Википедија

Zemlja

трећа планета по удаљености од Сунца у Сунчевом систему
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Zemlja (višeznačna odrednica).
Zemlja 🜨
Pogled na Zemlju sa američke svemirske letelice Apolo 17

Orbitalne karakteristike
Epoha J2000
Afel 152100000 km
(94500000 mi; 1,017 AU)
Perihel 147095000 km
(91401000 mi; 0,98327 AU)
Velika poluosa 149598023 km[1]
(92955902 mi; 1,00000102 AU)
Ekscentricitet 0,0167086[1]
Orbitalni period 365,256363004 d[2]
(1,00001742096 yr)
Prosečna orbitalna brzina 29,78 km/s[3]
(107200 km/h; 66600 mph)
Srednja anomalija 358,617°
Inklinacija
  • 7,155° do ekvat. Sunca;
  • 1,57869°[4] do nep. ravni;
  • 0,00005° do J2000 enk.
Longituda uzlaznog čvora −11,26064°[3] do J2000
Argument perihela 114,20783°[3]
Sateliti
Fizičke karakteristike
Srednji radijus 6371,0 km (3958,8 mi)[6]
Ekvatorijalni radijus 6378,1 km (3963,2 mi)[7][8]
Polarni radijus 6356,8 km (3949,9 mi)[9]
Elipticitet 0,0033528[10]
1/298,257222101
Ekvatorski obim 40075,017 km
(24901,461 mi)[11]
Meridijanski obim 40007,86 km
(24859,73 mi)[8][12]
Površina 510072000 km²[13][14]
Površina kopna 148 940 000 km²
Vodena površina 361 132 000 km²
Zapremina 1,08321×1012 km3
(2,59876×1011 cu mi)[3]
Masa 5,97237×1024 kg
(1,31668×1025 lb)[15]
(3,0×10−6 sunčeva masa)
Srednja gustina 5,514 g/cm3
(0,1992 lb/cu in)[3]
Površ. gravitacija 9,807 m/s2
(1 g; 32,18 ft/s2)[16]
Moment faktora inercije 0.3307[17]
Druga kosmič. brzina 11,186 km/s[3]
(40270 km/h; 25020 mph)
Period rotacije
0,99726968 d[18]
(23h 56m 4.100s)
Brzina ekvatorijalne rotacije 0,4651 km/s[19]
(1674,4 km/h; 1040,4 mph)
Osni nagib 23,4392811°[2]
Albedo
  • 0.367 geometričan[3]
  • 0.306 bond[3]
Karakteristike atmosfere
Pritisak na površini 101,3 kPa (MSL)
Atmosferski sastav 78,08% N2
20,95% O2
0,93% Argon
0,038% Ugljen-dioksid
Tragovi vodene pare
(zavisi od klime)

Zemlja je treća planeta po udaljenosti od Sunca i jedina poznata planeta u svemiru na kojoj postoji život. Prema radiometrijskom računanju i mišljenju da je ceo Sunčev sistem nastao u jednom procesu, procenjuje se da se Zemlja formirala pre više od 4,5 milijardi godina,[20][21][22][23] što je utvrđeno određivanjem vremena poluraspada urana i torijuma. Vreme poluraspada U238 je 4,51 × 109 godina, a Th232 je 1,39 × 1010godina.[24] Gravitacija Zemlje međusobno deluje sa drugim objektima u svemiru, posebno sa Suncem i Mesecom, jedinim prirodnim satelitom Zemlje, koji je počeo da kruži oko Zemlje pre 4,53 milijardi godina. Gravitaciono delovanje između Zemlje i Meseca uzrokuje okeanske plime i oseke, stabilizuje orijentaciju Zemlje oko svoje ose i postepeno usporava istu.[25] Zemlja je najgušća planeta u Sunčevom sistemu i najveća od četiri terestričke planete.

Zemlja se jednom okrene oko Sunca u 365,26 dana, period poznat kao Zemljina godina. Tokom ovog perioda, Zemlja se okrene oko svoje ose oko 366,26 puta (što je jednako cifri od 365,26 solarnih dana). Zemljina osa rotacije se nalazi pod nagibom od arcsin0,397776995 ≈ 23,439 281 061° = 23° 26′ 21,41182″ (trenutno se smanjuje konstantnom ugaonom brzinom od ≈ 0,01305˙° = 47″ po veku).[26][2][27][28][29][30][31][32] Jedna od najvažnijih posledica ovog nagiba je menjanje godišnjih doba na Zemlji.[33]

Litosfera Zemlje je podeljena na nekoliko krutih tektonskih ploča koje migriraju na površini tokom mnogo miliona godina. Zemlja je jedina planeta Sunčevog sistema gde voda može da opstane u tečnom stanju. Oko 71% površine Zemlje je pokriveno vodom, uglavnom okeanima.[34] Preostalih 29% je kopno koja čine kontinenti i ostrva koja imaju brojna jezera, reke i druge izvore vode koji doprinose hidrosferi. Većina polarnih područja Zemlje pokrivena je ledom, uključujući ledenu ploču Antarktika i morski led Arktika. Unutrašnjost Zemlje je aktivna sa unutrašnjim jezgrom od čvrstog gvožđa i tečnim spoljašnjim jezgrom koji generiše magnetno polje Zemlje i konvekcioni mantl koji pokreće tektonske ploče. Magnetsko polje zajedno sa atmosferom, štiti od radijacije, štetne po živa bića koja naseljavaju planetu. Atmosfera takođe služi kao štit za odbijanje manjih meteoroida — prolazeći kroz atmosferu, oni sagore pre nego što stignu do Zemljine površine.

Tokom prvih milijarda godina istorije Zemlje, život se pojavljivao u okeanima i počeo je da utiče na atmosferu i površinu Zemlje, što dovodi do proliferacije aerobnih i anaerobnih organizama. Neki geološki dokazi pokazuju da se život pojavio pre 4,1 milijarde godina. Od tada, kombinacija udaljenosti Zemlje od Sunca, fizičkih osobina i geološke istorije omogućila je životu da se razvija i napreduje.[35][36] U istoriji Zemlje, biodiverzitet je prošao kroz dugotrajna proširenja, koja su povremeno praćena masovnim izumiranjima. Preko 99% svih vrsta[37] koje su ikada živele na Zemlji su izumrle.[38][39] Procene broja vrsta na Zemlji danas se veoma razlikuju;[40][41][42] većina vrsta nisu opisana.[43] Preko 7,6 milijardi ljudi živi na Zemlji i zavisi od njene biosfere i prirodnih resursa za svoj opstanak. Ljudi su razvili različita društva i kulture; politički, u svetu ima oko 200 suverenih država.

