Masakr u Vraniću

Masakr u Vraniću je bilo masovno ubistvo 67 civila u selu Vranić 30 km od Beograda, koje su tokom noći 20/21. decembra 1943. ubili pripadnici Prvog bataljona Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO (u narodu još poznata i kao Vartolomejska noć nadomak Beograda). Podeljeni u tri grupe, četnici su izvršili pokolje u 14 kuća u selu čiji su pojedini članovi bili sumnjičeni za održavanje veze sa partizanima. U svim kućama pobijeni su svi ukućani, osim petoro koji su slučajno preživeli.

Ovaj masakr bio je najmasovniji u nizu decembarskih pokolja na teritoriji Avalskog korpusa JVuO.

Prethodne okolnosti

Komandant 1. bataljona Posavske brigade Avalskog korpusa narednik Spasoje Zeka Drenjanin (u kožnom mantilu), njegov zamenik Veselin Kuzmanović (leži) i ostali pripadnici bataljona

Nakon oseke ustanka 1941, u posavskom srezu vladao je okupator i kvislinzi. Tek sredinom 1943. partizanske jedinice počele su ponovo da jačaju. U isto vreme, započelo je organizovanje formacija JVuO. Avalski korpus je tokom avgusta 1943. na Umci, u Poljanama, Konaticama i Stepojevcu likvidirao 16 osoba osumnjičenih za saradnju sa partizanima.

Uprkos tome, prisustvo NOP se i dalje osećalo u oblasti, što je dovelo do oštrih kritika od strane Mihailovića. Nezadovoljan stanjem na teritoriji Avalskog korpusa, on je oktobra 1943. naredio intenziviranje aktivnosti uz pomoć okolnih korpusa.

Seged, Kiš (Živan Lazović, komandant Smederevskog korpusa), Ras-Ras (Nikola Kalabić), Dog-Dog i Romel. Naš avalski korpus sa srezovima Grocka, Vračar, Umka spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda, nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, dalje Komarčeviću i rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever… čisteći usput i sve srezove, naročito srez kosmajski, naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka. U isto vreme čestitam čin kapetana Živojinu Lazoviću i Nikoli Kalabiću...

Za koordinatora ovih operacija postavio je generalnog inspektora četničkih odreda pukovnika Jevrema Simića. Simić i Kalabić su uz asistenciju šefa Gestapoa u Valjevu Sajdla 27. novembra 1943. u selu Bujačiću kod Valjeva, sklopili pismeni sporazum sa Nemcima, da bi obezbedili slobodu delovanja.

... U oblasti koja obuhvata gročanski, umljanski, vračarski, podunavski, kosmajski, mladenovački, oplenački, aranđelovački, lepenički, kragujevački, gružanski, kačerski i kolubarski srez, kapetan i pukovnik Simić se obavezuju da će se svi njihovi odredi uzdržati od svakog dela sabotaže protiv nemačke vojske, njenih saveznika i mesnih odreda koji se bore na njenoj strani. Rešenost na zajednički otpor protivu komunističkog neprijatelja. Gore navedena pokrajina se daje Kalabiću i Simiću da vode nezavisnu borbu protivu komunista. U slučaju većih operacija, četnički će odredi sa pristankom Kalabića i Simića biti prisajedinjeni nemačkoj komandi i dobijaće uputstva za vođenje operacija od nemačke komande za vreme odnosnog perioda...

Tokom tog perioda, delovi Avalskog korpusa su 31. oktobra poraženi u okolini Baćevca od Kosmajskog NOP odreda, što je doprinelo pritisku na komandu Avalskog korpusa da preduzme radikalne mere. Tokom sledećih nedelja vršene su intenzivne konsultacije i prikupljanje podataka na nivou štabova, da bi se sredinom decembra 1943. krenulo u energičnu akciju obračunavanja sa pristalicama NOP na teritoriji korpusa. Na teritoriji Avalskog korpusa nakon sklapanja ugovora sa okupatorom stupile su i jedinice Korpusa gorske garde i Smederevskog korpusa JVuO, ali su snage Avalskog korpusa odigrale glavnu ulogu u teroru, pošto su imali prikupljene podatke o stanju na terenu i simpatizerima partizana.

