Isusov život prema Novom zavetu
Život Isusa Hrista je predstavljen u Novom zavetu.
Blagovesti uredi
Novi zavet počinje radosnom vešću Arhangela Gavrila devi Mariji da će ona roditi spasitelja, sina Božjeg, Hrista (taj događaj se slavi 25. marta/ 7. aprila, Blagovesti).[1]
Hristovo rođenje - Božić uredi
Rimski car Avgust je hteo da prebroji narod u svome carstvu, te zapovedi da se svi ljudi popišu. Zbog toga je svako morao da ide u onaj grad iz koga je poreklom. Tako sveta deva i Josif krenuše iz Nazareta, u kome su živeli, u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu iz plemena Davidova. Kada su stigli bilo je već kasno te potražiše prenoćište, ali nisu mogli da nađu slobodno mesto, ni u gostionicama, niti u kućama, jer su sve bile pune ljudi kojih mnogo dođe u Vitlejem na popis. Zato se oni skloniše u jednu pastirsku pećinu. I tu se rodi Isus Hristos, sin Božji. Sveta Deva ga povi i stavi u jasle. Time se ispuni reč prorokova. (Rođenje sina Božjeg ili Božić, slavi se svake godine, i to tri dana od 25. decembra (kod katolika) i 7. januara (kod pravoslavaca). Tada se pozdravljamo rečima : “Mir Božji! Hristos se rodi!”).[2]
U blizini pećine pastiri su čuvali svoja stada, odjednom među njih stade anđeo, i obasja ih nebeska svetlost, oni se uplašiše. Anđeo im reče:“ne bojte se; jer gle javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu, zato što vam se danas rodio spasitelj u Davidovom gradu, koji je Hristos Gospod. I ovo vam je znak, naći će te dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.” (Luka 2;10,11,12). Dok im je on ovo govorio pojavi se još mnogo anđela koji hvaljaše Boga rečima: “slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji.” (Luka 2;14). Kada su se anđeli vratili na nebo pastiri pohitaše ka pećini, i u njoj zatekoše Josifa i svetu devu Mariju i dete u jaslama. Tad se pokloniše Isusu, i ispričaše šta im se dogodilo, šta su im anđeli rekli o tom detetu.[3]
Ubrzo, pošto su pastiri otišli slaveći i hvaleći Boga i javljajući radosnu vest svima koje su sreli, u Vitlejemsku pećinu stigoše i tri mudraca sa Istoka, vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, tamjanom i smirnom, i pokloniše mu se kao caru nad carevima. Osam dana posle rođenja sina Božjeg nadenuli su mu ime Isus (Spasitelj), jer tako anđeo beše rekao svetoj devi.
Sretenje Gospodnje uredi
Kada Isus napuni četrdeset dana, sveta deva Marija i Josif ga odvedoše u hram, da bi ga po zakonu posvetili Bogu. Utom uđe u hram jedan sedi sveštenik. Bio je to starac Simeon, pravedan i pobožan čovek, kome je Sveti Duh kazao da neće umreti dok ne vidi Hrista Spasitelja. Iako zbog starosti nije više služio, on toga dana dođe u hram, jer mu sveti duh, koji mu se pojavio toga dana reče, da će u hramu naći Hrista. Simeon priđe, uze dete i reče: “sad otpustaš s mirom svoga služitelja, Gospode, po reči svojoj; jer su moje oči videle spasenje tvoje” (Luka 2;29,30) (Praznik Sretenje Gospodnje se obeležava 2./15. februara).[4]
U to vreme car Irod, strahujući za svoj presto, posla da ubiju Isusa, jer je verovao da je to novi car o kome je čuo od mudraca sa istoka. Ali je božanska porodica već izbegla iz grada i uputila se u Misir (Egipat). U Misiru su ostali sve do Irodove smrti, a zatim su se vratili u Nazaret.
Isus kao dečak u hramu uredi
Ovo je jedan od događaja iz Hristovog detinjstva koji se opisuje u Evanđelju po Luki.
Kada je Isusu bilo dvanaest godina, pođe on sa presvetom Bogorodicom i Josifom u Jerusalim, o prazniku Pashe, kao i svake godine. Posle isteka prazničnih dana krenuše kući, ali Isus ostade u Jerusalimu, a sveta deva i Josif, ne znajući to nastaviše put. Kada su primetili da ga nema počeše ga tražiti među rođacima i poznanicima koji su sa njima išli za Nazaret. Pošto ga ne nađoše vratili su se u Jerusalim. Tamo su ga tražili naredna tri dana, ali bez uspeha, sve dok ne odoše u Jerusalimski hram. Na njihovo veliko iznenađenje nađoše ga u hramu gde sedi među učiteljima. Slušao ih je i ispitivao. Okupljeni narod koji je pratio Isusov razgovor sa učiteljima, divio se njegovoj pameti i njegovim odgovorima.
