Википедија

Spartakov ustanak

велики устанак робова у против Римске републике

Spartakov ustanak, Gladijatorski ustanak ili Treći ustanak robova bio je ustanak robova koji se desio između 74. i 71. godine p. n. e. i poslednji u nizu neuspelih i međusobno nepovezanih ustanaka koje su dizali robovi protiv Rimske republike, poznat pod zajedničkim imenom Ustanci robova. Spartakov ustanak je bio jedini ustanak koji je direktno pretio Italiji i koji je zabrinuo Rimljane zato što su ustanici u početku imali dosta uspeha u borbama s rimskom vojskom. Ustanak je na kraju ugušen zahvaljujući uspesima, Marka Licinija Krasa, ali su se posledice ovog ustanka osećale u rimskoj politici.

Spartakov ustanak
Treći ustanak robova
Deo Ustanaka robova u starom Rimu
Vremeod 74. do 71. godine p. n. e.
Mesto
Rimska republika (današnja Italija)
Ishod potpuna rimska pobeda
Sukobljene strane
Vojska pobunjenih robova Rimska republika
Komandanti i vođe
Spartak,
Kriks † i
Enomaj †		 Gaj Klaudije Glaber † ,
Publije Varinije † ,
Gnej Kornelije Lentul Klodijan,
Lucije Gelije Publikola,
Gaj Kasije Longin Var † ,
Marko Licinije Kras,
Gnej Pompej Veliki i
Marko Terencije Varon Lukul
Jačina
120.000 odbeglih robova i gladijatora; dobar deo bili su neborci 3.000 pripadnika milicije i 8 rimskih legija (40—50.000 ratnika) + 12 000 vojnika čija je organizacija nepoznata
Žrtve i gubici
gotovo svi su izginuli ili su raspeti nepoznati ali veoma veliki (50, 1.000 ili 4.000 pobijeno decimacijom)

Između 74. i 71. godine p. n. e., grupa odbeglih robova — prvobitno grupa od nekih 70 odbeglih gladijatora koja je uskoro prerasla u grupu od više od 120.000 ljudi, žena i dece — lutala je Italijom i pljačkala i pustošila sve pred sobom. Grupa je imala nekoliko vođa, među kojima je bio i gladijator Spartak. Za borbu sposobni muškarci ove grupe, bili su neverovatno efektna vojska koja je nizala uspeh za uspehom u sukobima sa rimskom vojskom. Plutarh je opisao njihove akcije kao pokušaj rimskih robova da pobegnu od svojih gospodara kroz Cisalpsku Galiju, dok su Apijan i Flor okarakterisali ustanak kao građanski rat u kome su robovi imali za krajnji cilj da zauzmu i sam Rim.[1]

Rimski senat je bio uznemiren vestima o neprestanim vojnim uspesima ove grupe, kao i o njihovim napadima na rimske gradove i sela, što ga je navelo na odluku da pošalje osam legija pod strogim ali efikasnim vođstvom Marka Licinija Krasa. Rat se završio 71. godine p. n. e. nakon dugih i ogorčenih borbi kada su robovi, povlačeći se pred Krasovim legijama, shvatili da su legije Pompeja i Marka Terencija Varona Lukula krenule da im zađu s leđa i da im postave zamku, te su se bacili u poslednji i odlučujući napad na Krasove legije, i tom prilikom pretrpeli su potpun poraz i bili sasvim uništeni.

Spartakov ustanak je ostavio izvesnog traga, uglavnom zbog efekta koji je imao na uspon dvojice vojskovođa, Pompeja i Krasa. Njih dvojica su iskoristili uspeh u gušenju ovog ustanka kako bi utvrdili svoje političke karijere. Nakon uspeha u ratu protiv Spartaka, Pompej i Kras su izabrani za konzule za 70. godinu p. n. e.

Ropstvo u Rimskoj republici uredi

Tokom istorije starog Rima, postojanje jevtine radne snage — robova — u većoj ili manjoj meri bio je veoma bitan faktor za razvoj njegove ekonomije. Robovi su se nabavljali na različite načine, uključujući kupovinu od stranih trgovaca kao i pretvaranje stranog stanovništva u robove na osvojenim teritorijama.[2] S obzirom na veliko učešće Rima u osvajačkim ratovima u toku 1. i 2. veka p. n. e., desetine, ako ne i stotine hiljada robova bilo je dovođeno u Rim iz raznih evropskih i mediteranskih zemalja.[3][4] Veoma ograničen broj robova radio je kao posluga, zanatlije ili lični pomoćnici, dok je ogroman broj njih radio u rudnicima ili u poljima Sicilije i južne Italije.[5][6]

Robovi su u Rimskoj republici bili tretirani uglavnom veoma grubo i surovo. Pred zakonom Republike, rob se nije smatrao osobom, već svojinom. Vlasnici su mogli da zloupotrebljavaju, povređuju čak i ubiju svoje robove bez ikakvih pravnih posledica. Postojalo je veoma mnogo tipova robova, a najniži i najbrojniji, oni koji su radili u poljima i u rudnicima bili su podvrgavani iscrpljujućem fizičkom radu tokom celog svog života.[7]

