Ivan IV Grozni

Ivan IV Vasiljevič
Ivan IV Vasiljevič
	Ivan IV
Lični podaci
Puno ime	Ivan IV Vasiljevič
Datum rođenja	25. avgust 1530.
Mesto rođenja	Kolomenskoje, Velika moskovska kneževina
Datum smrti	28. mart 1584. (53 god.)
Mesto smrti	Moskva, Rusko carstvo
Porodica
Supružnik	Anastasija Romanovna, Marija Temrjukovna, Marfa Sobakina, Ana Koltovska, Marija Dolgorukova, Ana Vasilčikova, Vasilisa Melentijeva, Marija Nagaja
Potomstvo	Tsarevich Dmitry Ivanovich of Russia, Tsarevich Ivan Ivanovich of Russia, Fjodor I Zvonar, Carević Dimitrije, Tsarevna Anna Ivanovna
Roditelji	Vasilij III Ivanovič; Jelena Glinska
Dinastija	Rjurikoviči
Period	1533—1584.
Prethodnik	Vasilij III Ivanovič
Naslednik	Fjodor I Zvonar

Ivan IV Vasiljevič (rus. Иван IV Васильевич; Kolomenskoje, 25. avgust 1530 — Moskva, 28. mart 1584), poznatiji kao Ivan Grozni (rus. Иван Грозный), bio je car Rusije, koji je vladao od 1533. do 1584. Godine 1547. proglasio se za cara svih Rusa. Poznat po značajnim reformama u Rusiji, ali i okrutnosti prema boljarima koju je primenjivao u nastojanju da centralizuje vlast i zbog ubistva sina, zbog čega je dobio naziv Grozni (rus. Грозный). U početku vladavine preuzeo je mere koje su doprinele razvoju države: Moskva je postala državno i crkveno središte, reformisao je vojsku, dolazi do razvoja štamparije i otvaranja Rusije ka Evropi. U početku je vladao sa boljarima, a kasnije je preuzeo drakonske mere protiv njih. Podelio je Rusiju na dva dela: Opričninu – teritoriju pod carevom upravom i Zemšćinu – pod upravom boljara. Opričnici su krenuli u rat protiv boljara – otimali su zemlju i ubijali. Njihovi simboli su bili metla i pseća glava.

Ivan Grozni je jedna od najkontroverznijih, kao i najpoznatijih figura ruske istorije. Sa jedne strane je bio progresivan vladar i ekspanzionista, koji je radio za dobrobit svoje zemlje, dok je paralelno sa tim bio beskrupulozni tiranin neuravnotežene naravi, sklon impulsivnim reakcijama, koje su koštale njegovu zemlju desetine hiljada života.

Osnovao je prvu štampariju u Rusiji 1553. godine, a radi jačanja trgovine sa zapadnom Evropom 1584. podigao grad Arhangeljsk. Napravio je značajnu poresku reformu, centralizovao državnu upravu i uveo obavezu prema vlasnicima zemljišta da služe vojni rok. Formirao je prvi ruski parlament 1549. godine, i modernizovao zakonik 1550. Formirao je prvu stajaću vojsku sa vatrenim oružjem u Evropi, "Strelce". Potukao je Tatare i osvojio Kazanj 1552. i Astrahan 1556, a potom pripojio Sibir. Time je znatno doprineo proširenju Rusije. Završio je vladavinu ubivši najstarijeg sina Ivana u nastupu besa, gorko se kajući posle toga. Nasledio ga je sin Fjodor, a imao je i trećeg sina Dimitrija.

Ivan Grozni je umro od posledica trovanja 1584. godine, u svojoj 54. godini. U trenutku smrti igrao je šah.

