Pauci

„Pauk” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Pauk (višeznačna odrednica).

Пауци (Araneae) je najpoznatija i istovremeno najbrojnija grupa (obuhvataju oko 46.000 vrsta) među paukolikim životinjama za koju je karakteristično prisustvo posebnih paučinastih žlezda. Pauci su zglavkari koji imaju četiri para nogu i helicere sa očnjacima kojima ubrizgavaju otrov. Telo im je izgrađeno od dva dela, prozome i opistozome, koji su spojeni uzanim delom nazvanim drška (pedicel). Ekstremiteti su prisutni samo na prozomi. Uglavnom su kopnene životinje (samo u pojedinačnim slučajevima mogu sekundarno preći na život u vodi) veličine od 0,4 mm pa i do 10 cm. Najmanji pauk na svetu je patu digua (0,37 mm). Pauci su rasprostranjeni svuda gde ima insekata, a posebno u tropskim predelima. Većina paukova su karnivorni oblici i hrane se uglavnom različitim insektima koje hvataju u mreže ispletene od paučine.

Pauci Vremenski raspon: Pensilvanijan - Holocen,
Asortiman različitih paukova
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Arthropoda
Podtip:	Chelicerata
Klasa:	Arachnida
Red:	Araneae Clerck, 1757
podredovi
Liphistiomorphes Mygalomorphae Araneomorphae
Диверзитет
113 фамилија, 46.000 врста

Njihovi abdomeni imaju dodatke koji su modifikovani u bradavice koje istiskuju paučinu iz žlezda, koje mogu biti zastupljene sa do šest tipova. Paukove mreže znatno variraju po veličini, obliku i količini korištenih lepljivih niti. Pretpostavlja se da su mreže sa spiralnim obrascem jedna od najranijih formi, i pauci koji proizvode upletene paučine su zastupljeniji i raznovrsniji od pauka sa spiralnom paučinom. Arahnide koje nalikuju na pauke sa žlezdama koje proizvode svilu su se pojavile tokom Devona perioda pre oko 386 miliona godina, mada te životinje nisu imale mlaznice za formiranje prediva. Pravi pauci su nađeni u karbonskim stenama iz perioda pre 318 do 299 miliona godina. Oni su veoma slični najprimitivnijem preživelom podredu, Mesothelae. Glavne grupe modernih pauka, Mygalomorphae i Araneomorphae, su se pojavile tokom perioda Trijas, pre oko 200 miliona godina.

Spoljašnja anatomija

Telo je podeljeno, kako je već rečeno, na dva dela spojena drškom. To su:

• prozoma koja je segmentisana i na kojoj se nalaze 4 para nogu (ekstremiteta), oči i usni delovi;
• opistozoma koja nije segmentisana i nema ekstremitete već se na njenom zadnjem delu, sa trbušne strane nalazi 2-3 para paučinastih bradavica na kojima se nalazi veliki broj (i do 300) otvora paučinastih žlezda; na trbušnoj strani nalaze se i polni otvor kao i plućni otvori.

Prvi par ekstremiteta su helicere, kao kod svih paukolikih životinja (Chelicerata) i nalaze se iznad i ispred usta od kojih su odvojene rostrumom (gornja usna). Pomoću njih pauci hvataju plen, a zatim ga ubadaju kvrgastom, zašiljenom kandžicom. Blizu vrha kandžice nalazi se otvor otrovne žlezde koji parališe i usmrti plen.

Drugi par ekstremiteta na prozomi su pedipalpi smešteni bočno od usta. Kod ženki se ovaj par ekstremiteta ne razlikuje mnogo od ostalih nogu za hodanje, dok kod mužjaka dobija ulogu kopulatornog organa u parenju.

