Википедија

Stefan Dragutin

краљ Србије (1276—82) и Сирмије (1282—1316)

Stefan Dragutin Nemanjić (Dragutin Nemanjić; 1252. — 12. mart 1316), bio je kralj Srbije od 1276. do 1282. godine, a potom je od 1282. do 1316. godine bio vladar severne srpske i vazalne države Kraljevine Ugarske koja je pored tadašnjeg onostranog Srema (Beograd sa Mačvom) obuhvatala i oblasti Kučeva i Braničeva na istoku, kao i oblasti Soli i Usore na zapadu.[2][3]

Stefan Dragutin
Freska iz crkve Svetog Ahilija u Arilju,
oko 1290. godine
Lični podaci
Puno imeStefan Dragutin Nemanjić
Datum rođenjaizmeđu 1250. i 1253.[1]
Mesto rođenjaKraljevina Srbija u srednjem veku
Datum smrti12. mart 1316.(1316-03-12) (65/66 god.)
Mesto smrtiSremska zemlja, Kraljevina Ugarska
Grobmanastir Đurđevi stupovi
Religijapravoslavlje
Porodica
SupružnikKatalina Arpad
PotomstvoJelisaveta, Stefan Vladislav II, Stefan Urošic
RoditeljiStefan Uroš I
Jelena Anžujska
DinastijaNemanjići
Kralj Srbije
Period1276–1282., kralj Srema
1282–1316.
PrethodnikStefan Uroš I
NaslednikStefan Milutin (u Srbiji)
Stefan Vladislav II (u Sremu)

Sin je Stefana Uroša I i Jelene Anžujske od roda fruškog. Imao je dva sina, Vladislava (sremskog kralja) i Urošica (kasnije monah Stefan) i kćerke Jelisavetu (udatu za Stefana I Kotromanića) i Ursulu (ili Ursu), udatu za Pavla Šubića. Pri kraju života se zakaluđerio; poznat kao Prepodobni Teoktist.

Izvori uredi

 
Stefan Uroš, otac kralja Dragutina

Najviše podataka o životu Dragutina Nemanjića daje nam njegov biograf, arhiepiskop Danilo, u svom delu Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih (ili Danilovom zborniku) koje predstavlja zbornik biografija srpskih vladara i crkvenih starešina 13. i 14. veka. Zbornik je nastao u 14. veku, a Danilo II je izgleda sastavljač većeg dela tog zbornika. Deo zbornika su napisala i u zbornik uobličila dva, po imenu nepoznata, crkvena lica. U njemu su kraće beleške o kraljevima Stefanu Radoslavu i Stefanu Vladislavu I, a opširnije biografije kraljeva Stefana Uroša I, Dragutina, Stefana Uroša II Milutina, Stefana Uroša III Dečanskog i prve godine vladavine Stefana Uroša IV Dušana. Spis je 1866. godine izdao Đuro Daničić. Danilov zbornik radova osnovni je izvor za Dragutinovo doba. Autor koristi povelje koje je kralj Dragutin izdavao da bi regulisao odnose sa Dubrovnikom, ali i povelje koje se odnose na samostalan period njegove vladavine. Od vizantijskih izvora značajno je delo Georgija Pahimera koje sadrži pregled vizantijske istorije od 1255. do 1308. godine. Pahimer se više interesuje za Milutina. Međutim, zabeležio je reakciju Dragutina na brak Milutina i Simonide. Dragocen izvor predstavlja i delo „Opis istočne Evrope“ anonimnog katoličkog monaha koga je 1916. godine objavio poljski naučnik Olgird Gorka. Pretpostavlja se da je pisac francuski monah iz reda dominikanaca koji je poslat u istočnu Evropu da propoveda katolicizam među šizmaticima, ili je neko drugi na osnovu izveštaja takvog misionara napisao (1310/11) „Opis istočne Evrope“. Anonimni katolik je imao dosta vesti o Srbiji u 1308. godini i pisao je o građanskom ratu između Milutina i Dragutina.[4][5]

Detinjstvo i mladost uredi

 
Jelena Anžujska, majka kralja Dragutina

Precizna godina rođenja Dragutina Nemanjića nije poznata. Dragutin je bio najstariji sin kralja Uroša I i kraljice Jelene. Još na rođenju je određen da svoga oca nasledi na prestolu te mu je zbog toga i pružano vaspitanje kakvo je odgovaralo njegovom položaju.[6][7] Danilo piše da je Dragutin bio duboko religiozan. Uroš I oženio je sina Dragutina ugarskom princezom Katalinom, ćerkom Stefana V najranije 1268. godine. Sklapanju braka prethodio je rat između Uroša i Ugara.

