Википедија

Ukrajina

држава у источној Европи

Ukrajina (ukr. Україна) je država u istočnoj Evropi.[5] Graniči se sa Rusijom na severoistoku i istoku, Belorusijom na severu, Poljskom, Slovačkom i Mađarskom na zapadu, Rumunijom i Moldavijom na jugozapadu, a na jugu izlazi na Crno more i Azovsko more.[6] Teritorija moderne Ukrajine bila je centar istočnoslovenske kulture, privredni centar pre mongolske invazije 1237. godine.[7] Kasnije se centar pomerio na Lavov, kao državnost. Kratki period nezavisnosti (1917—1921) nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, okončan je uključivanjem Ukrajine u Sovjetski Savez 1922. (Ukrajinska SSR).[8] Sadašnje granice Ukrajine uspostavljene su 1954. godine, a nezavisnost je stekla nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine.[9]

Ukrajina
Україна  (ukrajinski)
Himna: Ще не вмерла України і слава, і воля
Još nije umrla Ukrajina i slava, i sloboda
Glavni gradKijev
Službeni jezikukrajinski
Vladavina
 — PredsednikVolodimir Zelenski
 — Predsednik VladeDenis Šmigalj[1]
 — Predsednik ParlamentaRuslan Stefančuk
Istorija
Nezavisnostraspadom Sovjetskog Saveza
24. avgusta 1991.
Geografija
Površina‍
 — ukupno603.628 km2 (45 1)
 — voda (%)7%
Stanovništvo‍
 — 2014.[2]45.377.581 (29 1)
 — gustina75,17 st./km2
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2023
 — ukupno474,77 mlrd. $ [3]
 — po stanovniku14.303 $ [3]
BDP / nominalni≈ 2023
 — ukupno173,41 mlrd. $ [3]
 — po stanovniku5.224 $ [3]
IHR (2021)0,773 [4] (77) — visok
Valutaukrajinska grivna
 — stoti deo valute‍копијк‍
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +2 do +3
Internet domen‍.ua‍
Pozivni broj+380
1 Uključuje i sporne teritorije Krima i Sevastopolja.

Prema popisu iz 2001. Ukrajina je imala približno 48 i po miliona stanovnika, dok je prema proceni iz januara 2023. broj stanovnika pao na 36 miliona, sa tendencijom pada.[10] Druge procene navode da je broj stanovnika zemlje usled rata i migracija spao na 29 miliona stanovnika, završno sa junom 2023. godine.[11][12] Glavni i najveći grad je Kijev sa 2.967.400 stanovnika, u njemu se nalaze sedište institucija Ukrajine i predstavlja njen politički, administrativni, ekonomski, univerzitetski i kulturni centar. Ukrajina je suosnivač OUN, GUAM-a, BSEC-a i drugih međunarodnih organizacija. Država aktivno sarađuje sa Evropskom unijom.

Poreklo imena uredi

Reč Ukrajina je slovenskog porekla i prvobitno je značila ono što danas nazivamo krajem, zemljom, prostorom, krajinom. Divlje polje tradicionalno istorijsko i srednjovekovno ime deo teritorije Ukrajine. [13]

Najverovatnije reč potiče od indoevropskog korena *(s)krei- (odvajati, rezati). Neki ruski lingvisti smatraju da se reč može tumačiti kao „najudaljeniji prostor“, dok drugi reč dovode u vezu sa „rodnim krajem“ ili „vlastitom, svojom zemljom“.[14]

Prvi put ime Ukrajina se spominje 1187. godine u Kijevskom letopisu, u kome autor piše o smrti perejaslovskog kneza. ("I plakaše za njim svi Perejaslavci a zbog njega se i Ukrajina u crno obavije). Otada će se naziv često javljati i u drugim letopisima u kojima će reč uglavnom označavati pogranične zemlje koje su bile suprotstavljene državnom središtu u Kijevu. Od 10. veka postoji Kijevska Rusija, na toj teritoriji.[15] Do sredine 17. veka gospodarili su njom Mongoli, Litvanija i Poljska. Posle uspešne pobune kozaka Bogdana Hmeljnickog deo ušla je 1654. godine u sastav Moskovskog carstva. Deo toga je osvojio Poljsko-litvanski savez.[16]

