Википедија

Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1540

(preusmereno sa Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1540)

Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1540 jednoglasno je usvojena 28. aprila 2004, a tiče se sprečavanja proliferacije oružja za masovno uništenje.[1] Rezolucija ustanovljava, u okviru Poglavlja 7 Povelje Ujedinjenih nacija, obaveze za sve države članice da razvijaju i unapređuju odgovarajuće zakonske i regulatorne mere protiv proliferacije hemijskog, biološkog, radiološkog i nuklearnog oružja i sredstava za njihovu dostavu, naročito da bi se sprečilo širenje oružja za masovno uništenje u pravcu nedržavnih aktera.

Rezolucija
Saveta bezbednosti
OUN 1540
Datum28. april 2004.
Br. zasedanja4.956
KodS/RES/1540 (Dokument)
Dnevni redNeproliferacija oružja za masovono uništenje
Pregled glasanja
Za: 15
Protiv: Niko
Uzdržano: Niko
Rezultatusvojena
Sastav Saveta bezbednosti
Stalne članice
Izabrane članice

Treba naglasiti da se u okviru Poglavlja 7 Povelje Ujedinjenih nacija prepoznaje proliferacija usmerena ka nedržavnim akterima kao pretnja miru, što stvara obavezu za države da prilagode tome međunarodno zakonodavstvo.

Štaviše, Rezolucija zahteva od svake države da sve oblike delatnosti nedržavnih aktera povezane sa oružjem za masovno uništenje i slične aktivnosti uključi u domaće zakonodavstvo kao krivično delo i jednom kada to uradi da takvo zakonodavstvo sprovodi. Zbog svoje univerzalnosti i obavezujuće prirode Rezolucija 1540 označava iskorak u odnosu na prethodne dogovore u vezi sa neproliferacijom i podiže na novi nivo sistem neproliferacije. Pre Rezolucije sistem neproliferacije zasnivao se na mnogim dogovorima koji su se donekle preklapali, a nijedan od kojih nije uspostavio obavezujuća pravila. [2]

Sadržaj uredi

Rezolucija 1540 je usvojena u okviru Poglavlja 7 Povelje Ujedinjenih nacija, koje pokriva „pretnje miru, kršenje mira i aktove agresije“. U uvodnom paragrafu Rezolucije se navodi: “proliferacija nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja, kao i sredstva dostave predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti“. Iako je Savet bezbednosti prepoznao proliferaciju OMU kao pretnju međunarodnom miru i bezbednosti još u predsedničkoj izjavi SBUN 31. januara 1992,[3] tek 2004. Savet je usvojio ovako odlučnu Rezoluciju.

Godine 1540, je tek druga rezolucija koja se poziva na Poglavlje 7, a koja nije povezana sa određenim vremenom i mestom. Prva je bila Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1373 koja je izglasana nakon napada 11. septembra 2001. kao pokušaj suprotstavljanja međunarodnom terorizmu. Mogućnost da teroristi dođu u posed Oružja za masovno uništenje/OMU je već razmatrana u Rezoluciji 1373, paragrafu 3a i 4 i Rezolucija SBUN 1540 je proistekla iz ova dva paragrafa. [4]

Tri glavne obaveze ustanovljene ovom Rezolucijom su:

  1. “Uzdržati se od pružanja bilo kakvog oblika podrške nedržavnim akterima koji pokušavaju da razviju, nabave, proizvode, poseduju, transportuju ili koriste nuklearno, hemijsko ili biološko oružje i sredstva za njihovu dostavu“ (član 1)
  2. “Usvojiti i jačati odgovarajuće zakone koji zabranjuju bilo kom nedržavnom akteru da proizvodi, nabavi, poseduje, razvija, transportuje ili koristi nuklearno, hemijsko ili biološko oružje i sredstva za njihovu dostavu“ (član 2)
  3. “Primeniti i jačati efektivne mere za uspostavljanje domaće kontrole zarad prevencije proliferacije nuklearnog, hemijskog ili biološkog oružja i sredstava za njihovu dostavu“ (član 3)

Rezolucija takođe naglašava važnost kontinuiranih dogovora o neproliferaciji i razoružanju i obezbeđuje uspostavljanje komiteta (Komitet 1540) koji nadgleda primenu Rezolucije. Države se pozivaju da podnesu izveštaje o svojoj trenutnoj situaciji i budućim planovima u vezi sa obavezama navedenim u Rezoluciji u roku od 6 meseci od usvajanja Rezolucije (iako je mnogim državama bilo potrebno više vremena) Komitetu 1540.

