Википедија

Letonija

држава у североисточној Европи

Letonija (let. Latvija), ili zvanično Letonska Republika (let. Latvijas Republika) država je u severnoj Evropi.[2] Letonija ima kopnene granice sa druge dve baltičke države — Estonijom na severu i Litvanijom na jugu — i sa Rusijom i Belorusijom na istoku. Na zapadu, Letonija deli pomorsku granicu sa Švedskom.[3] Glavni grad Letonije, Riga, najveći je grad pribaltičkih država.[4]

Letonska Republika
Latvijas Republika  (letonski)
Himna: Боже, благослови Летонију!
(let. Dievs, svētī Latviju!)
Položaj Letonije
Glavni gradRiga
Službeni jezikletonski
Vladavina
PredsednikEdgars Rinkevičs
Predsednik VladeEvika Silinja
Istorija
Nezavisnost18. novembar 1918,
od Sovjetskog Saveza
4. maj 1990.
Geografija
Površina‍
 — ukupno64.589 km2 (121)
 — voda (%)1,5
Stanovništvo‍
 — 2014.[1]2.003.000 (148)
 — gustina31,01 st./km2
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2023
 — ukupnoRast 76,550 mlrd. $ (105)
 — po stanovnikuRast 40,891$ (48)
BDP / nominalni≈ 2023
 — ukupnoRast 46,668 mlrd. $ (100)
 — po stanovnikuRast 24,929$ (44)
IHR (2021)Rast 0,863 (39) — veoma visok
Valutaevro
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +2
Internet domen‍.lv‍
Pozivni broj+371

Letoniju čine četiri kulturnoistorijska regiona: Kurzeme (Kurlandija) na zapadu, Zemgale u centru, Vidzeme na severu i Latgale na istoku. Nekada se smatra da je Zemgale deo oblasti Kurzeme, pa tako grb Letonije prikazuje 3 zvezde koje simbolizuju Kurzeme, Vidzeme i Latgale.[5]

Istorija uredi

Glavni članak: Istorija Letonije
 
Gradska kuća u Rigi u 17. veku

Oko 3000 godina pre nove ere, protobaltički preci letonskog naroda naselili su se na istočnoj obali Baltičkog mora.[6] Balti su uspostavili trgovačke puteve do Rima i Vizantije, trgujući lokalnim Ćilibarom za plemenite metale.[7] Do 900. godine nove ere, četiri različita baltička plemena su naseljavala Letoniju: Kuroni, Latalci, Selonci, Semigali kao i finsko pleme Livonaca (koji govore finski jezik).[8]

U 12. veku na teritoriji Letonije postojale su zemlje sa svojim vladarima: Vanema, Ventava, Bandava, Piemare, Duvzare, Selija, Koknese, Jersika, Talava i Adzele.[9]

Iako je lokalni narod imaokontakt sa spoljnim svetom, u 12. veku su se potpunije integrisali u evropski društveno-politički sistem.[10] Prvi misionari, koje je poslao papa, plovili su rekom Daugavom krajem 12. veka, tražeći obraćenike.[11] Narod na teritoriji današnje Letonije, međutim, nije prešao na hrišćanstvo tako lako kao što se Crkva nadala.[11]

Prvobitno poznata kao Livonija, oblast današnje Letonije je bila pod uticajem nemačkog Livonijskog bratstva mača od 13. veka pa do 16. veka kada su institut Livonije ukinule lokalne aristokrate, i prodale ga Poljskoj. Tokom nekoliko ratova, različite regione Letonije su okupirale Poljska, Švedska i Rusija. Međutim, u 18. veku, tokom Velikog severnog rata i kasnije, nakon podela Poljske, Rusija je preuzela kontrolu nad Letonijom i okolnim oblastima.[12]

Nemački krstaši su poslati, ili su, verovatnije, odlučili da krenu po sopstvenom nahođenju, kao što je poznato da rade. Sveti Majnhard od Segeberga stigao je u Ikškile 1184, putujući sa trgovcima u Livoniju, u katoličkoj misiji da preobrati stanovništvo od njihovih prvobitnih paganskih verovanja. Papa Celestin III je pozvao na krstaški rat protiv pagana u severnoj Evropi 1193. Kada mirna sredstva preobraćenja nisu dala rezultate, Majhard je planirao da preobrati Livonce silom oružja.[13]

