Википедија

Arkan

србијански војни командант и криминалац рођен у Словенији, Федеративна Народна Република Југославија
(preusmereno sa Жељко Ражнатовић Аркан)

Željko Ražnatović (Brežice, 17. april 1952 — Beograd, 15. januar 2000), poznatiji kao Arkan, bio je srpski političar, paravojni komandant i sportski radnik. Osnivač je i glavni komandant paravojne Srpske dobrovoljačke garde (1990—1996), osnivač i prvi predsednik Stranke srpskog jedinstva (1993—2000) i predsednik FK Obilić (1996—1998).

Arkan
Arkan sa svojim „tigrovima”
Lični podaci
Puno imeŽeljko Ražnatović
Datum rođenja(1952-04-17)17. april 1952.
Mesto rođenjaBrežice, NR Slovenija, FNR Jugoslavija
Datum smrti15. januar 2000.(2000-01-15) (47 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija, SR Jugoslavija
Mesto ukopaNovo groblje
Porodica
Supružnik
Deca9
RoditeljiVeljko Ražnatović
Vojna karijera
Služba
  • 1991—1995: Hrvatska i BiH
    (vođa dobrovoljačke garde)
  • 1998—1999: Kosovo i Metohija
    (supervizor fronta)
Činparavojni komandant
JedinicaSrpska dobrovoljačka garda
Učešće u ratovima
Politička karijera
Politička
stranka		Stranka srpskog jedinstva
25. januar 1993 — 20. oktobar 1993.
IzboriParlamentarni izbori 1992.

Bio je na Interpolovoj listi tokom 1970-ih i 1980-ih godina zbog pljački i ubistava počinjenih u nizu zemalja širom Evrope, dok ga je kasnije Haški tribunal teretio za zločine protiv čovečnosti. Sve do atentata na njega u januaru 2000. godine, bio je najmoćnija ličnost organizovanog kriminala na Balkanu.

Odigrao je značaju ulogu tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, naročito u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, te na Kosovu i Metohiji. Zalagao se za srpski nacionalizam, te je često finansijski podržavao Srpsku pravoslavnu crkvu, dok je 1992. godine pomogao u podizanju Hrama Hrista Spasa u centru Prištine koji je danas jedan od simbola grada.

Detinjstvo i porodica uredi

Željko Ražnatović je rođen 17. aprila 1952. godine u Brežicama, malom slovenačkom mestu. Njegov otac, Veljko Ražnatović je učestvovao u Drugom svetskom ratu a nakon rata je služio kao oficir vazduhoplovstva u JNA u činu pukovnika sa kojim je i penzionisan. Po završetku rata, Veljko se preselio u Sloveniju tokom vremena Željkovog rođenja. Mladi Željko je proveo svoje rano detinjstvo u Zagrebu i Pančevu, pre nego što se posao njegovog oca preselio u jugoslovensku prestonicu Beograd. Ražnatović je Beograd uvek opisivao kao njegov najdraži grad. Željkov otac je rođen na Cetinju, kao potomak Ražnatović bratstva, i učestvovao je u Narodnooslobodilačkom ratu, Arkan je u svojim intervjuima napominjao da je njegov otac često odlazio u Prištinu.

Ražnatović je odrastao u Beogradu sa trima starijim sestrama, strogim ocem i brižnom majkom kako ih je sve opisao. Ražnatović je u intervjuu 1991. godine rekao da je njegov otac živeo vojnički život, da je vojnički radio i da se tako oženio sa Arkanovom majkom, Slavkom. Arkan je često napominjao i to da je njegov otac bio veoma strog, da ga je često tukao i to ne običnim batinama, već bi ga bacio o pod.[1] U njegovom detinjstvu, Željko je želeo da postane pilot isto kao njegov otac. Željkovi roditelji su se razveli 1964. godine, kada je on imao 12 godina, i zajedno sa sestrama je prešao da živi kod majke.

U braku sa Natalijom Martinović sa kojom se razveo 1994. godine imao je četvoro dece - Vojina, Nikolu, Milenu i Mašu.[2] U braku sa Svetlanom Veličković imao je dvoje dece - Veljka i Anastasiju. Iz prvog braka sa jednom Šveđankom, ima sina Mihajla, rođenog 1976. godine. Takođe je imao i dvoje vanbračne dece.