Sveta deva mu priđe i zapita, zašto nije pošao sa njima, i reče kako su ga svuda tražili, i ako im je njegov nestanak mnogo brige zadao. On joj na to odgovori:“Zašto ste me tražili? Zar niste znali da ja treba da budem u domu svoga oca?”(Luka 2;49). Oni tada ne razumeše šta im je rekao, ali “Njegova majka je čuvala sve ove reči u svom srcu” (Luka 2;51).
Bogojavljenje uredi
Kada mu je bilo trideset godina (punoletstvo kod Jevreja), dođe Isus na reku Jordan, kod svetog Jovana Krstitelja, da ga krsti. Jovan je bio poslednji od proroka koji su najavljivali dolazak spasitelja, a i jedini koji ga je video. Rođen je pola godine pre Hrista (24. jun/ 7. jul, Ivandan), živeo je u judejskoj pustinji, gde je postio i Bogu se molio. Pozivao je ljude da se pokaju, jer se približilo carstvo nebesko. Mnogo naroda je dolazilo da ga sluša, i kada bi čuli šta on govori bilo bi im žao što su Boga vređali i kajali su se. Pokajnike bi sveti Jovan krstio u reci Jordan. Videvši Spasitelja Sveti Jovan reče: “ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni?” (Matej 3;14), tada mu Isus odgovori: “pusti sada, jer tako treba da ispunimo svu pravednost” (Matej 3;15). Posle ovoga Sveti Jovan pristade da krsti Isusa. On potopi Isusa u reku i krsti. Kroz taj čin se pokaza i misija Hristova u svetu i put našega spasenja, jer Gospod uze grehe čitavog čovečanstva i pod njima umre (potapanje) i ožive (izlazak iz vode). Isto tako i mi moramo umreti kao stari grehovni čovek i oživeti kao očišćeni, obnovljeni i preporođeni. Tako je pokazan Spasitelj kao i put spasenja.
Dok je Isus izlazipo iz reke nad Njim se pojavi Duh Sveti u vidu goluba, a iz nebesa se ču glas oca: “ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji” (Marko 1;11). Ovim otpoče Isus svoj učiteljski i spasiteljski posao. Ovim događajem, se takođe objavi, svetu tajna o Svetoj Trojici, Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Zbog toga taj dan zovemo Bogojavljanje (slavi se 6./19. januara). (Na Krstovdan, dan uoči Bogojavljanja i na sam praznik Bogojavljanje vrši se osvećenje vode u hramu. Bogojavljenska voda se nosi kući i čuva kao čudotvorna i sveta dragocenost. Nikada se ne kvari, bez obzira na vremensku dužinu čuvanja. Koristi se radi isceljivanja i zaštite od svih bolesti, očišćenja od zlih strasti i radi oproštaja grehova, i očišćenje duše i tela. Njome se kropi kuća radi osvećenja i zaštite od demona i svih drugih nečistih sila.)
Hristovo učenje uredi
Posle krštenja Isus ode u pustinju, provede četrdeset dana u strogom postu (bez hrane). Po isteku četrdeset dana priđe mu đavo, i poče ga kušati. No Isus izdrža sva iskušenja, te đavo odstupi od njega. Tada Isusu priđoše anđeli i počeše mu služiti.
Potom Isus krete u narod i poče propovedati svoju nauku. Narod ga je rado slušao i verovao mu. Neki od njih su ostavljali sve i kretali za njim i postajali njegovi učenici. Između njih Hristos izabra dvanaestoricu, i nazva ih apostolima, što znači poslanici. To su Simon, koga Isus nazva Petar, brat njegov Andreja, zatim braća Jakov i Jovan, Filip i Vartolomej, Toma, Matej, Jakov, Tadej, Simon Kanait (bio je iz Kane Galilejske, na njegovoj svadbi je Isus pretvorio vodu u vino) i Juda Iskariotski, koji je kasnije, zato što je izdao Gospoda, bio zamenjen Matijom. Oni su najviše vremena provodili sa Isusom, napuštali bi Ga samo onda kada bi ih on negde poslao da umesto njega propovedaju. Tri i po godine propovedao je Hristos svoju nauku, i učio narod idući od grada do grada, od sela do sela, zajedno sa apostolima i mnogo učenika. Činio je mnoga čuda, lečio bolesne, isceljivao telesne i duhovne bolesti, vaskrsavao mrtve, opraštao grehe. Iz njegove Božanske Nauke kao kruna i vrhunac proizašle su dve najveće zapovesti, koje ukratko govore kakav treba da bude čovekov odnos najpre prema Bogu, a zatim i prema ljudima:
1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom;
2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.