Ostala četiri para ekstremiteta su noge za hodanje i svaki se sastoji od po 7 segmenata, a završava sa po 2-3 kandžice. Kod paukova koji na opistozomi imaju poseban organ za ispredanje paučine, tzv. kribelum (cribellum), imaju istovremeno i na zadnjim nogama dva reda povijenih trnova nazvanih kalamistrum (calamistrum). Oba ova specijalizovana organa, kribelum i kalamistrum, se kod odraslih mužjaka gube ili ostaju u zakržljalom obliku.

Oči pripadaju tipu prostih očiju, ocela, kao kod insekata. Najčešće pauci imaju po osam očiju raspoređenih u dva poprečna niza po četiri, a ređe 2, 4 ili 6 oka smeštena bliže prednjoj ivici. Postoje i vrste kod kojih je po celoj površini glave raspoređen veći broj očiju, kao i one koje nemaju oči (pećinske vrste). U očima paukova nalazi se materija, nazvana tapetum, koja reflektuje svetlost tako da im oči svetle u mraku. Vrste koje love plen tako što trče za njim imaju bolje razvijene oči od onih koje plen love mrežom. Raspored očiju kao i njihov broj su taksonomske osobine.

Crna udovica

Agilni i samotarski vučji pauk (Lycosidae), koji živi na tlu. Ima dobar vid (osam oči poređenih u tri reda) i jedan je od pauka koji ne rade svoje mreže.

Unutrašnja anatomija

Sistem za varenje

Sistem za varenje počinje ustima koja su prilagođena uzimanju tečne hrane pa tako varenje započinje van tela. Pauk u plen ubrizgava otrov koji ga parališe, a zatim na njegovo telo izlučuje sekret iz pljuvačnih žlezdi. Sekret pretvara telo plena u polutečnu hranu koja se, zatim, tzv. želucem za sisanje usisava. Želudac za sisanje je u stvari deo prednjeg creva specifične građe prilagođen za usisavanje žitke hrane. Usna duplja i ždrelo obrazuju cev za sprovođenje tečne hrane do jednjaka koji je takođe cevast i proteže se do želuca. Na gornjem delu ždrela nalaze se dlačice koje sprečavaju da čvrste čestice hrane dospeju u jednjak. Čitavo prednje crevo obloženo je kutikulom (to ukazuje da je poreklom od ektoderma) koja je posebno zadebljala u želucu. Želudac je obložen snažnim mišićima koji proizvode pokrete pumpe usaglašene sa sličnim pokretima usne duplje i ždrela usisavajući hranu. Iza želuca se nastavlja srednje crevo koje je bez kutikule jer je endodermalnog porekla. Srednje crevo je jako razgranato u mnogobrojne divertikulume u kojima se obavlja glavno varenje hrane. Zadnje crevo, obloženo kutikulom i ektodermalnog porekla kao i prednje, ima dobro razvijen omotač od mišića. Od mesta spajanja srednjeg i zadnjeg creva polazi proširenje u vidu meška od koga se odvaja kratka cev (rectum) koja vodi do analnog otvora.

Respiratorni sistem

Pauci dišu pomoću dve vrste organa, a retko koja vrsta ima samo jednu vrstu respiratornih organa:

• listolika pluća su kesastog oblika i predstavljaju uvrate telesnog zida, plućne kese, koji se ka spoljašnjoj sredini otvaraju pukotinastim otvorima; sa zida plućne kese polazi niz listolikih izraštaja koji su u stvari jako spljošteni kesasti nabori telesnog zida; primitivni pauci, kao npr. tarantule, imaju dva para ovih pluća dok druge vrste poseduju samo jedan par;
• traheje su sistem razgranatih cevčica koje prožimaju čitavo telo i obložene su kutikulom koja je spiralno zadebljala; počinju otvorima, stigmama; smatra se da su nastale preobražajem listolikih pluća.