Komitet 1540 je ciljano kreiran bez moći da uspostavi sankcije. Iako je Rezolucija u teoriji obavezna za sve članove UN odlučeno je da proces primene bude zasnovan na saradnji i učešću pre nego na prinudi. Da bi se ostvarili ovi ciljevi jedna od glavnih funkcija Komiteta je da sakuplja i distribuira ponude i zahteve za pomoć u ispunjenju obaveza iz Rezolucije. [5]

Komitet 1540. uredi

Ad- hok komitet (poznat kao Komitet 1540) sa početnim mandatom od dve godine pod SBUN zadužen za ispitivanje primene ove Rezolucije uspostavljen je paragrafom 4 Rezolucije. Komitet je objavio prvi izveštaj Savetu bezbednosti o primeni Rezolucije u aprilu 2006. Usvajanjem Rezolucije 1673 (2006) i kasnije Rezolucije 1810 (2008) njegov mandat je produžen na još dve godine a zatim na još tri godine. Mandat je produžen na još 10 godina Rezolucijom 1977 (2011) koja je usvojena u aprilu 2011. Komitet je prezentovao drugi izveštaj u julu 2008. Kao što je zahtevano u Rezoluciji 1810 (2008) Komitet je imao otvoreni sastanak 2009. sa širokim učešćem, a sa ciljem da pripremi sveobuhvatan pregled statusa primene Rezolucije 1540.

Nacionalna primena uredi

Rezolucija poziva sve države da predstave Komitetu 1540 prvi izveštaj o koracima koje su preduzele ili nameravaju da preduzmu da bi ostvarile tačke iz paragrafa 1, 2 i 3 Rezolucije, ne kasnije od 6 meseci od usvajanja Rezolucije 1540 (28. oktobra 2004). Sve države članice se pozivaju da uključe u svoje nacionalne izveštaje [6] kao prikladne, informacije u vezi sa primenom operativnih paragrafa 6, 7, 8, 9 i 10 Rezolucije. Takođe se ohrabruju da dobrovoljno pripreme sumirane planove akcija za sprovođenje ključnih tačaka rezolucije 1540 (2004) i da dostave te planove Komitetu 1540. [7] Rezolucija 1810 (2008) poziva sve države koje još uvek nisu predale prvi izveštaj da ga kao što je zahtevano u Rezoluciji 1540 predaju Komitetu 1540 bez odlaganja.

Pregovori i glasanje uredi

Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1540 kao odgovor na otkrivanje Abdul Kadir Kanove mreže za širenje, ali i sa ciljem sprečavanja terorističkih grupa da dođu do hemijskih, bioloških, radioloških i nuklearnih oružja.

Rezolucija 1540 je značajan napredak kako po tome što izričito prepoznaje ne-državnu proliferaciju oružja za masovno uništenje kao pretnju miru i bezbednosti samo po sebi, tako i po tome što obavezuje države članice da uvode interne zakonske promene. Prethodni sporazumi o neširenju su svi bili u formi multilaterarnih dogovora kao što je Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja ili u formi mehanizama saradnje kao Inicijativa za neširenje oružja za masovno uništenje i bazirale su se na saglasnosti članica. Sa druge strane, Rezolucija 1540 je obavezujuća za sve članice UN-a, bez obzira na to da li podržavaju njene ciljeve.

Rezoluciju su sponzorisale Sjedinjene Američke Države, uz Filipine, Španiju i Francusku (koja se pridružila u poslednjem trenutku[8]) kao ko-sponzore. Pregovori koji su vodili do glasanja za Rezoluciju 1540 zvanično su bili otvoreni samo za članice Saveta bezbednosti UN, ali informacije o ranim nacrtima su cirkulisale uz relativnu slobodu i tražene su sugestije od strane drugih država i nevladinih organizacija zbog političke osetljivosti problema o kome se radi. Posebna pažnja je posvećena glavnim nesvrstanim državama, kako bi se izvršio pritisak na Pakistan, koji je u to vreme bio član Saveta Bezbednosti, da se složi sa mišljenjem većine. G8 je takođe bila uključena u proces, kao način da se Japan uključi u pregovore.[8] Proces izrade nacrta bio je specifičan po nivou učešća nevladinih organizacija koje su bile uključene. Mobilizaciju na osnovnom nivou organizovale su, između ostalih, Ženska međunarodna liga za mir i slobodu, Abolition (Ukidanje) 2000, i Komitet pravnika za nuklearnu politiku, zahtevajući da se o nacrtu diskutuje na otvorenoj sednici Saveta Bezbednosti. [9]