Izvođenje pokolja

Vida Pantić, jedna od deset žrtava porodice Pantić u noći 20/21. decembra 1943.

Za Vranić je bila zadužen Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO pod komandom Spasoja Drenjanina - Zeke. Na sastancima, na kojima su prisustvovali i komandant korpusa major Trifković, i komandant brigade kapetan Kosta Marinković, uz pomoć saradnika iz Vranića sastavljen je spisak porodica čiji su članovi osumnjičeni za saradnju sa partizanima. Napravljen je plan da se prepad na sve njih izvrši noću, i to u toku jedne noći, kako bi se izbeglo da se neki sklone i pobegnu.

Za tu akciju bataljon je, pored stalnog sastava koji je brojao oko 60 ljudi, mobilisao jedan broj seljaka za stražarske dužnosti. Grupa se okupila u susednom selu Jasenku 20. decembra 1943, i, sa padom mraka, po kišnoj i mračnoj noći i dubokom blatu, krenula prema Vraniću prema utvrđenom planu.

Prva na listi bila je kuća Marka Mitrovića, čiji je brat bio u partizanima od 1941. U njegovoj kući masakrirani su svi ukućani - ukupno njih pet. Zatim su svi produžili do dvorišta tadašnje vranićke škole, gde su se podelili u tri grupe. Tom prilikom ubijen je mobilisani četnik Boško Joksić, koji je shvatio da se sprema pokolj, i pokušao da izbegne učešće.

Prva grupa pod komandom podnarednika Dušana Markovića imala je zadatak da poseti pet porodica u zaseoku Rašić kraj. Prva na redu bila je kuća Stevana Pantića, nosioca albanske spomenice. U njegovoj kući masakrirano je svih 10 ukućana, uključujući i jednogodišnjeg Ljubomira. Šesnaestogodišnja Vidosava - Vida, kći Milijana Pantića, slučajno se zatekla u kući na konaku, jer je volela da se druži sa sinovima strica Jovana koji je bio u zarobljeništvu. To ju je stajalo života, dok je ostalih šest članova porodice Milijana Pantića ostalo živo jer su noćili u drugoj kući, nekoliko desetina metara udaljenoj, za koju četnici nisu znali da služi za stanovanje.

Jednogodišnji Ljubomir Pantić ubijen je u kolevci

Zatim je ova grupa posetila kuću Marka Radosavljevića, gde je masakrirano svih pet zatečenih članova porodice. U kući Dušana Đorića bilo je 8 članova. Dušanu su naredili da legne, i zatim mu pucali u glavu, a zatim su povezali ostale članove porodice i sve ih zaklali. Međutim, Dušan Đorić je preživeo, izgubivši oko. Kad su četnici otišli, pokušao je da potraži pomoć u kući svog šuraka Marka Mitrovića. Međutim, i tamo je našao poklane sve članove porodice.

Dušan Đorić je preživeo rat i svedočio na suđenju počiniocima, a bio je i svedok na suđenju Mihailoviću.

Nakon njegove kuće, ova grupa četnika pobila je sve ukućane u kući Ivana Đorića - njih dvoje, i u kući Petra Matića - šestoro, čime je izvršila svoj zadatak. Nakon toga sa opljačkanim stvarima vratili su se u Jasenak.

Druga grupa četnika, pod komandom Vojislava Stojanovića zvanog Voja Kopilan imala je zadatak u zaseoku Piperija. U kući Radivoja Popovića poštedeli su ukućane, ubivši samo Radivoja. U kućama Selimira Stepanovića i Mirka Savića masakrirali su sve zatečene ukućane - njih troje, odnosno četvoro. Nakon toga vođe grupe Stojanović i Gačić pridružili su se trećoj grupi, dok su se ostali članovi vratili u Jasenak.