Krvni sistem

Krvni sistem se sastoji od srca koje je smešteno u srčanoj kesi (perikardijumu) u opistozomi iznad creva. U srce krv dospeva iz organa za disanje, a zatim iz njega odlazi u sva tkiva i organe Tako od njega polaze:

• aorta ka napred i produžava se u pedicel i prozomu do želuca za sisanje gde se prvo grana na dve grane, a zatim na mnogobrojne koje snabdevaju krvlju razne organe u prozomi;
• kaudalna arterija ka nazad i koja se takođe grana na grane za paučinaste bradavice i druge organe;
• lateralne arterije koje polaze sa bočnih strana srca.

Sistem za izlučivanje

Pauci imaju dve vrste ekskretornih organa:

• Koksalne žlezde koje nisu tako dobro razvijene kao kod ostalih paukolikih životinja; kod primitivnih vrsta prisutna su dva, dok ostale imaju jedan par koksalnih žlezda;
• Malpigijeve cevčice koje se granaju između crevnih proširenja i predstavljaju glavne organe za izlučivanje guanina u kristalnom obliku; smatra se da i neke ćelije creva imaju tu ekskretornu funkciju.

Nervni sistem i čula

Odrasli pauci imaju nervni sistem skoncentrisan u prozomi tako što su ganglije međusobno spojene oko jednjaka u obliku prstena tako da nema granice između mozga (na leđnoj strani) i nervne mase na trbušnoj (ispod jednjaka). Od mozga polaze nervi za oči i helicere, dok od ganglije ispod jednjaka (subezofagijalna ganglija) polaze nervi za pedipalpe i ostale noge za hodanje. Postoje i ganglije koje su u vezi sa radom sistema za varenje kao što su:

• stomodealna ganglija smeštena odmah iza mozga i sa koje polaze nervi za inervaciju ždrelo
• par ganglija sa kojih polaze nervi za želudac za sisanje.

Pored očiju, kao čulnih organa, pauci poseduju i druga čula koja su jače ili slabije razvijena zavisno od vrste i njenog načina života. Organi čula dodira, u obliku dlačica koje su u vezi sa završecima nerava, raspoređeni su po celom telu. O čulu ukusa i mirisa se kod paukova jako malo zna. Posebni organi, lirifirmni organi, predstavljaju čulo sluha. Sa spoljašnje strane se raspoznaju kao pukotine u kutikuli članaka ekstremiteta.

Polni organi

Pauci su odvojenih polova, a njihove polne žlezde sa odvodima smeštene su u opistozomi.

Muški polni sistem se sastoji od testisa koji su o obliku dve dugačke cevi u prednjem delu opistozome. Ka napred se ove cevi nastavljaju u izuvijane semevode (vasa diferentia) koji se spajaju u zajednički mešak (seminalna vezikula), a on se otvara po sredini opistozome. Ulogu kopulatornog organa mužjaka igraju pedipalpi. Obično mužjaci u fino ispredenu mrežu polažu spermalnu tečnost da bi je zatim specijalizovanim pedipalpima uneli u polni otvor ženke. Prilikom parenja mužjak se izlaže opasnosti kada se približava ženki pošto ga ona na mreži može zameniti sa plenom. Zato on pravi tačno određene pokrete kojima ženki ukazuje na svoje namere. Nit mreže na kojoj se kreće on ljulja, a drugu nit na kojoj stoji ženka on trza.

Umotavanje insekta u paučinu

Mreža od paučine sa uočljivim radijalnim i spiralnim nitima

Paučina u travi

Ženski polni sistem sastoji se od:

• parnih jajnika, koji su pre polaganja jaja veoma krupni i zauzimaju veći deo opistozome
• parnih jajovoda
• neparne materice (uterusa)
• neparne vagine koje je obložena kutikulom
• spermateka koja je kao i vagina obložena kutikulom pošto i jedna i druga nastaju kao uvrati telesnog zida

Biologija paukova

Prema načinu života, odnosno, uglavnom načinu hvatanja insekata, pauke je moguće svrstati u dva osnovna tipa:

• skitnice, koji hvataju insekte u trku ili skoku i
• mrežare, koji u te svrhe platu mreže od paučine.