Prevelika surovost i ugnjetavanje robova dovodilo je do pobuna i ustanaka. Godine 135. p. n. e. izbio je Prvi ustanak robova, a 104. p. n. e., izbio je Drugi ustanak robova. Oba su izbila na Siciliji, gde su male grupe pobunjenika uspele da okupe desetine hiljada sledbenika koji su želeli da se spasu represivnog života rimskog roba. Iako su oba ova ustanka smatrana ozbiljnim društvenim poremećajima u kojima je senat morao da upotrebi direktnu vojnu intervenciju koja je trajala više godina, nikada se nisu smatrala ozbiljnom pretnjom Republici. U Italiji nikada nije bilo ustanaka robova, niti su robovi ikada bili smatrani potencijalnom pretnjom gradu Rimu. Ovo se sve promenilo po izbijanju Trećeg ustanka robova — Spartakovog ustanka.

Početak ustanka uredi

Kapuanski ustanak uredi

 
Mozaik koji se danas nalazi u Galeriji Borgeze

U Rimskoj republici u prvom veku pre nove ere gladijatorske borbe su bile veoma popularan način zabave. Nekoliko škola za gladijatore (šp. ludi) bilo je osnovano širom Italije kako bi se obučili gladijatori za takmičenja.[8] U tim školama podučavali su se borbi u areni kriminalci, ratni zarobljenici (koji su se smatrali robovima), i slobodni ljudi koji su odlučili da borbama u areni zarađuju za život.[9] Godine 73. p. n. e., grupa od oko 200 gladijatora u školi Lentula Batijata u gradu Kapua planirala je bekstvo. Kad je njihov plan otkriven, njih oko 70 dograbilo je kuhinjske alatke, prokrčilo sebi put ka slobodi i dokopalo se gladijatorskog oružja i oklopa.[10][11][12][13]

Kad su se našli na slobodi, odbegli gladijatori su izabrali sebi vođe — dva galska roba, Kriksa i Oinomaja — kao i Spartaka, za koga se veruje da je bio poreklom Tračanin i da je prvo bio vojnik u rimskim legijama, a da je potom bio osuđen na ropstvo. Drugi izvori pak tvrde da je bio zarobljenik koga su uhvatile rimske legije.[14][15] Takođe se dovodi u pitanje i Spartakovo poreklo. Naime, on se borio kao Treks, tako da je njegov nadimak „Tračanin“ mogao lako da se odnosi i samo na vrstu gladijatorske borbe koju je upražnjavao u areni.[16]

Ovi odbegli robovi su lako odneli pobedu nad malom grupom rimskih vojnika (poslatih iz Kapue u poteru za njima) i naoružali se vojnim i gladijatorskim oružjem.[17] Izvori su donekle kontradiktorni što se tiče redosleda događaja neposredno nakon bega, ali svi se slažu da je ova grupa odbeglih gladijatora pljačkala okolinu Kapue, regrutovala mnoge druge robove i da se na kraju povukla na sigurnije položaje na Vezuvu.[18]

Poraz pretorske vojske uredi

 
Prva kretanja rimske vojske i robova, od početka kapuanskog ustanka do 73—72. godine p. n. e.

Kako je ustanak buknuo u Kampaniji, regionu koji je služio kao letovalište bogatim i uticajnim Rimljanima gde su se nalazili njihovi veliki posedi, rimske vlasti su veoma brzo saznale šta se dešava. S početka, ustanak je bio shvaćen kao talas kriminala i ne kao oružani ustanak.

Međutim, nešto kasnije iste godine, Rim je poslao vojsku pod pretorskom komandom kako bi ugušila ustanak.[19] Rimski pretor, Gaj Klaudije Glaber, sakupio je vojsku od 3.000 ljudi koji nisu bili legionari nego milicija,„ ... pokupio ih je na brzinu i nasumice, jer Rimljani ovo još uvek nisu smatrali ratom već napadom, nešto nalik na prepad ili pljačku.“[11] Glaberove snage su opkolile robove na Vezuvu i blokirale jedini poznati put koji je vodio niz planinu. Glaber je onda mislio da samo treba da sačeka da glad natera robove na predaju.

Spartakove snage, iako bez vojne obuke, pokazale su veliku domišljatost u upotrebi lokalnih materijala i lukavih nekonvencionalnih taktika u sukobu sa disciplinovanim rimskim vojnicima.[20][21] Kao odgovor na Glaberovu opsadu, Spartakovi ljudi su napravili konopce i merdevine od vinove loze i drugog rastinja koje su našli u okolini i iskoristili ih da se spuste niz litice koje su se nalazile s druge strane planine, suprotne od one gde su se nalazili Glaberovi vojnici. Spustili su se niz Vezuv, zaobišli ga i zašli s leđa Glaberovim snagama, napali ih i potpuno uništili.[11][20][22][23][24]

