Отело (drama)

Otelo (engl. Тhe Tragedy of Othello, the Moor of Venice — „Tragedija Otela, venecijanskog Mavara”) je tragedija je koju je oko 1603. godine napisao Vilijam Šekspir, a po uzoru na delo Un Capitano Moro („Mavarski kapetan”), koju je napisao Đovani Batista Giraldi, učenik Bokačov, oko 1566. Radnja drame se odvija u maju 1570. godine u morskom pristaništu na Kipru, i vrti se oko četiri glavna lika: Otela, Mavarskog generala u službi Venecije, njegove voljene Dezdemone, vernog zamenika Kasija i Jaga, oficira kome je verovao, a on ga je izneverio. Zbog svojih različitih i aktuelnih tema rasizma, ljubavi, ljubomore, izdaje, osveta i pokajanja, Otelo se i dalje često izvodi u profesionalnim i amaterskim pozorištima i osnov je za brojne opere, filmove, i književne adaptacije.

Otelo
Naslovna strana Otela (1622. godina)
Nastanak
Orig. naslov	The Tragedy of Othello, the Moor of Venice
Autor	Vilijam Šekspir
Zemlja	Kraljevstvo Velika Britanija
Jezik	engleski jezik
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	drama
Lokalizacija	Kipar; 1570.
Izdavanje
Izdavač	Worshipful Company of Stationers and Newspaper Makers
Datum	1622.

Otelo i Dezdemona, delo slikara Aleksandr-Mari Kolin (Alexandre-Marie Colin)

Smatra se da je Šekspir znao u italijanskom originalu, i da bio mu je na raspolaganju bio na francuskom jeziku, ali nije preveden na engleski jezik. Otelo je možda najpoznatije književno istraživanje destruktivne moći ljubomore i sumnje. U isto vreme to je jedan od najranijih literarnih radova koji se bave pitanjima rase i rasizma. Otelo je, uprkos svojim manjkavostima, najistaknutiji tamnoputi protagonist iz vremena rane zapadne literature. Otelo se suočava sa stalnim rasizmom od strane drugih likova u ovoj drami, pogotovo nakon što je oženio Dezdemonu, otmenu belu ženu čiji otac ne odobrava ovaj brak.

Otelo je u ovoj drami predstavljen kao plemeniti čovek velikog ugleda kojeg poštuju i kojem se dive vojvoda i venecijanski senat, kao i oni koji mu služe poput Kasija, Montana, i Lodovika. Elizabetanska i jakobianska pozornica je obilovala tamnoputim likovima, ali nijedan nije dobio tako veliku ili herojsku ulogu kao Otelo.

Radnja

Ruski filmski i pozorišni glumac Konstantin Stanislavski kao Otelo 1896. godine.

Predstava počinje kada junak Otelo, tamnoputi general u službi Venecije, imenuje Kasija, a ne Jaga kao svoga glavnog poručnika. Ljubomoran zbog uspeha Otela i zavidan Kasiju, Jago kuje plan da uništi Otela, lažno implicirajući da su Otelova supruga Dezdemona i Kasio u ljubavnoj vezi. Uz pomoć nenamerne Emilije, njegove supruge i poslušnog Roderiga, kolege nezadovoljnika Jago izvršava svoj plan. Koristeći maramicu koja je pripadala Dezdemoni, a koju je pronašla Emilija nakon što je Otelo nehotice ispustio, Jago ubeđuje Otela da je Kasio dao maramicu Dezdemoni kao znak ljubavi. Jago takođe navodi Otela da prisluškuje razgovor između njega i Kasija koji je u stvari razgovor o kasijovoj ljubavnici Bjanki, ali koji navodi zabrinutog Otela da poveruje da je Kasio zaljubljen u Dezdemonu. Ovi tanki „dokazi” potvrđuju ono što je Otelo bio previše sklon da povjeruje da kao stariji crnac, on više nije privlačan svojoj mladoj ženi beloj Venecijanki. Opsednut ljubomorom Otelo ubija Dezdemonu. Nakon što je Emilija prekasno saznala da njegova supruga nije bila kriva, on traži da bude upamćen kao onaj koji „nije volio mudro, ali je volio sa previše žara” nakon čega izvršava samoubistvo.

Jezik i stil

Šekspir u Otelu kao i drugim predstavama piše u kombinaciji stiha (poezije) i proze (svakodnevnog govora). Čitanje Otela često izgleda kao čitanje dugotrajne pjesme, a to je zato što likovi kod ovog pisca često govore u stihu. Linije u njegovim stihovima nemaju šemu rimovanja, (tzv. „nerimovani pentametarski stihovi” ili „prazni stihovi”) gde je svaki drugi slog naglašen. Ova vrsta stiha se obično koristi za plemstvo, i druge važne likove, jer je to neka vrsta zvaničnog načina govora kojeg koriste ovi viši staleži. Likovi iz nižih društvenih staleža ne govore ovim posebnim poetskim ritmom, oni samo koriste svakodnevni jezik.

