašla ništa od partijske tehnike, jer je Radomir Simić Aca partijsku tehniku blagovremeno sklonio u posebno pripremljeno sklonište. Kako je od Drinkinog odlaska prošlo dosta vremena, Simić je shvatio da se nešto nepredviđeno dogodilo, pa je istog dana zajedno sa Diklićem napustio Niš i otišao u Zaplanje, odakle je potom poslat na rad u Zaječar.[19]

Drinkinim hapšenjem i Simićevim odlaskom iz Niša, prestala je sa radom ilegalna partijska štamparija, koja je potom, po naređenju Vasilija Buhe, instruktora PK KPJ za južnu Srbiju, iz predostrožnosti preneta u šupu Đorđa i Zlate Ljubinković, u radničkoj koloniji. Početkom maja 1942, delovi štamparije su otkriveni od strane žene jednog ruskog emigranta, nakon čega je alarmirana policija koja je otkrila partijsku tehniku, kao i propagandni materijal.[20]

 
Reljef na spomeniku u Jajincima, rad vajara Stevana Bodnarova iz 1951. godine[21]

Hapšenje „crvene učiteljice” Drinke Pavlović bila je velika stvar za kvislinšku policijsku upravu u Nišu, pa je nekoliko dana kasnije list Novo vreme doneo vest o njenom hapšenju, javljajući da je „raspleteno klupče komunističke bande”. Znajući da je važna ličnost u Narodnooslobodilačkom pokretu Niša, policijski agenti su pokušali da je batinama prinude na saradnju, kako bi odala drugove sa kojima je sarađivala i održavala vezu. Uprkos batinanjima i mučenjima, kojima je bila podvrgnuta, nikoga nije odala ili bilo šta rekla što bi agentima pomoglo u vođenju dalje istrage.[22] Nedelju dana nakon hapšenja, 17. aprila 1942. prebačena je u Beograd, gde su dalju istragu nastavili agenti beogradske Specijalne policije. Ovde je saznala da se među uhapšenima u zatvoru Specijalne policije, nalazi njena rođena sestra Darinka Dara Pavlović, koja je uhapšena marta 1942, u okolini Lazarevca, kao specijalni kurir Glavnog štaba NOV i PO Srbije.[23][17]

U logoru na Banjici uredi

Uprkos batinama i drugim mučenjima, agenti beogradske Specijalne policije nisu uspeli ništa da saznaju od Drinke, pa je poslata u logor na Banjici, koji se nalazio u zgradi bivšeg 19. pešadijskog puka Jugoslovenske vojske. Krajem juna 1942, ovde je dovedena i Drinkina mlađa sestra Darinka Pavlović. Obe su bile zatočene u sobi broj 38, gde su se videle prvi put od početka rata. Drinka je od Dare, koja je dugo delovala kao ilegalac u okupiranom Beogradu, saznala šta se dešavalo sa ostalim članovima porodice, dok je ona bila u Nišu, kao i o njenom učešću u ilegalnim akcijama, kao i kasnijem kurirskom radu.[24][25]

Sestre Drinka i Darinka Pavlović streljane su maja 1943. na strelištu u Jajincima. Tada u proleće 1943, u tri velike grupe — 14. maja, 25. maja i 7. juna, streljano je pored velikog broja muškaraca i 70 žena.[26] Drinka je streljana u prvoj grupi, 14. maja, a zajedno sa njom su streljane — Jelena Ćetković, Kristina Kovačević, Julija Delere, Slavka Đurđević-Đuričić, Olga T. Jovanović, Olga M. Jovanović, Ruža Jovanović, Katica Ćirić, Olga Kršul, Nada Božović-Đorđević, Leposava Mihailović, Danijela Sikimić, Vera Đokić-Radosavljević, Nada Đokić-Matijević, Leposava Peregi-Cvejić, Jelena Rakić, Jelena Cvetković, Simka Đorđević, Persida Stanojević, Zorka Nikolić i Cveta Nikolić.[26] Veče pre streljanja, pomoćnik komandanta logora Banjica Peter Kriger, koga su logorašice zbog okrutnosti prozvale „Keruša”, došao je u sobu 38 i počeo da proziva logorašice koje su „trebale da pođu na rad u Nemačku”, a između ostalih imena pročitao je i ime Drinke Pavlović. Logorašice su dobro znale da je to prozivka za streljanje, pa se Dara javila kada su prozvali Drinkino ime. Drinka se tome usprotivila, ne želeći da se mlađa sestra žrtvuje za nju. Odlazeći na streljanje, Drinka je tešila drugarice iz logora i molila ih da je ne ispraćaju sa suzama. Nakon prozivke, odabrane logorašice bile su premeštene u sobu broj 13, koju su zvali „soba smrti”, gde su provele svoju poslednju noć.[27][17][25]

Jedanaest dana nakon Drinke, u drugoj grupi 25. maja 1943, streljana je njena sestra Darinka Dara Pavlović. Zajedno sa njom, između ostalih, streljane su — Đuređelina Đuka Dinić, Lepa Laloš-Vujošević, Milica Radulaški i dr.[26][25] Od preživelih logorašica, roditelji Drinke i Darinke Pavlović su nakon oslobođenja dobili maramicu na kojoj je izvezene reči: Dragom tati i mami — Drinka i Darinka, posle njihove smrti, jedna od logorašica je drugim koncem dodala: Streljane — Drinka 14. V 43. Dara 25. V 43.[28][29]