Sredinom 16. veka naziv Ukrajina se javlja i u stranim izvorima. Tako je u pismu turskog sultana Sulejmana upućenom poljskom kralju Žigmundu 1564. korišćen izraz Ukrajina. Takođe od 16. veka pa nadalje, naziv Ukrajina se koristi isključivo u značenju zemlje ili države naseljene Ukrajincima.

Ukrajina se u analima koristi isključivo u značenju „zemlja, region, zemlja“.

Geografija uredi

Glavni članak: Geografija Ukrajine

Položaj uredi

 
Karta Ukrajine
 
Pogled na krimsko mesto Gaspru, južna Ukrajina

Ukrajina se na kopnu graniči sa 7 evropskih država s ukupnom dužinom granice od 4.663 km: sa Rusijom (1.576 km), Belorusijom (891 km), Poljskom (526 km), Slovačkom (97 km), Mađarskom (103 km), Rumunijom (531 km) i Moldavijom (939 km).[17]

Geologija i reljef uredi

Ukrajina se odlikuje raznovrsnim geografskim i klimatskim uslovima. Njen središnji deo zauzimaju stepe isprekidane niskim visoravnima i slivovima reka, naročito nizijom i visoravni reke Dnjepar.

Na severu Ukrajinu od Belorusije dele močvare reke Pripjat. Južni deo obuhvata obalnu nizinu duž Crnog i Azovskog mora, dužina iznosi 2.782 km. Istočna Ukrajina sastoji se od sleva reke Donjec i zapadnog ruba Srednjoruske uzvisine. Najvažnije su obeležje zapadne Ukrajine prekrasne planine Karpata s najvišim vrhom Goverlja (2.061 m). Poluostrvo Krim na samom jugu, koji čini zasebnu geografsku jedinicu, odlikuje se sredozemnom klimom. U Krimskim planinama najviši vrh je Roman-Koš (1.545 m). Najvažnije reke su Dnjepar i Dnjestar koje teku sa severa prema jugu i utiču u Crno more.[18]

Ukrajina sa svojom veličinom od 603.700 km i svojim strateškim položajem na istočnom ulazu u Evropu, ali i na ulazu u samo središte Evrope, predstavlja politički i privredni izrazito značajnu državu. Obiluje kvalitetnom zemljom crnicom koja se prostire na više od 58% poljoprivredno obradive površine (veličina cele Poljske). Šume u Ukrajini zauzimaju 18% i uglavnom su karakteristične za Karapte i severozapadne krajeve zemlje. Ukrajina obiluje izvorima vode. Gotovo cela zemlja isprana je tokovima manjih reka koje se ulivaju u sedam glavnih reka: Desna, Dnjepar, Dnjestar, Dunav, Pripjat, Donjec i Južni Bug.

U zemlji se nalaze dovoljni izvori prirodnih resursa, posebno: gvozdena ruda, mangan, prirodni gas, nafta, so, sumpor, grafit, titan, magnezijum, kaolin, nikl, živa, te drvo, nafta i drugi resursi. Neki izvori uopšte nisu u fazi iskorišćavanja, a neki izvori potrebnijih prirodnih resursa poput prirodnog gas i nafte tek su fazi otkrivanja, posebno oni koji se nalaze uz obalu Crnog mora.