Paučinaste žlezde produkuju elastičnu belančevinu, paučinu, koja je u obliku lepljivih niti i služi za:

• pletenje mreže u koju upada plen;
• izradu kokona u obliku debele čahura u kojoj se nalaze i zaštićena su jaja i koju ženka čuva ili nosi sa sobom;
• izradu stana tako što npr. kod paukova koji žive u rupicama iskopanim u zemlji zidovi tih rupica su obloženi paučinom ili kod onih koji žive na drveću pomoću paučine saviju listove u cevčice u kojima žive (vidi sliku desno)i dr.
• daleka putovanja vazduhom pomoću dugačke niti za koju se pauk prikači i leti nošen vazdušnim strujanjima

Paučina se izlučuje u tečnom obliku da bi očvrsla tek u dodiru sa vazduhom. Mreže izgrađene od paučine zauzimaju prostore različite po veličini i obliku zavisno od vrste pauka koji ih plete. Tako pauci koji žive na drveću pletu velike mreže izgrađene od vlakana raspoređenih u svim pravcima, dok kućni pauci pletu vodoravne mreže od gusto isprepletanih niti. Paučina se izliva u tečnom obliku iz mnogobrojnih otvora na paučinastim žlezdama, na vazduhu očvrsne u veliki broj niti koje se zatim pomoću kalamistruma sjedinjuju u jednu deblju nit i od nje se plete mreža.

Pauk plete mrežu po tačno određenoj šemi. Naime, prvo na pogodnom mestu isplete okvir mreže koji je najčešće četvorougaonog ili poligonalnog, nepravilnog oblika i pričvrsti ga za čvrst oslonac (zid, grančice i dr.). Zatim ispreda niti po dijagonalama unutar okvira a onda radijalne niti od centra okvira ka njegovoj periferiji. Na kraju plete spiralne niti kojima povezuje celu mrežu i posipa ih sićušnim lepljivim kapljicama za koje se, kao za lepak, hvataju insekti (videti slike desno). Nedaleko od postavljene mreže, obično na nekom skrovitom mestu, pauk gradi gnezdo koje je spojeno preko jednog signalnog vlakna sa samim centrom mreže. Preko tog vlakna, pauk koji miruje u gnezdu je obavešten kada se plen uhvati u mrežu.

Pletenje mreže predstavlja preduslov za uspešan lov koji se sastoji u strpljivom čekanju da plen (najčešće insekti) uleti u mrežu i u nju se uplete. Pre nego što počne da iz njega isisava sokove, pauk svoj ulovljeni plen prethodno dobro obavije paučinom (videti slike desno).

Klasifikacija

Red paukova (Araneae) deli se na tri podreda:

• lifistiomorfe (Liphistiomorphes)
• migalomorfe (Mygalomorphes)
• araneomorfe (Araneomorphes)

• Lifistiomorfe obuhvataju najprimitivnije vrste koje naseljavaju razne krajeve istočne Azije. Imaju segmentisanu opistozomu, 7-8 paučinastih bradavica, krupno telo i dva para pluća. Podeljene su na dve familije:
  • lifistiide (Liphistiidae) sa glavnim predstavnikom, rodom lifistius (Liphistius)
  • heptatelide (Heptathelidae) sa rodom heptatela (Heptathela).

• Migalomorfe obuhvataju 12 familija koje su rasprostranjene po čitavoj planeti Zemlji, dok više od trećine vrsta ove familije živi u Južnoj Americi. Od poznatijih vrsta ovoj familiji pripadaju:
  • pauk zamkar
  • ptičji pauk
  • tarantula i dr.

• Araneomorfe su najbrojnije i obuhvataju preko 50 familija i neke od najpoznatijih vrsta među paucima:
  • crna udovica, jedan od najotrovnijih paukova
  • pauk krstaš
  • osoliki pauk
  • pauk skakač
  • vučji pauk i dr.