Dok je bila pod nemačkom okupacijom, Letonija je bila u sastavu Rajhskomesarijata Ostland.[14] Nakon poraza nacista, Letonija se vratila pod sovjetsku administraciju kao Letonska SSR. Kada se Sovjetski Savez raspao, Letonija je iskoristila priliku da proglasi nezavisnost 21. avgusta, 1991. Letonija je 2004. postala članica NATO-a i Evropske unije.[15][16][17]

Geografija uredi

 
Karta Letonije

Položaj uredi

Države sa kojima se Letonija graniči su: Belorusija, Estonija, Litvanija, i Rusija . Površina države iznosi 64.589 km².[18]

Letonija ima povoljan geografski položaj; smeštena između ostale dve baltičke države predstavlja ukrštanje puteva između juga i severa, od Baltika prema istoku. Na zapadu, Letonija izlazi na Baltičko more, veoma važno za privredu države.[19] Obale su slabo razuđene. Na severozapadu se nalazi Riški zaliv, nazvan po glavnom gradu države.

Geologija i reljef uredi

Letonija je pretežno ravničarska zemlja, pa je reljef uglavnom jednoličan.[20] Idući prema istoku, teren se malo uzdiže. Najviši vrh Letonije je Gaizinkalns visok svega 312 m.[21]

Zemlja leži u severnoj Evropi, na istočnim obalama Baltičkog mora i severozapadnom delu istočnoevropskog kratona (EEC), između geografske širine 55° i 58° severne širine (mala oblast je severno od 58°), i geografske dužine 21° i 29° E (mala oblast je zapadno od 21°).[22]

Letonija ima ukupnu površinu od 64.559 km2 (24.926 sq mi) od čega 62.157 km2 (23.999 sq mi) zemljište, 18.159 km2 (7.011 sq mi) poljoprivredno zemljište, [23] 34.964 km2 (13.500 sq mi) šumsko zemljište [24] i 2.402 km2 (927 sq mi) unutrašnje vode.[25]

Ukupna dužina granice Letonije je 1.866 km (1.159 mi). Ukupna dužina kopnene granice je 1.368 km (850 mi), od kojih 343 km (213 mi) deli se sa Estonijom na severu, 276 km (171 mi) sa Ruskom Federacijom na istoku, 161 km (100 mi) sa Belorusijom na jugoistoku i 588 km (365 mi) sa Litvanijom na jugu. Ukupna dužina pomorske granice je 498 km (309 mi), koji se deli sa Estonijom, Švedskom i Litvanijom. Proširenje od severa ka jugu je 210 km (130 mi) i od zapada ka istoku 450 km (280 mi).[26]

Većina teritorije Letonije je manje od 100 m (330 ft) iznad nivoa mora. Njeno najveće jezero, Lubans, ima površinu od 807 km2 (312 sq mi) a najdublje jezero u zemlji, Dridzis, je 651 m (2.136 ft) duboko. Najduža reka na teritoriji Letonije je Gauja, sa 452 km (281 mi) u dužini. Najduža reka koja protiče kroz teritoriju Letonije je Daugava, čija je ukupna dužina 1.005 km (624 mi), od kojiһ 352 km (219 mi) nalazi se na teritoriji Letonije. Najviša tačka Letonije je Gaizinkalns, 3.116 m (10.223 ft) . Dužina baltičke obale Letonije je 494 km (307 mi). Uliv Baltičkog mora, plitki Riški zaliv nalazi se na severozapadu zemlje.[27]

Vode uredi

Letonija ima mnogo jezera – oko 3.000.[28] Većinom su lednička, a najviše ih je na jugoistoku i u priobalnoj nizini. Najveći vodotok je Zapadna Dvina koja teče sa Valdajske uzvisine, istog uzvišenja u Rusiji s kojeg teku i Volga, Dnjepar i Lovat.