Istorija uredi

 
Vulkanske erupcije su bile česta pojava u ranoj Zemljinoj istoriji.

Naučnici su uspeli da rekonstruišu detaljne informacije o prošlosti planete. Zemlja i druge planete Sunčevog sistema su se formirale pre oko 4,6 milijardi godina [20][44][45][46][47] od solarne magline, to jest iz oblaka zvezdane prašine i gasa u obliku diska koji su zaostali nakon formiranja Sunca.[48] Zemlja je prvobitno bila rastopljena masa, da bi se potom formirao spoljni omotač planete Zemlje (Zemljina kora) usled hlađenja. Istovremeno sa formiranjem kore počela se akumulirati voda u atmosferi. Mesec je nastao ubrzo nakon toga, verovatno kao rezultat sudara objekta veličine Marsa sa masom veličine 10% mase Zemlje [49] , poznat kao Teja.[50] Nešto od mase se spojilo sa masom Zemlje a deo je izbačen u svemir, ali dovoljno da bi se formirao Mesec.

Gasne i vulkanske aktivnosti su proizvele prvobitnu atmosferu. Kondenzovanjem vodene pare, uz led koji su donele komete, nastali su okeani[51]. Veruje se da je visokoenergetska hemijska reakcija proizvela samoudvajajuće molekule pre oko 4 milijarde godina, i pola milijarde godina kasnije, nastali su prvi oblici života na Zemlji[52]

Razvoj fotosinteze je omogućio životnim formama da direktno koriste sunčevu energiju. Kiseonik koji je nastao u tom procesu i koji se akumulirao u atmosferi pretvorio se u ozonski omotač u gornjoj atmosferi. Inkorporacija manjih ćelija u veće doprinela je razvoju kompleksnih ćelija koje se zovu eukariote. Ozonski omotač je apsorbovao štetne ultravioletne zrake, što je omogućilo dalji razvoj živih organizama na Zemlji.[53]

 
Pangea, najmlađi superkontinent, postojao je od pre 300 do pre 180 miliona godina. Na karti su naznačene konture današnjih kontinenata.

Zemljina površina je stalno menjala oblik tokom stotina miliona godina, kontinenti su se formirali i nestajali, migrirali i povremeno se spajali i formirali superkontinent. Pre oko 750 miliona godina, najstariji poznati superkontinent, Rodina, počeo je da se deli na kontinente, koji su se opet pre oko 600—540 miliona godina prekombinovani spojili u drugi, superkontinent Panotiju, da bi konačno formirali Pangeu, koja se raspala pre oko 180 miliona godina.[54]

Počev od šezdesetih godina 20. veka, pretpostavlja se da je postojala određena lednička aktivnost između 750 i 580 miliona godina, što je dovelo do prekrivanja Zemljine površine slojem leda. Ova hipoteza se nazvala „Snežna Zemlja“ i veoma je važna jer je prethodila Kambrijumskoj eksploziji koja je uslovila nastanak višećelijskih organizama.[55]

Nakon Kambrijumske eksplozije (naglog procvata života tokom kambrijuma), bilo je pet masovnih uništenja.[56] Poslednje uništenje se desilo pre 65 miliona godina, kada je meteorit udario o Zemlju i time izazvao nestanak dinosaurusa i drugih velikih reptila, iako su neke male životinje, kao na primer, sisari, preživele. Tokom proteklih 65 miliona godina, sisari su se razmnožili i nastale su mnogobrojne vrste, a pre nekoliko miliona godina, afrički majmun je uspeo da stane na dve noge[57] Ovo je omogućilo korišćenje oruđa i pospešilo je razvoj komunikacije koja je uticala na stimulaciju razvoja većeg mozga. Razvitak poljoprivrede a kasnije i civilizacije, omogućio je ljudima da utiču na Zemlju u veoma kratkom periodu na način na koji nije uticala ni jedan drugi oblik života[58], utičući i na samu prirodu i na broj i količinu drugih životnih formi.

Bilo je vremena kada je vaseljena bila puna nebesnih tela, ali naše zemlje u njoj nije bilo. I bilo je vremena kada se naša zemlja stvorila, ali na njoj ne beše ni bilja ni životinja. Pa nastaše vremena, kada je na zemlji bilo raznoga bilja i raznih životinja, ali nikakvih ljudi nije bilo... Zemlja naša ima dakle vrlo dugotrajnu istoriju, koja veličinom i raznolikošću svojom daleko prevazilazi istoriju celoga čoveštva i sviju pojedinih naroda.

— Jovan Žujović

Struktura i sastav Zemlje uredi

 
Poređenje planeta po veličini (sleva nadesno): Merkur, Venera, Zemlja i Mars

Zemlja je peta planeta po veličini u Sunčevom sistemu. Za razliku od nekih drugih planeta, Zemlja nije gasoviti džin, kakva je na primer planeta Jupiter, već je terestrička planeta, odnosno planeta koja ima čvrstu površinu. Termin terestrički potiče od grčke reči terra što znači zemlja. U sunčevom sistemu ako Zemlju uporedimo sa ostale tri terestričke planete, Merkurom, Venerom i Marsom, ona je najveća, sa najvećom gustinom, najvećom silom gravitacije i najjačim magnetskim poljem. Generalno, Zemlja se sastoji od atmosfere, biosfere, hidrosfere i njene unutrašnje građe ispod površine.

Oblik uredi

Oblik Zemlje je veoma sličan obliku troosnog rotacionog elipsoida. Ipak ovo geometrijsko telo, koje se do skora koristilo pri interpretaciji ne odgovara u potpunosti obliku Zemlje, i njega je u naučnim krugovima zamenio novi približniji oblik - geoid. Masa Zemlje je približno 5,98 × 1024 kg.[59]

Rotacija Zemlje stvara ekvatorijalna ispupčenja, tako da je ekvatorijalni promer za 43 km veći od promera između polova.[60] Najveće lokalne devijacije na stenovitoj Zemljinoj površini su Mont Everest (8.848 m nadmorske visine), i Marijanski rov (10.911 ispod površine mora). Stoga, u poređenju sa savršenim elipsoidom, Zemlja ima toleranciju od 1:584 ili 0,17%, što je za 0,22% manje od tolerancije dozvoljene u jednoj lopti za bilijar[61] Zbog ispupčenja, najudaljenija tačka od centra Zemlje je u stvari planina Čimborazo u Ekvadoru[traži se izvor]

Hemijski sastav Zemlje uredi

Zemlja, po hemijskom sastavu, je najvećim delom sačinjena od gvožđa (32,1%), kiseonika (30,1%), silicijuma (15,1%), magnezijuma (13,9%), sumpora (2,9%), nikla (1,8%), kalcijuma (1,5%) i aluminijuma (1,4%); sa preostalih 1,2% koji čine količine ostalih elemenata u tragovima. Pre segregacije masa, veruje se da su koru primarno činili gvožđe (88,8%), sa manjim količinama nikla (5,8%), sumpora (4,5%), a manje od 1% činili su ostali hemijski elementi koji su se javljali u tragovima.[59]

Atmosfera uredi

 
Dijagram zavisnosti pritiska i temperature od nadmorske visine sa prikazom slojeva atmosfere
Glavni članak: Zemljina atmosfera

Zemljina atmosfera ima višestruku ulogu. Ona štiti Zemlju od manjih meteora tako što uzrokuje njihovo potpuno sagorevanje pre nego što stignu do njene površine. Azot i kiseonik u atmosferi, udruženi sa Zemljinim magnetskim poljem, štite površinu od radijacije koja bi bila pogubna za život. Zemljina atmosfera nema tačno određenu granicu, jer polako postaje sve ređa i bleđa prema svemiru.