Pauci i ljudi

Ujedi pauka

Glavni članak: Ujedi pauka

Svi simptomi vezani za toksične ujede pauka

Mada postoji široko rasprostranjena bojazan od pauka, samo je nekoliko vrsta opasno za ljude. Pauci će jedino ujesti ljude u samoodbrani, i mali broj vrsta proizvodi gore efekte od uboda komarca ili pčele. Većina pauka sa medicinski opasnim ujedima, kao što su pustinjski pauci i udovice, bi radije pobegli i ujedaju jedino ako su zarobljeni, iako do toga lako može doći slučajno. Odbrambena taktika pauka levkaste mreže obuhvata pokazivanje očnjaka i otrova, mada oni retko vrše znatna ubrizgavanja, poznato je 13 smrtnih slučajeva tokom perioda od 50 godina. Oni se smatraju najopasnijim paucima na svetu po kliničkom osnovu i toksičnosti venuma, iako se ta tvrdnja takođe pripisuje brazilskom lutajućem pauku, zbog mnogo češćih nesreća.

Bilo je oko 100 pouzdano potvrđenih smrtnih slučajeva zbog ujeda pauka tokom 20. veka, u poređenju sa oko 1.500 od uboda meduza. Za mnoge navodne slučajeve ujeda pauka se može pretpostaviti da su date pogrešne dijagnoze, što otežava proveru efikasnosti tretmana pravih ujeda.

Koristi za ljude

Kuvani tarantula pauci se smatraju delikatesom u Kambodži.

Paukovi otrovi bi potencijalno mogli da budu alternativa pesticidima koja u manjoj meri zagađuje okolinu, jer su smrtonosni za insekte, dok je velika većina njih bezopasna za kičmenjake. Australijski pauci levkaste mreže su verovatno dobra početna tačka, pošto većina insekata koji su štetočine nisu imali priliku da razviju bilo kakav vid imunosti na njihov otrov, i ta vrsta pauka dobro napreduje u zatočeništvu i lako se „muze“. Pretpostalja se da je moguće delovati na određene štetočine (kao što su Helicoverpa armigera vrste) dizajniranim genima za produkciju paučnih toksina koje bi prenosili virusi koji ih inficiraju.

Čoli narod Maja koristi napitak napravljen od otrova Brachypelma vagans vrste tarantule za tretman stanja koje oni nazivaju 'tarantulin vetar', čiji simptomi obuhvataju bol u grudima, astmu i kašljanje.

Moguće medicinske primene paukovih otrova se istražuju za tretiranje aritmije srca, Alchajmerove bolesti, moždanih udara, i impotencije. Peptid GsMtx-4, prisutan u otrovu Brachypelma vagans vrste, se ispituje da bi se utvrdilo da li se može efektivno primenjivati u tretmanu srčane aritmije, maskularne distrofije ili glioma. Pošto je paukova svila veoma lagana i veoma jaka, radi se na njenoj produkciji u kozjem mleku i u biljnom lišću, primenom genetičkog inženjerstva.

Pauci se isto tako mogu koristiti kao hrana. Kuvani tarantula pauci se smatraju delikatesom u Kambodži, i kod Piaroa indijanaca u južnoj Venecueli – pod uslovom da se vrlo iritantne dlake, koje su glavni odbrambeni sistem pauka, prvo uklone.

Arahnofobija

Glavni članak: Arahnofobija

Arahnofobija je specifična fobija — ona je abnormalni strah od pauka ili bilo čega što podseća na pauke, kao što su mreže ili oblici koji nalikuju paucima. Ona je jedna od najčešćih specifičnih fobija, i pojedine statistike pokazuju da 50% žena i 10% muškaraca pokazuju simptome. To može da bude preterana forma instinktivnog responsa koji je pomogao ranim ljudima da prežive, ili kulturni fenomen koji se najčešće sreće kod predominantno Evropskih društava.