Najveći grad je Riga, koji je ujedno i glavni grad države. Još neki važniji gradovi su Lijepaja i Daugavpils.

Liepaja je poznata po mnogim obeležjima. U njoj se nalazi najveće baltičko brodogradilište, pa se ovaj grad često naziva i letonskim Liverpulom. Poznata je i po svojoj muzičkoj tradiciji i koncertima.

Klima uredi

Letonija ima umerenu klimu koja je u različitim izvorima opisana ili kao vlažna kontinentalna ili okeanska/pomorska.[29][30][31]

Priobalni regioni, posebno zapadna obala poluostrva Kurlandija, poseduju više maritimnu klimu sa hladnijim letima i blažim zimama, dok istočni delovi pokazuju više kontinentalnu klimu sa toplijim letima i oštrijim zimama.[32] Ipak, temperaturne varijacije su male jer je teritorija Letonije relativno mala.[33] Štaviše, teren Letonije je posebno ravan (ne više od 350 metara visine), tako da se letonska klima ne razlikuje po nadmorskoj visini.[33]

Letonija ima četiri izražena godišnja doba skoro jednake dužine. Zima počinje sredinom decembra i traje do sredine marta. Zime imaju prosečnu temperaturu od −6 °C (21 °F) i karakterišu ih stabilne snežne padavine, jako sunce i kratki dani. Oštre zime sa hladnim vetrovima, ekstremnim temperaturama od oko −30 °C (−22 °F) i obilne snežne padavine su uobičajene. Leto počinje u junu i traje do avgusta. Leta su obično topla i sunčana, sa һladnim večerima i noćima. Leta imaju prosečne temperature oko 19 °C (66 °F), sa ekstremnim temperatura od 35 °C (95 °F) . Proleće i jesen donose prilično blago vreme.[34]

Flora i fauna uredi

U Letoniji je registrovano oko 30.000 vrsta flore i faune.[35] Uobičajene vrste divljih životinja u Letoniji su jelen, divlja svinja, los, ris, medved, lisica, dabar i vuk . [36] Nemorski mekušci Letonije uključuju 159 vrsta.[traži se izvor]

Fitogeografski, Letonija je podeljena između centralnoevropskih i severnoevropskih provincija Cirkumborealnog regiona u okviru Borealnog kraljevstva. Prema SFP, teritorija Letonije pripada ekoregionu sarmatskih mešovitih šuma . 56 procenata[37] teritorije Letonije je pokriveno šumama, uglavnom belog bora, breze i omorike.[traži se izvor] Imao je srednju ocenu indeksa integriteta šumskog pejzaža 2019 od 2,09/10, što ga je rangiralo na 159. mesto u svetu od 172 zemlje.[38]

 
Bela pliska je nacionalna ptica Letonije.[39]

Nekoliko vrsta flore i faune smatraju se nacionalnim simbolima. Hrast i lipa su nacionalno drveće Letonije a tratinčica (Tilia cordatae, let. pīpene) je nacionalni cvet. Bela pliska (Motacilla alba, let. baltā cielava) je nacionalna ptica Letonije. Nacionalni insekt je bubamara sa dve tačke. Ćilibar, fosilizovana smola drveta, jedan je od najvažnijih kulturniһ simbola Letonije. U davna vremena, ćilibar pronađen duž obale Baltičkog mora tražili su Vikinzi, kao i trgovci iz Egipta, Grčke i Rimskog carstva. To je dovelo do razvoja Ćilibarskog puta.[40]

Nekoliko rezervata prirode štiti netaknute pejzaže sa raznim velikim životinjama. U rezervatu prirode Pape, gde su ponovo uvedeni evropski bizoni, divlji konji i rekonstruisani bukovi, sada postoji skoro kompletna holocenska megafauna, uključujući losa, jelena i vuka.[41]

Nacionalni parkovi uredi

U Letoniji postoje četiri nacionalna parka:

Ime Osnovan Veličina (km²) Slika
Nacionalni park Gauja 1979. 917,45  
Nacionalni park Razna 2007. 532  
Nacionalni park Kemeri 1997. 381.65  
Nacionalni park Slitere 1999. 264.9