Čini je više slojeva, a proteže se više stotina kilometara iznad površine. Sastavljena je od 78% azota, 21% kiseonika, 0,93% argona, 0,03% ugljen-dioksida, nešto vodene pare i drugih gasova.[62]

Slojevi atmosfere:

  • Troposfera (do visine od oko 12 km mnv) najniži je i najgušći deo atmosfere u kojem se događaju sve vremenske pojave. U ovom sloju temperatura opada s visinom. Sadrži velike količine vodene pare.
  • Stratosfera (do oko 50 km mnv) sadrži ozon koji nas štiti od štetnog zračenja iz svemira. Temperatura je u nižim slojevima stratosfere stalna, a u višim slojevima raste. Vetrovi koji duvaju u stratosferi dostižu brzine od nekoliko stotina km/č.
  • Mezosfera (do oko 85 km mnv) sloj je u kom dolazi do naglog pada temperature.
  • Jonosfera ili termosfera (do oko 500 km mnv) sadrži jone, naelektrisane čestice. U ovom sloju se pod uticajem sunčevog vetra stvara polarna svetlost. Temperatura raste, sve do visine 400 km.
  • Egzosfera je prelazno područje prema vakuumu. Ovo je sloj s vrlo razređenim gasom, prostire se iznad 500 km visine.

Prelazna područja između slojeva atmosfere su tropopauza, stratopauza i mezopauza.

Klima uredi

 
Kumulus mediocris oblaci
 
Dijagram klime za Beograd. Prikazane su prosečne mesečne temperature i prosečna mesečna količina padavina.

Najniži sloj atmosfere je troposfera. Energija Sunca zagreva ovaj sloj i Zemljinu površinu izazivajući ekspanziju (širenje) vazduha. Ovaj manje gusti vazduh se potom podiže, i zamenjuje sa hladnijim, veće gustine. Kao rezultat javlja se atmosferska cirkulacija (strujanje) koja omogućava klimu i vremenske prilike redistribucijom toplote.

Osnovni atmosferski cirkulacioni opsezi se sastoje od vetrova u ekvatorijalnom pojasu ispod 30° geografske širine zapadno između 30° i 60° geografske širine. Ipak, okeanske struje su takođe značajni faktori u određivanju klime, naročito termohalinska struja koja distribuira toplu energiju ekvatorijalnih okeana ka polarnim regionima.

Vodena para koja se generiše preko površinske evaporacije (isparavanje) transportuje se kružnim putanjama u atmosferu. Kada atmosferski uslovi dozvole podizanje toplog, vlažnog vazduha, ova se voda kondenzuje i vraća na površinu putem padavina. Većina vode se potom transportuje na niže visine putem rečnih sistema, sve do okeana ili jezera. Ovaj vodeni ciklus je mehanizam od vitalnog značaja za opstanak života na kopnu, i predstavlja primarni faktor u procesima erozije površine tokom dugih geoloških perioda. Količina padavina varira zavisno od područja od nekoliko metara vode za godinu dana do manje od milimetra za godinu dana. Atmosferska cirkulacija, topološki oblici i razlike temperature direktno utiču na količinu prosečnih padavina u nekom regionu.

Biosfera uredi

Glavni članak: Biosfera

Koliko je do sada poznato, Zemlja je jedino mesto na kojem postoji život. Životni oblici čine biosferu planete. Smatra se da je razvoj biosfere na Zemlji započeo pre otprilike 3,5 milijardi godina. Životne zajednice (biomi) nastanjuju gotovo celu površinu Zemlje, od malobrojnih na arktičkim i antarktičkim područjima, do najbrojnijih biodiverziteta u području oko ekvatora.

Funkcionisanje biosfere ogleda se u uzajamnoj povezanosti njenih različitih ekosistema na principima kruženja materije i jednosmernom proticanju energije u globalnim razmerama. Osnovne elemente (C, O, H, N i dr.) organizmi ugrađuju u organska jedinjenja u svom telu. Organska materija prolazi kroz lance ishrane i na kraju se razlaže i mineralizuje. Tako se osnovni elementi vraćaju u spoljašnju sredinu, odakle ponovo mogu da se iskoriste. Ovaj put osnovnih elemenata predstavlja biogeohemijske cikluse materije na Zemlji, koji se mogu utvrditi za svaki element posebno.

Hidrosfera uredi

Glavni članak: Hidrosfera
 
Zemlja noću

Zemlja je jedina planeta u Sunčevom sistemu na čijoj površini ima vode u tečnom stanju. Voda pokriva 71% Zemljine površine. Najveći deo vodenih površina su morske (97%), a manji deo čini slatka voda (3%). Tekuća voda postoji na površini Zemlje zahvaljujući spoju odgovarajućih pogodnih uslova: orbite oko Sunca, vulkanizma, gravitacije, efekta staklene bašte, magnetskog polja i atmosfere bogate kiseonikom.

Zemljina orbita nalazi se izvan područja u kojem je dovoljno toplo da bi se održala tekuća voda. Bez malog efekta staklenika koji zadržava toplotu u atmosferi, voda na Zemlji bi se zaledila. Paleontološki nalazi upućuju na razdoblje u Zemljinoj istoriji u kojem je privremeno nestao efekat staklenika, a površina se smrznula tokom 10 do 100 miliona godina.

Na planetama poput Venere vodena para se pod uticajem ultraljubičastog zračenja razlaže na vodonik i kiseonik, vodonik se jonizuje i (delovanjem sunčevog vetra) odlazi iz spoljnih slojeva atmosfere. Oslobođeni kiseonik se veže u mineralne spojeve na površini. Ovaj proces je spor, ali se smatra da je glavni razlog zbog koga na Veneri nema vode. Na Zemlji ozonski omotač upija većinu ultraljubičastog zračenja u višim slojevima atmosfere i smanjuje opisani proces. Osim toga, magnetosfera štiti jonosferu od štetnog uticaja sunčevog vetra.