Treća grupa imala je zadatak u zaseoku Crkveni kraj. Tamo su masakrirali Milivoja Đoinčevića i ukućane - ukupno njih troje, zatim ukućane udovice Zorke Đoinčević - takođe troje, dok je Zorka preživela, iako sa teškim ubodnim ranama po telu i vratu. Zatim je ubijen Života Đoinčević koji je bio sam u kući, pa petočlana porodica Velisava Popovića, zatim majka i supruga Todorović (Spasoja) Miodraga koji se tada nalazio u logoru na Banjici. Todorović (Marka) Miodrag ubijen je zajedno sa ženom i majkom, koja je presedno uspela da sakrije usnulu unuku Veru ispod jastuka i tako je spasi.

Sledeći je stradao Mirko Todorović, dok se njegov sin Branko spasio pobegavši u mrak. U kući Milivoja Ilića masakrirano je sedam članova porodice. Ubijena je i četvoromesečna Katarina. Jedino je preživela osmogodišnja Darinka, iako sa teškim ranama na grudnom košu.

Nakon ovog pokolja i treća grupa četnika natovarila je opljačkane stvari na kola i vratila se na zborno mesto u Jasenak.

Ukupno je te noći ubijeno 68 osoba, računajući i četnika Boška Joksića.

Od tog broja 15 je bilo mlađe od 17 godina, 35 je ženskog pola, a sedmoro je starijih od 60 godina.

Tri osobe, Zorka Đoinčević, Dušan Đorić i osmogodišnja Darinka Ilić, iako teško ranjeni, preživeli su pokolj.

Velisav Popović, koji se spasio tako što je boravio kod svog rođaka, četničkog funkcionera, a čija je kompletna porodica stradala u pokolju 20. decembra, zaklan je od strane četnika Posavske brigade u februaru, a Miodrag S. Todorović, koji je u vreme klanja porodice bio uBanjičkom logoru, zaklan je od strane četnika nakon puštanja iz logora, 26. jula 1944.

Spomen-dom u Vraniću. Na zidu su pločice sa imenima poginulih meštana u Prvom svetskom ratu (sa leve strane, raspoređene u obliku krsta sa ocilima), i pločice sa imenima poginulih boraca, žrtava nemačke kaznene ekspedicije i žrtava četničkog terora (desno)

U više navrata u Vraniću su četnici zaklali još nekoliko stanovnika, tako da ukupan broj četničkih žrtava iz Vranića iznosi 84, među kojima je i vranićki paroh Bora Gavrilović.

Na spomen-domu u Vraniću nalaze se ploče sa imenima 327 meštana poginulih u Prvom svetskom ratu, 5 meštana poginulih u Aprilskom ratu, 38 streljanih od strane nemačke kaznene ekspedicije 1941, 84 žrtve četničkog terora, i 62 borca poginula u NOVJ. Prema prikupljenim podacima, 32 meštana Vranića poginulo je u četničkim i kvislinškim formacijama ili osuđeno na smrt posle rata, ali se njihova imena ne nalaze na spomen-domu.