Ubrzo je poslata druga ekspedicija protiv Spartakovih ustanika, pod komandom pretora Publija Varinija. Varinije je podelio svoje snage na dva dela i stavio ih pod komandu svoja dva podređena komandanta: Furija i Kosinija. Plutarh kaže da je Furije imao pod svojom komandom nekih 2.000 ljudi, međutim, nisu poznate preostale snage, niti da li je ekspedicija bila sastavljena od milicije ili legionara. Robovi su i ovu ekspediciju potukli do nogu: Kosinije je poginuo, Varinije je za dlaku uspeo da pobegne a oružje i oprema pali su u ruke pobunjenicima.[11][12][25] Nakon ovih pobeda, sve više robova je hrlilo u redove Spartakove vojske, kao što su to „uradili i mnogi stočari i pastiri u regionu“, čime se broj pobunjenika popeo na oko 70.000.[11][26] Pobunjeni robovi proveli su zimu 73—72. godine p. n. e. u snabdevanju svojih novih regruta oružjem i proširivanju teritorije na kojoj su delovali (Nola, Nucerija, Turij i Metapont).[13]

Pobede robova međutim, takođe su imale svoju cenu. U toku borbi, nestao je jedan od vođa — Oinomaj — verovatno u borbi, i više se ne spominje u istorijskim zapisima.[27][28]

Motivacija i vođstvo odbeglih robova uredi

 
Spartak, statua Denisa Foatjea iz 1830. godine, Luvr

Do kraja 73. godine p. n. e., Spartak i Kriks su komandovali velikom grupom naoružanih ljudi koji su dokazali da su sposobni da se suprotstave rimskoj vojsci. Međutim, danas je prilično teško utvrditi koje su im bile dalje namere. U delima savremenika postoje kontradiktorne tvrdnje, a kako je ustanak na kraju bio ugušen, ne postoje direktna svedočanstva o motivima i ciljevima koje su robovi imali.

Mnoga popularna moderna tumačenja ovog ustanka zastupaju tezu da je došlo do podele te velike grupe, na Spartakovu, koja je htela da se preko Alpa domogne slobode i na Kriksovu, koja je htela da ostane u južnoj Italiji i da nastavi s pustošenjem i pljačkom. Ova interpretacija je izgleda bazirana na činjenici da regioni koje Flor navodi kao krajeve koje su opljačkali robovi uključuju Turij i Metapont koji su dosta udaljeni od Nole i Nucerije. Ovo navodi na pomisao o postojanju dve grupe: Lucije Gelije Publikola je zaista napao Kriksa i grupu od nekih 30.000 Kriksovih sledbenika za koje se tvrdi da je bila odvojena od glavne grupe pod Spartakovim vođstvom.[29][30] Plutarh opisuje kako su neki odbegli robovi želeli da haraju Italijom a ne da beže preko Alpa.[31] Teorija o ovoj podeli na frakcije nije u kontradiktornosti sa antičkim izvorima, međutim, isto tako ne postoje nikakvi direktni dokazi koji bi je podržali.

Fikcija, kao što je Kjubrikov film Spartak iz 1960. godine, ponekad oslikavaju Spartaka kao starorimskog borca za slobodu koji se bori za promenu korumpiranog rimskog carstva i za ukidanje robovlasništva. Iako ova slika nije u suprotnosti sa klasičnim istoričarima, ni jedan istorijski izvor ne pominje da je cilj pobunjenih robova bio ukidanje ropstva u Republici, niti ijedna Spartakova akcija posebno ukazuje da mu je to bio cilj.

Čak i antički istoričari, koji su pisali samo nekoliko godina nakon događaja, bili su podeljenih mišljenja što se tiče Spartakovih motiva i ciljeva. Apijan i Flor tvrde da je hteo da ide na sam Rim — mada bi ovo pre mogao biti samo odraz strahova Rimljana.[13][30] Ako je Spartak zaista i nameravao da ide na Rim, verovatno je kasnije odustao od toga. Plutarh piše da je Spartak jedino želeo da pobegne na sever preko Cisalpske Galije i da vrati svoje ljude njihovim domovima.[31]

Ne može se sa sigurnošću tvrditi da su robovi predstavljali homogenu grupu pod Spartakovim vođstvom. Iako je to pretpostavka svih rimskih istoričara, takođe može biti samo reflektovanje rimskog shvatanja vojne hijerarhije u pogledu moći i odgovornosti na „ad hoc“ grupu robova. Takođe se pominju drugi robovi vođe — Kriks, Oinomaj, Ganik, Kast — i na osnovu istorijskih izvora, nemoguće je utvrditi da li su bili pomoćnici, potčinjeni, ili su bili vođe na istom rangu koji su vodili svaki svoju grupu u konvoju zajedno sa Spartakovim ljudima.

Poraz konzulske vojske 72. godine p. n. e. uredi

U leto 72. godine p. n. e., odbegli robovi su napustili svoja skloništa gde su proveli zimu i počeli da se kreću ka severu, ka Cisalpskoj Galiji.[11][30]

Senat, uzbunjen veličinom ustanka i porazima pretorskih snaga Glabera i Varinija, poslali su dve konzularne legije pod komandom Lucija Gelija Publikole i Gneja Kornelija Lentula Klodijana.