Za rezoluciju su jednoglasno glasale stalne članice Saveta, plus 10 nestalnih članica u to vreme: Alžir, Benin, Angola, Filipini, Pakistan, Brazil, Čile, Nemačka, Španija i Rumunija. Ceo proces, od početka pregovora među sponzorima do finalnog glasanja trajao je oko osam meseci.[10]

Uprkos jednoglasnosti glasanja, nekoliko članica Saveta bezbednosti izrazilo je rezervisanost u pratećim izjavama. Predstavljajući Pakistan, Munir Akram je insistirao na tome da “Pakistan deli mišljenje izraženo u otvorenoj debati da Savet ne može da donese zakone za ceo svet”. “Savet ne može da preuzme upravljanje globalnim pitanjima neproliferacije i razoružanja. Sastavljen od 15 država, nije predstavničko telo. Ne može da sprovede obaveze koje je postavio pošto je pet članica koje su zadržale nuklearno oružje imala i pravo veta”. Dodao je da je “Pakistan bio primoran da razvije nuklearno oružje i povezane sisteme za isporuku da bi održao kredibilni minimum odvraćanja od spoljne agresije, naročito kada su slične sposobnosti razvijene i demonstrirane od strane njegovog Istočnog komšije. Režim za neširenje nuklearnog naoružanja morao je da se prilagodi realnosti postojanja nulearnog oružja u Južnoj Aziji. S obzirom na tu realnost, Pakistan ne prihvata bilo kakve zahteve za pristup, a još manje za inspekciju svojih nuklearnih i strateških sredstava, materijala i postrojenja. Neće deliti tehničke, vojne ili političke informacije koje bi negativno uticale na programe nacionalne bezbednosti ili nacionalne interese. Pakistan će nastaviti da razvija svoje nuklearno naoružanje, rakete i povezane strateške kapacitete da bi održao minimalno kredibilno odvraćanje u odnosu na svog Istočnog suseda, koji je započeo velike programe za nuklearno naoružanje, raketne, protivraketne sisteme i nabavke i razvoj konvencionalnog naoružanja.” [11]

Indija je takođe izrazila zabrinutost zbog očiglednog mešanja Saveta bezbednosti u unutrašnje zakonodavstvo. „Brine nas da bi vršenje zakonodavnih funkcija od strane Saveta, u kombinaciji sa pozivanjem na mandat iz Poglavlja 7, moglo da poremeti ravnotežu moći između Generalne skupštine i Saveta Bezbednosti, koja je utvrđena Poveljom.“ [12]

Govoreći u ime Brazila, Ronaldo Mota Sardenberg je spomenuo pitanje razoružanja, koje je izazivalo zabrinutost mnogih država iz Pokreta nesvrstanih za vreme pregovora i ranije, s obzirom na režim nejednakosti koji stvaraju instrumenti kao što je Sporazum o neširenju nuklarnog naoružanja.

Isto tako, rani nacrti Rezolucije sadržali su izričite reference na Inicijativu za neširenje oružja za masovno uništenje, koje su uklonjene na zahtev Kine, koja je i dalje protiv ovog plana, tvrdeći da on krši Konvenciju UN o zakonu na moru. [13]

Veza sa drugim instrumentima o neširenju-zabrani širenja uredi

Rezolucija 1540 zahteva od država da „promovišu univerzalno prihvatanje i sveobuhvatnu implementaciju i, kada je potrebno, ojačavanje multilaterarnih sporazuma u kojima su strane potpisnice, a čiji cilj je da se spreči proliferacija nuklearnog, biološkog ili hemijskog oružja“ (Član 8a) i da „ispune svoju obavezu u pogledu multilaterarne saradnje, naročito u okviru Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), Organizacije za zabranu hemijskog oružja i Konvencije o biološkim i otrovnim oružjima“ (Član 8c).