Vulkanski procesi stalno izbacuju vodenu paru iz unutrašnjosti. Procenjeno je da minerali u Zemljinom omotaču sadrže 10 puta više vode nego što je ima u okeanima, iako većina nje nikada neće biti oslobođena.

Unutrašnja građa Zemlje uredi

Glavni članak: Građa Zemlje
 
Presek Zemlje i atmosfere

Slično kao i kod drugih terestričkih planeta, unutrašnjost Zemlje je podeljena u više slojeva:

Gornji omotač zajedno sa korom naziva se litosfera.

Kora uredi

Glavni članak: Zemljina kora

Kora je spoljašnji sloj Zemlje. Ispod mora i okeana debljina Zemljine kore je od 5 do 10 km, a ispod kopna prosečna debljina je od 35 do 40 km.[63] Sastavljena je od kontinentalne i okeanske kore. Na granici kore i omotača nalazi se Moho-sloj, poznat i kao Mohorovičićev diskontinuitet.[63] Materijal iz unutrašnjosti stalno izlazi na površinu kroz vulkanske otvore i pukotine na okeanskom dnu. Većina Zemljine površine je mlađa od 100 miliona godina, dok su najstariji delovi kore stari 4,4 milijarde godina.

Hemijski sastav zemljine kore uredi

Zemljina kora je po hemijskom sastavu sačinjena najvećim delom od sledećih elemenata:

Hemijski sastav Zemljine kore‍
kiseonik
  
 0 47%
silicijum
  
 0 28%
aluminijum
  
 0 8%
gvožđe
  
 0 4,5%
kalcijum
  
 0 3,5%
natrijum
  
 0 2,5%
kalijum
  
 0 2,5%
magnezijum
  
 0 2,2%
Petrološki sastav zemljine kore uredi
Glavni članak: Stene

Zemljina kora je pretežno sačinjena od lako topljivih stena, male gustine; Kontinentalna kora pretežno sadrži granit dok je okeanska kora uglavnom sačinjena od bazalta i gabra.

  • Magmatske stene su najrasprostranjenije i stene na Zemlji. Nastaju očvršćavanjem pod pritiskom rastopljene mase — magme, različitog hemijskog sastava, pri njenom prodoru iz omotača jezgra kroz Zemljinu koru. Magmatske stene mogu nastati u dubinama Zemljine kore, ali i na samoj površini Zemlje. Imaju veliku tvrdoću.
  • Sedimentne stene nastaju neposredno na površini Zemlje taloženjem i zbijanjem ostataka živog sveta (krečnjak, kreda, kameni ugalj) i čestica drugih raspadnutih stena (glina, peščar). Sedimentnim stenama je svojstvena slojevitost.
  • Metamorfne stene nastaju od magmatskih i sedimentnih stena, pod uticajem visokih temperatura i pritisaka u unutrašnjosti Zemlje. Na primer, mermer je nastao metamorfozom krečnjaka.

Zemljin omotač (mantl) uredi

Ispod kore, do dubine 2900 km nalazi se omotač. Sastoji se od slojeva bogatih gvožđem i magnezijumom, odnosno od stena veće gustine nego što su stene koje većim delom grade koru. S dubinom raste i pritisak.

Gornji omotač, koji se nalazi između astenosfere i Zemljine kore sastoji se od ultrabazičnih stena — peridotita i eklogita. Astenosfera je plastična i debela nekoliko stotina kilometara a karakteristična je po termodinamičkim procesima koji se odvijaju u njoj - konvekcijska strujanja materijala mantla.

Donji omotač je debljine oko 1900 km a geofizičkim merenjima utvrđene razlike u brzini prostiranja seizmičkih talasa ukazuju na njegovu heterogenost, odnosno da ima raznovrstan materijalni sastav.

Jezgro uredi

Kako je prosečna gustina Zemlje 5515 kg/m³, a gustina materijala na površini samo oko 3000 kg/m³, očigledno se gušći materijal mora nalaziti u jezgru. U vreme nastajanja Zemlje, pre 4,5 milijardi godina Zemlja je većinom bila rastopljena. U procesu koji nazivamo diferencijacija teži elementi su potonuli prema središtu, a lakši su se skupili uz površinu. Zato je jezgro sastavljeno uglavnom od gvožđa (80%), nikla i silicijuma.

Jezgro delimo na dva dela, unutrašnje kruto jezgro poluprečnika oko 1.250 km i spoljašnje (smatra se da je tečno) jezgro koje se pruža do poluprečnika od 3.500 km. Smatra se da je unutrašnje jezgro u kristalnom obliku, a spoljašnje sastavljeno od tečnog gvožđa i nikla. Takođe, smatra se da strujanje ovog rastopljenog metala (i mešanje koje nastaje zbog Zemljine rotacije) stvara zemljino magnetsko polje. O unutrašnjosti Zemlje mnogo se saznalo proučavanjem kretanja seizmičkih talasa zašta je zaslužna geofizika.

Litosferne ploče uredi

Glavni članak: Litosferna ploča
 
Zemljine litosferne ploče.

Po teoriji tektonike ploča, koja je trenutno priznata od gotovo svih naučnika koji se bave izučavanjem ove materije, omotač najbliži površini Zemlje se sastoji od dva sloja: litosfere, uključujući i koru, i očvrsnuti najviši deo Zemljinog omotača. Ispod litosfere se nalazi astenosfera, koja predstavlja unutrašnji deo mantla. Astenosfera se ponaša kao superzagrejana i ekstremno viskozna tečnost.[traži se izvor]

Litosfera u suštini pluta po astenosferi i razlomljena je na litosferne ploče. Postoje dve vrste ploča: okeanske (npr. Tihookeanska ploča) i kontinentalne ploče. Ove ploče su segmenti koji se kreću relativno jedna u odnosu na drugu i pri tome mogu formirati neku od sledećih granica litosfernih ploča: konvergentnu, divergentnu i transformnu.[64]

Najveće litosferne ploče su:[traži se izvor]

Ime ploče Područje Pokriva
106 km² 106 mi2
Afrička ploča 61,3 23,7 Afrika
Antarktička ploča 60,9 23,5 Antarktik
Australijska ploča 47,2 18,2 Australija
Evroazijska ploča 67,8 26,2 Azija i Evropa
Severnoamerička ploča 75,9 29,3 Severna Amerika i severoistočni Sibir
Južnoamerička ploča 43,6 16,8 Južna Amerika
Tihookeanska ploča 103,3 39,9 Veliki tihi okean

Zemljina površina uredi

Oblici zemljine površine variraju, razlikuju se, od mesta do mesta. Oko 70,8% zemljine površine nalazi se pod vodom, uključujući i veći deo kontinentalnog šelfa. Podvodna površina ima različite oblike, planinske, uključujući i globalni šireći srednjookeanski grebenski sistem, kao i podmorske vulkane, okeanske rovove, podmorske kanjone, okeanske platoe i abisalne ravni. Preostalih 29,2% zemljine površine koji nisu pokriveni vodom čine planine, pustinje, ravnice, platoi, i drugi geomorfološki oblici.