Žrtve pokolja

• Porodica Stevana Pantića:
  • 1) Pantić Jovana Joksim, star 87. godina, 2) Pantić Joksima Stevan, 60. godine, 3) Pantić Stevana Mileva, 58. godine, 4) Pantić Stevana Dragomir, 22. godine, 5) Pantić Dragomira Milojka, 20. godine, 6) Pantić Dragomira Ljubomir, 1. godine, 7) Pantić Milijana Vidosava, 16. godine, 8) Pantić Jovana Milena, 30. godine, 9) Pantić Jovana Branislav, 10. godine, 10) Pantić Jovana Svetomir, 7. godine,
• Porodica Milorada Đorića:
  • 11/1) Đorić Dragomira Jelena, 65. g, 12/2) Đorić Dragomira Milorad, 36. godine, 13/3) Đorić Milorada Stamena, 36. godine, 14/4) Đorić Milorada Dragoljub, 15. godine, 15/5) Đorić Dušana Živka, 30. godine, 16/6) Đorić Dušana Tomislav, 10. godine, 17/7) Đorić Milisava Ivka, 30. godine,
• Porodica Milivoja Ilića:
  • 18/1) Ilić Jovice Milivoje, 55. godine, 19/2) Ilić Milivoja Darinka, 55. godine, 20/3) Ilić Milivoja Mihailo, 33. godine, 21/4) Ilić Mihaila Milka, 30. godine, 22/5) Ilić Mihaila Katarina, stara pet meseci, 23/6) Ilić Milivoja Svetozar, 20. g, 24/7) Ilić Milivoja Nadežda, 18. godine,
• Porodica Marka Radosavljevića:
  • 25/1) Radosavljević Milovana Marko, 48. godine, 26/2) Radosavljević Marka Draga, 48. godine, 27/3) Radosavljević Marka Jovan, 16., 28/4) Radosavljević Marka Jovanka, 16. godine, 29/5) Radosavljević Marka Milan, 14. godine,
• Porodica Petra Matića:
  • 30/1) Matić Radoja Petar, 56. godine, 31/2) Matić Petra Marica, 56. godine, 32/3), Matić Petra Živko, 29. godine, 33/4) Matić Petra Katarina, 20. godine, 34/5) Matić Petra Anđelija, 18. godine,
• Porodica Marka Mitrovića
  • 35/1) Mitrović Vladimira Marko, - 35. godine, 36/2) Mitrović Marka Darinka, 35. godine, 37/3) Mitrović Marka Dikosava, 16. godine, 38/4) Mitrović Marka Milan, 11. godine, 39/5) Mitrović Marka Slavoljub, 9. godine,
• Porodica Blagoja Popovića:
  • 40/1) Popović Stevana Blagoje, - 55. godine, 41/2) Popović Blagoja Darinka, 55. g, 42/3) Popović Velisava Darinka, 33. godine, 43/4) Popović Velisava Branislav, 14. godine, 44/5) Popović Velisava Julijana, 12. godine,
• Porodica Mirka Savića:
  • 45/1) Savić Marka Anđelija, - 58. godine, 46/2) Savić Marka Mirko, - 32. godine, 47/3) Savić Mirka Radmila, - 22. godine, 48/4) Savić Marka Kata, - 35. godine,
• Porodica Milivoja Đoinčevića:
  • 49/1) Đoinčević Blagoja Milivoje, 63. godine, 50/2) Đoinčević Milivoja Tomanija, - 63. godine, 51/3) Đoinčević Živote Smiljka, - 80. godine,
• Porodica Zorke Đoinčević
  • 52/1) Đoinčević Nenada Živko, - 23. godine, 53/2) Đoinčević Nenada Milorad, - 20. godine, 54/3) Đoinčević Nenada Stanija, -17. godine,
• Porodica Selimira Stepanovića
  • 55/1) Stepanović Ljubomira Anka, - 56. godine, 56/2) Stepanović Ljubomira Selimir, 36. godine, 57/3) Stepanović Selimira Milena, 30.,
• Porodica Miodraga M. Todorovića:
  • 58/1) Todorović Marka Jelena, 75. godine, 59/2) Todorović Marka Miodrag, 39. godine, 60/3) Todorović Miodraga Miljana, 37. g.
• Porodica Miodraga S. Todorovića
  • 61/1) Todorović Spasoja Jelena, 67. godine, 62/2) Todorović Miodraga Stana, 45. godine,
• Porodica Ivana Đorića:
  • 63/1) Đorić Čedomira Ivan, 23. godine, 64/1) Đorić Mirka Olga, 28. godine,
• Pojedinačna ubistva:
  • 65) Đoinčević Milana Života, 44. godine, 66) Popović Svetozara Radivoje, 43. godine, 67) Todorović Jovice Mirko, 43. godine, 68) Joksić Tihomira Boško.