Važno je napomenuti da je naš bližnji svaki čovek bez obzira na poreklo, rasu, položaj, obrazovanje, jer su svi ljudi Božja stvorenja, i ako ne volimo ljude koje vidimo kako možemo voleti Boga koga ne vidimo? Ova zapovest odnosi se kako na one koji su dobri prema nama tako i na one koji su nam nešto rđavo učinili, jer reče Isus u svojoj besedi na gori: “ljubite svoje neprijatelje, činite dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vređaju” (Luka 6;27,28), “ I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grešnici ljube one koji ljube njih. I ako činite dobro svojim dobrotvorima, kakva vam je hvala? To čine i grešnici ” (Luka 6; 32,33). Znači treba praštati, i ne svetiti se, i vraćati dobro za zlo, jer kao što kaže Vladika Nikolaj: “Ne sveti se, ne vraćaj zlo za zlo. Dosta je zla od suseda tvoga. Ako mu vratiš zlo za zlo, udvostručićeš zlo u svetu; ako li mu ne vratiš on još može pokajanjem sagoreti svoje zlo i tako ćeš ti trpljenjem smanjiti zlo u svetu.” (O Bogu i o ljudima). Treba pomagati siromašnima i nevoljnima, ali kada činimo milostinju da se ne hvalimo, i o tome pričamo na sve strane da bi nas drugi hvalili. Treba se Bogu moliti i postiti. To treba činiti iz prave pobožnosti, a ne samo radi toga da se pokažemo pred ljudima da smo pobožni.
Preobraženje Gospodnje uredi
Jednoga dana, treće godine svoje propovedi na zemlji, Isus povede apostole Petra, Jakova i Jovana i izađe s njima na goru Tavor da se moli Bogu. Dok se molio, njegovo se lice izmeni i zasija kao sunce, a haljine njegove postadoše sjajne i bele kao sneg. Tako se on preobrazi pred njima i pokaza deo svoje božanske slave. Pored Hrista ukazaše se Mojsije i Prorok Ilija i razgovarahu s njim o smrti koja ga čeka u Jerusalimu. Zatim se spusti jedan sjajan oblak i zakloni ih, “i gle, glas iz oblaka govoraše: ovo je moj ljubljeni sin, koji je po mojoj volji; njega slušajte.” (Matej 17;5) Kad apostoli čuše glas Božji, uplašiše se i padoše licem ka zemlji. Isus im priđe, dodirnu ih i reče:“ustanite i ne bojte se!” (Matej 17;7). Kad podigoše oči, oblaka više nije bilo. Videše samoga Isusa koji je opet imao svoj običan izgled. I siđoše s gore.
Na gori Tavoru, kao i na reci Jordanu tri godine ranije, Bog otac potvrđuje da je Isus sin Božji. Takođe pojavljivanje dvojice starozavetnih proroka, Mojsija i Ilije, kao Isusovih slugu, razbija jevrejsku zabludu da je Isus neki od proroka (Ilija, Jeremija,...), već se on ovim predstavlja kao car nad prorocima. Ovim je Gospod hteo da ojača veru svojih učenika kako u nastupajućim danima njegovog stradanja ne bi otpali od njega.
On nije poveo sve apostole, već samo trojicu najljubljenijih, zato što je znao da će ga Juda Iskariotski izdati, te zato nije bio dostojan da vidi Božansku slavu Hristovu, a opet nije hteo da ga ostavi samog pod gorom da ne bi kasnije time pravdao svoje izdajstvo. Preobraženje Gospodnje praznuje se 6./19. avgusta.
Svečani Hristov ulazak u Jerusalim - Cveti uredi
Pošto je u selu Vitanija, nadomak Jerusalima, vaskrsao Lazar (poznat kao četvorodnevni Lazar, jer je bio mrtav četiri dana, pre nego što ga je Gospod Isus Hristos vaskrsao). Hristos krete sa učenicima u Jerusalim, jer se približavao jevrejski praznik Pasha. Kada stigoše nadomak Jerusalima reče Isus dvojici učenika “idite u selo što je pred vama, i odmah ćete naići na magaricu privezanu i magare s njom; odvežite i dovedite mi.” (Matej 21;2). Ovo se dogodilo da bi se ispunila reč prorokova: “Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu” (Zaharije 9;9).
