Pariz
Pariz (franc. Paris, 
/pa.ʁi/ (pomoć·info), lat. Lutetia) je glavni i najveći grad Francuske. Nalazi se u centru Pariskog basena, nad rekom Senom (La Seine). Rekom je podeljen na dva dela: na severnu „Desnu obalu“ i na južnu, manju, „Levu obalu“. Grad predstavlja političko, ekonomsko, obrazovno i kulturno središte centralizovane francuske države, a i Evrope.
| Pariz franc. Paris | |
|---|---|
Kolažni prikaz gradskih znamenitosti Pariza | |
 Zastava
 Grb
| |
| Administrativni podaci | |
| Država |  Francuska |
| Region | Pariski region |
| Stanovništvo | |
| Stanovništvo | |
| — 2023. | 2.102.650 |
| — gustina | 19.949,24 st./km2 |
| Aglomeracija (2017.) | 13.024.518 |
| Geografske karakteristike | |
| Koordinate | 48° 51′ 02″ S; 2° 20′ 00″ I / 48.8505° S; 2.33333° I |
| Vremenska zona | UTC+1, leti UTC+2 |
| Aps. visina | 33 m |
| Površina | 105,40 km2 |
  Pariz Pariz na karti Francuske | |
| Ostali podaci | |
| Gradonačelnik | An Idalgo |
| Poštanski broj | 75001-75020, 75116 |
| Pozivni broj | 1 |
| INSEE kod | 75056 |
| Veb-sajt | |
| paris.fr | |
.jpg)
.jpg)
Pariz je jedan od najznačajnijih svetskih gradova. U njemu su sedišta međunarodnih organizacija UNESKO, OECD i neformalnog Pariskog kluba. Sa svetom je povezan preko 2 velika aerodroma i 6 glavnih železničkih stanica.
U Parizu se nalaze mnoge znamenitosti i turističke atrakcije. Sa istorijom dugom 2 milenijuma, ovaj grad je bio mesto značajnih istorijskih događaja i stecište umetnika. Zbog toga svake godine Pariz poseti do 30 miliona turista[1]. Po broju turista Pariz je najposećenija svetska turistička destinacija. Takođe je poznat po imenu „Grad svetlosti“.
Grad ima preko dva miliona stanovnika (2.102.650, procena iz 2023[2]), a anglomeracija preko 13 miliona (13.024.518[3], procena iz 2017). Ova neprekinuta urbana zona Pariza (bez satelitskih naselja) je najveća u Evropskoj uniji.
Administrativni status uredi
Pariz je zaseban departman u Francuskoj sa brojem 75 i sedište administrativnog regiona Il-d-Frans (Île-de-France). Sem Pariskog departmana u njegov sastav ulaze i: Eson (Essonne) broj 91, Senski visovi (Hauts-de-Seine) broj 92, Sena Sen Deni (Seine-Saint-Denis) broj 93, Sena i Marna (Seine-et-Marne) broj 77, Dolina Marne (Val-de-Marne) broj 94, Dolina Oaze (Val-d'Oise) broj 95 i Ivlen (Yvelines) broj 78.
Pariz je podeljen u dvadeset numerički organizovanih oblasti (arondismana). Arondismani su raspoređeni po spiralnoj šemi, sa prvim arondismanom u centru grada.
Geografija uredi
Pariz se prostire na 105,4 km². Grad ima dve velike gradske šume koje ga odvajaju od predgrađa: Bulonjsku i Vensensku. Reka Sena povezuje Pariz sa unutrašnjošću zemlje (Burgundija) i sa kanalom Lamanš. Blizina velike reke je bila razlog za osnivanje grada na ovom mestu i najvažniji faktor njegovog razvoja. Veći deo grada, koji se nalazi na desnoj obali, posvećen je institucijama trgovine i finansija, dok je leva obala sa Latinskom četvrti univerzitetski i stambeni centar. Ostrvo De la Site se nalazi u srcu grada. Tu je nastalo prvo naselje u doba antike. Godine 1584. kralj Anri III je povezao manja ostrva i dobio veću površinu za izgradnju. Vremenom je ostrvo od 8 hektara poraslo na 17. Most koji povezuje obale Sene preko ovog ostrva, „Novi most“ (Pont Neuf), je najstariji sačuvani most u Parizu.[4] Nekadašnje Ostrvo labudova (Île aux Cygnes) je 1773. spojeno sa Marsovim poljima. Najviše prirodno uzvišenje u gradu je brdo Monmartr sa 129 m visine. Do njegovog vrha vozi žičara. Tu se nalazi crkva Sakre ker („Sveto srce“).
Klima uredi
Grad se nalazi u umerenoj klimatskoj zoni. Srednja godišnja temperatura iznosi 10,8 °C, dok je prosečna godišnja količina padavina 647 milimetara. Najtopliji je mesec jul sa prosekom od 18,4 °C, a najhladniji januar sa 3,5 stepena. Najviše padavina ima u maju, a najmanje u februaru.