Iako Rezolucija podstiče i promoviše uiverzalnu implementaciju sporazuma o zabrani oružja za masovno uništenje (OMU), države koje je još uvek nisu potpisale zadržavaju pravo da ne potpišu ove sporazume. Fokus Rezolucije 1540 nisu sporazumi sami po sebi, nego posledično nacionalno zakonodavstvo i propisi koji omogućavaju da se preduzme akcija protiv ne-državnih aktera. [14] Države su prešle dug put ka postizanju saglasnosti sa Rezolucijom ako su već ratifikovale tri glavna sporazuma o oružju za masovno uništenje (OMU), ali i obrnuto. Ako države usvoje neophodne zakonske norme na nacionalnom nivou kako bi se uskladile sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1540, onda potpisivanje države i usaglašavanje sa Konvencijom o hemijskom naoružanju i Konvencijom o biološkom i toksičnom naoružanju neće zahtevati mnogo dodatnog napora. Na ovaj način rezolucija doprinosi univerzalnosti sporazuma. [15]

Slično tome, za načine isporuke, postoji samo režim takav da ovi sistemi za isporuku ne podležu pravno obavezujućim sporazumima o neproliferaciji. Rezolucija 1540 izričito uključuje brigu o proliferaciji na ovaj način. Rezolucija ide dalje od tri glavna sporazuma o neproliferaciji i u članovima 2 i 3 navodi dodatne mere potrebne u vezi sa finansijskom, bezbednosnom i fizičkom zaštitom osetljivih materijala, kao i kontrolom granica i izvoza. Na kraju, Rezolucija, usvojena na osnovu Poglavlja Sedam Povelje Ujedinjenih nacija, zahteva primenu. Ovo ističe ulogu koju se očekuje da država ispuni da bi se sprečila proliferacija (član 10), zato što predlaže/nagoveštava moguće sankcije u slučaju odbijanja saradnje. Takođe pokušava da reši slabosti sporazuma u pogledu sprovođenja i u vezi sa režimima izvozne kontrole.

Nuklearno naoružanje uredi

Rezolucija 1540 ima komplementaran odnos sa Sporazumom o neproliferaciji i Međunarodnom agencijom za nuklearnu energiju. Agencija ( IAEA) ima aktivnosti i programe koji su relevantni za implementaciju Rezolucije 1540 kao što su pravna pomoć, obuka državnih činovnika, podrška državama u razvoju i uvođenje fizičke zaštite nuklearnih materijala i postrojenja, kao i za podršku državama da unaprede granične kontrole kako bi lakše detektovali nezakonito trgovanje nuklearnim materijalima i povezanom tehnologijom. Komitet 1540 može da obavesti države o zahtevu za pravnu ili tehničku pomoć i savetodavne usluge od IAEAe. IAEA ne pokriva samo nuklearni, nego i radioaktivni materijal, od kojih je ovaj drugi vrlo zanimljiv nedržavnim akterima pošto ga je lakše nabaviti. Još jedan koristan alat koji IAEA obezbeđuje jeste njihova baza podataka o incidentima i trgovini.[16]

Hemijsko naoružanje uredi

Konvencija o hemijskom naoružanju i njena ovlašćena Organizacija za zabranu hemijskog oružja suočavaju se sa novim izazovima u promenljivom međunarodnom kontekstu OMU, što Rezolucija 1540 ima za cilj da reši. Važna obaveza u vezi sa Konvencijom o hemijskom naoružanju jeste usvajanje adekvatnih nacionalnih zakona, ali čak i nakon usvajanja akcionog plana Organizacije koji ohrabruje države potpisnice da poprave situaciju, mnoge države ne ispunjavaju ovaj zahtev. Sveobuhvatna državna primena zakona nije samo obavezna da bi se ispunili zahtevi Konvnecije o hemijskom oružju, nego je neophodna i kako bi se sprečilo da se nedržavni akteri domognu hemijskog oružja, te je i Rezolucija 1540 SBUN smatra obaveznim zahtevom. Iako Konvencija o hemijskom naoružanju ima efikasan režim verifikacije od strane međunarodnih inspektora Organizacije za sprečavanje proliferacije hemijskog naoružanja, ovo nije uvek slučaj kada se radi o nedržavnim akterima ukoliko ne postoji državno zakonodavstvo koje omogućava lak prisup privatnim posedima. Rezolucija se takođe bavi pitanjem “povezanih materijala”. Njihova definicija uključuje hemikalije i opremu koju pokrivaju multilaterarni dogovori i državne kontrolne liste kao što su Australijska grupa, Inicijativa za neproliferaciju oružja za masovno uništenje i strategija EU protiv proliferacije oružja za masovno uništenje, i zbog ovoga je mnogo šira od tri rasporeda hemikalija u aneksu Konvencije o hemijskom naoružanju. Pored toga, nedržavni akteri već mogu da načine ozbiljnu štetu sa količinama koje su mnogo ispod onih koje se smatraju vojno bitnim, i države ovo treba da uzmu u obzir u svojim postupcima da se usprotive pripremanju ili korišćenju hemijskih oružja od strane ovih aktera.[17]