Kako se među narodom već proneo glas o njegovom dolasku, to izađe mnogo ljudi da ga dočeka i pozdravi. Mnogi su bacali svoje haljine pred njega na put kojim je prolazio, drugi su pak sekli palmine grančice i bacali. Svi su bili puni radosti i ushićeni, i prosto su se utrkivali u tome ko će bolje da ga dočeka. Uzvikivali su:“Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje”(Jovan 12;13). Hristovom dolasku su se posebno obradovala deca, koja ostaše uz njega i kada su roditelji počeli da se razilaze. (Hristov ulazak u Jerusalim slavi se nedelju dana pre Vaskrsa, ovaj praznik se u narodu zove Cveti.)
Lazareva subota - Vrbica uredi
Uoči praznika Cveti, na Lazarevu subotu, dan kada se obeležava čudesni događaj vaskrsavanja Lazara, osvećuju se vrbove grančice koje se dele narodu (zato se kod nas ovaj praznik još zove i Vrbica). Osvećena grančica se nosi kući i ostavlja pored slavske ikone i kandila. Litija oko hrama, u kojoj ima mnogo dece sa grančicama u rukama, prenosi nas u onaj radosni dan kada su se deca pokazala kao najbolji vernici Hristovi. On je njihov pastir, i zato deca, kao Hristovi jaganjci, nose o vratu malo zvonce.
Isus isteruje trgovce iz hrama uredi
Zatim Isus, praćen narodom ulazi u Jerusalimski hram. Tamo on isteruje iz hrama sve trgovce, koji su svojom galamom ometali molitvu i vređali svetinju. Ovaj događaj se zbio u ponedeljak (Veliki ponedeljak). Narednih dana Hristos danju isceljuje i podučava narod u hramu, odgovara na lukava pitanja fariseja i Sadukeja, a noću napušta Jerusalim i odlazi na Maslinsku goru, zajedno sa učenicima, da se moli.
Fariseji uredi
fariseji - u prevodu „izdvojeni“, sekta koja je nastala nakon izlaska Jevreja iz Vavilonskog ropstva. Poznavali su knjige starog zaveta, ali su verovali i usmenoj tradiciji. Verovali su u postojanje dobrih i zlih anđela, i u vaskrsenje mrtvih, u privremeni odlazak duše u blaženstvo ili stanje kazne, kao i u Mesijin sud nakon vaskrsenja. Bili su jevrejske patriote, nisu priznavali tuđi uticaj. Nisu bili sveštenici.
Sadukeji uredi
Sadukeji - u prevodu „pravedni“, dobili su ime po svešteniku Sadoku, čuvaru kovčega zaveta iz Solomonovog vremena. Nisu verovali u vaskrsenje mrtvih, kao i u besmrtnost duše, odbacivali su i mogućnost postojanja anđela. Bili su pristalice grčkog uticaja i svetske kulture. U njihovim redovima bilo je i sveštenika.)
Kako se približavao praznik Pashe prvosveštenici i književnici tražili su način kako da ubiju Isusa, a da ne izazovu gnev kod naroda. (književnici - prepisivači i tumači knjiga zakona i proroka). Pošto su bili mnogo slabija partija u odnosu na fariseje i Sadukeje podržavali bi čas jedne, čas druge. Bili su narodni učitelji i voleli su da se oslovljavaju titulom rabina. Uglavnom su bili laici, mada je među njima bilo i sveštenika.)
Judino izdajstvo uredi
“Tada satana uđe u Judu koji se zvao Iskariotski, jedan iz broja dvanaestorice. On ode i dogovori se sa prvosveštenicima i zapovednicima kako će ga njima izdati ” (Luka 22; 3,4) Juda Iskariotski je za svoju izdaju primio trideset srebrnika, i tako se ispunilo proročanstvo proroka Zaharija: “I izmeriće mi platu trideset srebrnika” (Zaharija 11; 12) (trideset srebrnika je bila i otkupna suma vlasniku za ubijenog roba).
Tajna večera uredi
Došao je dan beskvasnih hlebova, kada se po običaju klalo pashalno jagnje. Tada Isus posla apostole Petra i Jovana u grad, da u kući Svetog Jovana Bogoslova pripreme večeru za Pashu. Kasnije, kada je večera bila pripremljena, dođe Isus sa ostalim učenicima.