| Klima Pariza (1961—1990) | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Pokazatelj \ Mesec | Jan. | Feb. | Mar. | Apr. | Maj | Jun | Jul | Avg. | Sep. | Okt. | Nov. | Dec. | God. |
| Apsolutni maksimum, °C (°F) | 15,3 (59,5) |
20,3 (68,5) |
24,7 (76,5) |
27,8 (82) |
30,2 (86,4) |
34,4 (93,9) |
35,4 (95,7) |
39,3 (102,7) |
32,7 (90,9) |
28,0 (82,4) |
20,3 (68,5) |
17,1 (62,8) |
39,3 (102,7) |
| Srednji maksimum, °C (°F) | 6,3 (43,3) |
7,9 (46,2) |
11,0 (51,8) |
14,5 (58,1) |
18,1 (64,6) |
21,6 (70,9) |
23,9 (75) |
23,6 (74,5) |
20,8 (69,4) |
16,0 (60,8) |
10,1 (50,2) |
7,0 (44,6) |
15,1 (59,2) |
| Prosek, °C (°F) | 4,2 (39,6) |
5,3 (41,5) |
7,8 (46) |
10,6 (51,1) |
14,3 (57,7) |
17,4 (63,3) |
19,6 (67,3) |
19,2 (66,6) |
16,7 (62,1) |
12,7 (54,9) |
7,7 (45,9) |
5,0 (41) |
11,7 (53,1) |
| Srednji minimum, °C (°F) | 2,0 (35,6) |
2,6 (36,7) |
4,5 (40,1) |
6,7 (44,1) |
10,1 (50,2) |
13,2 (55,8) |
15,2 (59,4) |
14,8 (58,6) |
12,6 (54,7) |
9,4 (48,9) |
5,2 (41,4) |
2,9 (37,2) |
8,3 (46,9) |
| Apsolutni minimum, °C (°F) | −13,9 (7) |
−9,8 (14,4) |
−8,6 (16,5) |
−1,8 (28,8) |
2,0 (35,6) |
4,2 (39,6) |
9,5 (49,1) |
8,2 (46,8) |
5,8 (42,4) |
0,4 (32,7) |
−4,2 (24,4) |
−25,6 (−14,1) |
−25,6 (−14,1) |
| Količina padavina, mm (in) | 55 (21,7) |
45 (17,7) |
52 (20,5) |
50 (19,7) |
62 (24,4) |
53 (20,9) |
58 (22,8) |
46 (18,1) |
53 (20,9) |
55 (21,7) |
57 (22,4) |
55 (21,7) |
642 (252,8) |
| Izvor: Relevés Paris-Montsouris 1961-1990 | |||||||||||||
Istorija uredi
Nastanak uredi
Najraniji arheološki znakovi stalnog ljudskog naseljavanja pariskog područja datiraju oko 4200. p. n. e.[5] Pretpostavlja se da je Pariz kasnije ime dobio po keltskom plemenu Parizi, koji su naselili područje kraj reke Sene sredinom 3. veka pre naše ere oko keltske tvrđave pod imenom Lutecija. Tvrđava se nalazila na ostrvu De la site. Ime Lutecija se po prvi put pominje godine 53. p. n. e. u šestoj knjizi Julija Cezara iz ciklusa De bello Gallico.
Kada su se Rimljani približili ovom naselju 52. p. n. e., Parizi su spalili Luteciju i sve mostove. Rimljani su osvojili pariski bazen 52. p. n. e. i na levoj obali Sene sagradili novi grad na brdu koje će kasnije biti poznato kao brdo Svete Ženevjeve.[5] Galsko-rimski grad izvorno je nazivan „Lutecija“, ali naziv je kasnije galiciran u Lutece. U rimskoj Galiji ovaj grad se zvao Civitas Parisiorum, ili Parizija, i nije imao veći značaj. Tokom sledećih stoleća znatno se proširio, prerastavši u napredan grad s forumom, palatama, kupatilima, hramovima, teatrima i amfiteatrom.[6] Pad Rimskog carstva i germanske invazije u petom stoleću, označili su za Pariz početak perioda opadanja. Do 400., Lutece, tada uveliko napušten od svojih stanovnika, bio je skoro samo garnizon utaboren u užurbano utvrđenom središnjem ostrvu.[5] Sveci zaštitnici grada su Sveti Žermen (Saint Germain) i Sveta Ženevjeva (Sainte Geneviève), za koje se veruje da su ubedili hunskog ratnika Atilu da poštedi grad u 5. veku. Pri kraju rimske okupacije grad je ponovo nazvan imenom „Pariz“.
Srednji vek uredi
Dolazak Merovinga u 5. veku je označio kraj rimske vladavine. Godine 508, Pariz je postao prestonica merovinške države pod kraljem Hlodovehom I. Tokom vladavine Karolinga grad su više puta napadali Normani. Vladari dinastije Kapet su Pariz proglasili prestonicom Francuske. Kralj Filip II Avgust (1165–1223) je utvrdio grad i sagradio palatu Luvr. U to vreme se na desnoj obali razvilo zanatstvo. Prva natkrivena pijaca je otvorena 1181. Početkom 14. veka iz više manjih škola se razvio Univerzitet Sorbona. Kralj Šarl V je na levoj obali Sene podigao zidine za odbranu grada od Engleza. Godine 1370. podigao je zid i na desnoj obali. Tokom Stogodišnjeg rata, Parizom su od 1420. do 1436. vladali Englezi.
Pariz je bio katolička tvrđava za vreme verskih ratova u Francuskoj u drugoj polovini 16. veka. U Bartolomejskoj noći 24. avgusta 1572. hiljade francuskih protestanata (hugenota) su pobijeni u Parizu. Za vreme vladavine Luja XIV uvedeno je ulično osvetljenje, modernizovano snabdevanje vodom i izgrađene bolnice. On je naredio rušenje gradskih zidina i izgradnju velikih gradskih bulevara. Kraljeva rezidencija se preselila u Versaj. Ipak, Pariz je ostao, bez premca, politički, privredni i demografski centar Francuske.
Godine 1789, u Parizu je izbila Francuska revolucija koja je utrla put zbacivanju monarhije i osnivanju francuske Republike. Nova gradska utvrđenja su podignuta 1844. na mestu današnjeg Periferijskog bulevara. Sa dužinom od 39 km, sa 94 bastiona i 16 tvrđava, ovo je predstavljalo najveće utvrđenje na svetu.
U drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka u Parizu je održano šest Svetskih izložbi (1855, 1867, 1878, 1889, 1900. i 1937). Ove izložbe su podvukle globalni kulturni i politički značaj Pariza. Nemačke trupe su osvojile Pariz 1871. Usledila je narodna pobuna poznata kao Pariska komuna. Period od 1871. do 1914. se označava kao „Bel epoh“ (lepa epoha, belle époque). Grad je u drugoj polovini 19. veka doživeo velike arhitektonske promene po planovima barona Osmana. Celi blokovi krivudavih i uskih srednjovekovnih ulica su srušeni da bi se izgrdile široke avenije, bulevari i neoklasicističke fasade koje su slika Pariza danas. U to doba su izgrađene železnička stanica Lion, zgrada Opere, most Aleksandra III, i prepoznatljive stanice metroa u stilu ove epohe.