Kralj Uroš I je Ugarima krajem 1267. ili početkom 1268. godine otrgao Mačvansku banovinu kojom je upravljao kraljev unuk Bela. Ugarski kralj poslao je pomoć. Tada je Uroš I poražen u bici, zarobljen 1268. godine i prisiljen na sklapanje mira koji je učvršćen pomenutim brakom. Dragutin se u ugarskoj povelji iz 1271. godine pominje kao mladi kralj, ali je nakon ženidbe živeo na očevom dvoru i nije na upravu dobio posebnu oblast.[8][9]

Kralj Uroš I je nastojao uspostaviti što veće jedinstvo države i nije bio voljan da ispuni zahtev mladog kralja da dobije oblast na upravu. Danilo piše kako Uroš I nije hteo svome sinu odeliti deo svoje države zbog čega je Dragutin zaratio protiv oca[10]. Pomoć je dobio od Ugarske. Uroš I je sakupio vojsku da se suoči sa sinom, a na njegovoj strani bio je Arhiepiskop Joanikije, koji je zbog poraza Uroša napustio svoj položaj. Nije izvesno koga su podržavali kraljica Jelena i Milutin. Pre konačnog izbijanja sukoba, Dragutin je, prema rečima arhiepiskopa Danila, još jednom pokušao da ubedi oca da mu dodeli komad zemlje. Uroš I nije pristajao na kompromis. Nadmoćnija Dragutinova vojska nanela mu je sredinom 1276. godine poraz u bici na Gatačkom polju nakon čega je Uroš početkom jeseni iste godine primoran na abdikaciju. Poraženi Uroš se zamonašio uzimajući ime Simon, a ubrzo je i umro u Zahumlju.[11][12]

Znatno drugačije dogodilo se sa kraljicom Jelenom ona je od novog kralja Stefana Dragutina dobila deo zemlje na upravu. Od tada je gospodarila Zetom (ili bar njenim velikim delovima), Trebinjem i krajevima oko Plava i Gornjeg Ibra. Nije jasno da li je to bila nagrada za podršku pobunjenom sinu, ili ustupak da bi mu oprostila zbacivanje Uroša I i izmirila se sa njim. Verovatno je i Milutin dobio deo zemlje na upravu.[13][14]

Vladavina uredi

 
Dragutin na fresci u crkvi Ružici.

Dragutin je vladao Srbijom od 1276. do 1282. godine. Na početku vladavine je uspostavio dobre odnose sa Dubrovačkom republikom obnovivši njene trgovačke povlastice. Izdao joj je „povelju o trgovini“ koja je veoma značajna zbog toga što se u njoj prvi put spominju vlasteličići.[15] Dragutin je nastavio Uroševu politiku stupajući u savez sa Karlom Anžujskim protiv Vizantije. Međutim, kralj se nije istakao u borbi sa Vizantijom. U ratu se istakao vizantijski prebeg Kotanica. Kotanica je bio protivnik vizantijskog cara Mihaila VIII. Učestvovao je u srpskom prodoru do Sera pljačkajući vizantijske pokrajine. Bugarsku su u to doba razdirale dinastičke borbe i građanski ratovi te je sa te strane Dragutin bio miran.[16][17]