Biološko oružje uredi

Kao što je pomenuto, ne postoji organizacija koja nadgleda sprovođenje Konvencije o biološkom oružju, niti sistem efektivnog monitoringa, saglasnosti i verifikacije. Postoji skroman, konsultativni mehanizam saglasnosti, ali su pregovori u vezi sa uspostavljanjem međunarodne organizacije za zabranu biološkog oružja, koja bi nadgledala primenu konvencija i sprovodila monitoring i verifikaciju, prekinuti 2001. Usled nedovoljne transparentnosti teško je proceniti status i efektivnost mera koje preduzimaju države članice u sprovođenju i saglasnosti sa Konvencijom o biološkom oružju. Rezolucija SBUN 1540 uspostavlja sistem monitoringa zasnovan na izveštajima koje države podnose Komitetu 1540, a koji se odnose na implementaciju tačaka. Rezolucija nikoga ni na šta ne primorava, već favorizuje kooperaciju, jer nesaradnja može biti i posledica nedostatka svesti ili kapaciteta. Međutim, ukoliko države odbiju da sarađuju uprkos pomoći koja im se pruža, Komitet će ovo prijaviti Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Rezolucija 1540 saglasna je sa Konvecijom o biološkom oružju, jer zahteva od država potpisnica da ispune svoje obaveze, ali im dopušta da na unutrašnjem planu same odlučuju o detaljima primene Rezolucije. [18]

Sredstva isporuke uredi

Rezolucija SBUN 1540 iskazuje dublje razumevanje za instrumente za neproliferaciju i odbranu od sredstava dostave, kao što je Sistem za kontrolu raketne tehnologije (SKRT). Sve do usvajanja Rezolucije, izvoz sistema kontrolnih mera nije se javno diskutovao u međunarodnoj zajednici. SKRT je neformalno, dobrovoljno udruženje koje za cilj ima kontrolu proliferacije raketa i bespilotnih letelica. Rezolucija 1540 zahteva, kao još jednu meru, da države uspostave i održavaju efektivnu kontrolu izvoza i iako svaka država dogovor može da poštuje u skladu sa svojim domaćim zakonodavstvom, ova klauzula je sada obavezujuća. S obzirom na to da je Rezolucija najviše usmerena ka nedržavnim akterima, očekuje se da sredstva dostave budu manje sofisticirana sredstva. I dalje postoji rizik da će nedržavni akteri doći u posed sofisticiranih balističkih i krstarećih raketa, te će Rezolucija, u svojoj primeni, morati da uzme u obzir postojanje tehnologija sa dvostrukom upotrebom i to tako da ne utiče na legitimnu, miroljubivu, komercijalnu i upotrebu tih tehnologija u industrijskom istraživanju. [19]

Primena uredi

Južna Amerika uredi

Latinska Amerika je prvi region pod sporazumom o zabrani razvoja nuklearnog oružja (Tlateloko sporazum) iako se dve glavne sile u regionu, Brazil i Argentina, dugo protive Sporazumu o nuklearnoj neproliferaciji, zbog diskriminatorske prirode. [20]

Kolumbija je jedina država u regionu koja je u potpunosti saglasna sa vizijom SAD o ratu protiv terorizma, ali je i većina drugih država već usvojila antiterorističke mere, uglavnom u okviru politika za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je glavna lokalna pretnja. (Na primer: 3+1 Grupa,[21] Unutaramerička konvencija protiv terorizma, Deklaracija iz San Karlosa [22]).