Letnje Olimpijske igre su održane u Parizu 1900. i 1924.
Pariz je bio pod nemačkom okupacijom u Drugom svetskom ratu od 1940. do 25. avgusta 1944.
U maju 1968. Pariz je bio centar studentskih demonstracija, masovnih štrajkova i nereda. Godine 2005. neredi su izbili u siromašnim imigrantskim predgrađima i proširili se na druge gradove Francuske.
Stanovništvo uredi
| 1962. | 1968. | 1975. | 1982. | 1990. | 1999. | 2006. | 2011. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 2.790.091 | 2.590.771 | 2.299.830 | 2.176.243 | 2.152.423 | 2.125.246 | 2.181.371 | 2.249.975 |
U starom i srednjem veku, a i kasnije, stanovništvo Pariza je prolazilo kroz brojne ratove, epidemije i periode gladi, tako da je njihova brojnost stagnirala. Tako je recimo, 1832. u epidemiji kolere stradalo 20.000 ljudi. Tek je period Industrijske revolucije u 19. veku označio početak snažnog demografskog razvoja.
Od 1846. do 1876. broj stanovnika se od jednog miliona udvostručio. Godine 1921. u Parizu je živelo 2,9 miliona ljudi. Do danas je broj stanovnika u užem, centralnom Parizu opao, ali se njihov broj u Pariskom regionu popeo na više od 9 miliona. Po gustini stanovništva u užem centru, Pariz je prvi među milionskim gradovima sveta. Po zakonu, francuski popisi stanovništva ne smeju da prikupljaju podatke o etničkoj ili religijskoj pripadnosti stanovništva. Međutim, po podacima popisa iz 1999. vidi se da je 19,4% stanovništva rođeno van evropske Francuske. Po tome je Pariz veoma multikulturalan grad. Najviše novih imigranata pristiže iz Kine i Afrike. Istorijski, u Pariz su se doseljavali Italijani, Jevreji iz centralne Evrope, Rusi posle Oktobarske revolucije, Jermeni, ljudi iz francuskih kolonija, španski, portugalski i severnoafrički ekonomski emigranti od 1950-ih od 70-ih.
Religije uredi
Od 80% stanovnika koji se identifikuju kao vernici, 75% pripadaju katoličkoj crkvi. Grad ima 94 katoličke opštine, oko 15 grčkih i ruskih pravoslavnih, kao i jednu srpsku (parohija Svetog Save u Parizu), koja se nalazi na severoistoku Pariza, u 18. arondismanu. U Parizu postoji sedam sinagoga za oko 220.000 Jevreja, i dve džamije za 50.000 muslimana. Neki podaci govore da su 15% stanovništva Pariza muslimani. Samo 12% hrišćana i 15% Jevreja su aktivni vernici.
Znamenitosti i kultura Pariza uredi
Francuska prestonica ima na stotine vrednih istorijskih građevina, crkava, ulica, trgova i parkova, oko 160 muzeja, 200 umetničkih galerija, oko 100 pozorišta, preko 650 bioskopa i više od 10.000 restorana. Stalno postoji bogata ponuda kulturnih događaja, poput koncerata, izložbi, festivala i modnih izložbi. Dvorci Fontenblo i Versaj (oba u predgrađima) i obale Sene su na UNESKO-voj listi svetske baštine. UNESKO ima svoje sedište u Parizu.
Gradska katedrala Notr Dam izgrađena je u gotskom stilu između 1163. i 1235. Druga znamenita crkva je bazilika Sakr ker na brdu Monmartru iz 1914.
Najznačajniji muzeji u Parizu su: Muzej Luvr, Muzej Orse (posvećen umetnosti 19. veka, naročito umetnosti Impresionizma), Centar Žorž Pompidu (Nacionalni muzej savremene umetnosti), Muzej čoveka (etnologija i antropologija), Pikasov muzej, Rodenov muzej, Pariske katakombe itd.
Mazarenova biblioteka iz 1643. je najstarija javna biblioteka u Francuskoj. Nacionalna biblioteka Francuske se nalazi na dve lokacije. Zgrada „Rišelje“ je u drugom arondismanu, a krilo „Fransoa Miteran“ u 13. Broj knjiga u ovoj biblioteci se procenjuje na 30 miliona. U Parizu postoji 55 javnih biblioteka.
Zbog istorijske politike centralizacije u Francuskoj, sva najbolja pozorišta, opera i balet Francuske su skoncentrisani u Parizu. Najpoznatija pozorišta su Komedi fransez (Comédie-Française, osnovano krajem 17. veka) i Pozorište na Jelisejskim poljima (Théâtre des Champs-Élysées, osnovano početkom 20. veka). Nacionalna opera Pariza nastupa na dve lokacije. Jedna je stara zgrada opere (Opera Garnije, po arhitekti Šarlu Garnijeu), otvorena 1875, koja je sa 11.237 m² najveći svetski teatar. U njoj nastupa i baletska trupa Pariske opere. Druga lokacija je Opera Bastilja, otvorena 1989. Zabavni i revijalni program je reprezentovan u teatrima poput Mulen ruža i Lida.
Poznate građevine, avenije, parkovi i četvrti Pariza su još:
- Monmartr — stecište umetnika i boema.
- Avenija Jelisejska polja — najpoznatija pariska avenija.
- Monparnas — istorijska četvrt umetnika. Danas je tu visoki i kontroverzni oblakoder.
- Trijumfalna kapija — slavoluk posvećen francuskim ratnicima.
- Panteon — bivša crkva, od 19. veka mauzolej zaslužnih francuskih velikana.
- Palata invalida — niz reprezentativnih građevina iz 17. veka namenjenih smeštaju ratnih veterana. Danas je to muzej i grobnica više istorijskih ličnosti, uključujući Napoleona.
- Gran pale — velika izložbena hala iz 1900.
- Ajfelova kula — spomenik arhitekture industrijskog doba iz 1889.
- Trg Konkord — mesto gde se za vreme Francuske revolucije nalazila giljotina. Danas je u središtu trga egipatski obelisk iz Luksora.