Savremeni izvori kao uzrok Dragutinove abdikacije uzimaju pad sa konja pod Jelečom. Međutim, to je bio samo povod za smenu na prestolu. Verovatno je osnovni razlog za to bilo nestrpljenje srpske vlastele da osvoji nove zemljoposede i stekne plen u ratu. Stefan Dragutin je iskoristio privredno jačanje Srbije koje je započeto brzim razvojem rudarstva u vreme njegovog oca Stefana Uroša I i stvorio je značajnu vojsku. Pred kraj vladavine Stefan Dragutin je počeo osvajački rat protiv Vizantije. Srpska vojska je prodrla do grada Sera verovatno 1281.[18] Početkom sledeće 1282. godine srpska vlastela je očekivala nastavak rata i osvajanja, ali arhiepiskop Danilo opisuje da je kralj Stefan Dragutin pao sa konja, doživeo težak prelom noge, a to je izazvalo pometnju u Srbiji. To se odnosi na nezadovoljstvo vlastele koja je želela ofanzivnu politiku. Podatke o padu zabeležio je i anonimni monah iz 1308. godine, a i Georgije Pahimer. U atmosferi punoj nezadovoljstva, Dragutin je Milutinu na saboru u Deževu predao simbole kraljevskog dostojanstva: zlato, carske haljine, svoga konja i oružje. Iako sabor u Deževu predstavlja značajan događaj u istoriji srednjovekovne Srbije, poznate su nam samo osnovne odredbe njegovih odluka. Danilo, naklonjen Milutinu, piše da je on primio vlast doživotno. Isto beleži i Pahimer. Anonimni katolik beleži dve verzije. Prema prvoj verziji, Dragutin je predao bratu kraljevstvo bez ikakvih ograničenja. Prema drugoj, predao mu je presto dok ne ozdravi, a ako umre, Milutin je trebalo da ga zadrži. Obe verzije su netačne.[19][20]

Odredbe Deževskog sporazuma bile su sledeće: Dragutin se zbog bolesti povukao sa prestola predajući ga svome bratu. Milutin je trebalo doživotno ostati na prestolu koje bi potom nasledio jedan od Dragutinovih sinova, verovatno Vladislav. Moguće da je klauzulom Dragutinovim sinovima ostavljena posebna oblast na upravu.[21][22]

Dragutin je izgleda za sebe zadržao prostrane teritorije od Rudnika do Trebinja. Tamo se sa porodicom i delom vlastele povukao 1282. godine. Od Deževskog sabora pa do priključenja Mačvanske banovine njegovog državi proteklo je barem dve godine. Dragutin je od svoje tašte, ugarske kraljice Jelisavete, dobio Mačvu sa Beogradom i krajeve u severoistočnoj Bosni (Usora i Soli). Svojoj majci je Dragutin tada ustupio Trebinje dok je gatački i bilećki kraj poseo Milutin. Mačva se u 13. veku nazivala i Sremskom zemljom. Pod Sremom se tada podrazumevala oblast između Save i Drine, tj. današnja Mačva i Kolubara. Iako Ugari nisu više koristili naziv „Onostrani Srem“ kod Srba se još uvek koristio stari naziv te je stoga u domaćim izvorima Dragutin poznat i kao „sremski kralj“. Beograd je tada po prvi put ušao u sastav srpske države. Iako je Dragutinova rezidencija bila u Debrcu, on je prvi srpski vladar koji je povremeno rezidirao u Beogradu.[23][24]

“Sremski kralj“ uredi

 
Sremska zemlja kralja Dragutina

Otprilike u isto vreme Dragutin je svoju ćerku Jelisavetu udao za bosanskog bana Stefana Kotromanića. Time je svoj uticaj proširio i na Bosnu. Početkom poslednje decenije 13. veka su se u Braničevskoj oblasti osamostalila dva bugarska velikaša: Drman i Kudelin, posredno tatarski vazali. Oni su napadali Dragutinove zemlje. Vojni pohod na Braničevo završen je neuspehom. Dragutin nije raspolagao dovoljnim brojem vojnika kako bi ih mogao ugroziti. Nakon neuspeha ove akcije, Drman i Kudelin su najamničkom vojskom Tatara i Kumana nastavili sa pljačkanjem Dragutinovih teritorija. Dragutin je zatražio pomoć od brata. Dvojica braće sklopila su dogovor u Mačkovcu na Moravi o zajedničkoj akciji. Dve vojske zajedno su prodrle u Braničevo. Uspeh je bio potpun oko 1292. Drman i Kudelin primorani su na bekstvo. Osvojene oblasti zadržao je Dragutin. Oblast srednjovekovnog Braničeva poklapa se sa današnjim požarevačkim krajem i Homoljskim planinama.[25] Pad bugarskih velikaša izazvao je odmazdu vidinskog kneza Šišmana. Šišman je prodro sve do Hvosna; nameravao je opljačkati i Pećku patrijaršiju. Međutim, u sukobu sa srpskom vojskom je poražen. Srbi osvajaju sam Vidin. Šišman je prinuđen da se oženi ćerkom srpskog velmože Dragoša. Rat sa Šišmanom izazvao je reakciju tatarskog kana Nogaja. Opasnost je Milutin otklonio diplomatskom akcijom i priznavanjem vrhovne tatarske vlasti. Dragutin u ovim pregovorima nije igrao nikakvu ulogu.[26][27][28]