Površina planete je od nastanka Zemlje tokom geološkog vremena do današnjih dana u procesu stalnog preoblikovanja i to pod uticajem tektonskih pokreta i erozije. Oblici reljefa nastali i menjani uticajem tektonike ploča stalno su izloženi uticaju vremenskih prilika i to padavinama, temperaturnim promenama, i hemijskim uticajima. Glacijacija, erozija obala (marinska erozija), nastanak koralnih grebena i udari velikih meteora[65] takođe utiču na promenu reljefa.

Orbita i rotacija uredi

 
Animacija sa prikazom rotacije Zemlje

Slično Marsu, relativno mereno u odnosu na zvezde, Zemlji je potrebno u proseku 23 časa, 56 minuta i 4,091 sekundi za rotaciju oko ose (rotacioni period ili zvezdani dan) koja spaja severni i južni pol.

Zemlja izvrši jednu revoluciju, ili jedan obilazak orbitom oko Sunca za 365,2564 glavnih zvezdanih dana a na prosečnoj udaljenosti od oko 150 miliona kilometara od Sunca. Smer revolucije Zemlje oko Sunca je suprotan smeru kazaljke na satu gledano od severa nadole, odnosno, smer kretanja Zemlje oko Sunca odgovara smeru rotacije Sunca oko svoje ose.

Pomeraj od 23° 26', koji se još naziva inklinacija, Zemljine ose uzrokuje veće zagrevanje i duže trajanje dana na jednoj ili drugoj hemisferi tokom godine što izaziva ciklične smene godišnjih doba.

Teorija Milutina Milankovića, Milankovićevi ciklusi, pokazala je i značajnije uticaje ljuljanja Zemljine ose, tačnije uticaja promene položaja ose rotacije na klimu. Svojim proračunima on je utvrdio međusobnu povezanost precesije, odnosno revoluciju Zemljine ose rotacije i pojavu ledenih doba.

Zemljino magnetsko polje uredi

 
Magnetosfera štiti površinu Zemlje od čestica solarnog vetra koje su pod nabojem. (Slika nije u razmeri)

Zemljino magnetsko polje se može predstaviti kao magnetni dipol, sa dva magnetska pola. Južni magnetski pol se nalazi na 73° severne geografske širine i 100° zapadne geografske dužine, na ostrvu Princa od Velsa, dok se severni magnetski pol nalazi na 70° južne geografske širine i 148° istočne geografske dužine, na Antarktiku - južno od Novog Zelanda. Osa magnetskih polova je nagnuta u odnosu na osu geografskih polova za oko 11°.

Po dinamo teoriji, geomagnetsko polje se generiše unutar istopljenog jezgra gde toplota stvara konvekcijska kretanja materijala koji generišu električnu struju. Konvekcijska kretanja u jezgru su haotične prirode, i periodično se javlja promena smera kretanja. Ovo uzrokuje promenu polariteta magnetskog polja.

Zemljino magnetsko polje deluje i na okolni prostor. Veliki region oblika suze nazvan magnetosfera nastao je interakcijom Zemljinog polja i solarnih vetrova. Na rastojanju od oko 65.000 km spolja prema Suncu, pritisak solarnog vetra je balansiran zahvaljujući geomagnetskom polju. U pitanju je prepreka solarnom vetru, i toku čestica pod nabojem, ili plazmi, koji se lučno savijaju oko Zemlje. Polarna svetlost nastaje interakcijom solarnog vetra i magnetosfere.

Teoretski gledano, tokom perioda promene polariteta magnetskog polja, što se dešavalo više puta tokom Zemljine istorije, u vremenu od prestanka dejstva jednog do početka dejstva drugog magnetskog polja Zemlja nije imala magnetsko polje. Ukoliko bi to bilo tačno, Zemlja je u tom vremenu bila nezaštićena od uticaja solarnih vetrova, i naelektrisanih čestica, koje bi inače bile skrenute ili sagorene, a koje su tada mogle dopreti do površine Zemlje. Ovo je moglo izazvati, usled pojave radijacije, mutaciju živog sveta, pojavu steriliteta i izumiranje pojedinih vrsta. Ova teorija nije dokazana ali ukazuje na značaj Zemljinog magnetnog polja kao prirodnog štita od spoljašnjih uticaja na život na Zemlji.[traži se izvor]

Gravitacija uredi

Zemljino gravitaciono polje uzrokuje da telo koje se nađe slobodno u vazduhu počinje da se kreće ravnomerno ubrzano ka centru zemlje. Ubrzanje koje se saopštava ovom telu naziva se gravitaciono ubrzanje. Utvrđeno je geofizičkim merenjima da gravitaciono polje nije isto na različitim mestima na Zemljinoj površini. Razlika gravitacionog ubrzanja koja se javlja pri merenju na različitim mestima na Zemlji javlja se iz tri razloga:

  • Zavisi od nadmorske visine (altitude) - ubrzanje je obrnuto proporcionalno kvadratu rastojanja od centra Zemlje do mesta merenja;
  • Zemlja nije oblika lopte - Zemlja je nepravilnog oblika sa spljoštenim delom na polovima gde je i gravitaciono polje najveće;
  • Zemlja rotira - pri rotaciji Zemlje javlja se centrifugalna sila koja je na ekvatoru najveća te je i gravitaciona sila tu najmanja.

Iako je centrifugalna sila koja se javlja na ekvatoru najvećeg intenziteta ona je i dalje oko 300 puta manja od sile privlačenja.

Gravitaciono ubrzanje, na nekoj tački na fizičkoj površi Zemlje, može biti izračunato na sledeći način:

 
gde je:
  •   — geografska širina
  •   — visina u metrima

U visini nivoa mora, h = 0 m:

  • na ekvatoru (  = 0°): g = 9,7803 m/s2
  • za geografsku širinu (  = 45°): g = 9,8063 m/s2
  • na polovima (  = 90°): g = 9,8322 m/s2

Gravitaciona sila zadržava Mesec (prirodni satelit) u orbiti oko Zemlje. Povratno Mesec utiče na život na Zemlji utičući na pojave plime i oseke.