Za vreme večere nastade među učenicima rasprava o tome koji je od njih važniji. Tada Isus ustaje, opasuje se ubrusom, uzima umivaonik i počinje da pere noge svojim učenicima, i time Isus pokaza svoju smernost punu ljubavi, koja treba apostolima i svima vernima da bude primer vrline poniznosti i ljubavi prema bližnjem. Kada im opra noge reče: “kad sam ja, Gospod i učitelj, oprao noge vama, i vi ste dužni da perete noge jedan drugom.” (Jovan 13;14).
Potom Isus reče da će ga jedan od apostola izdati, kao što je i psalmopevac davno prorekao “koji jeđaše hleb moj, podiže na me petu” (Psalmi Davidovi 41;9). Učenici su se pitali koji je od njih taj, a on im odgovori: “ koji umoči sa mnom ruku u zdelu, taj će me izdati” (Matej 26;25). Tada Juda upita da li je on taj koji će ga izdati, a Isus mu odgovori: “ti kaza” (Matej 26;25).
“A kad su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: uzmite jedite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i reče pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova” (Matej 26;26,27,28) (Ovim je Hristos ustanovio svetu tajnu pričešća ili Evharistiju. Ova tajna neprekidno se vrši u crkvi sve do danas, i crkva, zapravo narod Božji živi ovom tajnom u kojoj se pričešćujemo samim telom i samom krvlju Gospoda Isusa Hrista. Pričešće se obavlja na svetoj službi ili svetoj liturgiji u crkvi kada se molitvom i blagoslovom sveštenika, odnosno vladike, hleb i vino pretvaraju u telo i krv Isusovu. Za sveto pričešće vernici se pripremaju molitvom i postom.)
Isusova molitva na Maslinskoj gori uredi
Posle tajne večere Isus odlazi na Maslinsku goru sa jedanaestoricom apostola, Juda ih ranije napusti. Na Mslinskoj gori Hristos se tri puta pomoli Bogu, i obraća rečima:“Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe ova čaša; ali ne kako ja hoću nego kako ti” (Matej 26;39). Ovim rečima Isus se ne moli za ispunjenje ovozemaljskih želja (i da po svaku cenu ostane živ), već jedino za ispunjenje Božje volje. Na ovaj način on uči sva buduća pokoljenja kako se treba moliti.
Ubrzo pošto Isus završi molitvu pojavi se Juda sa mnoštvom naoružanih ljudi, koje poslaše prvosveštenici i starešine narodne. Tada Juda priđe Isusu, i poljubi ga, jer to beše znak koji ranije dogovori sa slugama prvosveštenikovim, “koga poljubim, taj je; držite ga.” (Matej 26;48). Masa pođe ka Isusu, jedan od apostola isuče mač i njime odseče uvo jednom od napadača, kome beše ime Malh. “Tada mu Isus reče: vrati svoj mač na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač od mača će poginuti. Ili misliš da ne mogu da zamolim svoga oca, pa će mi odmah poslati više od dvanaest legija anđela? Kako bi se onda ispunila pisma, da tako treba da bude?” (Matej 26;52,53,54). Potom isceli slugi uvo.
Isus pred Sinedrionom, Petrovo odricanje uredi
Učenici Hristovi se razbežaše, a njega povedoše ka kući prvosveštenika Kajafe. Apostol Petar pođe za njima, prateći ih izdaleka. U Kajafinovoj kući prvosveštenik i ceo sinedrion počeše da ispituju Isusa. Pokušavali su na sve načine da pronađu neki razlog zbog koga bi ga pogubili. Ređali su se razni lažni svedoci, sa različitim optužbama. Na sve to Isus ne reče ništa. Tada ga upita prvosveštenik zašto ništa ne kaže u svoju odbranu, no Isus je i dalje ćutao. “I prvosveštenik mu reče: zaklinjem te Bogom živim da nam kažeš jesi li ti Hristos, sin Božji? Reče mu Isus: ti kaza; ali vam kažem da će te videti sina čovečjeg gde sedi s desne strane sile i dolazi na nebeskim oblacima” (Matej 26;63,64). Posle ovih reči optužiše ga za bogohuljenje, i osudiše na smrt. Tada poče okupljena svetina da ga udara i vređa, neki ga udariše po glavi, a neki po obrazu uz reči: “proreci nam, Hriste, ko te udari?” (Matej 26; 68). Potom, pošto su ga svezali, spustiše ga u jednu memljivu i zagušljivu prostoriju koja se nalazila ispod podruma Kajafine kuće. Tu Isus osta sve do sutradan dok ne beše prebačen u još gori zatvor, koji se nalazio u jednom delu Antonijeve kule, u Pretoriju.