S početka, konzularne legije su imale uspeha. Gelije je napao grupu od 30.000 robova pod Kriksovim vođstvom kod planine Garganije, i ubio je dve trećine pobunjenika, uključujući i samog Kriksa.[29][30][32]

Od ovog trenutka, pa sve do ulaska Marka Licinija Krasa u sukob, postoje neusaglašenosti u klasičnim izvorima o toku događaja. Dva najrazumljivija istoričara ovog ustanka, Apijan i Plutarh, daju detaljne opise dva veoma različita događaja. Međutim, obe priče nisu kontradiktorne između sebe, već jednostavno govore o dva sasvim različita događaja i ne spominju događaje koji postoje u opisima onog drugog.

Apijanova verzija uredi

 
Događaji iz 72. godine p. n. e., prema Apijanu

Prema Apijanu, bitka između Gelijevih legija i Kriksovih ljudi nedaleko od planine Garganije bila je početak dugog i komplikovanog niza vojnih intervencija koje skoro da su dovele do direktnog napada Spartakovih snaga na sam grad Rim.

Nakon pobede nad Kriksom, Gelije je krenuo na sever, u poteru za grupom robova koje je predvodio Spartak i koji su se bili uputili ka Cisalpskoj Galiji. Lentulova vojska se raspredila tako što je preprečila Spartakovoj grupi put i konzuli su se nadali da će uhvatiti odbegle robove između svoja dva položaja. Spartakova vojska se sukobila sa Lentulovom legijom, pobedila je, a zatim se okrenula ka Gelijevoj vojsci i naterala rimske legionare da se povuku u rasulu[30]. Apijan tvrdi da je Spartak, kako bi odao počast poginulom Kriksu, pogubio nekih 300 zarobljenih rimskih vojnika tako što ihje naterao da se bore između sebe do smrti, kao gladijatori.[8][13][28][30][33]

Nakon ove pobede, Spartak je užurbano nastavio ka severu sa svojim pristalicama (njih oko 120.000), a prethodno je „spalio sve nepotrebne stvari, pobio sve zarobljenike i poklao sve svoje tovarne životinje kako bi ubrzao kretanje.“[30]

Poražene konzularne snage su se vratile u Rim kako bi se pregrupisale, dok je Spartak sa svojim ljudima napredovao ka severu. Konzuli su ponovo presreli Spartaka negde u oblasti Picentum i još jednom su bili potučeni.[30]

Apijan tvrdi da je Spartak u ovom momentu promenio mišljenje i odlučio se da krene na grad Rim.[30] Flor pak, ne daje detaljnu informaciju kad je Spartak odlučio da krene na Rim, ali tvrdi da je to bio Spartakov cilj od samog početka.[13] Zauzeli su Turij i okolinu, naoružali se i pljačkali okolne teritorije. Opljačkanu robu su menjali s trgovcima za bronzu i gvožđe, kako bi napravili još oružja. S vremena na vreme bi se sukobili s rimskim snagama koje bi uvek pobeđivali.[30]

Plutarhova verzija uredi

 
Događaji iz 72. godine p. n. e., prema Plutarhu

Plutarhov opis događaja se potpuno razlikuje od Apijanovog. Prema Plutarhu, nakon bitke između Gelijeve legije i Kriksovih ljudi (koje Plutarh naziva Germanima) nadomak planine Garganije, Spartakova grupa se sukobila sa Lentulovim ljudima, pobedila ih, pokupila zalihe i opremu i uputila se odmah pravo ka severnoj Italiji.[29] Nakon ovog poraza, Senat je konzulima oduzeo komandu nad legijama i opozvao ih u Rim.[34] Plutarh ne spominje bitku između Spartaka i Gelijevih legija, niti bitku između Spartakove grupe odbeglih robova i zajedničkih konzularnih snaga kod Picentuma.[29]

Plutarh dalje daje detalje sukoba koje Apijan ne pominje. Prema Plutarhu, Spartakova vojska je nastavila ka severu dok nije stigla u oblast oko grada Mutine (današnja Modena). Tamo je Gaj Kasije Longin, guverner Cisalpske Galije, sa oko 10.000 vojnika pokušao da osujeti Spartakovo napredovanje, ali je i on takođe bio poražen.[28][29][32]

Plutarh više ne spominje nikakve druge događaje do samog početka sukoba između Marka Licinija Krasa i Spartaka u proleće 71. godine p. n. e. Ne pominje pohod na Rim niti povlačenje u Turij koji je Apijan opisao.[29] Međutim, Plutarh tvrdi da je Kras naterao Spartakove pristalice da se povuku južno od Picentuma, tako da se može zaključiti da su pobunjenici stigli do Picentuma sa juga u ranu 71. godinu p. n. e. i da su se povukli iz Mutine u južnu i centralnu Italiju kako bi prezimili 72—71. godinu p. n. e.

