Sistem centralne osovine
Sistem centralne osovine je način pokretanja više mašina u proizvodnji pomoću jednog pokretača (npr. elektromotora.)
Ovaj sistem se pojavio u industrijskoj revoluciji i bio je prisutan uglavnom do kraja prve polovine dvadesetog veka.
Sistem se sastojao u tome da se duž cele prostorije u kojoj se odvijala radna aktivnost, nalazila jedna duga osovina koja je u jednom uglu prostorije bila okretana moćnim izvorom kao što je elektromotor, dizel mašina, parna mašina i slično.
Spoj – prenos obrtanja osovine motora se vršio putem kožnih kaiševa koji su uz pomoć trenja bili pokretani. Trenje je ipak bilo toliko da je bilo moguće i proklizavanje da se motor suviše ne bi opteretio tj. zaustavio što bi izazvalo oštećenja.
Paralelno sa motorom a normalno u odnosu na centralnu osovinu su se nalazile mašine, svaka sa svojim kaišem za prenos energije. Nisu sve mašine, ako nije bilo potrebe, radile istovremeno. Jednostavno bi se sa mašine smakao kaiš i ne bi bilo prenosa.
Sistemom centralne osovine su se pokretali strugovi, brusilice, vertikalne bušilice, cirkulari i drugo...
Ako bi se želela pokrenuti neka mašina trebalo je nabaciti kaiš na odgovarajući točak mašine i ona bi se pokrenula. Nabacivanje kaiševa se moralo raditi stručno i hitro jer se neretko dešavalo da kaiš zahvati ruku radnika i teška povreda je bila neminovna. Pucanje kaiševa nije bila retkost i to je bio još jedan izvor povreda.
Pojavom relativno jeftinih elektromotora svaka mašina je dobila „svoj“ elektromotor i sistem centralne osovine je otišao u istoriju.