Decembarska kampanja terora

Masakr u Vraniću bio je najekstremniji primer, ali nije bio usamljen slučaj terora. U tom periodu, decembra 1943. i januara 1944. Avalski korpus JVuO uz pomoć susednih korpusa provodio je kampanju terora i zastrašivanja.

3. bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa, čiji je komandant bio Milorad Todorović „Sitničar“ 18. decembra 1943. uhapsio je veću grupu meštana Velikog Borka, Leskovca i Šiljakovca. Oni su u zatvoreni u selu Veliki Borak, gde su maltretirani. Istog dana desetoro je streljano, dok je više desetina osuđeno na javno batinanje.

25. decembra 1943. godine, Baćevac su opkolili četnici Posavske brigade Avalskog korpusa i muškarce oterali u seosku školu. Oko 50 ljudi zadržano je i maltretirano do 28. decembra. Sledeće noći petoro je zaklano, daljih petoro streljano, a veliki broj je pretučen.

26. i 27. decembra 1943. godine, u Boleču su delovi Velikooraške brigade Smederevskog korpusa pod neposrednom komandom kapetana Božidara Lazarevića zaklali 10 osoba, partizanskih saradnika i članova porodica, što je zabeleženo i od organa Nedićeve vlade. Četrdesetogodišnja Danica Marinković, iako presečenog grkljana, preživela je klanje i svedočila na suđenju Mihailoviću.

Hapšenja, batinanja i ubistva vršena su i u Boždarevcu, Sremčici, Umci, Ostružnici i drugim mestima.

Prema istraživanju Dragoslava Dimitrijevića Belog, po nepotpunim podacima ukupan broj žrtava četničkog terora na teritoriji Posavske brigade Avalskog korpusa tokom 1943/1944 iznosi 323 osobe.

Posleratna suđenja počiniocima

Položaj majora Trifkovića, komandanta Avalskog korpusa JVuO, bio je ugrožen i pre ovih pokolja i jedno vreme nakon njih. Opstao je uprkos nekoliko pokušaja smene. Pošto se dokazao, Mihailović ga je unapredio u čin potpukovnika. Komandovao je korpusom tokom borbi u istočnoj Bosni 1945, i poginuo na Zelengori maja 1945.

Spasoje Drenjanin - Zeka nakon poraza u istočnoj Bosni ilegalno se vratio u Posavinu. Poginuo je braneći se oružjem prilikom pokušaja hapšenja. 1947. na Umci.

Njegov lični pratilac Veselin Kuzmanović dospeo je 1945. u nemačku bolnicu u Sarajevu kao bolesnik, i evakuisan je sa bolnicom u Nemačku. Nakon života u inostranstvu, 1991. vratio se u Srbiju i živi u Mislođinu kod Obrenovca.

Milorad Sudimac, zvani Ustaša, Rista Ružić i Milojko Marinković dezertirali su iz korpusa za vreme prodora preko Sjenice oktobra 1944, i vratili se u okolinu Čačka, odakle su poticali. Tu su se prijavili novim vlastima. Međutim, neki mobilisani četnici iz Vranića, takođe dezerteri, odali su Milijanu Pantiću, ocu Vide Pantić, o kome se radi, pa je došlo do hapšenja u kojem je učestvovao i Milijan.

Podnarednik Dušan Marković takođe se prijavio novim vlastima i dobio stražarsko zaduženje na železnici. Tu su ga prepoznali ljudi iz Vranića, pa je uhapšen. Na suđenju u okružnom sudu u Beogradu osam ljudi osuđeno je na smrt zbog zločina u Vraniću.

O masakr u Vraniću dokaze i svedočenja izvodila je optužba na suđenju Mihailoviću u Beogradu juna 1946.