Zašto su to možda uradili kad nije bilo nikakvog očiglednog razloga da ne pobegnu preko Alpa (Spartakov cilj prema Plutarhu) — nije objašnjeno.[25]

Rat pod Krasovim vođstvom 71. godine p. n. e. uredi

 
Događaji iz rane 71. p. n. e. — Marko Licinije Kras je preuzeo komandu nad rimskim legijama, suprotstavio se Saprtaku i naterao pobunjenike da se povuku ka Mesini preko Lukanije. Plutarh tvrdi da se ovo desilo u regionu Picenum, dok Apijan smešta prve bitke između Spartaka i Krasa u region Samnijum.

Iako postoje kontradiktornosti u antičkim izvorima kad su u pitanju događaji iz 72. godine p. n. e., izgleda da to nije slučaj sa događajima iz naredne godine. Uglavnom se svi slažu da se Spartak sa svojim sledbenicima nalazio na jugu Italije početkom 71. godine p. n. e.

Kras preuzima komandu nad legijama uredi

Senat, vidno uznemiren naizgled nezadrživim ustankom koji je zahvatio Italiju, dao je zadatak Marku Liciniju Krasu da se obračuna s pobunjenicima.[34] Kras više nije bio nepoznat rimskim političarima, niti vojnoj komandi pošto je već ratovao pod komandom Lucija Kornelija Sule tokom drugog građanskog rata između Sule i Marijana 82. godine p. n. e., a takođe je služio pod Sulom dok je ovaj vladao kao diktator.[35][36] Krasu je dat čin pretora i dodeljeno mu je šest novih legija pored ranije dobijene dve konzularne legije Gelija i Lentula, čime je imao nekih 40-50.000 obučenih rimskih vojnika pod svojom komandom.[37][38] Kras je veoma surovo postupao sa svojim vojnicima. Podvrgao ih je oštroj, čak brutalnoj disciplini i oživeo kaznu decimacijom u okviru svoje vojske. Apijan nije siguran da li je decimovao dve konzularne legije zbog kukavičluka kad su mu bile dodeljene na komandovanje ili je decimovao celokupnu vojsku kojom je komandovao zbog kasnijeg poraza (događaj u kome je bilo pogubljeno čak do 4.000 legionara).[39] Plutarh pominje samo decimaciju 50 legionara kao kaznu nakon poraza kod Mumijusa u prvom u nizu sukoba između Krasa i Spartaka.[40] U svakom slučaju, Kras je izgleda predstavljao „veću opasnost za sopstvenu vojsku nego što su to bili neprijatelji“ čime ih je naterao da izvojuju pobedu bez rizika da razočaraju svog komandanta.[39]

Kras i Spartak uredi

Kada su Spartakove snage ponovo krenule na sever, Kras je rasporedio šest legija na granicu regiona (Plutarh tvrdi da se prva bitka između Spartakovih i Krasovih snaga desila blizu Picentuma, dok Apijan kaže da se radi o regionu Samnijum, a dve legije je dodelio svom legatu, Mumiju, sa naredbom da zađu s leđa Spartaku ali da ne napadaju pobunjenike).[40][41] Međutim, kad mu se ukazala prilika za napad, Mumije se oglušio o naređenje i napao Spartakove snage, ali je bio pobeđen.[40] Uprkos ovom početnom gubitku, Kras je napao Spartaka i pobedio ga, a nekih 6.000 pobunjenika je bilo pobijeno.[41]

Krasova vojska je imala uspeha u još nekoliko sukoba u kojima je poginulo na hiljade pobunjenih robova, što je nateralo Spartaka da se povuče preko Lukanije u okolinu Mesine. Prema Plutarhu, Spartak se nagodio sa kilikijskim gusarima da prevezu njega i 2.000 njegovih ljudi na Siciliju, gde je nameravao da podigne ustanak robova i da sakupi pojačanje. Međutim, gusari su ga prevarili — uzeli su novac a potom napustili pobunjene robove.[40] U nekim izvorima se takođe pominju pokušaji pobunjenika da sami naprave splavove i brodove, međutim, Kras se postarao da im onemogući prilazak Siciliji, tako da su ovi planovi bili napušteni.[13][42]

Onda su se Spartakove snage povukle ka Regijumu (danas grad Ređo Kalabrija). Krasove legije su ih sledile i kad su stigle na odredište, utvrdile se na zemljouzu kod Regijuma, uprkos neprestanim napadima pobunjenih robova. Robovi su se našli opkoljeni i odsečeni od svojih zaliha hrane.[43]

Pojačanje stiže. Kraj rata uredi

 
Poslednji događaji iz 71. godine p. n. e. kada je Spartakova vojska probila opsadni obruč Krasovih legija i otpočela povlačenje ka planinama blizu Petelije. Na slici se vide početni okršaji između dve strane, zaokret koji je napravila Spartakova vojska i konačni obračun. Takođe su prikazane i Pompejeve legije u pokretu sa severa i kako zarobljavaju preživele.

U to vreme stigao je i Pompej sa svojim legijama. Vraćao se iz Hispanije, gde je upravo ugušio pobunu koju je podigao Kvint Sertorije.