Administrativna podela uredi

Glavni članci: Okruzi Letonije, Gradovi Letonije i Istorijske pokrajine Letonije

Letonija je podeljena na 26 okruga, zvani rajons. Status okruga ima i 7 većih letonskih gradova:

Stanovništvo uredi

 
Crkve u Letoniji

Prema popisu iz 2011, najbrojnije stanovništvo Letonije čine Letonci, 62,1%. Značajnu ulogu imaju i Rusi, njih je ukupno 26,9%. Od ostalih naroda ovde žive Belorusi, Litvanci, Ukrajinci, Poljaci i drugi.[42]

Udeo etničkih Letonaca je opao sa 77% (1.467.035) 1935. na 52% (1.387.757) 1989.[43] U kontekstu smanjenja ukupne populacije, 2011. je bilo manje Letonaca nego 1989. godine, ali je njihov udeo u stanovništvu bio veći – 1.285.136 (62,1% stanovništva).[44]

Zbog prisutnosti Nemaca tokom istorije, Letonci se verski izjašnjavaju kao protestanti (po učenju Martina Lutera), odnosno katolici. Prema podacima iz 2011. godine, 34,2% stanovništva Litvanije bili su luterani, 24,1% bili su katolici, 17,8% bili su pravoslavci, 1,6% bili su staroverci, 1,2% izjasnilo se da pripada nekoj drugoj hrišćanskoj denominaciji, dok su 21,1% bili pripadnici drugih religija ili ateisti.

Privreda uredi

Letonija je članica Svetske trgovinske organizacije (1999) i Evropske unije (2004). Prvog januara 2014. evro je postao valuta zemlje, zamenivši Letonski lat. Prema statističkim podacima krajem 2013. godine, 45% stanovništva podržalo je uvođenje evra, dok se 52% protivilo.[45] Nakon uvođenja evra, istraživanja Evrobarometra u januaru 2014. pokazala su da je podrška evru oko 53%, blizu evropskog proseka.[46]

Od 2000. godine, Letonija je imala jednu od najviših stopa rasta (BDP) u Evropi.[47] Međutim, rast u Letoniji uglavnom vođen potrošnjom doveo je do kolapsa letonskog BDP-a krajem 2008. i početkom 2009. godine, pogoršanog globalnom ekonomskom krizom, nedostatkom kredita i ogromnim novčanim resursima koji su korišćeni za spasavanje Pareks banke.[48] Letonska ekonomija je pala za 18% u prva tri meseca 2009. godine, što je najveći pad u Evropskoj uniji.[49][50]

Ekonomska kriza 2009. godine dokazala je ranije pretpostavke da brzorastuća privreda ide ka imploziji ekonomskog balona, jer je vođena uglavnom rastom domaće potrošnje, finansiranom ozbiljnim povećanjem privatnog duga, kao i negativnom spoljnotrgovinskim balansom. Cene nekretnina, koje su porasle za 150% od 2004. do 2006. godine, značajno su doprinele ekonomskom balonu.[51]

Privatizacija u Letoniji je skoro završena. Praktično sva mala i srednja preduzeća koja su bila u državnom vlasništvu su privatizovana, a ostao je samo mali broj politički osetljivih velikih državnih preduzeća. Privatni sektor je činio 70% BDP-a zemlje u 2006.[52]

Strane investicije u Letoniji su i dalje skromne u poređenju sa nivoima u severno-centralnoj Evropi. Zakon kojim se proširuje obim prodaje zemljišta, uključujući i strancima, donet je 1997. godine. Predstavljajući 10,2% ukupnih direktnih stranih investicija Letonije, američke kompanije su uložile 127 miliona dolara 1999. godine. Iste godine, Sjedinjene Američke Države su izvezle 58,2 miliona dolara robe i usluga u Letoniju i uvezle 87,9 miliona dolara. U želji da se pridruži zapadnim ekonomskim institucijama kao što su Svetska trgovinska organizacija, OECD i Evropska unija, Letonija je 1995. godine potpisala Evropski sporazum sa EU—sa periodom tranzicije od 4 godine. Letonija i SAD su potpisale su sporazume o investicijama, trgovini i zaštiti intelektualne svojine i izbegavanju dvostrukog oporezivanja.[53][54]