Narodni heroj uredi

 
Orden narodnog heroja

Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovana Ordenom zasluga za narod drugog reda,[30] Povodom obeležavanja dvanaeste godišnjice Dana ustanka naroda Srbije Ukazom predsednika FNR Jugoslavije Josipa Broza Tita 6. jula 1953. je za osvedočena herojska dela na bojnom polju i herojsko držanje pred neprijateljem proglašena za narodnog heroja. Istog dana Ordenom narodnog heroja odlikovana je grupa žena narodnih heroja iz Narodne Republike Srbije, među kojima su bile — Vera Blagojević, Nada Matić, Rada Miljković, Danica Milosavljević, Nada Purić, Jovanka Radivojević i Anđa Ranković.[17][31]

U vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Drinka Pavlović je kao narodni heroj svrstavana u red najistaknutijih boraca Narodnooslobodilačkog rata, a njeno ime nosile su mnoge ulice, osnovne škole, pionirski odredi, omladinske radne brigade i dr. Godine 1961. osnovna škola u njenom rodnom selu Belanovici, kod Ljiga, ponela je ime „Sestre Pavlović”, po Drinki i njenoj sestri Darinki. Ispred zgrade škole, kasnije su im postavljene spomen-biste. U istom mestu, na kući u kojoj su rođene, postavljena je spomen-ploča.[32] Osnovna škola u Kuršumliji ponela je 1954. ime Drinke Pavlović, a naredne godine ispred zgrade škole je podignut spomenik Narodnom heroju Drinki Pavlović i ostalim borcima narodne revolucije, rad vajara R. Budisavljevića. Pored ove, ime Drinke Pavlović od 1963. nosi i osnovna škola u Beogradu, u Kosovskoj ulici.[33] Ispred zgrade škole, 1969. podignuta je spomen-bista Drinke Pavlović, rad vajara Milovana Krstića.[12] Iste godine, u Beogradu, u Domu za smeštaj dece bez roditeljskog staranja „Drinka Pavlović” u Ulici Koste Glavinića, otkrivena je spomen-bista Drinke Pavlović.[34]

Drinka, Drinka junače moj
i danas pamtim ja podvig tvoj.
Drinka, Drinka, ponosu moj
i danas pamtim ja podvig tvoj!

   — refren iz himne OŠ „Drinka Pavlović” iz Beograda, [35]

Profesorka muzičkog u osnovnoj školi „Drinka Pavlović” iz Beograda Nada Grujić je 1963, prilikom otvaranja ove osnovne škole, upoznala roditelje Drinke Pavlović — majku Zorku i oca Dragomira. Nakon susreta sa njima, ona je odlučila da napiše pesmu o Drinki Pavlović, u kojoj je opevala njenu tragičnu sudbinu, herojstvo i spremnost da se žrtvuje. Ubrzo potom ova pesma je postala himna osnovne škole „Drinka Pavlović”, koja se uz neznatne izmene i danas izvodi na školskim priredbama.[35]

Ime Drinke Pavlović nose ulice u Lazarevcu, Kuršumliji, beogradskom naselju Kaluđerica i niškom naselju Brzi Brod.[36]

Likovi Drinke i Darinke Pavlović pojavljuju se u tv seriji „Banjica”, reditelja Save Mrmka i scenariste Siniše Pavića, koja je emitovana oktobra 1984. godine. U drugoj epizodi tv serije, prikazana je scena Drinkinog prozivanja na streljanje i njenog rastanka sa sestrom i drugim logorašicama.[37] Lik Drinke Pavlović tumačila je glumica Branka Sekulović, a lik njene sestre Darinke glumica Mirjana Blašković.[38]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ Narodni heroji 1982, str. 77.
  2. ^ Popović 1979, str. 5–9.
  3. ^ Tadić 1984, str. 97–98.
  4. ^ a b Popović 1979, str. 5–7.
  5. ^ Popović 1981, str. 139.
  6. ^ Popović 1979, str. 7–12.
  7. ^ a b v g Žene Srbije 1975, str. 694.
  8. ^ a b v Popović 1979, str. 12–15.
  9. ^ Vukmanović 1971, str. 142–144.
  10. ^ Popović 1979, str. 20–22.
  11. ^ Tadić 1984, str. 99.
  12. ^ a b Popović 1981, str. 20.
  13. ^ Popović 1979, str. 24–26.
  14. ^ a b Popović 1979, str. 27–28.
  15. ^ Popović 1979, str. 28–31.
  16. ^ Popović 1979, str. 37–41.
  17. ^ a b v g Narodni heroji 1982, str. 78.
  18. ^ Popović 1979, str. 42–46.
  19. ^ Popović 1979, str. 47–48.
  20. ^ Nikolić 1979, str. 194–195.
  21. ^ Popović 1981, str. 21.
  22. ^ Popović 1979, str. 48–54.
  23. ^ Popović 1979, str. 58–60.
  24. ^ Popović 1979, str. 61–68.
  25. ^ a b v Tadić 1984, str. 105.
  26. ^ a b v Žene Srbije 1975, str. 172.
  27. ^ Popović 1979, str. 73–77.
  28. ^ Tadić 1984, str. 97.
  29. ^ Popović 1979, str. 77.
  30. ^ „Službeni list DFJ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. str. 974. 
  31. ^ Bijelić 1980.
  32. ^ Popović 1981, str. 168.
  33. ^ „Osnovna škola „Drinka Pavlović” — istorijat škole”. drinka.rs. n.d. 
  34. ^ Popović 1981, str. 17.
  35. ^ a b „Kako je Gruja Oluja napisala himnu "Drinke"”. prva.rs. 17. 6. 2014. 
  36. ^ „Pretraga ulica — Drinke Pavlović”. planplus.rs. n.d. 
  37. ^ „Banjica, druga epizoda”. rts.rs. 29. 12. 2018. 
  38. ^ „Banjica”. imdb.com. n.d. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Drinka Pavlović na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дринка_Павловић&oldid=27553542”