Dijalozi su jako važni u ovoj drami, a najbolji primer je dijalog između Jaga i Otela u III činu, III sceni. U ovoj ključnoj sceni Jago kroz insinuacije uspeva da ubedi Otela da se nešto događa između Kasija i Dezdemone ne optužujući ih direktno. U Otelu moć reči pomaže u razvoju glavne radnje. Bez stalnog dotoka reči, unutrašnjeg i spoljnog, najveći deo tragične radnje u ovoj drami se najverovatnije ne bi ni desio.

Bez „otrovnih” reči koje je Jago govorio Otelu, do radnje u ovoj predstavi možda nikada ne bi ni došlo, jer su njegov jezik i reči ti koji podstiču Otela u akciju. Slično tome, Otelovo razumevanje njegove stvarnosti je izmenjeno i prerađeno kao rezultat reči i uprkos zahtevima za „opipljivim dokazom”, njegovo verovanje u otrovne reči Jaga uzrokovale su njegov pad. Moć jezika u tragediji Otelo Vilijama Šekspira ima direktan uticaj na ishod ove predstave. Tragični završetak je jednostavno vrhunac „otrovnih” reči i odražavaju ogromnu moć jezika.

Vreme i kontekst

Najraniji pomen predstave nalazi se u izveštaju Revelsove kancelarije iz 1604. godine, u kome je zabeleženo da su na „Hallamas Day, being the first of Nouembar ... the Kings Maiesties plaiers“ izveli „Predstavu u Banketinghausu u Vajt Holu, zvanom Mur od Venecije. Delo se pripisuje „Šeksberdu”. Revelsov zapis je prvi put odštampao Piter Kaningam 1842. godine, i iako je nekad bila osporavana njegova autentičnost, sada se smatra istinitim (kao što je potvrdio A.E. Stamp 1930. godine). Na osnovu svog stila, predstava je obično datirana na 1603. ili 1604. godine, mada su argumenti su dati i za datume već 1601. ili 1602.

Predstavu je 6. oktobra 1621. godine, u registar Kancelarijske kompanije uneo Tomas Volkli, a prvi put je objavljena u kvarto formatu 1622. godine:

„Tragœdy of Othello, The Moore of Venice. As it hath beene diuerse times acted at the Globe, and at the Black-Friers, by his Maiesties Seruants. Written by William Shakespeare. London. Printed by N. O. [Nicholas Okes] for Thomas Walkley, and are to be sold at his shop, at the Eagle and Child, in Brittans Bursse, 1622."

Prva stranica Otela iz Prve folije, štampanog 1623.

Godinu dana kasnije, predstava je uvrštena među predstave u Šekspirovim sabranim dramama Prvog folija. Međutim, verzija u Foliju je znatno različita po dužini i po formulacijama, kako objašnjavaju urednici Foldžerovog izdanja: „Folijska predstava ima oko 160 redova koji se ne pojavljuju u Kvartu. Neki od njih se grupišu u prilično opširne pasuse. Folioju takođe nedostaju desetine rasutih redova ili polu-redova koji se mogu naći u Kvartu. Ove dve verzije se takođe međusobno razlikuju u zapisu brojnih reči. Naučnici nisu saglasni u pogledu obrazloženju za ove razlike, i konsenzus nije ostvaren. Kerigan sugeriše da je Folijska verzija Otela iz 1623. i niz drugih predstava možda bila očišćena u odnosu na Kvarto kako bi se uskladila sa Zakonom o obuzdavanju zloupotreba iz 1606, koji je učinio nelegalnim da se 'u bilo kojoj scenskoj predstavi, interludu, šou, mejgejmu ili svečanoj povorci, podrugljivo i profano izgovara, ili koristi sveto ime Boga, ili Isusa Hrista, ili svetog Duha, ili Svetog Trojstva'. Ovo nije nespojivo sa sugestijom da je Kvarto zasnovan je na ranoj verziji drame, dok Folio predstavlja revidiranu Šekspirovu verziju. Može biti i da je Kvarto skraćen u štampariji da bi se zadovoljio fiksni broj stranica. Većina modernih izdanja su zasnovana na dužoj Folijskoj verziji, ali često uključuju Kvarto segmente kada se čini da je Folijski tekst pogrešan. Kvarto je takođe objavljen 1630, 1655, 1681, 1695, 1699 i 1705.