Prirodni resursi i korišćenje zemljišta uredi

Na Zemlji postoje resursi koji se eksploatišu od strane ljudi za različite namene. Neki od njih su neobnovljivi resursi, kao što su fosilna goriva, koja je nemoguće obnoviti jer se ona stvaraju tokom dugog geološkog vremena od ostataka biljaka i životinja.

Velika ležišta fosilnih goriva se nalaze u Zemljinoj kori, a sastoje se od uglja, petroleja, prirodnog gasa i metana. Ova ležišta koriste ljudi, za proizvodnju energije i kao sirovinu u hemijskoj proizvodnji. Mineralna rudna tela su takođe nastala u Zemljinoj kori tokom procesa geneze rude, koja je rezultovala od erozije i tektonike ploča.[66] Ova rudna tela čine mesta sa najvećom koncentracijom mnogih metala i drugih korisnih hemijskih elemenata.

Zemljina biosfera proizvodi mnoge korisne biološke produkte za ljude, uključujući (a ne samo njih) hranu, drvo, lekove, kiseonik, i reciklažu (preradu) mnogih organskih otpada. Kopneni ekosistemi zavise od površinskog tla i sveže vode, a okeanski ekosistemi zavise od rastvorenih hranljivih materija koji su dospeli u njih spiranjem sa kopna.[67] Ljudi takođe žive na kopnu koristeći građevinske materijale za izgradnju skloništa. Podaci iz 1993. godine, pokazuju upotrebu zemljišta od strane ljudi:

Upotreba zemljišta Procenat
Obradiva zemlja [68] 13,13
Stalni usevi [68] 4,71
Stalni pašnjaci 26
Šume i prašume 32
Urbana područja 1,5
Ostalo 30

Procenjena količina zemljišta koje se navodnjava 1993. godine bila je 2.481.250 km².[68]

Prirodne katastrofe uredi

Glavni članak: Prirodne katastrofe

Velika područja su podložna izrazito lošim vremenskim uslovima kao što su tropski cikloni, uragani, ili tajfuni koji upravljaju životima u tim oblastima. Mnoga područja su podložna čestim zemljotresima, klizištima, cunamijima, vulkanskim erupcijama, tornadima, vrtloženju, snežnim burama, poplavama, sušama, i drugim nesrećama i katastrofama.

Mnoga ograničena područja predstavljaju zagađena područja zatrovanog vazduha i vode, sa kiselim kišama i toksičnim materijama, nedostatkom vegetacije, gubitkom divljih životinja, izumrlim vrstama, degradiranim tlom, ispošćenom zemljom, erozijom, i najezdom štetočina. Ljudske aktivnosti utiču i na dugoročnu promenu klime i to najviše industrijskom emisijom ugljendioksida. Očekivane promene usled ovoga su širenje ozonske rupe, otapanje lednika na Arktiku, veće varijacije temperatura, značajne promene klimatskih uslova i globalni porast nivoa mora.[69]