Kriminalna prošlost uredi

Svoju dugu i uspešnu kriminalnu karijeru počeo je kada je sa dvadeset godina ilegalno emigrirao na zapad. Uzeo je nadimak „Arkan“ po strip junaku. Kao naoružani pljačkaš osuđivan je ili optuživan u Belgiji, Holandiji, Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Italiji.[3] Za samo četiri meseca izvršio je osamnaest pljački u Švedskoj i digao oko 87.000 kruna, poprilične pare u to doba.[4] Zatvoren je u Belgiji 1974, odakle je pobegao 1977. Ponovo je uhapšen u Holandiji 1979, i ponovo pobegao 1981. Bio je ranjen u sudaru sa policijom. Prošao je kroz desetine evropskih zatvora, uključujući i onaj u Sheveningenu. Ražnatović je bio na Interpolovoj listi 10 najtraženijih kriminalaca.

Prema navodima Službe državne bezbednosti iz Srbije od 7. januara 1991, Ražnatović je počinio prvu krađu sa 12 godina. Sa 14 godina je prvi put počinio silovanje, nakon čega su sledila brojna razbojništva i otmice, te robijanje u maloletničkim domovima i zatvorima.[5]

Njegov veliki prijatelj bio je Stane Dolanc, tadašnji šef tajne policije komunističke Jugoslavije i bliski Titov saradnik. Ražnatović je za policiju radio kao ubica, a verovatno je po zadatku i otišao na zapad. Posao mu je bio da vrši atentate nad teroristima, političkim emigrantima i protivnicima vladajućeg političkog režima.[6] Tečno je govorio engleski, francuski i italijanski, a poznavao je nemački, švedski i holandski.

Vratio se u Jugoslaviju 1981. i novembra 1983. dva policajca su mu upala u kuću s namerom da ga uhapse. Ražnatović je uspeo da ih rani pucnjima iz pištolja, što ga je odvelo u zatvor. Međutim, dva dana posle toga, pušten je iz pritvora.

Učešće u ratu devedesetih uredi

Pred raspad SFRJ 1990. Ražnatović se pojavio kao vođa „delija“, navijača Crvene zvezde.[7]

Njegovo iskustvo u sukobu na prostoru Hrvatske datira gotovo od samog početka tog sukoba.[traži se izvor]

U vreme kada se Hrvatska naoružavala i kada je njen ministar vojske general-pukovnik Martin Špegelj na tajnim sastancima govorio „Organizovaćemo ubijanje vojnika i starešina [JNA]... To će biti građanski rat bez milosti...”,[8] 29. novembra 1990. Ražnatovića je uhapsio MUP Hrvatske tokom rutinske policijske kontrole, na njenoj teritoriji, zbog nošenja oružja.[7] Uhapšen je u Dvoru na Uni i nakon šest meseci zatvora (iako je osuđen na 20 meseci), pod do danas nerazjašnjenim okolnostima je pušten iz zagrebačkog zatvora i vratio se u Beograd. To je izazvalo veliku pažnju javnosti i spekulisalo se da je u stvari pobegao ili da ga je oslobodio Franjo Tuđman po nagovoru Gojka Šuška i Josipa Manolića pristavši na ponudu iz Srbije da ga pusti u zamenu za milion maraka.[traži se izvor] Po Ražnatovićevoj tvrdnji, 11. oktobra u manastiru Pokajnica sa grupom prijatelja, vođa „delija“ on je osnovao je i paravojnu formaciju „Srpska dobrovoljačka garda“ (SDG), poznatu i po imenu „Arkanovi tigrovi“.[9]

Posle oslobađanja, brzo se vratio u Hrvatsku u istočnu Slavoniju septembru 1991. godine, a u jezgru njegove SDG bili su radnici DB Srbije. Srpska dobrovoljačka garda se brzo pročula po nasiljima, a komandant je mnoge akcije lično predvodio, ali je optužen i da koristi rat za bogaćenje i pljačku. Nakon što su hrvatske vojne jedinice isterane iz Vukovara, u Erdutu istočno od Osijeka napravio je centar za obuku svojih dobrovoljaca.[9][10] Jedinica je potom ratovala po Lici, Baniji, Kordunu i Dalmaciji.

Kada je uspostavljen prividni mir između Hrvatske i Republike Srpske Krajine, u proleće 1992, počeo je rat u Bosni i Hercegovini. Ražnatovićeva „Srpska dobrovoljačka garda“ odmah se, s lokalnim srpskim snagama, uključila u borbe u istočnoj Bosni. U opštini Bijeljina Srbi su bili većina stanovništva, ali deo naoružanih Muslimana pokušao je da otme vlast Srbima, Arkan se pojavio u Bijeljini 1. 4. 1992. i pomogao Srbima da uzmu vlast nad Bijeljinom, ali u sukobima do ukidanja „ratnog stanja“ (do 6.5.1992), u gradu je ubijeno oko 50 lica, a veći broj Muslimana je proteran posle oružanih sukoba.[11] U tom periodu, Gardi se priključio i Milorad Ulemek. Jedinica je u Bosni i Hercegovini delovala sve do kraja rata.