Likovi

• Otelo, glavni lik i heroj u predstavi. Hrišćanski Maurin i general venecijanske vojske, Otelo je elokventna i fizički moćna figura koga poštuju svi oko njega. Uprkos njegovom visokom statusu on je ipak lagan plen nesigurnosti zbog njegovih godina, njegovog života kao vojnika, i njegove rase. On je „slobodne i otvorene prirode” koju njegov podređeni Jago koristi da okrene njegovu ljubav za svoju ženu Dezdemonu u moćnu i samouništavajuću ljubomoru.
• Dezdemona, kćerka mletačkog senatora Brabanzija. Dezdemona i Otelo se tajno udaju pre početka ove drami. Dok je na mnogo načina stereotipno čista i krotka, Dezdemona je takođe odlučna i prisebna. Ona je jednako sposobna da brani njen brak, podsmešljivo odgovarajući Jagou i odgovarajući dostojanstveno na Otelovu neshvatljivu ljubomoru.
• Jago, Otelov podređeni i negativac u predstavi. Dok je njegov tobožnji razlog za želju u ostvarenju propasti Otela zbog toga što ga ovaj nije unapredio u čin poručnika, Jagova motivacija nikada nije bila vrlo jasno izražena i izgleda da potiče iz opsesivnog, gotovo estetskog užitka u manipulaciji i uništavanju.
• Kasio je Otelov poručnik, istinski mu veran, mlad i neiskusan vojnik čiji je visoki položaj Jago toliko prezirao. Jago koristi Kasiovu mladost, dobar izgled i prijateljstvo sa Dezdemonom da zaigra na kartu nesigurnosti Otela oko Dezdemonine vernosti.
• Emilija je Jagova supruga i Dezdemonina pratilja. Cinična, obična žena, ona je duboko povezana sa svojom gospodaricom i nepoverljiva prema svom suprugu.
• Dužd predstavlja službenu vlast u Veneciji, a ima veliko poštovanje prema Otelu kao javnom i vojnom službeniku. Njegova glavna uloga u predstavi je pomirenje i Otela i Brabanzija u 3. sceni iz I čina, a zatim na njegov zahtev Otelo odlazi na Kipar.
• Brabankio je Dezdemonin otac i venecijanski senator. Kao prijatelj Otela, Brabanzio se oseća izdanim nakon što je Otelo oženio njegovu kćer u tajnosti.

(i drugi sporedni likovi)

Vidi još

• Hamlet
• Magbet

Литература

• William Shakespeare: Othello. Herausgegeben, übersetzt und kommentiert von Balz Engler. Englisch-deutsche Studienausgabe. Stauffenberg Verlag. Tübingen. 2004. ISBN 3-86057-549-X.
• William Shakespeare: Othello. The Arden Shakespeare. Third Series. Edite by E. A. J. Honigmann. 1997. ISBN 978-1-903436-45-5.
• William Shakespeare: Othello. New Cambridge Shakespeare. Edited by Norman Sanders. CUP 1984, updated. 2003. ISBN 978-0521535175.
• William Shakespeare: Othello. The Oxford Shakespeare. Oxford Worlds Classics. Edited by Michael Neill. 2006. ISBN 978-0-19-953587-3.
• Anthony Gerard Barthelemy: Critical Essays on Shakespeare’s Othello. Maxwell Macmillan, New York 1994
• Anthony Gerard Barthelemy: Black Face Maligned Race. The Representation of Blacks in English Drama from Shakespeare to Southerne. Louisiana State University Press, Baton Rouge sowie London 1987
• Christine Brückner: Wenn du geredet hättest, Desdemona. Ungehaltene Reden ungehaltener Frauen. Ullstein, München. 2000. ISBN 3-550-06780-1.
• Sonja Fielitz: Othello. Kamp, Bochum. 2004. ISBN 3-89709-383-9.
• G. K. Hunter: Dramatic Identities and Cultural Tradition. Studies in Shakespeare and his contemporaries. Liverpool University Press, Liverpool 1978
• Ralf König: Jago. Rowohlt, Reinbek. 1998. ISBN 3-499-22392-9.
• Stewart Martin: Othello. William Shakespeare. Guide. Letts Educational, London. 2004. ISBN 1-84315-322-X.
• Margaret Leal Mikesell (eds.): Othello. An annotated bibliography. Garland, New York. 1990. ISBN 0-8240-2749-3.
• Bate, Jonathan; Rasmussen, Eric (2009). Othello. Basingstoke, England: Macmillan. ISBN 978-0-230-57621-6. 
• Dickson, Andrew (2016). The Globe Guide to Shakespeare. Profile Books. ISBN 978-1-78125-634-3. 
• Jones, Eldred (1971). Othello's Countrymen. Charlottesville: University of Virginia Press. 

Spoljašnje veze

• Othello Navigator Архивирано на сајту Wayback Machine (15. мај 2016)—Includes the annotated text, a search engine, and scene summaries.
• Cinthio's Tale—A 19th-century English translation of Shakespeare's primary source.
• Othello—analysis, explanatory notes, and lectures.
• Othello Архивирано на сајту Wayback Machine (13. март 2016)— Read Online at LibriPass.com
• Othello—Scene-indexed and searchable version of the text.
• Otelo na sajtu IBDB (jezik: engleski) - lists numerous productions.}-
• Othello study guide, themes, quotes, multimedia, and teacher resources
• Othello Act and scene wise summary & quotes, analysis, characters, topic discussions.