- Park Tiljerije — istorijski park pored palate Luvr
- Latinska četvrt — stecište univerzitetske omladine, profesora i intelektualaca.
- Groblje Per Lašez — na njemu su sahranjene mnoge značajne ličnosti (Balzak, Šopen, Oskar Vajld, Edit Pijaf, Marija Kalas, Džim Morison...).
- Defans — moderna četvrt savremene arhitekture sa finansijskim institucijama.
Obrazovanje uredi
Periska regija ima 17 javnih univerziteta sa 359.749 studenata (podatak iz 2005). To je najveća koncentracija studenata u Evropi. Velike škole i privatni univerziteti obrazuju još 240.778 studenata.
Univerzitet u Parizu (Sorbona) osnovao je Rober de Sorbon 1257. kao zajednicu škola koje su postojale na levoj obali Sene u Latinskoj četvrti. Ove škole su već imale evropsku reputaciju, a predavanja su bila na latinskom jeziku.
Tokom 19. veka, na Sorboni se učilo: pravo, nauka, medicina, farmaceutika, književnost i teologija.
Posle Studentskih nereda 1968. jedinstveni univerzitet je podeljen u 13 delova (Pariz I do Pariz XIII). Godine 1991. osnovana su još 4 univerziteta u predgrađima (ukupno 17).
Privreda uredi
Pariz je najznačajniji privredni centar Francuske. Pariski region ostvaruje više od četvrtine nacionalnog proizvoda zemlje. BDP je 2005. iznosio 478,7 milijarde evra. Grad je poznat po proizvodnji luksuzne robe, visoke mode i nakita. Ostale značajne industrijske grane su hemijska, mašinska i industrija električnih aparata.
Skoro sve značajne francuske banke i finansijske institucije imaju svoje sedište u Parizu. Grad je jedan od najznačajnijih finansijskih i trgovačkih centara Evrope. Ovom položaju Pariza doprinosi jedna od najjačih agroindustrija u Evropi. U francuskoj ekonomskoj politici uloga države je tradicionalno jaka. Ključni sektori, posebno sektor energije, su pod državnim monopolom.
U turizmu i pratećim aktivnostima zaposleno je 6,2% radno aktivnog stanovništva Pariza. Godine 2006. grad je posetilo 27 miliona turista, od toga 17 miliona stranaca.
Pariz spada u regije Evrope sa najvišim standardom života. Nezaposlenost je osnovni problem od početka 1990-ih. Od tada je Pariz izgubio oko 250.000 radnih mesta.
Saobraćaj uredi
Kao međunarodni poslovni, trgovinski i turistički centar, Pariz ima razvijenu transportnu mrežu auto-puteva, brzih pruga i dva velika aerodroma.
Gradski prevoz uključuje 654 autobuske linije, metro, 3 linije tramvaja, prigradsku železnicu i privatnike koji opslužuju 1.070 sporednih autobuskih linija.
Pariski metro ima 380 stanica i 16 linija (14 glavnih i dve sporedne). Dužina šina je 221.6 km. Pošto je rastojanje među stanicama malo, od 1960-ih uveden je sistem 5 ekspresnih linija ka udaljenim predgrađima pod imenom RER. Pariz ima i 4 linije lake železnice.
Pariz je glavni centar nacionalnog sistema železnica. U gradu postoji 6 železničkih stanica: Sever (Gare du Nord), Monparnas (Gare Montparnasse), Istok (Gare de l'Est), Lion (Gare de Lyon), Austerlic (Gare d'Austerlitz) i Sen Lazar (Gare Saint-Lazare). Postoje tri tipa železničkih linija: linije velike brzine (TGV), linije normalnih brzina i prigradska železnica.
Od jula 2007. grad Pariz nudi građanima i turistima sistem iznajmljivanja bicikala za gradsku vožnju (Velib). Za ovu namenu određeno je 750 stanica sa oko 10.000 bicikala.
Dva velika pariska aerodroma su Orli (južno od grada) i Šarl de Gol kod mesta Roasi. Postoji i mnogo manji aerodrom u Boveu, oko 70 km severno od grada. Četvrti aerodrom, Le Burže, služi samo za poslovne avione i sajmove avijacije.
Grad ima 3 glavna auto-puta i oko 2000 km magistralnih puteva.
Kultura uredi
Mediji uredi
Glavne medijske kuće Francuske su koncentrisane u Parizu. To su: izdavačka kuća „Le Figaro“, medijske kompanije „Vivendi Universal“, „Groupe Lagardère“ i „Groupe TF1“. Najvažniji dnevni listovi su Le Figaro („Le Figaro“), Le Mond („Le Monde“) i Liberasion („Libération“).
Sport uredi
Glavni sportski klubovi u Parizu su fudbalski klub Pari Sen Žermen, košarkaški Rasing i ragbi klub Stad Franse Pari.
Stad de Frans je najveći gradski stadion. Izgrađen je za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1998. i ima 80.000 sedišta. Koristi se za fudbalske i ragbi utakmice, kao i za atletiku.
U Parizu su dva puta održane Letnje olimpijske igre (1900. i 1924) i dva Svetska prvenstva u fudbalu (1938. i 1998).
Svake sezone biciklistička trka Tur de Frans ima drugačiju maršrutu, ali se završna etapa uvek vozi u Parizu. Od 1975. cilj je na aveniji Jelisejska polja.
Otvoreno prvenstvo Francuske u tenisu se svake godine igra na crvenoj glini stadiona Rolan Garos u okolini Pariza. To je jedan od 4 prestižna „Grend slem“ turnira.