Literatura

• Sebastian, P. A.; Peter, K. V. (2009). Spiders of India. Universities Press. ISBN 978-81-7371-641-6. 
• Friedenberg, J. & Silverman, G. (2005). Cognitive Science: An Introduction to the Study of Mind. SAGE. str. 244—245. ISBN 978-1-4129-2568-6. 
• Foelix, Rainer F. (1996). Biology of Spiders. 198 Madison Ave. NY, New York, 10016: Oxford University Press. str. 3. ISBN 978-0-19-509593-7. 
• Weil, C. (2006). Fierce Food. Plume. ISBN 978-0-452-28700-6. Arhivirano iz originala 11. 05. 2011. g. Pristupljeno 3. 10. 2008. 
• Ray, N. (2002). Lonely Planet Cambodia. Lonely Planet Publications. str. 308. ISBN 978-1-74059-111-9. 
• Williamson, J. A.; Fenner, P. J.; Burnett, J. W.; Rifkin, J. (1996). Venomous and Poisonous Marine Animals: A Medical and Biological Handbook. UNSW Press. str. 65—8. ISBN 978-0-86840-279-6. 
• Foelix, Rainer F. (1996). Biology of Spiders. 198 Madison Ave. NY, New York, 10016: Oxford University Press. str. 3. ISBN 978-0-19-509593-7. 
• Dogelj, V, A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, Beograd, 1971.
• Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
• Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
• Krstić, Lj: Čovek i mikrobi, Draganić, Beograd, 2003.
• Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
• Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - biologija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
• Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
• Petrov, I: Sakupljanje, preparovanje i čuvanje insekata u zbirkama, Biološki fakultet, Beograd, 2000.
• Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
• Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
• Deeleman-Reinhold; Christa L. (2001). Forest Spiders of South East Asia: With a Revision of the Sac and Ground Spiders. Brill Publishers. ISBN 978-90-04-11959-8. 
• Ruppert, E. E.; Fox, R. S.; Barnes, R. D. (2004). Invertebrate Zoology (7 izd.). Brooks / Cole. ISBN 978-0-03-025982-1. 
• Bilger, Burkhard (5. 3. 2007). „Spider Woman”. The New Yorker. A Reporter at Large (column): 66—73. 
• Bristowe, W. S. (1976). The World of Spiders. Taplinger Publishing Company. ISBN 978-0-8008-8598-4. OCLC 256272177. 
• Crompton, John (1950). The Life of the Spider. New York: Mentor. OCLC 1979220. 
• Hillyard, Paul (1994). The Book of the Spider: From Arachnophobia to the Love of Spiders. New York: Random House. ISBN 978-0-679-40881-9. OCLC 35231232. 
• Kaston, B. J.; Kaston, Elizabeth (1953). How to Know the Spiders; Pictured-Keys for Determining the More Common Spiders, with Suggestions for Collecting and Studying Them (1st izd.). Dubuque, Iowa: W. C. Brown Company. OCLC 628203833. 
• Main, Barbara York (1975). Spiders. Sydney: Collins. ISBN 978-0-00-211443-1. OCLC 123151744. 
• Wise, David A. (1993). Spiders in Ecological Webs. Cambridge studies in ecology. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32547-9. OCLC 25833874. 

Spoljašnje veze

Opšte osobine Spider info by Ed Nieuwenhuys Deutsche Arachnologische Gesellschaft e. V. - German Arachnologic Society (EN/DE) Vrste prema lokalitetu Australian spiders List of spiders found in Great Britain Watson, L., and Dallwitz, M.J. 2004 onwards. The families of spiders represented in the British Isles. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. septembar 2007) Morfologija Histology of Salticid Spiders Taksonomija Canadian Arachnologist & Nearctic Spider Database

Fotografije Nature FG gallery.tarantulas.us Spiders of North America Macro Photography – Pictures of spiders, image gallery Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2006) Ostalo Webs made by spiders fed on drug-dosed flies Spider Bites Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. avgust 2006) Bio Net Škola