Jezik uredi

Letonski jezik spada u grupu baltičkih jezika i službeni je jezik u Letoniji. Ipak, postoje nesuglasice. Deo ruske nacionalne manjine se ne slaže sa učenjem letonskog u školama, tvrdeći da je za vreme Sovjetskog Saveza, u svim njegovim članicama, ruski bio službeni jezik. Bilo kako bilo, na ulicama možete čuti narod kako govori i letonskim i ruskim jezikom.

U letonskom jeziku može se naći i dosta tuđica iz nemačkog, te skandinavskih i slovenskih jezika.

Latgalijski jezik je dijalekat letonskog jezika prisutan na istoku Letonije. Govori ga oko 150.000—200.000 ljudi. Livonski jezik je jezik iz porodice ugro-finskih jezika koji govori još tridesetak ljudi. Oba ova jezika su zaštićena zakonima.

Letonija je 18. februara 2012. održala ustavni referendum o tome da li da usvoji ruski kao drugi zvanični jezik.[55] Prema podacima Centralne izborne komisije, protiv je glasalo 74,8 odsto, za 24,9 odsto, a izlaznost je bila 71,1 odsto.[56] Od 2019. godine postepeno se ukida nastava na ruskom jeziku na privatnim fakultetima i univerzitetima u Letoniji, kao i opšta nastava u letonskim državnim srednjim školama, [57][58] osim za predmete koji se odnose na kulturu i istoriju ruske manjine, npr. kao časovi ruskog jezika i književnosti.[59]

Kultura uredi

Bitan uticaj na letonsku kulturu imali su istorijski i društveni razlozi, što je najviše osetno na arhitekturi građevina u većim gradovima, npr. u Rigi. Katedrale i crkve građene su u nemačkom stilu.

Tradicionalni letonski folklor, posebno ples narodnih pesama, datira više od hiljadu godina. Identifikovano je više od 1,2 miliona tekstova i 30.000 melodija narodnih pesama.[60]

U 19. veku pojavili su se letonski nacionalistički pokreti. Oni su promovisali letonsku kulturu i podsticali Letonce da učestvuju u kulturnim aktivnostima. 19. vek i početak 20. veka Letonci često smatraju klasičnom erom letonske kulture. Plakati pokazuju uticaj drugih evropskih kultura, na primer, dela umetnika kao što su baltičko-nemački umetnik Bernhard Borchert i francuski Raul Dufi.[61] Sa početkom Drugog svetskog rata, mnogi letonski umetnici i drugi članovi kulturne elite pobegli su iz zemlje, ali su nastavili da stvaraju svoja dela, uglavnom za letonsku emigrantsku publiku.[62]

Letonski festival pesme i igre je važan događaj u letonskoj kulturi i društvenom životu. Održava se od 1873. godine, obično svakih pet godina. Na manifestaciji učestvuje oko 30.000 izvođača.[63] Pevaju se narodne pesme i klasične horske pesme, sa akcentom na a kaelela pevanje, mada su odnedavno na repertoar uključene i moderne popularne pesme.[64]

 
Učesnici Letonskog festivala pesme i igre 2018

Kod muzike, velika se pažnja posvećuje tradicionalnoj muzici, ali ni moderna, zabavna muzika nije zapostavljena. Grad Lijepaja, naziva se još i gradom rokera jer iz njega potiču najpoznatiji letonski rokeri svih vremena: Fomins & Kleins, Livi i dr. Nakon inkorporacije u Sovjetski Savez, letonski umetnici i pisci bili su primorani da slede stil umetnosti socijalističkog realizma. Tokom sovjetske ere, muzika je postajala sve popularnija, a najpopularnije su bile pesme iz 1980-ih. U to vreme, pesme su često ismevale karakteristike sovjetskog života i bile su zabrinute za očuvanje letonskog identiteta. Ovo je izazvalo narodne proteste protiv SSSR-a i takođe je dovelo do sve veće popularnosti poezije. Od nezavisnosti, pozorište, scenografija, horska muzika i klasična muzika postali su najistaknutije grane letonske kulture.[65]