Partnerski gradovi uredi
Od 1956. jedini partnerski grad Pariza je Rim. Od tog datuma stvoren je i slogan „Samo je Pariz dostojan Rima; samo je Rim dostojan Pariza” (franc. Seule Paris est digne de Rome ; seule Rome est digne de Paris ital. Solo Parigi è degna di Roma; solo Roma è degna di Parigi).[7]
Zanimljivosti uredi
Pariz ima mnogo fascinantnih priča iz Drugog svetskog rata uredi
Davne 1940. godine Francusku su okupirale nacističke snage, ali Parižani su na razne načine okupatorima pružali otpor. Tako je, na primer, 1941. Hitler došao u posetu svojim trupama i po planu je trebalo da se tokom svog boravka popne i na Ajfelov toranj, kako bi uživao u pogledu na pokorenu francusku prestonicu. Pripadnici Otpora su tada isekli kablove na liftu, i Hitler je, besan, ipak odlučio da se ne penje uz 1.500 stepenika tornja. Malo je poznata i činjenica da je tokom rata Velika pariska džamija imala značajnu ulogu u spasavanju života gradskih Jevreja. Ovde im je bilo obezbeđeno utočište, a dobijali su i nove papire sa muslimanskim identitetom. Inače, Velika džamija je podignuta 1926. godine u Latinskom kvartu i vredna je posete, a u njenom kafeu se možete okrepiti odličnim tradicionalnim čajem od nane.[8]
Pariz nije najveći grad u kome se govori francuski uredi
Pariz ima samo 2,8 miliona stanovnika i nije grad sa najviše govornika francuskog jezika. Iako će mnogi pomisliti da ta titula pripada kanadskom gradu Montrealu, grad u kome živi najviše govornika francuskog jezika se nalazi u Africi. U Kinšasi, u Demokratskoj Republici Kongo, živi preko 10 miliona ljudi koji govore francuski jezik.[9]
Pariz ima svoj Kip Slobode uredi
Njujorški Kip slobode je simbol ovog grada, a poznato je da se radi o poklonu Francuske Sjedinjenim Američkim Državama. Mnogi znaju da replika Kipa Slobode postoji i u Parizu. Interesantno je da su ove dve statue okrenute jedna prema drugoj, i da simbolišu francusko-američko prijateljstvo. Ipak, najzanimljivija činjenica je da Pariz zapravo ima tri Kipa Slobode. Prvi se nalazi na ostrvu Île aux Cygnes, drugi se nalazi na ulazu Muzeja Orsej, a treći je na trgu ispred Muzeja umetnosti i zanata.[10]
Tajno društvo restauratora uredi
U Parizu postoji grupa koja sebe naziva “Les UX”, što je skraćeno od “Urban eXperiment“. Les UX provaljuje na mesta od istorijskog i kulturnog značaja i – popravlja i restaurira ih. Cilj ove tajne organizacije je da ulepša i unapredi Pariz. Tako su, na primer, restaurirali sat na Panteonu, ali su izgradili i bar-restoran ispod Trokadera. Zaslužni su i za osnivanje jednog bioskopa, a redovno organizuju i kulturna dešavanja.[11]
Obezglavljena glava sveca u Parizu uredi
Širom grada susretaćete se sa fenomenom obezglavljenog sveca, koji svoju glavu druži u rukama. Radi se o svetom Dioniziju (odnosno Denisu), svecu zaštitniku grada, kome su Rimljani odrubili glavu jer nije želeo da se odrekne hrišćanstva. Prema legendi, nakon pogubljenja, on je ustao i odšetao, noseći sopstvenu glavu u rukama – a tako je predstavljen na većini prikaza u gradu.
Jedan poseban gargojl vas posmatra sa Notr Dama uredi
Ova srednjovekovna katedrala predstavlja jedan od najlepših primera francuske gotike. Nažalost, krajem 18. veka, u radikalnoj fazi Francuske revolucije, oskrnavljena je, opljačkana i u velikoj meri oštećena. Spasao ju je Viktor Igo, čiji roman Zvonar Bogorodičine crkve joj je vratio popularnost. Crkva je počela da privlači hiljade turista, Pariz je uložio novac u njenu obnovu, a između ostalog, Francuska je tada počela da sistemski restaurira predrenesansne građevine. Za obnovu Notr Dama bio je zadužen Eugène-Emmanuel Viollet-le-Duc. Arhitekta je sebi dozvolio tu slobodu da jedan od gargojla koji krase crkvu dobije lice ljutite žene sa šeširom, za koju se popularno veruje da je pripadalo njegovoj tašti.<ref name=":1">
Pariz ima svoje selo uredi
La Campagne à Paris je jedna od najbolje čuvanih tajni Pariza. Ovo mini-selo u 20. arondismanu predstavlja malu oazu mira, koja je od Périphérique-a ili Porte de Bagnolet Metro-a udaljena samo nekoliko minuta. Dok se šetate idiličnim ulicama i divite se pastelnim fasadama i cvetnim dvorištima, trebalo bi da znate da cene ovih kućica, koje su nekada pripadale radničkoj klasi, sada kreću od milion eura, pa naviše. Ali gledanje je besplatno.
Galerija uredi
-
Pogled na reku sa vrha Ajfelovog tornja -
Pogled na grad sa vrha Ajfelovog tornja -
Gradska većnica -
Trijumfalna kapija -
Jovanka Orleanka -
Četvrt Mare, ostatak srednjovekovnog Pariza -
Mona Liza — portret iz muzeja Luvr -
Muzej Orse (bivša žel. stanica) -
Katedrala Notr Dam -
Skulptura na „Velikoj palati“ (Gran pale) -
Zgrada opere Garnije -
-
Bazilika Sakre ker -
Trg Konkord sa obeliskom iz Luksora -
Avenija Jelisejska polja sa Trijumfalnom kapijom u pozadini -
-
-
Savremena četvrt Defans sa Ajfelovog tornja -
Bulevar Osman -
Reka Sena
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Institut National de la Statistique et des Études Économiques. „Le tourisme se porte mieux en 2004” (PDF). Pristupljeno 16. 1. 2007.
- ^ „Estimation de la population au 1ᵉʳ janvier 2023 | Insee”. www.insee.fr. Pristupljeno 2023-06-28.
- ^ „Comparateur de territoires − Aire d'attraction des villes 2020 de Paris (001) | Insee”. www.insee.fr. Pristupljeno 2023-06-28.
- ^ Chadych, Danielle (2007). Atlas de Paris évolution d'un paysage urbain. Parigramme. ISBN 978-2-84096-485-8.