Izvori se ne slažu oko toga da li je Kras tražio pojačanje ili je senat jednostavno iskoristio Pompejev povratak u Italiju. Bilo kako bilo, Pompej je naredio svojim legijama da zaobiđu Rim i da se direktno upute ka jugu kako bi pomogli Krasu.[41][44] Senat je takođe poslao pojačanje pod komandom „Lukula“, ne onog za koga je Apijan pogrešno mislio da je Lucije Licin Lukul, komandant vojnih snaga koje su u to doba učestvovale u Trećem Mitridatovom ratu, već onog koji je bio prokonzul Makedonije, Marka Terencija Varona Lukula, mlađeg brata Lucija Licina.[44][45] Sa Pompejevim legijama koje su nadirale sa severa, i Lukulovim snagama pristiglim u Brundisij (današnji grad Brindizi), Kras je shvatio da ako ubrzo ne uguši ustanak, slavu će prisvojiti vojskovođe koji su stigli kao pojačanje, tako da je pritisnuo svoje legije kako bi što pre okončale konflikt.[44][45]

Kada je saznao da je Pomepej na putu, Spartak je pokušao da pregovara sa Krasom i da privede konflikt kraju pre dolaska pojačanja[45]. Kada je Kras odbio da pregovara, deo Spartakove vojske je pobegao i raspršio se ka planinama zapadno od Petelije (danas Strongoli), a Krasove legije su se dale u poteru za njima[45][46].

Legije su uspele da uhvate deo ustanika koji su bili pod komandom Ganikusa i Kastusa. Njih oko 12.300 je tada bilo pobijeno.[47][48] Međutim, Kras je takođe pretrpeo gubitke, pošto je deo grupe odbeglih robova koji su uspeli da probiju opsadu krenuo na rimsku vojsku pod komandom konjičkog oficira, Lucija Kvinktina i kvestora Gneja Tremelija Skrofe i potukao ih do nogu.[28][49] Međutim, pobunjeni robovi nisu bili uvežbana profesionalna vojska i stigli su do svojih granica. Počelo je da se nazire opšte rasulo koje će uskoro uslediti. Izgubili su volju da i dalje beže, grupe ljudi su bežale od glavnice kako bi nezavisno napadale nadolazeće Krasove legije.[50] Sa ozbiljno narušenom disciplinom u svojim redovima, Spartak je okrenuo sve svoje snage i spremio se za napad legija koje su pristizale. U tom poslednjem okršaju, Spartakove snage su bile konačno potpuno uništene, a ogroman broj robova je bio pobijen na samom bojnom polju.[45][51] Livije tvrdi da ih je poginulo oko 60.000.[48] Sudbina samog Spartaka je ostala nepoznata, s obzirom da njegovo telo nikad nije nađeno. Istoričari se slažu da je poginuo u bici, zajedno sa svojim ljudima.[13][45]

Posledice ustanka uredi

 
Spartakov pad

Spartakov ustanak je bio potpuno slomljen zahvaljujući Krasovim snagama.

Pompejeve legije nisu se direktno nikad sukobile sa Spartakovom vojskom, ali su njegove legije zarobile nekih 5.000 robova koji su pobegli iz bitke i „koje je sve poklao".[52][53][54] Zato je Pompej poslao poruku senatu u kojoj je rekao da, ako je Kras pobedio robove na bojnom polju, on (Pompej) je priveo rat kraju i time tražio veliki deo u slavi, ali istovremeno je zaradio i Krasovo neprijateljstvo.[54]

Veliki broj robova je poginuo na samom bojnom polju, a nekih 6.000 preživelih zarobile su Krasove legije. Svih 6.000 do jednog bili su razapeti na krstove duž puta između Kapue i Rima.[45]

Pompej i Kras su izvukli ogomnu političku korist od ugušenja ovog ustanka. Obojica su se vratili u Rim sa svojim legijama i odbili da ih raspuste. Umesto toga, ulogorili su se u okolini Rima.[11] Obojica su se kandidovali za konzule 70. godine p. n. e., iako Pompej nije ispunjavao uslove za kandidaturu jer je bio previše mlad i nije imao iskustva na položajima pretora i kvestora. Ipak, obojica su bili izabrani za konzule, delimično zahvaljujući i posrednoj pretnji koju su predstavljale njihove legije ulogorene nadomak Rima.[55]

Uticaj Spartakovog ustanka na rimska shvatanja o robovlasništvu kao i o samoj instituciji robovlasništva u Rimu teško je utvrditi. Ustanak je sigurno potresao Rimljane, koji su „iz čistog straha počeli da tretiraju svoje robove na manje surov način nego ranije".[56] Bogati vlasnici latifundija počeli su da smanjuju broj robova u poljoprivredi i da unajmljuju veliki broj slobodnjaka bezemljaša za poljoprivredne radove.[57] Sa krajem Cezarovih Galskih ratova 52. godine p. n. e. pa sve do vladavine cara Trajana (98—117), Rim nije vodio osvajačke ratove pa je samim tim i prestalo snabdevanje jevtinom robovskom snagom do koje se dolazilo preko vojnih osvajanja i povećala se koncentracija najamnih radnika slobodnjaka na poljoprivrednim dobrima.

