Википедија

Mihailo Đurić (akademik)

српски филозоф, социолог, универзитетски професор и академик САНУ
(preusmereno sa Михаило Ђурић)
Za druge upotrebe, pogledajte Mihailo Đurić (višeznačna odrednica).

Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011) bio je srpski filozof, sociolog, univerzitetski profesor i akademik SANU.

Mihailo Đurić
Lični podaci
Datum rođenja(1925-08-22)22. avgust 1925.
Mesto rođenjaŠabac, Kraljevina SHS
Datum smrti25. novembar 2011.(2011-11-25) (86 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija
ObrazovanjeUniverzitet u Beogradu
Filozofski rad
InteresovanjaFilozofija,
Sociologija,
istorija filozofije
Uticaji odHesiod, Aristotel, Niče, Hegel, Kant, Hajdeger, Karl Marks

Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim „beogradskim stilom“. Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i takođe je predavao na nekoliko fakulteta, naučnih skupova i seminara u Srbiji i inostranstvu.

Biografija uredi

Mihailo Đurić je rođen od oca Stevana, sudije, i majke Milice rođ. Despotović, učiteljice. Njegov brat blizanac bio je fizičar i elektrotehničar Jovan Đurić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju učio je u raznim mestima službovanja svog oca. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka.

Progon i zatvor uredi

Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine zatvora jula 1972. (sledećeg januara umanjeno na 9 meseci)[2] zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom „Smišljene smutnje“[3]) i članka „Kamen razdora“ objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu.

  • „Smišljene smutnje“,[4] izlaganje na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu objavljeno u listu Student 10-71, potom u časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 3/1971, str. 230'233, koji je odmah sudski zabranjen.
  • „Kamen razdora“,[4] Umetnost 27-28 (1971), str. 186 - 187

U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da Srbi ovim razbijanjem imaju da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama. Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda, uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, prof. Đurić 1971. godine je govorio:

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju.[5]

U „Kamenu razdora“, zajedno sa mnogobrojnim javnim ličnostima, Đurić osuđuje rušenje Njegoševe grobne kapele na Lovćenu koje su tadašnje crnogorske vlasti preduzele. Mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta (među kojima i nemački filozof Ernst Bloh) su protestovale protiv sudskog procesa.

Posle 1974. godine uredi

Od 1974. do 1989. Đurić je bio naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. U isto vreme deluje kao gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a drži predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. 1989. godine biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet.

Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao kodirektorom. Od 1985. do smrti je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga.

Preminuo je 26. novembra 2011. u Beogradu.[6]

Dana 3. oktobra dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu,[7] a 28. novembra 2016. spomen-tablu u ulici Ivana Đaje na Vračaru.[8]

Dela uredi

Odabrani radovi na srpskom jeziku uredi

  • Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista, 1954.
  • Humanizam kao politički ideal : ogled o grčkoj kulturi, 1968.
  • Problemi sociološkog metoda, 1962.
  • Sociologija Maksa Vebera, 1964.
  • Iskustvo razlike: suočavanja s vremenom, 1994.
  • Stihija savremenosti, 1997.
  • Niče i metafizika, 1984.
  • Putevi ka Ničeu: prilozi filozofiji budućnosti, 1992.
  • Izazov nihilizma, 1986.
  • O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada, 1999.
  • Poreklo i budućnost Evrope, 2001.
  • Krhko ljudsko dobro: aktuelnost Aristotelove praktičke filozofije, 2002.

Odabrani knjige na nemačkom jeziku uredi

  • Mythos, Wissenschaft, Ideologie: ein Problemaufriss, Amsterdam 1979.
  • Nietzsche and die Metaphysik, Berlin 1985.
  • Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, Würzburg, 1986.
  • Nietzsches Begirff der Philosophie, Würzburg, 1990.
  • Die Serbische Philosophie heute, München, 1993.

Reference uredi

  1. ^ Srbin koji se ne slaže sa Ajnštajnom („Večernje novosti“, 25. januar 2015)
  2. ^ YUGOSLAVS REDUCE SCHOLAR'S SENTENCE. nytimes.com JAN. 18, 1973
  3. ^ „Mihailo Đurić - Smišljene smutnje” (PDF). Pristupljeno 04. 02. 2021. 
  4. ^ a b „Strogi zatvor za slobodnu misao: slučaj prof. Mihaila Đurića”. Ne sklanjaj glavu niti budi slugom - Sokolom budi što se nebu vije! (na jeziku: srpski). 2019-07-17. Pristupljeno 2021-07-24. 
  5. ^ Đurić, Mihailo (1971). „Smišljene smutnje”. Anali pravnog fakulteta u Beogradu. 3: 230—233. ISSN 0003-2565. 
  6. ^ Preminuo akademik Mihailo Đurić („Politika“, 28. novembar 2011), Pristupljeno 13. 4. 2013.
  7. ^ Otkrivene biste akademicima Radomiru Lukiću i Mihailu Đuriću („Politika”, 3. oktobar 2016)
  8. ^ Spomen-tabla Mihailu Đuriću („Politika”, 28. novembar 2016)

Literatura uredi

  • Dragovic-Soso, Jasna (2002). Saviours of the Nation: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism. McGill-Queen's Press - MQUP. str. 44. 
  • Haug, Hilde Katrine (2012). Creating a Socialist Yugoslavia: Tito, Communist Leadership and the National Question,. I.B.Tauris. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Ђурић_(академик)&oldid=27344519”