Sve države regiona su već dostavile svoje izveštaje Komitetu 1540. Mnoge su, međutim, ispunile samo manji deo svojih obaveza iz Rezolucije; Čile, Panama, Peru i Venecuela su među onima sa gorim postignućima.[23] Kolumbija je zatražila opremu za detektovanje i pomoć u treniranju svojih snaga bezbednosti da detektuju prekršaje povezane sa proliferacijom i za njih podignu optužnice, [5] dok su Argentina i Brazil pružili pomoć. [24]

Azija i Okeanija uredi

Bez obzira na to što ASEAN i te kako podržava Rezoluciju, kritikuju je prvenstveno kao pokušaj SAD da se umeša u stvari koje se tiču nacionalnog suvereniteta[25] država i to kao pristup rešenju problema [26] koji je isti za sve i koji od malih država previše zahteva u kontekstu resursa potrebnih za primenu.

Među državama regiona koje tek treba da dostave izveštaj Komitetu 1540 su: Tajvan (koji nije članica UN), Kukova ostrva i Nijue (koji se shvataju više kao trajni posmatrači nego kao članovi UN zbog svoje povezanosti sa Novim Zelandom), Severna Koreja, Burma, Istočni Timor i Solomonova Ostrva. Mnoge države Okeanije imale su poteškoće sa ispunjenjem obaveza iz Rezolucije zbog male veličine i manjka resursa. Kiribati su, na primer, tražili pomoć sa uspostavljanjem zakonodavnog okvira,[27] dok je Vanuatu tražio dodatnu policijsku obuku.[28]

Trenutno na pomoć čekaju: Jermenija, Kambodža, Irak, Liban, Maršalska Ostrva, Mongolija, Filipini, Katar, Sirija, Tajland i Uzbekistan[5], dok su Australija, Kina, Izrael, Indija, Japan, Malezija, Novi Zeland, Pakistan, Južna Koreja i Singapur ponudili Komitetu svoju pomoć.[24]

Mnoge države regiona su takođe uključene u regionalne inicijative o neproliferaciji i borbi protiv terorizma, kao što su Proces borbe protiv terorizma na Baliju[29] i Konvencija o biološkom naoružanju u kontekstu regionalne saradnje.[30]

Azija je središte većine skorašnjih aktivnosti povezanih sa proliferacijom, pogotovo u: Indiji, Pakistanu,[31] Izraelu[32], Iranu[33] i Severnoj Koreji [34]i onih aktivnosti koje uključuju mrežu Abdula Kadera Kana.[35]

Afrika uredi

Većina afričkih država ne poseduje tehnologiju zbog koje bi mogle biti smatrane ozbiljnom pretnjom neproliferaciji, međutim, zbog velikog broja područja na kojima vlada bezakonje, ovaj kontinet je plodno tlo za razvoj različitih tajnovitih aktivnosti, pogotovo trgovine drogom i ljudima. Uprkos tome, neke države kao što su: Libija, [36] Egipat [37] i Demokratska Republika Kongo [38] su učestvovale ili se sumnja da su učestvovale u proliferaciji. Egipat nuklearnog, Demokratska Republika Kongo hemijskog i biološkog oružja.

Takođe, Afrika je kontinent sa najvećim procentom država koje još uvek nisu predale svoje izveštaje Komitetu 1540.

Ovo se uglavnom pripisuje manjku resursa i postojanju drugih problema poput AIDS-a, proliferacije lakšeg naoružanja i konflikta, ali određene članice Pokreta nesvrstanih su izrazile zabrinutost oko uticaja Rezolucije na nacionalni suverenitet.[39]

Pomoć za ispunjenje obaveza prema Komitetu 1540 [5] su potražile: Angola, Benin, Obala Slonovače, Madagaskar i Maroko, dok je Južnoafrička Republika ponudila pomoć. [24]

Evropa uredi

Od 2003. u redovnu spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije uključene su klauzule o neproliferaciji, koje zahtevaju od trgovinskih partnera EU da preduzmu korake u smeru „potpisivanja, ratifikovanja i prelaska na, kako je prikladno, punu primenu... svih relevantnih međunarodnih instrumenata“ povezanih sa nuklearnim, hemijskim i biološkim oružjem. [40] Ova klauzula je, međutim, kamen spoticanja u pregovorima sa Sirijom i Indijom. [41]