Za to vreme Petar i još jedan učenik sedeli su kraj vatre u dvorištu Kajafine kuće, sa prvosveštenikovim slugama, čekajući da vide šta će dalje biti sa Isusom. Tada im priđe jedna sluškinja i reče kako je Petar bio sa Isusom. Petar to poreče i izađe u predvorje. Tamo mu priđe i druga sluškinja i reče mu ono isto, a on ponovo poreče. No, posle toga i ostali okupljeni rekoše kako je Petar bio sa Isusom, ali ovaj i po treći put to poreče, i poče se zaklinjati da on ne poznaje Isusa. Utom zapeva petao i Petar se seti Isusovih reči: “pre no što petao zapeva tri puta ćeš me se odreći” (Matej 26;75). Petar istrča napolje i tamo zaplaka.
Kada je video šta je učinio Juda Iskariotski se pokaja za svoje nedelo i vrati trideset srebrnika prvosveštenicima, rekavši im: “greših što izdadoh nevinu krv” (Matej 27;4). No oni mu odgovoriše da se to njih ne tiče, tada on baci srebrnike u hram, pa zatim ode te se obesi (čime je počinio još jedan težak greh, samoubistvo). Za one srebrnike prvosveštenici otkupiše od nekog lončara njivu, da bi na njoj sahranjivali strance. Pošto je kupljena za srebrnike koji behu plata za krv, to se ona njiva i do danas naziva Krvna njiva.
Isus pred Pilatom uredi
Pošto su Jevreji bili pod rimskom vlašću, to oni nisu mogli sprovoditi smrtnu kaznu bez potvrde rimskog namesnika. Zbog toga oni odmah sutradan, u petak izvedoše Hrista pred Pontija Pilata, rimskog namesnika. Prvosveštenici ponovo iznesoše mnoge lažne optužbe na Hristov račun, ali on im ne odgovori no ponovo ćutaše. Kada ga i Pilat upita koji je Njegov odgovor na prvosvešteničke optužbe on ne reče ništa. Kako nije nalazio nikakve krivice kod Hrista Pilat htede da ga oslobodi, ali prvosveštenici i okupljena svetina se tome usprotiviše tvrdeći kako Isus buni narod svojim učenjem.
Isus pred Irodom II Antipom uredi
Da bi razrešio ovu situaciju Pilat šalje Isusa kod Iroda II Antipe, koji iz Galileje dođe u Jerusalim, zbog praznika. I Irod poče da ispituje Hrista, ali Isus ni njemu ništa ne odgovori. Isusovo ćutanje razgnevi Iroda, i ovaj da bi mu se osvetio poče ismejavati Hrista, i oblačiti u kneževsko odelo, belu haljinu. Potom ga vrati Pilatu, ne bi li ovaj razrešio nastalu situaciju.
Pilat osuđuje Isusa na smrt uredi
Kako je svake godine o prazniku namesnik oslobađao jednog sužnja, kog bi narod izabrao, to Pilat upita okupljeni narod, koga da pusti Hrista ili Varavu (jedan od trojice razbojnika koji takođe behu zatočeni u Pretoriji). No, prvosveštenici i starešine narodne, nagovoriše okupljenu masu da traži, da Varava bude oslobođen, a Isus pogubljen. Pilat ponovo upita koga da pusti, i opet dobi isti odgovor, Varavu. Onda upita šta da radi sa Isusom, a narod povika: “raspni ga”. Kada Pilat upita kakvo je zlo Hristos učinio narod ne odgovori no ponovo povika: “raspni ga”. “A Pilat videvši da ništa ne pomaže, nego buka sve veća biva, uze vodu pa opra ruke pred narodom i reče: ja nisam kriv u krvi ovog pravednika; vi ćete se brinuti. Odgovori sav narod i reče: krv njegova na nas i na našu decu” (Matej 27;24,25). Pilat pusti Varavu, i naredi da išibaju Hrista, i da ga raspnu na krst. Namesnikovi vojnici vratiše Isusa u Pretoriju, gde ga svukoše i ogrnuše crvenom kabanicom. Na glavu mu staviše venac od trnja, a u desnu ruku trsku. Zatim mu se počeše rugati, i klanjati uz reči: “zdravo, judejski care, i pljunuše na njega, uzeše trsku i udarahu ga po glavi. I kada mu se narugaše, svukoše sa njega kabanicu i obukoše ga u njegove haljine, pa ga odvedoše da ga raspnu. ” (Matej 27;29,30,31).