- ^ a b v „Paris, Roman City - Chronology”. Mairie de Paris.
- ^ „Paris, Roman City - The City”. Mairie de Paris.
- ^ Nivet, Philippe (1994). Le Conseil municipal de Paris de 1944 à 1977 (na jeziku: francuski). Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-244-6.
- ^ Group, Mini STUDIO Publishing; Group, Mini STUDIO Publishing. „10 činjenica o Parizu koje će vas iznenaditi”. Ženski magazin (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-01-12.
- ^ „10 stvari koje niste znali o Parizu”. Nomago Travel (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2021-01-12.
- ^ „Zanimljive činjenice o Parizu”. Opusteno.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-01-12.[mrtva veza]
- ^ „Zanimljivosti - Paris”. sites.google.com. Arhivirano iz originala 13. 10. 2020. g. Pristupljeno 2021-01-12.
Literatura uredi
- Andia, Béatrice de; Brialy, Jean-Claude (2001). Larousse Paris. Larousse. ISBN 978-2-03-585012-6.
- Arbois de Jubainville, Henry; Dottin, George (1889). Les premiers habitants de l'Europe. E. Thorin.
- Ayers, Andrew (2004). The Architecture of Paris. Axel Mendes. ISBN 978-3-930698-96-7.
- Bayrou, François (1994). Henri IV: le roi libre. le Grand livre du mois. ISBN 978-2-7028-3282-0.
- Beevor, Antony; Cooper, Artemis (2007). Paris After the Liberation: 1944–1949: 1944–1949. Penguin Books Limited. ISBN 978-0-14-191288-2.
- Bell, Daniel A.; de-Shalit, Avner (2011). The Spirit of Cities: Why the Identity of a City Matters in a Global Age. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3972-8.
- Berg, Leo van den; Braun, Erik (2012). National Policy Responses to Urban Challenges in Europe. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-1-4094-8725-8.
- Bernard, Léon (1970). The emerging city: Paris in the age of Louis XIV. Duke University Press. ISBN 9780822302148.
- Bezbakh, Pierre (2004). Petit Larousse de l'histoire de France. Larousse. ISBN 978-2-03-505369-5.
- Blackmore, Ruth; McConnachie, James (2003). Rough Guide to Paris (9th izd.). Rough Guides. ISBN 978-1-84353-078-7.
- Blackmore, Ruth; McConnachie, James (2004). Rough Guide Paris Directions. Rough Guides. ISBN 978-1-84353-317-7.
- Blanchard, Pascal; Deroo, Eric; El Yazami, Driss; Fournié, Pierre; Manceron, Gilles (2003). Le Paris Arabe. La Découverte. ISBN 978-2-7071-3904-7.
- Blum, Carol (2002). Strength in Numbers: Population, Reproduction, and Power in Eighteenth-Century France. JHU Press. ISBN 978-0-8018-6810-8.
- Boogert, Kate van der (2012). Frommer's Paris 2013. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-33143-9.
- Borrus, Kathy (2012). Five Hundred Buildings of Paris. Black Dog & Leventhal Publishers. ISBN 978-1-60376-267-0.
- Braimoh, Ademola K.; Vlek, Paul L. G., ur. (2008). Land Use and Soil Resources. Springer Science & Business Media. str. 212—. ISBN 978-1-4020-6778-5.
- Broadwell, Valerie (2007). City of Light, City of Dark: Exploring Paris Below. Valerie Broadwell. ISBN 978-1-4257-9022-6.
- Burchell, S. C. (1971). Imperial Masquerade: The Paris of Napoleon III. Atheneum.
- Byrne, Jim (1987). Conflict and Change: Europe 1870–1966. Educational Company.
- Byrne, Joseph P. (2012). Encyclopedia of the Black Death. ABC-CLIO. ISBN 978-1-59884-254-8.
- Castells, Manuel (1983). The City and the Grassroots: A Cross-Cultural Theory of Urban Social Movements. University of California Press. ISBN 978-0-520-05617-6.
- Castells, Manuel (1983). The City and the Grassroots: A Cross-Cultural Theory of Urban Social Movements. University of California Press. ISBN 978-0-520-05617-6.
- Chisholm, Hugh (1911). The Encyclopædia Britannica: A Dictionary of Arts, Sciences, Literature and General Information. The Encyclopædia Britannica Company.
- Clark, Linda L. (2008). Women and Achievement in Nineteenth-Century Europe. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65098-4.
- Combeau, Yvan (2003). Histoire de Paris (na jeziku: French). Presses universitaires de France. ISBN 978-2-13-053865-3.
- Compayré, Gabriel (2004). Abelard And the Origin And Early History of Universities. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-4646-4.
- Cunliffe, Barry (2004). Iron Age communities in Britain : an account of England, Scotland and Wales from the seventh century BC until the Roman conquest (4th izd.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-34779-2.
- Daniel Jay Grimminger Ph.D. (2010). Paris. Arcadia Publishing. ISBN 978-1-4396-4101-9.
- Damschroeder, David; Williams, David Russell (1990). Music Theory from Zarlino to Schenker: A Bibliography and Guide. Pendragon Press. ISBN 978-0-918728-99-9.
- De Moncan, Patrice (2007). Les jardins du Baron Haussmann. Paris: Les Éditions du Mécène. ISBN 978-2-907970-914.
- De Moncan, Patrice (2012). Le Paris d'Haussmann. Paris: Les Editions du Mecene. ISBN 978-2-9079-70983.
- Dominé, André (2014). Culinaria France. Cologne: Könemann Verlagsgesellschaft mbh. ISBN 978-3-8331-1129-7.
- Dosch, Dee Davidson (2010). A Summer in '69. Strategic Book Publishing. ISBN 978-1-60976-878-2. Pristupljeno 12. 10. 2016.
- Dottin, George (1920). La Langue Gauloise : Grammaire, Textes et Glossaire (na jeziku: French). Paris: C. Klincksieck. ISBN 978-2-05-100208-0.
- Dregni, Michael (2004). Django : The Life and Music of a Gypsy Legend: The Life and Music of a Gypsy Legend. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-803743-9.