Jedine evropske države koje tek treba da prezentuju svoj izveštaj Komitetu 1540 su: Makedonija, Moldavija i Vatikan (koji ostaje uglavnom država posmatrač u UN). Pored ovoga, mnoge bivše sovjetske države i dalje poseduju nuklearno, hemijsko i biološko oružje, a nemaju kako da efektivno zaštite granice od proliferacije. [42] Pomoć u ispunjenju obaveza iz Rezolucije su zahtevale: Albanija, Litvanija, Crna Gora i Srbija[5], dok je većina evropskih država, među kojima su i: Austrija, Belorusija, Bugarska, Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Irska, Italija, Lihtenštajn, Litvanija, Luksemburg, Malta, Holandija, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Ruska Federacija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo ponudila pomoć. [24]

Severna Amerika uredi

Sjedinjene Američke Države su među onima koji najviše podržavaju Rezoluciju 1540 i Rezoluciju 1887[43] , koja osnažuje prvu.[44]

Sve severnoameričke države, sem Haitija i Svete Lucije su prestavile svoje izveštaje Komitetu 1540. Pomoć u primeni Rezolucije su zatražili: Bahami, Belize, KARIKOM i Gvatemala, [5] dok su Kanada, Kuba i SAD ponudile pomoć.[24]

Nesaglasnosti uredi

Mnoge države Pokreta nesvrstanih kritikuju Rezoluciju kao glomaznu i loše prilagođenu njihovoj situaciji [25], kao pokušaj SAD da uvuče druge u svoj rat protiv terorizma i da se umeša u pitanja nacionalnog suvereniteta [39] i kao iscrpljenje resursa koji bi mogli bolje da se iskoriste za rešavanje problema više lokalnog karaktera. [45]