Opisi, tumačenja i objašnjenja

Nedićeve vlasti registrovale su ove pokolje:

2. Noću između 20. i 21. decembra u selu Vraniću zaklano je ili pobijeno 67 lica od nepoznatih učinioca. Sumnja se na četnike Draže Mihailovića jer su žrtve bili simpatizeri ili pomagači komunista

U istom izveštaju streljanje "10 komunističkih jataka“ u selu Veliki Borak 18. decembra 1943, koje su takođe izvršili delovi Posavske brigade Avalskog korpusa, pogrešno je pripisano Smederevskom korpusu kapetana Lazovića, verovatno zbog toga što su se na okolnom terenu nalazile i snage Smederevskog korpusa.

Vladan Pantić, sin Drage Pantića koji je kao 12-godišnji dečak igrom slučaja bio pošteđen, u spomen-sobi posvećenoj pokolju, koju je njegov otac opremio, a on održava

Događaj u Vraniću nije bio obavijen velom tajnosti. Tri žrtve su preživele masakr, izvestan broj svedoka - članova porodica video je učesnike, a četnici su se zadržali u kraju i narednih dana, ne krijući svoje delo. Preživelim rođacima su pretili, zabranjivali da kukaju za ubijenima, a nekima su zabranili i sahranu na groblju. Tako je sedam članova porodice Ilić bilo sahranjeno u njivi ispod kuće, odakle su ekshumirani tek 6/7. decembra 2009, privatnom inicijativom Dragana Todorovića, sina Darinke Ilić koja je, kao osmogodišnja devojčica, teško ranjena preživela pokolj.

Na šest preživelih članova porodice Pantić tragedija je ostavila dubok utisak. Dragoljub Pantić, koji je u vreme masakra bio dvanaestogodišnji dečak, i koji je sa ocem i sestrama pred zoru 21. decembra 1943. prvi našao masakrirana tela svoje sestre Vide i devet drugih članova porodice, tokom celog života prikupljao je artefakta i izjave svedoka vezane za ovaj masakr. Da bi rasvetlio sve detalje, razgovarao je, kako sa svedocima, tako i sa četnicima koji su bili prisutni te noći, ili imali neka saznanja. U svojoj staroj kući u Vraniću uredio je spomen-sobu, neku vrstu privatnog muzeja sa slikama, knjigama i dokumentima o događaju. Na osnovu ovih elemenata, on je 1996. napisao knjigu pod naslovom NOĆ KAME. Dragoljub je umro 2003, a njegove sestre Stanica i Leposava, Vidina sestra bliznakinja, još su žive.

Posmrtni ostaci Milke Ilić prilikom ekshumacije iz zajedničke grobnice sedam članova porodice u njivi radi sahrane na groblju, 7. decembra 2009.

Tokom devedesetih pojavile su se nove interpretacije događaja. Uglješa Krstić, tada član JURAO i i zamenik omladinskog rukovodioca Posavske brigade (1926-2002). Napisao je knjigu sećanja pod naslovom „Najlepši poziv na svetu“, u kojoj se, između ostalog, osvrće i na masakr u Vraniću:

Uzrok, svakako ne i opravdanje, za tako strašnu kaznu ležao je u tome što su se, dan pre dolaska u Vranić jedne jedinice Avalskog korpusa, u tim kućama, na tavanima, po kačarama, štalama i drugde, posakrivali partizani, pa u toku noći iznenada napali vojnike majora Trifkovića, raskomoćene i porasturane na noćištima. Borili su se prsa u prsa, noževima, zubima, pištoljima, gušali se, mnogo je izginulo na obe strane, znatno više na napadnutoj...

... svi mi omladinci osuđivali smo zločin u Vraniću...