Vode uredi

 
Reka Dnjepar

Na teritoriji Ukrajine postoji 63.119 reka i potoka ukupne dužine veće od 206.000 km, od kojih su 330.210 km ili više[19]. Većina reka pripada slivu Crnog i Azovskog mora, a samo 2% teritorije vode se uliva u Baltički sliv (San i Zapadni Bug sa pritokama). Glavne reke su Dnjepar, Severski Donjec, Južni Bug, Dnjestar, Dunav.[20]

U zemlji postoji oko 20 hiljada jezera, od kojih samo 43 imaju površinu od 10 km² ili više. Najveće jezero u Ukrajinskom Polesju je Svitjaz, sa površinom od 27,5 km². Veću površinu imaju slana jezera estuarnog porekla, kao su podunavski (Jalpug — 149 km²), pocrnomorski (veštačko desalinizovani Sasik (Kunduk) — 204,8 km²), krimski (slano jezero Sasik-Sivaš — 71 km²). U Ukrajini je izgrađeno 1157 zagate i 28,8 hiljada jezerca. Najveći zagati su na Dnjepru (Kremenčutska, Kahovska, Kijevska, Kanevska). Najveći estuar je Dnjestarski liman — 360 km². Najslaniji je Kujalnički liman — 157–227 ‰.

Biodiverzitet uredi

Ukrajina sadrži šest kopnenih ekoregiona: srednjeevropske mešovite šume, krimski submediteranski šumski kompleks, istočnoevropske šumske stepe, panonske mešovite šume, karpatske planinske četinarske šume i pontske stepe.[21] Zemlja ima nešto više četinarske nego listopadne šume.[22] Najgušće pošumljeno područje je Polisija na severozapadu, sa borovima, hrastovima i brezama.[22] Postoji 45.000 vrsta životinja,[23] sa približno 385 ugroženih vrsta koje su navedene u Crvenoj knjizi Ukrajine.[24] Močvare od međunarodnog značaja pokrivaju preko 7.000 km2 (2.700 sq mi), pri čemu je delta Dunava važna za očuvanje biodiverziteta.[25][26]

Klima uredi

Klima u Ukrajini ima pretežno karakteristike kontinentalne klime, izuzev poluostrva Krim na kom je delimično karakteristična i mediteranska klima. Klima u Ukrajini je specifična po tome što temperature leti mogu biti poprilično visoke (i do 30 °C) za podneblje u kojem se nalazi Ukrajina, a razlog tome je blagi uticaj toplije klime koja na kopno pristiže sa Crnog mora. S druge strane, zime su ponekad poprilično hladne (i do -30 °C), često hladnije nego u većini severnijih zemalja Evrope. Razlog tome su snažni severoistočni vetrovi (iz smera Rusije) koji se zimi pružaju na ravničarskoj Ukrajini, i time je hladnoća u Ukrajini ponekad veća od one koju prikazuje termometar. Temperature se u proseku kreću između -8 °C zimi i 23 °C leti što Ukrajinu čini relativno ugodnom destinacijom za raznovrsne aktivnosti, razvoj industrije, poljoprivrede, turizma i ostalog. Za razliku od svojih severnijih suseda, Ukrajina u proseku sa 2.000 sati godišnje broji puno veći broj sunčanih dana. Žitorodna sunčana polja i teme vezane za Sunce česti su simboli Ukrajine u istočnoslovenskom svetu.[27]