U to doba je papa Nikola IV uputio pisma Dragutinu, Milutinu i Jeleni u kojima ih je pozivao da svoju zemlju i narod prevedu u katolicizam. Pregovori papske kurije i Dragutina su nastavljeni. Dragutin je vladao severoistočnom Bosnom u kojoj je bila ukorenjena bogumilska jeres. Dragutin je nastojao iskoreniti bogumile zbog čega je od pape tražio da u Bosnu pošalje misionare koji će na narodnom jeziku raditi na suzbijanju bogumilstva. Papa je poslao dva iskusna franjevca.[29][30]

Sukob sa bratom uredi

 
Dragutin i Milutin na fresci u Sopoćanima

Nakon pobede nad vidinskim knezom Šišmanom, između braće je došlo do zahlađenja odnosa. Razlog za to je Milutinova odluka da se oženi vizantijskom princezom Simonidom, ćerkom cara Andronika. Savez sa Vizantijom imao je značajnu opoziciju u Srbiji. Pre svega, protiv saveza su bili kraljeva majka Jelena i kraljev brat Dragutin. Dragutinov stav može se izvesti iz događaja koji su usledili i beleške vizantijskog pisca Georgija Pahimera koji kaže da je Andronik svome zetu pružio savezničku pomoć zbog koje je Dragutin morao da odustane od planiranog napada. Dragutin je imao razloga da se uznemiri. Na Deževskom saboru je određeno da Milutina nasledi njegov sin Vladislav. Međutim, Milutinova tašta Irina pokušavala je da za prestolonaslednike nametne dvojicu svojih sinova Teodora i Dimitrija. Obojica nisu bili zainteresovani za srpski presto.[31] Pored toga, napuštanje politike pružanja podrške Anžujcima dovelo je do nepoverenja prema Milutinu. I pored toga, Dragutin je izgleda pomagao Milutinovu akciju protiv Dubrovnika iz 1301. godine. Dubrovački knez se sklanja na Mljet i avgusta 1301. godine zaključen je mir po kome je utvrđeno pređašnje stanje uz ratnu odštetu Dubrovnika od 4000 perpera. Poveljom Milutin potvrđuje prava dubrovačkih trgovaca u Srbiji. U povelji se pominje i Rudnik što znači da je ovaj grad već bio u Milutinovim rukama (septembra 1301). Međutim, po završetku rata Rudnik je ponovo u rukama Dragutina što je dokaz da po završetku građanskog rata nije bilo većih teritorijalnih promena.[32]

Dalje podatke daje nam anonimni katolički monah koji je, prolazeći kroz zemlju, zabeležio podatke o uzrocima građanskog rata. Njegove simpatije su na strani Dragutina koga smatra prijateljem katolika, dok Milutin mrzi i progoni katolike. Milutin je stupao u kontakte sa papom i francuskim feudalcima u južnoj Italiji. Sa papom Klementom V (1305—1314) pregovarao je oko prelaska Srbije u katolicizam. Pregovarao je i sa Filipom Tarentskim, sinom anžujskog kralja Karla iz južne Italije, vladara balkanskih anžujskih teritorija koji je nameravao da obnovi latinsku vlast u Carigradu. Iste ambicije imao je i Karlo Valoa, brat francuskog kralja Filipa IV, koji je nosio titulu vizantijskog cara preko svoje žene, Katarine od Kurtenea. Milutin se obavezao da mu pruži podršku i da ne prima izbeglice dinastije Paleolog iz Carigrada, a Karlo mu je potvrdio držanje makedonskih teritorija i obavezao se da će ga, kada dođe na vlast, braniti od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Pregovaralo se i o udaji Milutinove ćerke Carice za Karlovog sina. Međutim, dalji pregovori su otkazani. Papa je 1309. godine otišao u Avinjon, a Karlo se umešao u rat za krunu Svetog rimskog carstva.[33]

Rat je okončan 1311. godine posredstvom sveštenstva. Braća su se izmirila, ne zna se pod kakvim uslovima. Većih teritorijalnih promena nije bilo.[34]