... ozloglašeni komandant četničke leteće brigade Zeka Drenjanin, omalen crnpurast čovek s provincijskog dna (kafedžija, a imao je u Obrenovcu i kupleraj)

Ovom interpretacijom on se distancira od masakra, navodeći „zaista su pobijene čitave porodice“. Po njegovom opisu Drenjanin je bio „ozloglašeni komandant četničke leteće brigade Zeka Drenjanin, omalen crnpurast čovek s provincijskog dna (kafedžija, a imao je u Obrenovcu i kupleraj)". Krstić međutim dovodi masakr u vezu sa nekim navodnim porazom jedinica Avalskog korpusa u borbi sa partizanima, pri čemu je masakr bio osvetnička nekontrolisana reakcija. U istorijskim izvorima i u izjavama svedoka međutim nema tragova o prisustvu partizana u blizini Vranića u tom periodu. Snage Avalskog korpusa doživele su poraz u borbi protiv partizana u susednom selu Baćevcu gotovo dva meseca ranije, 31. oktobra 1943. godine. Nakon toga od partizanskih jedinica formirana je Prva šumadijska brigada, koja je odmarširala u Sandžak, dok se ostatak Kosmajskog odreda povukao dublje u Šumadiju.

Za ovu knjigu Uglješa Krstić dobio je 1998. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ Udruženja književnika Srbije.

O događaju u Vraniću govore i neki onovremeni izvori. Jedan od članova ravnogorskog Centralnog Nacionalnog Komiteta, predratni funkcioner Demokratske stranke Branislav Ivković, bio je u leto 1944. u obilasku sreza. Nakon toga je u svom izveštaju CNK, opisao četnički teror:

Ovaj „Zeka“ se docnije našao u četnicima i major Trifković, kod tolikih isluženih podoficira, pa čak i rez. Oficira iz sreza, postavio je ovog kuplera „Zeku“ za komandanta bataljona, a u isto vreme i za komandanta letećeg udarnog odeljenja i klanje ljudi...

Major g. Trifković sa njegovim „Zekom“ i drugim sličnim saradnicima ubili su u srezu Posavskom masu ljudi, žena, staraca pa čak i male dece, koja ne mogu ni za šta biti krivi ni Bogu ni ljudima. ... Vrhunac zločinstva ovih ljudi predstavlja zločin koji su izvršili u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine u selu Vraniću.(Odluka doneta u Jasenku, u kući Dragoljuba Stančića zv. „Toče“ na sastanku Trifkovića, Đorđevića, Marinkovića i „Zeke"). Te noći su zašli od kuće do kuće i poubijali cele familije, počev od starca i starica pa do praunuka od nekoliko meseci u kolevci. Samo u ovom jednom selu ubili su oko 75 lica. Vranić je 70-80% bio uz Demokratsku stranku.

Izveštaj žandarma, koji su na licu mesta vršili uviđaj, podnet vlastima glasi: da su ove noći četnici D. M. poubijali ova lica, navodeći svakog poimence po godinama starosti, i to na taj način, što su starije ubili iz puške, a mlađe klali.

Poubijane familije u selu Vraniću i ubijeni Obrad Lazić u Boždarevcu opljačkani su tako da su njihovi srodnici jedva imali u čemu da ih sahrane.

Svakome onome ko ma šta prigovori odmah prete ubistvom...

Literatura

• Dimitrijević, Dragoslav (2009). Gde je moja mama - istorijat Avalskog korpusa JVuO. Beograd. 
• Radanović, Milan (2015). Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji (PDF). Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung. ISBN 978-86-88745-15-4. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 08. 2016. g. Pristupljeno 17. 02. 2017. 

Spoljašnje veze

• Dragoljub Pantić - NOĆ KAME
• Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio-zapis, deo prvi
• Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio-zapis, deo drugi
• Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio-zapis, deo treći
• Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio-zapis, deo četvrti
• Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio-zapis, deo peti
• Zapisnici sa saslušanja okrivljenih
• Zbog pokolja u Vraniću - nema vraćanja imovine („Večernje novosti”, 9. jun 2017)