Letonska kuhinja se obično sastoji od poljoprivrednih proizvoda, sa mesom koje se nalazi u većini glavnih jela. Riba se obično konzumira zbog lokacije Letonije na Baltičkom moru. Letonska kuhinja je pod uticajem susednih zemalja. Uobičajeni sastojci u letonskim receptima nalaze se lokalno, kao što su krompir, pšenica, ječam, kupus, luk, jaja i svinjetina. Letonska hrana je uglavnom prilično masna i koristi malo začina.[66] Raženi hleb se smatra osnovnom nacionalnom hranom.[67]

Sport uredi

Glavni članak: Sport u Letoniji

Popularni sportovi u Letoniji su: hokej na ledu, fudbal, košarka, atletika i tenis.

Košarkaška reprezentacija Letonije je dvanaest puta učestvovala na Evropskim prvenstvima, a osvojila je zlato 1935. na prvom Evropskom prvenstvu i srebro 1939. godine. Na Olimpijskim igrama je učestvovala samo 1936. godine, gde je zauzela 18. mesto.

Ostali popularni sportovi uključuju fudbal, florbol, tenis, odbojku, biciklizam, bob i skeleton. Jedino značajno učešće fudbalske reprezentacije Letonije na FIFA turniru bilo je Evropsko prvenstvo 2004.[68]

Letonija je uspešno učestvovala i na zimskim i na letnjim olimpijskim igrama. Najuspešniji olimpijski sportista u istoriji nezavisne Letonije bio je Maris Štrombergs, koji je postao dvostruki olimpijski šampion 2008. i 2012. na BMKS-u za muškarce.[69]

Godine 2017, letonska teniserka Jelena Ostapenko osvojila je titulu na Otvorenom prvenstvu Francuske 2017. u singlu za žene.