Reference uredi

  1. ^ a b Simon, J.L.; Bretagnon, P.; Chapront, J.; Chapront-Touzé, M.; Francou, G.; Laskar, J. (februar 1994). „Numerical expressions for precession formulae and mean elements for the Moon and planets”. Astronomy and Astrophysics. 282 (2): 663—83. Bibcode:1994A&A...282..663S. 
  2. ^ a b v (jezik: engleski) Staff (2014). „Useful Constants”. International Earth Rotation and Reference Systems Service. Pristupljeno 23. 1. 2016.  Na veb-sajtu stoji da je nagib konstanta određena sa stopostotnom tačnošću i da je = arcsin(ε0) = arcsin(0,397 776 995) ≈ 23,439 281 061°), iako se nagib zapravo u ovom momentu smanjuje, i to ugaonom brzinom od ≈ 0,01305˙° = 47″ po veku.
  3. ^ a b v g d đ e ž Williams, David R. (1. 9. 2004). „Earth Fact Sheet”. NASA. Pristupljeno 9. 8. 2010. 
  4. ^ Allen & Cox 2000, str. 294
  5. ^ „UCS Satellite Database”. Nuclear Weapons & Global Security. Union of Concerned Scientists. 31. 8. 2017. Pristupljeno 18. 4. 2018. 
  6. ^ Various (2000). David R. Lide, ur. Handbook of Chemistry and Physics (81st izd.). CRC. ISBN 978-0-8493-0481-1. 
  7. ^ „Selected Astronomical Constants, 2011”. The Astronomical Almanac. Arhivirano iz originala 26. 8. 2013. g. Pristupljeno 25. 2. 2011. 
  8. ^ a b Humerfelt, Sigurd (26. 10. 2010). „How WGS 84 defines Earth”. Arhivirano iz originala 24. 4. 2011. g. Pristupljeno 29. 4. 2011. 
  9. ^ Cazenave 1995
  10. ^ International Earth Rotation and Reference Systems Service (IERS) Working Group (2004). „General Definitions and Numerical Standards” (PDF). Ur.: McCarthy, Dennis D.; Petit, Gérard. IERS Conventions (2003) (PDF). IERS Technical Note No. 32. Frankfurt am Main: Verlag des Bundesamts für Kartographie und Geodäsie. str. 12. ISBN 978-3-89888-884-4. Pristupljeno 29. 4. 2016. 
  11. ^ World Geodetic System (WGS-84). Available online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. mart 2020) from National Geospatial-Intelligence Agency.
  12. ^ Earth's circumference is almost exactly 40,000 km because the metre was calibrated on this measurement—more specifically, 1/10-millionth of the distance between the poles and the equator.
  13. ^ Pidwirny, Michael (2. 2. 2006). „Surface area of our planet covered by oceans and continents.(Table 8o-1)”. University of British Columbia, Okanagan. Arhivirano iz originala 09. 12. 2006. g. Pristupljeno 26. 11. 2007. 
  14. ^ Staff (24. 7. 2008). „World”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Arhivirano iz originala 05. 01. 2010. g. Pristupljeno 5. 8. 2008. 
  15. ^ Luzum, Brian; Capitaine, Nicole; Fienga, Agnès; Folkner, William; Fukushima, Toshio; et al. (avgust 2011). „The IAU 2009 system of astronomical constants: The report of the IAU working group on numerical standards for Fundamental Astronomy”. Celestial Mechanics and Dynamical Astronomy. 110 (4): 293—304. Bibcode:2011CeMDA.110..293L. S2CID 122755461. doi:10.1007/s10569-011-9352-4. 
  16. ^ The international system of units (SI) (PDF) (2008 izd.). United States Department of Commerce, NIST Special Publication 330. str. 52. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 06. 2016. g. Pristupljeno 25. 04. 2018. 
  17. ^ Williams, James G. (1994). „Contributions to the Earth's obliquity rate, precession, and nutation”. The Astronomical Journal. 108: 711. Bibcode:1994AJ....108..711W. ISSN 0004-6256. S2CID 122370108. doi:10.1086/117108. 
  18. ^ Allen & Cox 2000, str. 296
  19. ^ Arthur N. Cox, ur. (2000). Allen's Astrophysical Quantities (4th izd.). New York: AIP Press. str. 244. ISBN 978-0-387-98746-0. Pristupljeno 17. 8. 2010. 
  20. ^ a b Logos 2017, str. 146. Na Zemlji naučnici nisu mogli da nađu dovoljno staro kamenje za procenu starosti Zemlje. Kler Paterson je mislio da većina meteorskog kamenja, koja je pala na Zemlju, predstavlja ostatak iz vremena kada se desio nastanak Zemlje i celog Sunčevog sistema. Kada je izmerio (1953) količine uranijuma i olova u meteoritskim stenama i izračunao kolika je njihova starost Paterson je dobio 4,55 milijardi godina, uz procenu da je moguća greška od 70 miliona godina. Naknadne provere nisu našle veću razliku i starije delove Sunčevog sistema. Zato je starost Zemlje procenjena na oko 4,6 milijardi godina.
  21. ^ „Age of the Earth”. U.S. Geological Survey. 1997. Arhivirano iz originala 23. 12. 2005. g. Pristupljeno 10. 1. 2006. 
  22. ^ Dalrymple, G. Brent (2001). „The age of the Earth in the twentieth century: a problem (mostly) solved”. Special Publications, Geological Society of London. 190 (1): 205—21. Bibcode:2001GSLSP.190..205D. S2CID 130092094. doi:10.1144/GSL.SP.2001.190.01.14. 
  23. ^ Manhesa, Gérard; Allègre, Claude J.; Dupréa, Bernard; Hamelin, Bruno (1980). „Lead isotope study of basic-ultrabasic layered complexes: Speculations about the age of the earth and primitive mantle characteristics”. Earth and Planetary Science Letters. 47 (3): 370—82. Bibcode:1980E&PSL..47..370M. doi:10.1016/0012-821X(80)90024-2.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)
  24. ^ D. Rabrenović, S. Knežević, Lj. Rundić. Istorijska geologija sa praktikumom. Zavod za grafičku tehniku TMF Beograd. 1996. ISBN 978-86-81019-17-7.
  25. ^ Laskar, J.; Robutel, P.; Joutel, F.; Gastineau, M.; Correia, A. C. M.; Levrard, B. (2004). „A long-term numerical solution for the insolation quantities of the Earth”. Astronomy & Astrophysics. 428: 261—285. Bibcode:2004A&A...428..261L. S2CID 17530682. doi:10.1051/0004-6361:20041335. 
  26. ^ (jezik: engleski) Meeus, Jean (1991). „Chapter 21”. Astronomical Algorithms. Willmann-Bell. ISBN 978-0-943396-35-4. 
  27. ^ (jezik: engleski) U.S. Naval Observatory Nautical Almanac Office; H.M. Nautical Almanac Office (1961). Explanatory Supplement to the Astronomical Ephemeris and the American Ephemeris and Nautical Almanac. H.M. Stationery Office. Section 2B. 
  28. ^ (jezik: engleski) U.S. Naval Observatory; H.M. Nautical Almanac Office (1989). The Astronomical Almanac for the Year 1990. US Government Printing Office. str. B18. ISBN 978-0-11-886934-8. 
  29. ^ Newcomb 1906, str. 226–227
  30. ^ Laskar, J. (1986). „Secular Terms of Classical Planetary Theories Using the Results of General Relativity”. Astronomy and Astrophysics. 157 (1): 59—70. Bibcode:1986A&A...157...59L. 
  31. ^ Laskar, J. (1986). „Errratum: Secular terms of classical planetary theories using the results of general theory”. Astronomy and Astrophysics. 164: 437. Bibcode:1986A&A...164..437L. 
  32. ^ (jezik: engleski) Explanatory Supplement (1961), sec. 2C
  33. ^ Yoder, Charles F. „"Astrometric and Geodetic Properties of Earth and the Solar System"”. Ur.: T. J. Ahrens. Global Earth Physics: A Handbook of Physical Constants (PDF). Washington: American Geophysical Union. str. 8. ISBN 978-0-87590-851-9. Arhivirano iz originala (PDF) 07. 07. 2009. g. Pristupljeno 16. 04. 2018.  Spoljašnja veza u |chapter= (pomoć)
  34. ^ National Oceanic and Atmospheric Administration. „Ocean”. NOAA.gov. Arhivirano iz originala 24. 04. 2013. g. Pristupljeno 3. 5. 2013. 
