Sveti Valentin
Sveti Valentin je bio episkop i mučenik, a živeo je u 3. veku. Pogubljen je 269. godine odsecanjem glave u doba kad je Rimskim carstvom vladao car Klaudije II.
Veruje se da je razlog pogubljenja bio taj što je Klaudije verovao da su neoženjeni muškarci bolji vojnici i nije želeo da se oni žene dok traju ratovi, dok se biskup Valentin protivio tome i organizovao je tajna venčanja za koja je Klaudije saznao. Zbog toga je bačen u tamnicu i nad njime je izvršena smrtna kazna 14. februara.[1][2]
Kasnije je car Julije I u 4. veku nad njegovim grobom podigao baziliku, i od se tada taj svetac počeo slaviti među hrišćanima.
U 15. veku je ovaj svetac povezan sa praznikom zaljubljenih (dan zaljubljenih), što se održalo do danas.
Dan Svetog Valentina kod katolika je 14. februar.
Istorija uredi
Zašto je Dan zaljubljenih, dan sveca Valentin smešten sredinom februara? Veza prema tom datumu, tom dobu mogu biti sledeće:
Kod Starih Grka je od sredine januara do sredine februara bio mesec Gamelion u kojem se obeležavala svetost braka Here i Zevsa.
U Antičkom Rimu je 15. februar bio dan kad se slavio Luperkus, bog plodnosti (često prikazivan polugo, obučen u kožu jarca). Devojka koju bi glumac koji je personifikovao Luperkusa dotaknuo, bila bi uverena kako će biti plodna.[3]
U srednjem je veku sredina februara je bila tradicionalno smatrana kao doba kad se pare ptice.
1537. godine engleski kralj Henri VII zvanično je proglasio 14.februar za praznik Svetog Valentina.
Crkva i dan Sv. Valentina uredi
Sve do 1969. godine dan Sv. Valentina je bio uključen kao standardni dan kad se slavio dan sveca - 14. februara. Ali taj je dan izbrisan iz katoličkog kalendara zbog želje za smanjenjem broja svetih dana kod onih svetaca kod kojih nije bilo istorijskih činjenica povezanosti dana i sveca.
Pravoslavna crkva i sveti Valentin uredi
Pravoslavna crkva svetog Valentina proslavlja 30. jula po starom, odnosno 12. avgusta po novom kalendaru s još jednom razlikom da se ovaj svetitelj u pravoslavnoj crkvi ne proslavlja kao zaštitnik zaljubljenih.[1]
Iz Ohridskog prologa vladike Nikolaja Velimirovića: Sveštenomučenik Valentin. Bio episkop u Italijanskom gradu Interamni. Iscelio od bolesti brata tribuna rimskog Frontana. Kad se razboli sin poznatog filozofa Kratona, Herimon, to po savetovanju Frontonovom pozva Kraton episkopa Valentina u Rim. Herimon beše sav zgrčen, tako da mu glava beše savijena među kolena. Valentin se zatvori u sobu sa bolesnikom, i svu noć provede u molitvi. Sutradan izvede Herimona potpuno zdrava i predade ocu. Tada se krsti Kraton sa celim domom svojim i sa tri učenika svoja. Herimon ostavi dom očev i ode sa Valentinom. U tom se krsti i sin eparha rimskog, Avundije. Razjaren zbog ovoga eparh uhvati Valentina, i posle mučenja poseče mačem. Posečeni behu tada i ona tri učenika Kratonova: Prokul, Eviv i Apolonije. Njihova tela uze Avundije i česno sahrani. Svi postradaše 273. godine i postaše građani carstva nebeskog.
Zanimljivosti uredi
Uobičajeno je da se za dan Sv. Valentina šalju ljubavna pisma, ali ona prema tradiciji ne bi trebalo da budu potpisana!
U Šekspirovom Hamletu spominje se rečenica: „Sutra je Dan sv. Valentina“.
Reference uredi