Raspeće uredi
Vojnici natovariše Gospodu krst na rame te krenuše ka brdu Golgota (Brdo lobanje), ulicama Jerusalimskim. Isus pade, posle nekog vremena pod teretom krsta, te vojnici nađoše jednog čoveka, po imenu Simon, da on ponese krst Gospodnji. Kolona nastavi svoj put ka Golgoti. U koloni beše mnogo ljudi i žena, koje sažaljevaše i oplakivaše Isusa, a “Isus se obazre na njih i reče: kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za svojom decom. ” (Luka 23;28). Kada su stigli na Golgotu raspeše Gospoda, i dvojicu razbojnika sa njegove desne i leve strane. “A Isus je govorio: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine” (Luka 23;34). Zatim rimski vojnici baciše kocku da bi podelili Isusovo odelo. Nad glavom Hristovom, po Pilatovoj naredbi, postaviše natpis na tri jezika: hebrejskom, grčkom i latinskom, “Isus Nazarećanin car Judejski”.
Pod stenom na koju je bio postavljen krst nalazila se glava praoca Adama, koju na to mesto donese Melhisedek. Kako je časna krv Hristova kapala sa krsta na stenu pod njim, tako stena poče pucati. Krv Hristova slivala se niz stenu na glavu Adamovu i tako spirala praroditeljski greh.
(Melhisedek - car i prvosveštenik Pravde i Mira, čovek koji je kod grada Salima (kasnije Jerusalim), u zemlji Hananu, dočekao sa hlebom i vinom Avrama u čast njegove neustrašivosti i pravednosti. U svetom pismu stoji da je Hristos prvosveštenik po redu Melhisedekovom, tj. car i prvosveštenik, baš kao i ova mistična i veoma zagonetna ličnost.)
Pod krstom Isusovim stajale su, njegova majka presveta Bogorodica Marija, njena sestra Marija Kliopina, kao i Marija Magdalena. Sa njima beše i najverniji od učenika, Sveti Jovan Bogoslov. “Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci, ženo eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.” (Jovan 19;26). Mnogo se sveta skupilo da bi gledalo Isusovo stradanje, a starešine narodne rugaše mu se govoreći zašto ne spase samoga sebe ako je sin Božji. I jedan od razapetih razbojnika hulio je na Isusa govoreći zašto ih sve ne spase ako je on Hristos. Drugi razbojnik, po imenu Dismas, ukori prvog razbojnika zato što huli na Boga, a zatim se obrati Isusu: “Isuse, seti me se kad dođeš sa svojim carstvom. A on mu reče: zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju.” (Luka 23;42,43). (Dismas je, po Predanju, bio vođa grupe razbojnika koja je presrela svetu porodicu prilikom bekstva u Misir. Videvši lepotu Bogomladenca Hrista on je rekao:“kada bi sam Bog, uzeo lik čovečiji, ne bi mogao biti lepši od ovoga deteta” i umesto da ih opljačka on ih još bogato dariva. Bogomajka mu reče da će ga to dete spasti. Što se i dogodi.)
Ubrzo posle toga pade tama na zemlju, iako je bio dan. Prošlo je šest sati otkako je Hrist raspet, kada on povika: “Ili, Ili, lama savahtani” (Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi) (Matej 27;46). Tada jedan od okupljenih uze sunđer natopljen sirćetom i nataknu ga na trsku, pa prinese Isusovim ustima. “Tada Isus povika veoma glasno i reče: Oče, predajem svoj duh u tvoje ruke. I kad ovo reče izdahnu” (Luka 23;46) “I gle, zavesa u hramu rascepi se na dvoje od gore do dole, i zemlja se zatrese, i stene se raspadoše, i grobovi otvoriše te vaskrsnuše mnoga tela umrlih svetitelja posle njegovog vaskrsenja uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima. A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa videvši zemljotres i šta se dogodilo, uplašiše se vrlo i rekoše: ovaj zaista beše Božji sin” (Matej 27;51-54).