Detinjstvo uredi

Ivan IV je bio prvorođeni sin tada već starog velikog kneza Moskve Vasilija III. U trenutku očeve smrti 1533. godine Ivan IV imao je samo 3 godine i titulu velikog kneza. Po očevoj samrtnoj želji, tokom maloletstva deteta, regent je postala detetova majka Jelena Glinska. Sledećih pet godina ona je uspešno vladala državom sprečavajući pokušaje državnog udara, sklapajući mir s Litvom i sprovodeći finansijsku reformu. Bez obzira na te uspehe ona je umrla 1538. godine kao veoma omražena osoba zbog svog litvanskog porekla koje nikada nije odgovaralo ruskim nacionalistima. Veruje se da je otrovana^[1]^[2]. Ivan je imao samo osam godina kada je ona ubijena. Koliko god je tih prvih pet godina regenstva za Ivana IV bilo mirno doba toliko je ono potom postalo noćna mora. Celo razdoblje do punoletstva velikog kneza doba je borbe za regentsku poziciju između boljara dinastije Šujski i Belski. U toj borbi oni su gotovo potpuno zaboravili na malenog kneza koji živi zapuštenim i po njegovom mišljenju ponižavajućim životom.^{[traži se izvor]}

Krunisanje uredi

Ivanov tron

Krajem 1546. godine u vodećim državnim i crkvenim krugovima se došlo do zaključka kako je vreme za ukidanje regenstva. Kako bi se taj trenutak dostojno proslavio doneta je odluka da se Ivan IV proglasi za cara Rusije. Ivan je krunisan 16. januara 1547. godine krunom Monomaha koju je po legendi vizantski car Konstantin IX Monomah darovao svome unuku velikom knezu Kijeva Vladimiru Monomahu. Zajedno sa tim krunisanjem, Ivan IV je trebalo da izabere između hiljadu kćeri iz plemićkih porodica svoju buduću suprugu. Njegov izbor je pao na Anastasiju, kći Romana, praoca dinastije Romanov. Ovo venčanje je zaključeno 1547. godine.

Zlatno doba uredi

Postavši punoletan Ivan IV je odlučio da nastavi sprovođenje majčinih državnih reformi od kojih je najvažnija stvaranje prvog ruskog parlamenta koji se po prvi put okuplja 1549. godine. Iako je tada imao samo ograničenu vlast, on je u trenutku izumiranja dinastije svojim glasanjem odredio novog cara. Takođe, posle manje od dve godine, novi car je sazvao Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve zbog određivanja religijskih smernica na području cele države. Želja za modernizacijom se na tim parlamentarnim okupljanjima nije završila, nego je bio donesen novi zakonski kodeks. Formirana je stajaća vojska i dolazi do izgradnje prvih štamparija. Pokušaji otvaranja Rusije svetu su, s druge strane, nailazili na probleme.

Pokušaj zapošljavanja stranih stručnjaka završio e neuspehom 1547. godine pošto je Poljsko-Litvanska Država naredila njihovo hapšenje. Drugi takođe neuspeh je izgradnja prve ruske prekomorske luke na reci Narvi 1550. godine. Trgovci u nju nisu dolazili, zbog pretnji Poljsko-Litvanske države i Švedske. Da bi se ta prepreka zaobišla, car je stvorio novu prekookeansku luku u gradu Arhangelsk takođe bez uspeha. Ni trgovački sporazum sklopljen s Engleskom 1553. godine tu situaciju nije promenio.

Bez obzira na sve te reforme, da bi bio prihvaćen kao veliki vladar, Ivan IV je krenuo putem osvajanja. Njegov veliki vojni uspeh je tada postao aneksija Kazanjskog i Astrahanskog kanata 1552. i 1556. godine. Omamljenost tim uspesima Ivana je uvalilo u objavu rata protiv Litvanije 1558. godine kako bi Rusija dobila izlaz na Baltičko more.^{[traži se izvor]}

Tokom vladavine Ivana Groznog kultovi Svetog Save, Svetog Simeona i Svetog kneza Lazara bili su prisutni i širili su se u Rusiji.^[3]

Diktatura uredi

Facijalna rekonstrukcija Ivana Groznog

Odlučujući trenutak ove prvobitno uspešne vladavine na kraju postaje 1564. godine kada je Ivana izdao njegov general, koji je prešao na stranu Poljske i Litvanije čije su trupe vodile sledeću godinu protiv Moskve. Na vest o tome car se napokon slomio pošto je već od pre njegov porodični život bio potpuna katastrofa od koje je on jedva zadržavao svoju psihičku stabilnost.