  35. ^ Borenstein, Seth (19. 10. 2015). „Hints of life on what was thought to be desolate early Earth”. Excite. Yonkers, NY: Mindspark Interactive Network. Associated Press. Pristupljeno 20. 10. 2015. 
  36. ^ Bell, Elizabeth A.; Boehnike, Patrick; Harrison, T. Mark; et al. (19. 10. 2015). „Potentially biogenic carbon preserved in a 4.1 billion-year-old zircon”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. Washington, D.C.: National Academy of Sciences. 112 (47): 14518—21. Bibcode:2015PNAS..11214518B. ISSN 1091-6490. PMC 4664351  . PMID 26483481. doi:10.1073/pnas.1517557112  . 
  37. ^ Kunin, W.E.; Gaston, Kevin, ur. (31. 12). The Biology of Rarity: Causes and consequences of rare—common differences. str. 110. ISBN 978-0412633805. Pristupljeno 26. 5. 2015.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date=, |year= / |date= mismatch (pomoć)
  38. ^ Stearns, Beverly Peterson; Stearns, S. C.; Stearns, Stephen C. (januar 2000). Watching, from the Edge of Extinction. Yale University Press. str. preface x. ISBN 978-0-300-08469-6. Pristupljeno 30. 5. 2017. 
  39. ^ Novacek, Michael J. (2014). „Prehistory's Brilliant Future”. The New York Times. Pristupljeno 25. 12. 2014. 
  40. ^ May, Robert M. (1988). „How Many Species Are There on Earth?”. Science. 241 (4872): 1441—1449. Bibcode:1988Sci...241.1441M. PMID 17790039. S2CID 34992724. doi:10.1126/science.241.4872.1441. 
  41. ^ Miller, G.; Spoolman, Scott (2012). „Biodiversity and Evolution”. Environmental Science. Cengage Learning. str. 62. ISBN 978-1-133-70787-5. Pristupljeno 27. 12. 2014. 
  42. ^ Staff (2. 5. 2016). „Researchers find that Earth may be home to 1 trillion species”. National Science Foundation. Pristupljeno 6. 5. 2016. 
  43. ^ Mora, C.; Tittensor, D.P.; Adl, S.; Simpson, A.G.; Worm, B. (23. 8. 2011). „How many species are there on Earth and in the ocean?”. PLOS Biology. 9 (8): e1001127. PMC 3160336  . PMID 21886479. doi:10.1371/journal.pbio.1001127. 
  44. ^ Dalrymple 1991.
  45. ^ Newman, William L. (9. 7. 2007). „Age of the Earth”. Publications Services, USGS. Pristupljeno 20. 9. 2007.
  46. ^ Dalrymple, G. Brent (2001). „The age of the Earth in the twentieth century: A problem (Mostly) solved”. Geological Society, London, Special Publications. 190 (1): 205—221. Bibcode:2001GSLSP.190..205D. S2CID 130092094. doi:10.1144/GSL.SP.2001.190.01.14. 
  47. ^ Stassen, Chris (10. 9. 2005). „The Age of the Earth”. The TalkOrigins Archive. Pristupljeno 20. 9. 2007.
  48. ^ Logos 2017, str. 263. Pre oko 5 milijardi godina desila se … eksplozija supernove. Ta eksplozija i izbacivanje dela njene materije pokrenuli su gravitaciono urušavanje i obrtanje u ogromnom oblaku kosmičkih gasova i prašine. Sve brže obrtanje sabijalo je najveći deo materije u središtu oblaka. Tu se povećavala i temperatura. Pre oko 4,6 milijardi godina, taj proces je doveo do stvaranja našeg Sunca u središtu oblaka koji se obrtao. Danas se procenjuje da je Sunce u nastajanju svojom gravitacijom privuklo oko 99,9% materije iz oblaka gasa i prašine od koga je nastao njegov sistem … U lebdećem materijalu preostale prašine, koja je kružila oko Sunca, zrnca koja su bila dovoljno blizu privlačila su se elektrostatičkim silama. Te čestice su počele da se, gravitacijom, spajaju u male grudve. Nastale su čestice veličine peska, a zatim su se one spajale u veće komade (kamenčiće i stene). Te stene su rasle posle, a njihovi sudari postajali su češći. Veći leteći objekti su se gravitacijom privlačili sa drugim sličnim objektima koji su prolazili u njihovoj blizini. Sudarima i spajanjima grudve materije su postajale veće i više loptaste. Tako su se začinjale prve planete, koje su privlačile u sebe sav materijal koji se nalazio na njihovoj putanji (orbiti) oko Sunca. Postoji pretpostavka da se to moglo desiti relativno brzo i za 100 miliona godina od dva zrna prašine, posle bezbrojnih sudara u kojima se količina spojene materije povećavala, nastala je planeta Zemlja..
  49. ^ Canup & Asphaug 2001
  50. ^ Canup & Asphaug 2001, str. 708–712
  51. ^ Morbidelli, A.; Chambers, J.; Lunine, J. I.; Petit, J. M.; Robert, F.; Valsecchi, G. B.; Cyr, K. E. (2000). „Source regions and time scales for the delivery of water to Earth”. Meteoritics & Planetary Science 35 (6): 1309—1320. Pristupljeno 6. 3. 2007.
  52. ^ Doolittle, W. Ford (februar 2000). „Uprooting the tree of life”. Scientific American. 282 (6): 90—95.
  53. ^ Burton, Kathleen (November 29, 2000). Astrobiologists Find Evidence of Early Life on Land. NASA. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. oktobar 2011) Pristupljeno 5. 3. 2007.
  54. ^ Murphy, J. B.; Nance, R. D. (1965). „How do supercontinents assemble?” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. jul 2007). American Scientist 92: 324—33. Pristupljeno 5. 3. 2007.
  55. ^ Kirschvink, J. L. (1992). The Proterozoic Biosphere: A Multidisciplinary Study. Cambridge University Press. str. 51—52. ISBN 978-0-521-36615-1. 
  56. ^ Raup, D. M.; Sepkoski, J. J. (1982). „Mass Extinctions in the Marine Fossil Record”. Science 215 (4539): 1501—1503. Pristupljeno 5. 3. 2007.
  57. ^ Gould, Stephan J. (October, 1994). „The Evolution of Life on Earth”. Scientific American. Pristupljeno 5. 3. 2007.
  58. ^ Wilkinson, B. H.; McElroy, B. J. (2007). „The impact of humans on continental erosion and sedimentation”. Bulletin of the Geological Society of America 119 (1—2): 140—156. Pristupljeno 22. 4. 2007.
  59. ^ a b Morgan, J. W.; Anders, E. (1980). „Chemical composition of Earth, Venus, and Mercury”. Proceedings of the National Academy of Science. 71 (12): 6973—6977. Bibcode:1980PNAS...77.6973M. PMC 350422  . PMID 16592930. doi:10.1073/pnas.77.12.6973  . 
  60. ^ Sandwell, D. T.; Smith, W. H. F. (Jul, 26, 2006). Exploring the Ocean Basins with Satellite Altimeter Data. NOAA/NGDC. Pristupljeno 21. 4. 2007.
  61. ^ Staff (November, 2001). WPA Tournament Table & Equipment Specifications. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. februar 2007) World Pool-Billiards Association. Pristupljeno 10. 3. 2007.
  62. ^ Pešić, L. Lj. (1995). „Opšta geologija — Endodinamika”. Rudarsko-geološki fakultet. Beograd.
  63. ^ a b Logos 2017, str. 141.
  64. ^ Kious, W. J.; Tilling, R. I. (5. 5. 1999). „Understanding plate motions”. USGS. Pristupljeno 2. 3. 2007. 
  65. ^ Kring, David A. „Terrestrial Impact Cratering and Its Environmental Effects”. Lunar and Planetary Laboratory. Pristupljeno 22. 3. 2007. 
  66. ^ Staff (24. 11. 2006). „Mineral Genesis: How do minerals form?”. Non-vertebrate Paleontology Laboratory, Texas Memorial Museum. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
  67. ^ Rona, Peter A. (2003). „Resources of the Sea Floor”. Science. 299 (5607): 673—674. PMID 12560541. S2CID 129262186. doi:10.1126/science.1080679. Pristupljeno 4. 2. 2007. 
  68. ^ a b v Staff (February 8, 2007). The World Factbook. U.S. C.I.A. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. januar 2010). Pristupljeno 25. 2. 2007.
  69. ^ Staff (February 2, 2007). „Evidence is now unequivocal that humans are causing global warming”. UN report.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Земља&oldid=27687053”