Kako je bio petak, pa da tela ne bi ostala na krstu do subote, koja beše veliki dan, Jevreji zamoliše Pilata da se raspetima prebiju goleni(cevanice), i da se skinu sa krsta. Pilat usliši njihovu molbu. Rimski vojnici prebiše raspetim razbojnicima cevanice, a kad dođoše do Isusa videše da je već mrtav te mu ne prebiše cevanice, no jedan od vojnika probode mu kopljem rebra. Odmah, iz rane, poteče krv i voda. “Sve se ovo, naime dogodilo, da se ispuni pismo:“Njegova kost se neće prelomiti”. I još drugo pismo kaže: “Gledaćete onoga koga su proboli”.”. (Jovan 19;36,37).
(U knjizi Hadži Dragana B. Popovića, ISTINA O SVETOJ ZEMLjI - PRAVOSLAVNI JERUSALIM nalazimo detaljan opis patnji kroz koje su prolazili raspeti na krstu: “Patnje raspetih na krstu su bile nadljudske. Žrtve su pre svega, osećale strahovitu žeđ. A da će Mesija pri stradanju biti mučen žeđu nagovestio je Starozavetni prorok (Ps. 68,21).
Zatim, krv im se slivala u listove, pritom, puneći pluća; tako su se polagano gušili od sopstvene krvi. Lestvica na donjem delu krsta - supedanej, služila je kao oslonac. Od nje su se odupirali prema gore, pa se krv na taj način vraćala iz listova u telo, a žrtve ostajale u životu. Bilo je slučajeva, da su na krstu razapeti ostajali i do šest dana.” Kada su hteli da okončaju muke raspetih dželati bi im prebijali cevanice (goleni), i ovi bi ubrzo umirali, od gušenja, jer nisu više mogli da se odupiru nogama o lestvicu. Hristos je najkraće ostao živ na Krstu, šest sati.)
Učenici sahranjuju Isusa uredi
Tajni učenici Hristovi, pošto su bili članovi sinedriona, Nikodim i Josif iz Arimateje tražiše od Pilata dozvolu da skinu Isusa sa krsta i da ga sahrane. Pilat im to dozvoli, te oni skinuše časno telo Gospodnje sa krsta i položiše ga na kamenu ploču. Zatim pomazaše telo Hristovo, koje je imalo preko petsto otvorenih rana, sa oko sto litara mira (pošto je petak bio na izmaku, a subotom se nije smelo raditi, nisu imali dovoljno vremena da ga okupaju, već su ga pomazali po Jevrejskom običaju, kao cara).“I uze Josif telo, uvi ga u čisto platno, pa ga stavi u svoj novi grob koji je usekao u steni, i navali veliki kamen na vrata od groba, i otide.” (Matej 27;59,60).
Ovim se završi najtužniji i najtragičniji dan u čitavoj ljudskoj istoriji, dan kada su zli ljudi razapeli Boga na krst, Veliki Petak. (veliki petak je petak uoči Vaskrsa (Uskrsa). Na ovaj praznik hrišćani odlaze u crkvu na molitvu sećajući se Hristovih muka i patnji na krstu koje je dobrovoljno pretrpeo da bi nas oslobodio od naših nevolja i grehova. Na ovaj praznik se strogo posti ceo dan, a pobožniji ceo dan ne jedu ništa (neki ne piju ni vodu), jedino pred kraj dana uzmu malo hleba. Na veliki petak se u hramovima, popodne, iznosi plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do vaskrsa. Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov) ispred ikonostasa, pred oltarom. Na ovaj praznik najčešće se peva:“Slava dugom trpljenju Tvojemu, Gospode.” Ko ne doživi tugu i tragediju velikog petka, teško da će osetiti svu duhovnu radost i veličinu Vaskrsa.)
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Radio, Svetigora. „Blagovesti”. svetigora.com (na jeziku: srpski).
- ^ Prepodobni Justin (Popović), Ćelijski. „Blagovesti Presvete Bogorodice / Pravoslavie.Ru”. pravoslavie.ru (na jeziku: ruski).
- ^ „Praznik Blagovesti - narodni običaji”. Srbiju volimo (na jeziku: srpski).
- ^ „Slava Sretenje gospodnje”. SPONA (na jeziku: srpski). 14. 2. 2022. Arhivirano iz originala 28. 09. 2022. g. Pristupljeno 28. 09. 2022.
Literatura uredi
- Vukomanović, Milan (2013). Istorijski Isus, pre Hrista. Smederevo: Heliks. ISBN 978-86-86059-42-0.
Spoljašnje veze uredi
- Novi zavet Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. februar 2008) - preveo Emilijan M. Čarnić