Ivan IV je smatrao još od detinjstva da su mu majku otrovali boljari što se na kraju pokazalo istinitim. Njegovog sina i prestolonaslednika Dimitrija Starijeg ubila je u drugoj godini života dadilja u navodnom nesretnom slučaju. Njegova obožavana supruga Anastasija je umrla 1560. godine. Ivan je za tu smrt optužio boljare i nekoliko ih pogubio. Moderna istoriografija je u 20. veku tokom ispitivanja tela careve žene zaključila da je ona stvarno bila otrovana. Ivanov gluvonemi brat Juraj je takođe umro 1560. godine u 27. godini života što je kod njega izazvalo dodatne sumnje. Još pre ta dva poslednja tragična događaja 1553. godine car je skoro umro od bolesti. Na samrtnoj postelji on tada traži od boljara da polože zakletvu vernosti njegovom sinu što oni odbijaju očekujući njegov smrt. U očima kasnije oporavljenog Ivana oni su tada svi bili krivi za veleizdaju.

Zbog takvog razvoja događaja Ivan IV je 1565. godine napustio Moskvu i objavio svoju želju da abdicira, ako mu parlament ne da potpune diktatorske vlasti. Svi carevi zahtevi na kraju su bili prihvaćeni.

Opričnici uredi

Tom kapitulacijom Ivan IV Grozni je dobio delove najbolje ruske zemlje u svoje ruke kako bi s novcem sa tih poseda mogao da finansira vlastite vojne snage koje ni o kome drugom ne bi zavisile. Te trupe pod imenom „opričnici“ su imale zadatak da uništavaju svaki potencijalni otpor carevoj vladavini. Njihovo najveće zabeleženo krvoproliće bilo je masovno ubistvo svih stanovnika Novgoroda po Ivanovom naređenju. Procenjuje se da je ubijeno oko 60.000 ljudi,^[4] ali zvanična dokumenta navode da je ubijeno svega 1.500 plemića i toliko običnog naroda.

Iako ima brojčano manje žrtava, za Rusiju je mnogo važnija likvidacija cele porodice Vladimira od Staritse 1569. godine, pošto je ta dinastija trebalo da nasledi Ivanovu u trenutku njenog nestanka. Uz toga princa u 7. godini dugom krvoproliću pada takođe i veliki broj boljara s kojima je car imao puno neraščišćenih računa zbog smrti unutar svoje porodice. Ta okrutna ubistva boljara su na kraju ipak retko kada bila toliko potpuna da bi završila eliminacijom boljarske familije. Konkretni primer toga je dinastija Šujski čije glavne predstavnike Andreja i Aleksandra Ivan pogubljuje 1543. i 1565. godine. Bez obzira na to poslednji Rjurikovič će biti unuk pogubljenog Andreja Šujskog car Vasilij Šujski.

Vojska krimskih Tatara 1571. godine pobeđuje vojsku opričnika i pali Moskvu. S tim događajem Ivan Grozni zaključuje kako je pokušaj s „opričnicima“ propao. Njegov cilj u doba osnivanja je bio povećanje državnih poreznih prihoda i stvaranje vojske nezavisne od boljara. Vojska je u ratu s Tatarima bila neuspešna, a s druge strane porezna primanja su radi pljačke pripadnika ove „specijalne vojske“ propala. Nemajući drugog izbora 1573. godine Ivan Grozni ukida opričnike i zabranjuje spominjanje njihovih imena. Možda zbog griže savesti ovoga bez obzira na krvoprolića veoma verski nastrojenog čoveka on abdicira 1574. godine prepuštajući dobrovoljno vlast Simeonu Bekbulatoviču.^{[traži se izvor]}

Poslednje godine i smrt uredi

Ivan ubija svog sina, Ilja Rjepin.

Ivan kraj sinovog tela

Šaradu s abdikacijom Ivan Grozni je završio 1576. godine kada mu je Simeon Bekbulatovič vratio vlast koju je navodno imao. Rat s Litvanijom 1558. godine je napokon završio mirovnim sporazumom 1583. godine kojim Moskva nije dobila ništa. Jedina teritorijalna ekspanzija Ruske države ovoga razdoblja je osvajanje Sibira što Ivan finansijski podržava.