Građanski rat u Ugarskoj uredi

 
Stefan Vladislav, Dragutinov sin
Glavni članak: Građanski rat u Ugarskoj (1301—1310)

U građanskom ratu u Ugarskoj koji je izbio nakon pogibije Ladislava (1290), Dragutin je u početku pružao podršku Anžujskoj dinastiji tj. pretendentu Karlu Martelu Anžujskom. Kao nagradu za odanost, Dragutinov sin Vladislav je 19. avgusta 1292. godine imenovan slavonskim hercegom. Dobio je prostrane oblasti Slavonije sem onih koje su već pripadale knezovima Vodičkim i Frankopanima. Dragutin je sledeće godine Vladislava oženio Konstancom Morozini, pripadnicom moćne mletačke porodice.[35]

Dragutin se ubrzo okreće protiv Anžujaca. Martel je poginuo 1295. godine, a novi anžujski kandidat postao je Karlo Robert. Rat se rasplamsao 1301. godine nakon smrti Andrije, poslednjeg pripadnika dinastije Arpad. Kandidat za kraljevsku krunu sada je bio i Vladislav. Dragutin i Vladislav stupaju u veze sa erdeljskim vojvodom Ladislavom Aporom sa čijom ćerkom se Vladislav trebalo oženiti i tako sebi obezbediti ugarski presto. Papa je 1309. godine bacio anatemu na Apora zbog toga što kćer želi udati za šizmatika.[36] Karlo Robert se ubrzo učvrstio u Ugarskoj i preduzeo je pohod u Dragutinovu zemlju. Dragutin je prinuđen da se odrekne pretenzija na krunu. Karlo je 1310. godine krunisan za kralja. Odnosi između Karla Roberta i Dragutina vremenom su se poboljšali. Dragutin je oko 1314. godine svoga sina uzeo za savladara ili mu je bar jedan deo teritorija dodelio na upravu.[37]

Poslednje godine i smrt uredi

Jelena umire u proleće 1314. godine. Dragutin nije prisustvovao njenoj sahrani već je na obred došlo njegovo poslanstvo. Tek kasnije je Dragutin posetio majčin grob, a sa bratom se sastao u Paunju. Ubrzo dolazi do posete Simonide Dragutinovoj ženi Katarini u Beogradu. Simonida je svečano dočekana od Dragutina i Katarine. Katarina i Simonida posetile su grob svoje svekrve. Dragutin nije dugo nadživeo svoju majku. Umro je 12. marta 1316. godine. Danilo beleži da se pred smrt zamonašio ostavljajući vlast svome sinu. Uzeo je monaško ime Teoktist. Poslednje dane Dragutina opisao je Danilo. Pred smrt je bratu napisao pismo čija sadržina Danilu najverovatnije nije bila poznata[38]. Sahranjen je u manastiru Đurđevi Stupovi u Rasu kod Arilja. Danilo beleži da je Dragutin želeo sprečiti da ga poštuju kao sveca. Naredio je da mu se telo nikako ne vadi iz groba.[39][40][41]

Porodica uredi

Dragutinov otac Uroš bio je sin Stefana Prvovenčanog i srpski kralj od 1243. do 1276. godine. Majka Jelena pripadala je anžujskoj dinastiji. Uroš je imao još troje dece: Milutina, Stefana i Brnču. Dragutinova žena Katalina bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V. Sa Katalinom je Dragutin imao dva sina: Vladislava i Urošica, i više kćeri od kojih je poznata jedino Jelisaveta koja se udala za bosanskog bana Stefana Kotromanića.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Uroš I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Rejner Dandolo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ana Dandolo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Nepoznata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Dragutin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. moguće Isak II Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. moguće Jovan Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. moguće Margareta Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Jelena Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. moguće Matilda de Vjanden
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Novac kralja Dragutina uredi