Pravni status roba takođe je pretrpeo promene. Tokom vladavine cara Klaudija (41—54), zakon je bio promenjen — lišavanje života starog ili isluženog roba počelo je da se smatra ubistvom, a rob koga bi vlasnik napustio automatski je postajao slobodan.[58]

Pod vladavinom Antonina Pija (138—161), zakonska prava robova su bila proširena a vlasnici su odgovarali pred zakonom ako bi ubili roba, na silu ga prodavali kada je moglo da se dokaže da je rob bio zlostavljan, a takođe je obezbeđen treći (neutralni) organ vlasti gde bi robovi mogli da se žale.[59][60]

Iako su se ove promene desile previše kasno da bi bile direktna posledica Spartakovog ustanka, one ipak predstavljaju zakonsku kodifikaciju promene stava Rimljana prema robovima koja je trajala decenijama.

Teško je odrediti u kojoj meri je ovaj ustanak imao uticaja na zakonske promene o pravima rimskih robova. Po svoj prilici, kraj Spartakovog ustanka se poklopio sa krajem perioda u kome su se najviše koristili robovi u Rimu i početkom novog shvatanja roba unutar rimskog društva i zakonodavstva. Spartakov ustanak je bio poslednji ustanak u nizu ustanaka robova i Rim nije mogao sebi da dozvoli još jednu pobunu tih dimenzija.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Lucije Anej Flor, istoričar koji je pisao o Spartakovom ustanku u svom delu Istorija Rima, često se meša sa pesnikom i književnikom, Publijem Anejem Florom. Nije redak slučaj da se Istorija Rima pripisuje Publiju pesniku, što se može i videti na ovom Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016) sajtu. Ovo potvrđuje i The Oxford Classical Dictionary, Third Edition, Eds. Simon Hornblower, Anthony Spawforth, Oxford 1996. pp. 602.
  2. ^ Smith, A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, "Servus", pp. 1038 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. februar 2013); detaljan opis pravnih i vojnih sredstava putem kojih su se ljudi pretvarali u robove
  3. ^ Smith, Greek and Roman Antiquities, "Servus", pp. 1040; Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. oktobar 2012) Smit ovde govori o kupovini 10.000 robova od kilikijskih gusara
  4. ^ Caesar, Commentarii de Bello Gallico}, 2:33. Cezar govori o tome kako je rimska vojska uhvatila 53.000 Aduatuka i odvela ih u roblje.
  5. ^ Smith, Greek and Roman Antiquities, "Servus", pp. 1039 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2009);
  6. ^ Livy, The History of Rome, 6:12.
  7. ^ Smith, Greek and Roman Antiquities, "Servus", pp. 1022–39 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. jul 2013) Sažetak dela komplikovanog rimskog prava koji se odnosi na robove.
  8. ^ a b Smith, Greek and Roman Antiquities}-, "Gladiatores", pp. 574. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. oktobar 2012), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  9. ^ Mommsen, The History of Rome, 3233–3238.
  10. ^ Plutarch, Crassus, 8:1–2 Плутарх тврди да их је побегло 78
  11. ^ а б в г д ђ е Appian, Civil Wars, 1:116Апијан каже да их је побегло „око седамдесет"
  12. ^ а б Livy, Periochae, 95:2 Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јун 2011) Ливије тврди да их је побегло око 74
  13. ^ а б в г д ђ е Florus, Epitome, 2.8. Флор каже да је побегло око „тридесетак и више људи“.
  14. ^ Appian, Civil Wars, 1:116 Напомена: Спартаков статус војника је преузет из Лоебове едиције Апијанових дела у преводу Хораса Вајта, где се каже "... који је некада служио као војник са Римљанима..." Међутим, у преводу Џона Картера у издању Пенгвин класика стоји: "... који се некад борио против Римљана и пошто је био заробљен и продат..."
  15. ^ Plutarch, Crassus, 8:2.
  16. ^ Smith, Greek and Roman Antiquities, "Gladiatores", pp. 576. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. октобар 2012), Приступљено 25. 4. 2013.
  17. ^ Plutarch, Crassus, 9:1.
  18. ^ Флор и Апијан тврде да су се робови повукли на Везув, док Плутарх помиње само „брдо“ у причи о Глаберовој опсади кампа робова.
  19. ^ Напомена: У изворима постоји слагање око чињенице да је заиста послата преторска експедиција, али не постоји слагање око имена команданата и потчињених.
  20. ^ а б Frontinus, Stratagems, Book I, 5:20–22, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  21. ^ Frontinus, Stratagems,}- Book VII:6., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  22. ^ Plutarch, Crassus, 9:1–3.
  23. ^ -{Broughton, Magistrates of the Roman Republic, pp. 109.
  24. ^ Napomena: Plutarh i Frontije pišu o ekspedicijama pod komandom „Klodijusa, pretora“ i „Publija Varina“, dok Apijan pominje „Varinija Glabera“ i „Publija Valerija“
  25. ^ a b Plutarch, Crassus, 9:4–5, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  26. ^ Plutarch, Crassus, 9:3, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  27. ^ Orosius, Histories 5.24.2
  28. ^ a b v g Bradley, Slavery and Rebellion