- Dregni, Michael (2008). Gypsy Jazz : In Search of Django Reinhardt and the Soul of Gypsy Swing: In Search of Django Reinhardt and the Soul of Gypsy Swing. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-804262-4.
- Du Camp, Maxim (1875). Paris: ses organes, ses fonctions et sa vie jusqu'en 1870. G. Rondeau. ISBN 9782910305024.
- Dutton, Paul Edward (1994). The Politics of Dreaming in the Carolingian Empire. U of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1653-2.
- Singleton, Esther (1912). Paris as Seen and Described by Famous Writers ... Dodd, Mead & Company.
- Evans, Graeme (2002). Cultural Planning: An Urban Renaissance?. Routledge. ISBN 978-0-203-45974-4.
- Fallon, Steve; Williams, Nicola (2008). Paris (7 izd.). Lonely Planet. ISBN 978-1-74059-850-7.
- Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Lafont. ISBN 978-0-7859-9300-1.
- Forsyth, David (1867). Marie Antoinette in the Conciergerie, a lecture.
- Franck, Dan (2003). Bohemian Paris: Picasso, Modigliani, Matisse, and the Birth of Modern Art. Grove/Atlantic, Incorporated. ISBN 978-0-8021-3997-9.
- Fraser, Benjamin; Spalding, Steven D. (2011). Trains, Culture, and Mobility: Riding the Rails. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-6749-6.
- Frommer's (2012). AARP Paris 2012. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-26621-2.
- Garrioch, David (2002). The making of revolutionary Paris [electronic resource]. University of California Press. ISBN 978-0-520-24327-9.
- Goebel, Michael (2015). Anti-Imperial Metropolis: Interwar Paris and the Seeds of Third World Nationalism. Cambridge University Press.
- Goldstein, Natalie (2005). Droughts And Heat Waves: A Practical Survival Guide. The Rosen Publishing Group. ISBN 978-1-4042-0536-9.
- Goodman, David C. (1999). The European Cities and Technology Reader: Industrial to Post-industrial City. Routledge. ISBN 978-0-415-20082-0.
- Gordon, David (2006). Planning Twentieth Century Capital Cities. Routlege, New York, NY. ISBN 978-0-415-28061-7.
- Haine, W. Scott (1998). The World of the Paris Café: Sociability Among the French Working Class, 1789–1914. JHU Press. ISBN 978-0-8018-6070-6.
- Hall, Peter; Pain, Kathy (2012). The Polycentric Metropolis: Learning from Mega-City Regions in Europe. Routledge. ISBN 978-1-136-54768-3.
- Harding, Vanessa (2002). The Dead and the Living in Paris and London, 1500–1670. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81126-2.
- Harriss, Joseph (2004). The Tallest Tower. Unlimited Publishing LLC. ISBN 978-1-58832-104-6.
- Hart, Alan (2004). Going to Live in Paris: How to Live and Work in France's Great Capital. How To Books Ltd. ISBN 978-1-85703-985-6.
- Hargreaves, Alec Gordon; Kelsay, John; Twiss, Sumner B. (2007). Politics and Religion in France and the United States. Rowman & Littlefield Pub Incorporated. ISBN 978-0-7391-1930-3.
- Hassell, James E. (1991). Russian Refugees in France and the United States Between the World Wars. American Philosophical Society. ISBN 978-0-87169-817-9.
- Hazan, Eric (2011). The Invention of Paris: A History in Footsteps. Verso Books. ISBN 978-1-84467-800-6.
- Hervé, Peter (1818). A Chronological Account of the History of France.
- Higonnet, Patrice L. R. (2009). Paris: Capital of the World. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03864-6.
- Horne, Alistair (2003). Seven Ages of Paris. Knopf. ISBN 978-0-679-45481-6.
- d'Istria, Robert Colonna (2002). Paris and Versailles. Editions Marcus. ISBN 978-2-7131-0202-8.
- Jefferson, David (2009). Through the French Canals (12th izd.). ISBN 978-1-4081-0381-4.
- Jones, Colin (2006). Paris: Biography of a City. Penguin Adult. ISBN 978-0-14-028292-4.
- Jarrassé, Dominique (2007). Grammaire des jardins parisiens: de l'héritage des rois aux créations contemporaines (na jeziku: French). Parigramme. ISBN 9782840964766.
- Kaberry, Rachel; Brown, Amy K. (2001). Paris. Rough Guides. ISBN 978-1-85828-679-2.
- Korgen, Kathleen Odell; White, Jonathan Michael (2008). The Engaged Sociologist: Connecting the Classroom to the Community. Pine Forge Press. ISBN 978-1-4129-6900-0.
- Knapp, Andrew; Wright, Vincent (2006). The Government and Politics of France. Routledge. ISBN 978-0-415-35732-6.
- Krinsky, Carol Herselle (1996). Synagogues of Europe: Architecture, History, Meaning. Dover Publications. ISBN 978-0-486-29078-2.
- Lawrence, Rachel; Gondrand, Fabienne (2010). Paris (City Guide) (12th izd.). London: Insight Guides. ISBN 9789812820792.
- Leclanche, Maria Spyropoulou (1998). Le refrain dans la chanson française: de Bruant à Renaud. Presses University Limoges. ISBN 978-2-84287-096-6.
- Lester, Paul Martin (2006). Visual Communication: Images with Messages. Cengage Learning. ISBN 978-0-534-63720-0.
- Madge, Charles; Willmott, Peter (2006). Inner City Poverty in Paris and London. Routledge. ISBN 978-0-415-41762-4.
- Margerison, Charles (2011). Amazing People of Paris: Inspirational Stories. Amazing People Club. ISBN 978-1-921752-37-7.
- Martin, Michel (2013). Windows 8: Le guide de référence. Pearson Education France. ISBN 978-2-7440-2543-3.
- Masson, Jean-Louis (1984). Provinces, départements, régions: l'organisation administrative de la France. Fernand Lanore. str. 536.
- Mehra, Ajay K.; Levy, Rene (2011). The Police, State and Society: Perspectives from India and France. Pearson Education India. ISBN 978-81-317-3145-1.