Protiv Ražnatovićeve „Srpske dobrovoljačke garde“ je nakon rata Međunarodni sud u Hagu podigao optužnice za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Između ostalog, Ražnatovića je 1997. godine Haški tribunal optužio da je komandovao Gardom koja je, po navodima optužbe, odgovorna za brojne zločine protiv čovečnosti, ozbiljno kršenje Ženevske konvencije i zakona i običaja rata. Ražnatović je ove optužbe odbacio.

Kupio je nižerazredni klub „FK Obilić“ (1996) koji je 1998. godine postao prvak Prve lige.[12] Takođe je bio predsednik fudbalskog kluba Priština.

Kratko se bavio politikom kao poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije (1992—1993) i predsednik Stranke srpskog jedinstva, koju je osnovao u jesen 1993. godine.

Smrt uredi

 
Ražnatovićev grob na Novom groblju u Beogradu

Željko Ražnatović je ubijen 15. januara 2000. godine, nešto posle 17 časova, u hotelu Interkontinental u Beogradu. Sahranjen je 20. januara na beogradskom Novom groblju. Zajedno sa Ražnatovićem ubijeni su i njegovi prijatelji i kolege, bivši radnici Saveznog SUP-a, pukovnik Dragan Garić i major Milenko Mandić, pripadnik SDG, a koji su se tu zatekli u društvu Željka Ražnatovića.[13][14] Postoji pretpostavka da je ubistvo bilo deo uklanjanja ljudi koji su „previše znali” i da iza njega stoji deo MUP-a Srbije.[15]

Ratni zločini uredi

Prema izveštaju Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu od 1. oktobra 1991. godine, Arkan lično učestvovao u ubistvima hrvatskih civila u Istočnoj Slavoniji,[16] dok je prema izveštaj organa bezbednosti Prve vojne oblasti od 31. decembra 1991. godine, Arkan lično streljao hrvatske vojne zarobljenike.[17]

Reference uredi

  1. ^ Dada Vujasinovic Tribute Page -||- (Http://Www.Dadavujasinovic.Com)
  2. ^ Vojin Ražnatović: Moj otac Arkan je zaslužio istinu („Večernje novosti“, 30. mart 2014)
  3. ^ Ramet 2005, str. 2005.
  4. ^ „Dosije Arkan”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 18. 03. 2013. g. Pristupljeno 8. 3. 2011. 
  5. ^ Nikolić 2018, str. 499.
  6. ^ „Arkan”. Zeljko Raznatovic. Pristupljeno 8. 3. 2011. 
  7. ^ a b Logos 2019, str. 152 u napomeni 575.
  8. ^ Logos 2019, str. 68, 70-71 sa napomenom 69.
  9. ^ a b „Free Serbia - Other voices from Serbia - FS Specijal | U fokusu”. Xs4all.nl. Arhivirano iz originala 7. 6. 2008. g. Pristupljeno 8. 3. 2011. 
  10. ^ Logos 2019, str. 152, 346 u napomenama 575 i 1806. Milorad Luković Ulemek Legija (1965) proveo je u legiji stranaca 7 godina. Od 1992. pomagao je Željku Ražnatoviću Arkanu u obuci Arkanovih dobrovoljaca.
  11. ^ Logos 2019, str. 152 sa napomenama 574 i 575. „Željko Ražnatović Arkan, koji je bio nekakav moderni hajduk, doživljavan istovremeno i kao bandit-pljačkaš, ali i zaštitnik Srba od nasilja naoružanih nesrba“.
  12. ^ Logos 2019, str. 346.
  13. ^ www.glas-javnosti.co.yu
  14. ^ „"Đinđić od mog oca tražio pomoć da dođe na vlast!" - Vesti - Hronika - ALO!”. Arhivirano iz originala 24. 11. 2016. g. Pristupljeno 24. 11. 2016. 
  15. ^ Logos 2019, str. 345-346.
  16. ^ Izveštaj bezbednosnog organa Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu br. 5-459, od 1. 10. 1991. ICTY, dokument b. P00327.
  17. ^ Komanda Prve vojne oblasti, bezbednosni organ, str. pov. br. 35-2095, od 31. 12. 1991. ICTY, dokument br. P01647.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аркан&oldid=27397665”