Oni koji podržavaju Rezoluciju naglašavaju ulogu Komiteta 1540 kao mesta gde se može nuditi i tražiti pomoć u primeni Rezolucije [43] i ističu da će poboljšana kontrola granica i predloženi zakonski okvir biti od koristi svim državama koje ih primene.[46]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Security Council decides all states shall act to prevent proliferation of mass destruction weapons”. United Nations. 28. 4. 2004. 
  2. ^ Heupel, Monika (2007). „Implementing UN Security Council Resolution 1540: A division of labour strategy” (PDF). Carnegie Endowment for International Peace. 87. 
  3. ^ „Note by President of the Security Council”. United Nations. 31. 1. 1992. 
  4. ^ Van Ham, P and Bosch O: "Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism: The Role of Resolution 1540 and Its Implications", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, . 8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  5. ^ a b v g d đ Home | 1540 Committee | United Nations
  6. ^ Committee, 1540 (2013). „National Reports”. un.org. Pristupljeno 2. 9. 2013. 
  7. ^ http://www.stimson.org/mab/pdf/Next100Report2009.pdf[mrtva veza]
  8. ^ a b „La Résolution 1540 du Conseil de sécurité (28 avril 2004) entre la prolifération des armes de destruction massive, le terrorisme et les acteurs non étatiques - Centre Thucydid...”. Arhivirano iz originala 03. 08. 2016. g. Pristupljeno 14. 05. 2019. 
  9. ^ „Security Council Resolution 1540: WMD and Non-state Trafficking | Acronym Institute”. Arhivirano iz originala 11. 03. 2016. g. Pristupljeno 14. 05. 2019. 
  10. ^ Parker, Elizabeth Rindskopf; Pate, Bryan (jun 2005). „Biosecurity and Bioterrorism: Biodefense Strategy, Practice, and Science”. 3 (2): 166—173. PMID 16000049. doi:10.1089/bsp.2005.3.166. Arhivirano iz originala 06. 08. 2021. g. Pristupljeno 14. 05. 2019. 
  11. ^ Security Council Decides All States Shall Act To Prevent Proliferation Of Mass Destruction Weapons
  12. ^ „STATEMENT BY MR. V.K. NAMBIAR, PERMANENT REPRESENTATIVE, ON NON-PROLIFERATION OF WEAPONS OF MASS DESTRUCTION AT THE SECURITY COUNCIL ON APRIL 22, 2004” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 9. 2012. g. Pristupljeno 25. 5. 2010. 
  13. ^ „United Nations Security Council Resolution 1540 Database”. Arhivirano iz originala 30. 8. 2011. g. Pristupljeno 25. 5. 2010. 
  14. ^ Van Ham, P and Bosch O: "Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism: The Role of Resolution 1540 and Its Implications", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 15.
  15. ^ Van Ham, P and Bosch O: "UNSCR 1540: Its Future and Contribution to Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 218–219.
  16. ^ Rauf, T and Lodding J.: "UNSCR 1540 and the Role of the IAEA", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 86–95.
  17. ^ Manly, R: " Restricting Non-State Actors’ Access to Chemical Weapons and Related Materials: Implications for UNSCR 1540", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 73–85.
  18. ^ Woodward, A: "The Biological Weapons Convention and UNSCR 1540", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 96–112.
  19. ^ Whiteside, T: "UNSCR 1540 and means of delivery", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 113–121.
  20. ^ China's Case Against the Nuclear Non-proliferation Treaty: rationality and morality - HUNT - 2008 - Journal of Applied Philosophy - Wiley Online Library
  21. ^ „Home | IIP Digital | U.S. Department of State”. Arhivirano iz originala 25. 10. 2011. g. Pristupljeno 14. 05. 2019. 
  22. ^ „Declaration of San Carlos”. Arhivirano iz originala 8. 1. 2018. g. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  23. ^ Crail, Peter (2006). „Implementing UN Security Council Resolution 1540 – A risk based approach”. The Nonproliferation Review. 13 (2): 355—399. S2CID 143084674. doi:10.1080/10736700601012193. 
  24. ^ a b v g d Home | 1540 Committee | United Nations
  25. ^ a b Links to documents
  26. ^ „Taylor & Francis - Harnessing the Power of Knowledge”. 
  27. ^ „Report by the Republic of Kiribati as required by operative paragraph 4 of Security Council resolution 1540 (2004)”. undocs.org (na jeziku: engleski). United Nations. Pristupljeno 11. 3. 2017. 
  28. ^ „Report of the Republic of Vanuatu on actions taken by the Government to implement Security Council resolution 1540 (2004)”. undocs.org (na jeziku: engleski). United Nations. Pristupljeno 11. 3. 2017. 
  29. ^ „Bali Regional Ministerial Meeting on Counter-Terrorism”. Arhivirano iz originala 14. 9. 2012. g. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  30. ^ „Arhivirana kopija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 05. 03. 2012. g. Pristupljeno 14. 05. 2019. 
  31. ^ India and Pakistan - On the Nuclear Threshold
  32. ^ Nuclear Weapons - Israel
  33. ^ „Iran's Nuclear Program”. The New York Times. 
  34. ^ Center for Defense Information
  35. ^ „A.Q. Khan Nuclear Chronology” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 5. 8. 2012. g. Pristupljeno 25. 5. 2010. 
  36. ^ Libyan Nuclear Weapons
  37. ^ Nuclear Weapons Program - Egypt
  38. ^ „. 5 (4).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= ([[Pomoć:CS1 greške#citation_missing_title|pomoć]])[[Kategorija:Stranice sa izvorima bez naslova]]—August 1999 - Emerging Infectious Disease journal - CDC”. Arhivirano iz originala 04. 09. 2011. g. Pristupljeno 14. 05. 2019.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  39. ^ a b Security Council Affirms Determination To Strengthen Cooperation Aimed At Countering Nuclear, Chemical, Biological Weapons Proliferation
  40. ^ http://www.europarl.europa.eu/meetdocs/2009_2014/documents/sede/dv/sede070909briefingpapernpt_/sede070909briefingpapernpt_en.pdf
  41. ^ http://www.europarl.europa.eu/meetdocs/2004_2009/documents/dv/sede011007exponote_/sede011007exponote_en.pdf
  42. ^ Securing the Bomb | NTI Projects | About NTI | NTI
  43. ^ a b „Text of Security Council Resolution 1887 (2009)”. undocs.org (na jeziku: engleski). United Nations. Pristupljeno 11. 3. 2017. 
  44. ^ „Fact Sheet on the United Nations Security Council Summit on Nuclear Nonproliferation and Nuclear Disarmament UNSC Resolution 1887 | The White House”. Arhivirano iz originala 14. 10. 2014. g. Pristupljeno 14. 05. 2019. 
  45. ^ „UN Security Council Resolution 1540 Part II: The Caribbean States: A Case Study”. Arhivirano iz originala 18. 1. 2011. g. Pristupljeno 25. 5. 2010. 
  46. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 1. 8. 2012. g. Pristupljeno 14. 5. 2019. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Резолуција_Савета_безбедности_ОУН_1540&oldid=27806766”