- Metzelthin, Pearl Violette Newfield (1981). Gourmet. Condé Nast Publications.
- Meunier, Florian (2014). Le Paris du Moyen Âge (na jeziku: French). Éditions Ouest-France. ISBN 978-2737362170.
- Michelin (2011). Paris Green Guide Michelin 2012–2013. Michelin. ISBN 978-2-06-718220-2.
- Montclos, Jean-Marie Perouse De (2003). Paris, City of Art. Harry N. Abrams. ISBN 978-0-86565-226-2.
- Modood, Tariq; Triandafyllidou, Anna; Zapata-Barrero, Ricard (2012). Multiculturalism, Muslims and Citizenship: A European Approach. Routledge. ISBN 978-1-134-25561-0.
- Mroue, Haas (2006). Frommer's Memorable Walks in Paris. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-03712-6.
- Nevez, Catherine Le (2010). Paris Encounter. Lonely Planet. ISBN 978-1-74220-503-8.
- Newman, Peter; Thornley, Andy (2002). Urban Planning in Europe: International Competition, National Systems and Planning Projects. Taylor & Francis. ISBN 978-0-203-42794-1.
- Oscherwitz, Dayna (2010). Past Forward: French Cinema and the Post-Colonial Heritage. SIU Press. str. 135. ISBN 978-0-8093-8588-1.
- Overy, Richard (2006). Why the Allies Won. Pimlico. ISBN 978-1-84595-065-1.
- Paine, Thomas (1998). Rights of Man, Common Sense, and Other Political Writings. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-283557-4.
- Papayanis, Nicholas (2004). Planning Paris Before Haussmann. JHU Press. ISBN 978-0-8018-7930-2.
- Perry, Gillian (1995). Women Artists and the Parisian Avant-garde: Modernism and 'feminine Art' Art, 1900 to the Late 1920s. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-4165-5.
- Perry, Marvin; Chase, Myrna; Jacob, James R.; Jacob, Margaret C.; Von Laue, Theodore H. (2011). Western Civilization: Ideas, Politics, and Society: from 1600: Ideas, Politics, and Society: From the 1600s (10th izd.). Cengage Learning. ISBN 978-1-111-83171-4.
- Phillips, Betty Lou (2005). The French Connection. Gibbs Smith. ISBN 978-1-58685-529-1.
- Rand, Tom (2010). Kick the Fossil Fuel Habit: 10 Clean Technologies to Save Our World. Greenleaf Book Group. ISBN 978-0-9812952-0-6.
- Robb, Graham (2010). Parisians: An Adventure History of Paris. Pan Macmillan. ISBN 978-0-330-52254-0.
- Robertson, Jamie Cox (2010). A Literary Paris: Hemingway, Colette, Sedaris, and Others on the Uncommon Lure of the City of Light. Krause Publications. ISBN 978-1-4405-0740-3.
- Rodgers, Eamonn J. (1999). Encyclopedia of Contemporary Spanish Culture. CRC Press. ISBN 978-0-415-13187-2.
- Rougerie, Jacques (2014). La Commune de 1871. Paris: Presses universitaires de France. ISBN 978-2-13-062078-5.
- Rousseau, George Sebastian (2004). Yourcenar. Haus Bublishing. ISBN 978-1-904341-28-4.
- Blackmore, Ruth; McConnachie, James (2004). Rough Guide Paris Directions. Rough Guides. ISBN 978-1-84353-317-7.
- Ryersson, Scot D.; Yaccarino, Michael Orlando (2004). Infinite variety: the life and legend of the Marchesa Casati. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-4520-6.
- Sarmant, Thierry (2012). Histoire de Paris: politique, urbanisme, civilisation (na jeziku: French). Editions Gisserot. ISBN 978-2-7558-0330-3.
- Schmidt, Joël (2009). Lutèce: Paris, des origines à Clovis. Perrin. ISBN 978-2-262-03015-5.
- Schumacher, Claude (1996). Naturalism and Symbolism in European Theatre 1850–1918. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23014-8.
- Shack, William A.. (2001). Harlem in Montmartre, A Paris Jazz Story between the Great Wars. University of California Press. ISBN 978-0-520-22537-4.
- Shales, Melissa (2007). Paris. New Holland Publishers. ISBN 978-1-84537-661-1.
- Simmer (1997). Innovation Networks and Learning Regions?. Routledge. ISBN 978-0-11-702360-4.
- Steele, Valerie (1998). Paris Fashion: A Cultural History. Berg. ISBN 978-1-85973-973-0.
- Sutherland, Cara (2003). The Statue of Liberty. Barnes & Noble Publishing. ISBN 978-0-7607-3890-0.
- Tallett, Frank; Atkin, Nicholas (1991). Religion, Society and Politics in France Since 1789. Continuum. ISBN 978-1-85285-057-9.
- Tellier, Luc-Normand (2009). Urban World History: An Economic and Geographical Perspective. PUQ. ISBN 978-2-7605-2209-1.
- Tomas, François; Blanc, Jean-Noël; Bonilla, Mario; IERP (2003). Les grands ensembles: une histoire qui continue. Université de Saint-Étienne. str. 237. ISBN 978-2-86272-260-3.
- Weingardt, Richard (2009). Circles in the Sky: The Life and Times of George Ferris. ASCE Publications. ISBN 978-0-7844-1010-3.
- Whaley, Joachim (2012). Mirrors of Mortality (Routledge Revivals): Social Studies in the History of Death. Routledge. ISBN 978-1-136-81060-2.
- Woolley, Reginald Maxwell (1915). Coronation Rites. Cambridge University Press.
- Yarri, Monique (2008). Rethinking the French City: Architecture, Dwelling, and Display After 1968. Editions Rodopi B.V., Amsterdam, New York, NY, 2008. str. 407. ISBN 978-90-420-2500-4.
- Zarka, Yves Charles; Taussig, Sylvie; Fleury, Cynthia (2004). „Les contours d'une population susceptible d'être musulmane d'après la filiation”. L'Islam en France. Presses universitaires de France. ISBN 978-2-13-053723-6.
.svg){kind=small}