Poslednja tragedija ovoga cara bilo je ubistvo vlastitog sina i prestolonaslednika Ivana. Hodajući po dvoru 1581. godine Ivan Grozni je primetio sinovljevu ženu koja se po njegovom mišljenju šetala neprilično obučena. Kako bi dokazao šta misli o njenoj modi, Ivan Grozni ju je udario što gotovo automatski dovodi do pobačaja. Čuvši za taj događaj princ Ivan koji je jedini mogao da slobodno razgovara s ocem, posvađao se s njim, a car ga je u napadu besa udario štapom u glavu. Nekoliko dana potom princ Ivan je umro, a tokom sahrane zbog tuge Ivan Grozni udara svojom glavom o sinov leš.

Poslednje godine života Ivan Grozni svima je naočigled propadao i izgledao kao da ima minimalno dvadeset godina viška. Bez obzira na to propadanje on je pokušavao po svaku cenu da dobije još jednog sina znajući da sudbina njegove dinastije visi o tankoj niti. Jedan od tih pokušaja se dogodio navodno 1584. kada su ga Bogdan Belski i Boris Godunov sprečavali da siluje ženu (i Godunovljevu sestru) svog nesposobnog sina Fjodora I. Stvarni razlog za ovaj zločin se može naći u testiranju na dvoru i da među boljarima rašire teorije kako je ona sterilna. Tri dana posle Ivan IV Grozni je umro od posledica trovanja dok je igrao šah s Bogdanom Belskim.

Njegovi pokušaji da dobije drugog sina na kraju su se pokazali uspešnim pošto mu se 1582. godine rodio sin Dimitrije koji je kasnije navodno izvršio samoubistvo.

Ivan je umro od moždanog udara dok je igrao šah sa Bogdanom Belskijem 28. marta 1584.^[5] Nakon njegove smrti, presto je ostao njegovom nesposobnom sinu Fjodoru I. Fjodor je umro bez dece 1598. godine, što je donelo smutno vreme.

Ivana Groznog je razobličavao Vasilije Jurodivi čiji se grob nalazio na mestu gde je 1554, ukazom Ivana Groznog, bio podignut hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice, a u znak sećanja na zauzeće Kazanja. U tom hramu počivaju njegove mošti.

Porodično stablo uredi

16. Vasilij I Dmitrijevič

8. Vasilij II Slepi

17. Sofija od Litvanije

4. Ivan III Vasiljevič

18. Yaroslav of Borovsk

9. Maria of Borovsk

19. Maria Goltiayeva Koshkina

2. Vasilij III Ivanovič

20. Manojlo II Paleolog

10. Toma Paleolog

21. Helena Dragaš

5. Sofija Paleolog

22. Centurione II Zaharija

11. Katarija Zaharija

23. Creusa Tocco

1. Ivan IV Grozni

24. Borys Ivanovich Glinsky

12. Lev Borysevich Glinsky

25. N. widow of Ivan Korybutovich

6. Vasili Lvovich Glinsky

3. Jelena Glinska

28. Jakša Brežičić

14. Stefan Jakšić

7. Ana Glinska

30. Miloš Belmužević

15. Milica Belmužević

Reference uredi

^ Martin, str. 331.
^ Pushkareva, Women in Russian History, 65–67.
^ Ković 2021, str. 56.
^ Ivan the Terrible, Russia, (r.1533–84).
^ Waliszewski 1904, str. 377–78

Literatura uredi

Waliszewski, Kazimierz; Loyd, Mary (1904). Ivan the Terrible. Philadelphia: J.B. Lippincott. str. 377—78.
Martin, Janet (2007). Medieval Russia, 980-1584. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85916-5.
Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
Ković, Miloš (2021). Velike sile i Srbi (na jeziku: srpski). Catena Mundi. ISBN 978-86-6343-163-8.

Spoljašnje veze uredi

[FOOTNOTEMartin331-1] Martin, str. 331.

[2] Pushkareva, Women in Russian History, 65–67.

[FOOTNOTEКовић202156-3] Ković 2021, str. 56.

[4] Ivan the Terrible, Russia, (r.1533–84).

[Waliszewski-5] Waliszewski 1904, str. 377–78

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]