 
Dinar kralja Dragutina poznat kao prvi srpski dinar sa ćiriličnim natpisom

Najraniji dinari Stefana Dragutina javljaju se u vreme kada je kao mladi kralj bio savladar svoga oca Uroša tj. iz perioda od 1270. do 1276. godine. To su dinari sa dve figure i mladolikim golobradim vladarom od kojih su nađene dve vrste. Na prvoj je prikazana zastava, a na drugoj dvostruki krst, novina na srpskim dinarima. U periodu Dragutinove samostalne vladavine kovani su dinari sa prikazom vladara koji sedi i drži skiptar i kuglu sa dvostrukim krstom i nosi natpis STEFAN REX i pominje se na priznanici Marije Šor iz 1282. godine. Drugi primerak je sa natpisom MONETA REGIS STEFAN i predstavlja najstariju vrstu srpskog srednjovekovnog novca u kojima se pojavljuju slovne oznake. Verovatno su kovani posle 1282. godine kada Dragutin nosi titulu Rex Serviae. Pronađeno je 12 primeraka novca sa Milutinom i Dragutinom i natpisom STEFANVS-VROSIVS/REX. Od 1312. godine pojavljuju se rudnički dinari. Dolaskom Sasa Rudnik postaje, pored Brskova, najvažniji srpski rudnik. U njemu je otvorena kovnica. rudnički dinar kralja Stefana Dragutina, sa predstavom vladara koji stoji i drži skiptar sa krstom, veoma je značajna vrsta novca. „To je prvi srpski novac sa ćiriličkim natpisom; prvi srpski novac sa predstavom vladara koji stoji sam; prvi srpski dinar sa natpisom koji ne sadrži zvanje kralj; prvi novac kralja Stefana (Dragutina) za koji možemo sa sigurnošću reći da je kovan posle ustupanja prestola iz 1282, prvi srpski novac za koji možemo pouzdano tvrditi da je kovan u rudničkoj kovnici i to je, ujedno, poslednja novčana emisija kralja Dragutina.[42]

Zadužbine Stefana Dragutina uredi

Slika Naziv Mesto Osnivanje
  Manastir Rača U blizini Bajine Bašte 1276—1282
  Manastir Tronoša Korenita, blizini Loznice 1276—1282
  Manastir Tavna U blizini Bijeljine 1284
  Crkva Svetog Ahilija Arilje 1296
  Manastir Mala Remeta Fruška gora 13. vek
  Manastir Bešenovo Bešenovački Prnjavor Kraj 13. veka

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Živković 2021, 11-12
  2. ^ Mrgić 2008.
  3. ^ Popović 2020.
  4. ^ Lazarević 1990, str. 4-7.
  5. ^ Anonymi Descriptio Europae Orientalis 2013, str. 55.
  6. ^ Stanojević 1936, str. 2.
  7. ^ Živković 2021, 13-14
  8. ^ Lazarević 1990, str. 8-9.
  9. ^ Živković 2021, 15-20
  10. ^ Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. str. 22.
  11. ^ Ćirković 1981a, str. 356.
  12. ^ Živković 2021, 21-25
  13. ^ Popović 2010.
  14. ^ Živković 2021, 27-31
  15. ^ Lazarević 1990, str. 9.
  16. ^ Stanojević 1936, str. 4.
  17. ^ Živković 2021, 27-33
  18. ^ Logos 2017, str. 185.
  19. ^ Lazarević 1990, str. 10.
  20. ^ Anonymi Descriptio Europae Orientalis 2013, str. 124-125.
  21. ^ Dinić 1951, str. 61-82.
  22. ^ Živković 2021, 35-45
  23. ^ Lazarević 1990, str. 10-12.
  24. ^ Živković 2021, 47-52
  25. ^ Živković 2021, 53-59
  26. ^ Ćirković 1981b, str. 453-455.
  27. ^ Uzelac 2015, str. 210, 222-224, 238-239.
  28. ^ Živković 2021, 58
  29. ^ Stanojević 1936, str. 7.
  30. ^ Živković 2021, 48-49
  31. ^ Ćirković 1981b, str. 455.
  32. ^ Ćirković 1981b, str. 457.
  33. ^ Ćirković 1981b, str. 457-459.
  34. ^ Živković 2021, 63-106
  35. ^ Fostikov & Isailović 2018, str. 7-45.
  36. ^ Stanojević 1936, str. 10.
  37. ^ Stanojević 1936, str. 11.
  38. ^ Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. str. 29-30
  39. ^ Ćirković 1981v, str. 472.
  40. ^ Živković 2021, 107-149
  41. ^ Aleksić-Živković 2021, 239-264
  42. ^ Lazarević 1990, str. 21-23.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Stefan Dragutin na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Znamenje Kralju Dragutinu.
 
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kralj Dragutin (S. Stanojević).


Kralj Srbije
(1276–1282)
Kralj Srema
(1284–1316)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Драгутин&oldid=27701515”