Reference uredi

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. jun 2013)
  2. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 10. 04. 2014. 
  3. ^ „Latvia”. 
  4. ^ „Largest city in the Baltics in Latvia”. 
  5. ^ „Latvia”. 
  6. ^ „Data: 3000 BC to 1500 BC”. The European Ethnohistory Database. The Ethnohistory Project. Arhivirano iz originala 22. 6. 2006. g. Pristupljeno 6. 8. 2006. 
  7. ^ A History of Rome, M Cary and HH Scullard, pp. 455-457, Macmillan Press, ISBN 0-333-27830-5
  8. ^ „Livonians”. 
  9. ^ Latvijas vēstures atlants, Jānis Turlajs, page 12, Karšu izdevniecība Jāņa sēta, ISBN 978-9984-07-614-0
  10. ^ „Data: Latvia”. Kingdoms of Northern Europe – Latvia. The History Files. Arhivirano iz originala 2. 2. 2010. g. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  11. ^ a b „Latvian History, Lonely Planet”. Lonelyplanet.com. Arhivirano iz originala 1. 4. 2010. g. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  12. ^ „Latvia”. 
  13. ^ „The Crusaders”. City Paper. 22. 3. 2006. Arhivirano iz originala 22. 12. 2010. g. Pristupljeno 28. 7. 2007. 
  14. ^ „Latvia”. 
  15. ^ „THE ENLARGEMENT OF THE ALLIANCE” (PDF). 
  16. ^ „Latvia”. 
  17. ^ „Latvia”. 
  18. ^ „WELCOME TO LATVIA!” (PDF). 
  19. ^ Stiller, Silvia. „The future of the Baltic Sea region: Potentials and challenges” (PDF).  line feed character u |title= na poziciji 37 (pomoć)
  20. ^ „Latvia”. 
  21. ^ „Gaizinkalns”. 
  22. ^ „Latvia Geography”. 
  23. ^ „Agriculture – Key Indicators”. Central Statistical Bureau Republic of Latvia. 28. 4. 2012. Arhivirano iz originala 27. 4. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  24. ^ „Forestry – Key Indicators”. Central Statistical Bureau Republic of Latvia. 18. 8. 2011. Arhivirano iz originala 12. 10. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  25. ^ „Geographical Data – Key Indicators”. Central Statistical Bureau Republic of Latvia. 5. 10. 2011. Arhivirano iz originala 2. 6. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  26. ^ „Geographical Data – Key Indicators”. Central Statistical Bureau Republic of Latvia. 5. 10. 2011. Arhivirano iz originala 2. 6. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  27. ^ „Latvia in brief”. Latvian Institute. Arhivirano iz originala 23. 9. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  28. ^ „Latvia”. 
  29. ^ „Latvia in crosscut”. Liepājas Universitāte. Arhivirano iz originala 27. 2. 2013. g. 
  30. ^ „Latvia”. Global Water Partnership. Arhivirano iz originala 1. 11. 2012. g. 
  31. ^ „Latvia in brief”. RPIVA. Arhivirano iz originala 10. 5. 2013. g. Pristupljeno 16. 10. 2012. 
  32. ^ „Latvia in crosscut”. Liepājas Universitāte. Arhivirano iz originala 27. 2. 2013. g. 
  33. ^ a b „Climate and weather in Latvia”. OnLatvia.com. Pristupljeno 3. 9. 2022. 
  34. ^ „The climate and weather conditions”. Latvia.travel. Arhivirano iz originala 8. 1. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  35. ^ Latvijas enciklopēdija (na jeziku: letonski). 3rd volume. Riga, Latvia: Valērija Belokoņa izdevniecība. 2005. str. 695. ISBN 9984-9482-3-4. 
  36. ^ „List of species”. Nature of Latvia. Arhivirano iz originala 7. 2. 2006. g. Pristupljeno 7. 3. 2007. 
  37. ^ „Forestry – Key Indicators”. Central Statistical Bureau Republic of Latvia. 18. 8. 2011. Arhivirano iz originala 12. 10. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  38. ^ Grantham, H. S.; et al. (2020). „Anthropogenic modification of forests means only 40% of remaining forests have high ecosystem integrity - Supplementary Material”. Nature Communications. 11 (1): 5978. Bibcode:2020NatCo..11.5978G. ISSN 2041-1723. PMC 7723057  . PMID 33293507. doi:10.1038/s41467-020-19493-3  . 
  39. ^ „Latviйskaя bolee ili menee oficialьnaя simvolika”. rianova.narod.ru. Arhivirano iz originala 11. 2. 2015. g. Pristupljeno 26. 5. 2015. 
  40. ^ „National Symbols of Latvia”. Latvian Institute. Arhivirano iz originala 26. 9. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  41. ^ „Lake Pape – Latvia”. Arhivirano iz originala 4. 6. 2015. g. 
  42. ^ Population Census 2011 - Key Indicators, Pristupljeno 10. 4. 2013.