  29. ^ a b v g d đ Plutarch, Crassus, 9:7, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  30. ^ a b v g d đ e ž z i Appian, Civil Wars, 1:117, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  31. ^ a b Plutarch, Crassus, 9:5–6.
  32. ^ a b Livy, Periochae 96 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jul 2017)Livije kaže da su pretorske snage pod vođstvom Kvinta Arija ubile Kriksa i 20.000 njegovih sledbenika.
  33. ^ Napomena: Gladijatorske borbe su prvobitno bile deo pogrebnih rituala u Rimskoj republici i njima su se odavale počasti pokojnicima, prema Smitu. Ovo se podudara sa Florovim pasusom: „Takođe je slavio svoje pale vojnike pogrebnim počastima koje su dolikovale rimskim vojskovođama, te je naredio da se njegovi zarobljenici bore na smrt.“
  34. ^ a b Plutarch, Crassus 10:1.
  35. ^ Plutarch, Crassus, 6Plutarh daje kratak sinopsis Krasovog učešća u ustanku i prikazuje ga kao sposobnog vođu.
  36. ^ Appian, Civil Wars, 1:76–1:104Apijan daje veoma detaljan opis celog ustanka i diktature koja mu je usledila, kroz koji se naravno pominje i učešće samog Krasa.
  37. ^ Appian, Civil Wars, 1:118Apijan daje detaljan opis broja ljudi u legijama.
  38. ^ Smith, A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, "Exercitus", pp. 494 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2012)Smit analizira veličinu legija kroz istoriju rimske civilizacije, i kaže da su u doba Republike legije brojale između 5.000 i 6.200 ljudi po legiji.
  39. ^ a b Appian, Civil Wars, 1:118, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  40. ^ a b v g Plutarch, Crassus, 10:1–3, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  41. ^ a b v Appian, Civil Wars, 1:119., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  42. ^ Cicero, Orations, "For Quintius, Sextus Roscius...", 5.2, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  43. ^ Plutarch, Crassus, 10:4–5., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  44. ^ a b v Plutarch, Crassus, 11:2, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  45. ^ a b v g d đ e Appian, Civil Wars, 1:120, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  46. ^ Plutarch, [http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Plutarch/Lives/Crassus*.html#10.6 Crassus, 10:6Izvori međutim ne pominju šta se desilo sa ostatkom Spartakovih snaga koje nisu uspele da probiju opsadu, mada je moguće da su te snage bile one pod komandom Ganikusa i Kastusa koje se nešto kasnije spominju.
  47. ^ Plutarch, Crassus, 11:3, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  48. ^ a b Livy, Periochae, 97:1 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jul 2017), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  49. ^ Plutarch, Crassus, 11:4., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  50. ^ Plutarch, Crassus, 11:5, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  51. ^ Plutarch, Crassus, 11:6–7, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  52. ^ Matyszak, The Enemies of Rome str. 133
  53. ^ Plutarch, Pompey, 21:2, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  54. ^ a b Plutarch, Crassus 11.7., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  55. ^ Appian, Civil Wars, 1:121, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  56. ^ Davis, Readings in Ancient History, str. 90
  57. ^ Smitha, Frank E. From a Republic to Emperor Augustus: Spartacus and Declining Slavery, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  58. ^ Suetonius, Life of Claudius, 25.2, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  59. ^ Gaius, Institvtionvm Commentarivs, I:52Gaj detaljno opisuje promene u pravima vlasnika da telesno kažnjava robove
  60. ^ Seneca, De Beneficiis, III:22Seneka detaljno opisuje pravo roba na dostojanstven tretman i stvaranje mesta ombudsmana robova

Literatura uredi

Antički pisci uredi

Moderna literatura uredi

  • Bradley, Keith (1989). Slavery and Rebellion in the Roman World. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-7134-6561-7. 
  • Broughton, T. Robert S. Magistrates of the Roman Republic, vol. 2. Cleveland: Case Western University Press, 1968.
  • Davis, William Stearns ed., Readings in Ancient History: Illustrative Extracts from the Sources, 2 Vols, Vol. II: Rome and the West. Boston: Allyn and Bacon, 1912–13.
  • Matyszak, Philip (2004). The enemies of Rome. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-25124-9. 
  • Strachan-Davidson, J. L., ur. (1969) [1902]. Appian, Civil Wars: Book I. Oxford University Press. 
  • -{Mommsen, Theodor.The History of Rome, Books I-V, project Gutenburg electronic edition. . 2004. ISBN 978-0-415-14953-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Smith, William (1875). A Dictionary of Greek and Roman Antiquities. London: John Murray. 

Spoljašnje veze uredi

 
Spartakov ustanak na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спартаков_устанак&oldid=27554047”