  43. ^ „About Latvia”. Latvian Academy of Culture. Arhivirano iz originala 29. 6. 2007. g. Pristupljeno 28. 7. 2007. 
  44. ^ „TSG11-06. RESIDENT POPULATION ON MARCH 1, 2011 BY ETHNICITY, SEX AND AGE GROUP”. Central Statistical Bureau of Latvia. Pristupljeno 27. 2. 2017. 
  45. ^ Apollo, redakcija@apollo.lv (2. 12. 2013). „Turpina pieaugt iedzīvotāju atbalsts eiro ieviešanai”. Apollo.lv. Arhivirano iz originala 4. 4. 2014. g. Pristupljeno 23. 4. 2014. 
  46. ^ „New currency, new leader”. The Economist. 14. 1. 2014. Arhivirano iz originala 1. 7. 2017. g. Pristupljeno 10. 1. 2014. 
  47. ^ „Growth rate of real GDP per capita”. Eurostat. Arhivirano iz originala 12. 10. 2007. g. Pristupljeno 28. 7. 2007. 
  48. ^ „Rimsevics: Failing to bail out Parex banka would result in closing down of four banks in Latvia”. The Baltic Course. Arhivirano iz originala 12. 12. 2013. g. Pristupljeno 8. 12. 2013. 
  49. ^ Aaron Eglitis (11. 5. 2009). „Latvian GDP Shrank 18% in First Quarter, EU's Biggest Fall –”. Bloomberg L.P. Arhivirano iz originala 2. 12. 2010. g. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  50. ^ „Latvian economy in rapid decline”. BBC News. 11. 5. 2009. Arhivirano iz originala 30. 9. 2009. g. Pristupljeno 4. 4. 2010. 
  51. ^ „A bubble burst: the downfall of Latvian real estate”. www.baltictimes.com. Pristupljeno 6. 4. 2022. 
  52. ^ Commercio, Michele E. (1. 3. 2008). „Systems of Partial Control: Ethnic Dynamics in Post-Soviet Estonia and Latvia”. Studies in Comparative International Development (na jeziku: engleski). 43 (1): 81—100. ISSN 1936-6167. doi:10.1007/s12116-007-9013-5. 
  53. ^ „TAX CONVENTION WITH LATVIA” (PDF). Internal Revenue Service. Arhivirano (PDF) iz originala 5. 5. 2017. g. Pristupljeno 19. 5. 2018. 
  54. ^ „Agreement between the United States of America and the Republic of Latvia on Trade Relations and Intellectual Property Rights Protection”. World Intellectual Property Organization. Arhivirano iz originala 20. 5. 2018. g. Pristupljeno 19. 5. 2018. 
  55. ^ „Referendum on the Draft Law 'Amendments to the Constitution of the Republic of Latvia'”. Central Election Commission of Latvia. 2012. Arhivirano iz originala 2. 5. 2012. g. Pristupljeno 2. 5. 2012. 
  56. ^ „Results of the referendum on the Draft Law 'Amendments to the Constitution of the Republic of Latvia'” (na jeziku: letonski). Central Election Commission of Latvia. 2012. Arhivirano iz originala 15. 4. 2012. g. Pristupljeno 2. 5. 2012. 
  57. ^ „Latvia pushes majority language in schools, leaving parents miffed”. Deutsche Welle. 8. 9. 2018. Arhivirano iz originala 23. 1. 2019. g. Pristupljeno 23. 1. 2019. 
  58. ^ „Moscow threatens sanctions against Latvia over removal of Russian from secondary schools”. The Daily Telegraph. 3. 4. 2018. Arhivirano iz originala 27. 12. 2018. g. Pristupljeno 23. 1. 2019. 
  59. ^ „Government okays transition to Latvian as sole language at schools in 2019”. Public Broadcasting of Latvia. 23. 1. 2018. Arhivirano iz originala 16. 8. 2018. g. Pristupljeno 23. 1. 2019. 
  60. ^ „Welcome to Latvia – Folk Songs”. Li.lv. 1. 5. 2006. Arhivirano iz originala 15. 5. 2011. g. Pristupljeno 16. 10. 2010. 
  61. ^ „Latvia”. IEPL Career (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-06. 
  62. ^ „Historical Background”. Global Society for Latvian Art. Arhivirano iz originala 29. 10. 2009. g. 
  63. ^ 23rd All Latvian Song Festival Arhivirano 22 septembar 2013 na sajtu Wayback Machine.
  64. ^ „Music”. Latvian Song & Dance Festival. Arhivirano iz originala 6. 4. 2020. g. Pristupljeno 8. 4. 2020. 
  65. ^ Smith Graham, ed.
  66. ^ Maija., Auliciema, Marianna; Raimonds., Cerūzis (2004). The cuisine of Latvia. Latvian Institute. ISBN 998473627X. OCLC 660594947. 
  67. ^ Gross, Daina (10. 6. 2016). „Rye Bread”. Latvian Culture Canon. Pristupljeno 20. 8. 2019. 
  68. ^ „Latvia team profile”. Uefa.com. 6. 1. 2014. Arhivirano iz originala 5. 2. 2016. g. Pristupljeno 3. 11. 2015. 
  69. ^ „Pajon, Strombergs win Olympic BMX Finals”. ESPN.com. Arhivirano iz originala 18. 11. 2017. g. Pristupljeno 17. 11. 2017. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Летонија&oldid=27548326”