Istorija uredi

Glavni članak: Istorija Ukrajine

Prvi čovek je naselio prostor današnje Ukrajine pre gotovo 300.000 godina. Tripoljska kultura (IV-III vek p. n. e.; bronzano doba), smatra se jednom od najstarijih kultura čiji su tragovi rasprostranjeni po celoj današnjoj jugozapadnoj Ukrajini. Kultura se naziva tripoljskom zbog naselja Tripolje gde je 1890. godine otkriveno i istraženo nalazište. Tripoljci su uzgajali žito, izrađivali glineno posuđe i svrdla kojima su obrađivali drvo i kamen. Tripoljska kultura se smatra vrhuncem razvoja neolitičkih poljoprivrednih i stočarskih plemena na tlu Evrope. Oko 1500. p. n. e. na prostoru današnje Ukrajine pojavila su se nomadska plemena. Jedno od tih plemena bili su Kimerijci (IX-VIII vek p. n. e.), o kojima je ostao trag i u pisanim izvorima. O slavnom plemenu nije pisao samo Homer u Odiseji, već i poznati antički autori poput Herodota, Kalimaha, Strabona. Kimerijci su zauzeli značajni prostor između Dnjestra i Dona a naselili su i Krimsko poluostrvo. Smatra se da su oni potomci starog iranskog nomadskog plemena, genetski bliski Skitima, a upravo je Skitima, iranskom nomadskom plemenu iz Središnje Azije, u VII veku p. n. e. uspelo potisnuti Kimerijce iz današnjih ukrajinskih stepa. Nekako su u to isto vreme Grci počeli sa osnivanjem prvih kolonija na severnim obalama Crnog mora. Skiti su utemeljili moćnu državu i vladali tim područjem do oko 200. p. n. e. dok ih odatle nije proteralo drugo nomadsko pleme — Sarmati.

Na razmeđu II i III veka nove ere kroz Ukrajinu prolazi put germanskog plemena Gota. Njih 375. godine pobeđuje azijsko pleme Huni. Oni su ubrzo nakon toga stvorili moćnu državu koja se prostirala između Dona i Karpata. Na njenom je čelu bio Atila (umro 451.), no nakon nekoliko poraza u sukobima sa Rimljanima i njihovim saveznicima, država gubi moć i raspada se.[28]

Pradomovina Slovena nema opšteprihvaćenu teritoriju. Prve zapise o Slovenima susrećemo kod rimskih autora (I-II vek) Plinija Starijeg, Tacita, Ptolemeja, gde se Sloveni nazivaju Venedima ili Venetima. Etnonim tj. naziv Sloven se prvi put susreće kod vizantskih autora. Po nekim izvorima Sloveni su se već u VI veku podelili na tri velike grupe: Venedi (Visla), Anti (Dnjepar) i Sloveni ili Sklavini (Dunav). Većina istoričara smatra seobu plemena Anta i Sklavina početkom formiranja odvojenih slovenskih naroda a samim time i ukrajinskog naroda. Poslednje velike seobe naroda na prostoru Ukrajine bile su one Bugara i Mađara, ali u to vreme već je bila ustoličena jedna od najvećih i najmoćnijih evropskih država svoga doba — Kijevska Rusija.[29]

Srednji vek uredi

Polovinom 14. veka, nakon smrti Jurija II Boleslava, poljski kralj Kazimir III je započeo kampanju (1340–1366) u osvajanje ukrajinske kneževine Galicija-Volinija. U međuvremenu je posle bitke na reci Irpenj jezgro Kijevske Rusije, uključujući grad Kijev, postalo deo Velikog litvanskog vojvodstva, kojim su vladali Gedimin i njegovi naslednici. Nakon Unije iz Kreva od 1386, dinastičke unije između Poljske i Litvanije, najvećim delom današnje severne Ukrajine su vladali sve više slovenizovani litvanski plemići kao delom Velikog litvanskog vojvodstva i do 1392. galicijsko-volinjski ratovi su okončani. Poljski kolonizatori napuštenih oblasti severne i centralne Ukrajine su osnovali ili obnovili mnoge gradove. Podolje je 1340. uvršteno pod Krunu poljskog kraljevstva kao Podoljsko vojvodstvo. U južnoj Ukrajini, tj. Krimu i okolnim stepama, Džingis-kanov potomak Hadži I Geraj je 1441. osnovao Krimski kanat.

Novi vek uredi

Glavni članak: Pridnjeparska Ukrajina

Pridnjeparska Ukrajina (Pridnjeparlje, Kijevska Ukrajina) je istorijska oblast, koja se nalazi u današnjoj srednjoj i jugoistočnoj Ukrajini, prostire se istočno od Podolja i Volinja, između Buga i Vorskla, na basenu reke Dnjepar, a do 1783. godine (druga podela Poljske) je bila deo Poljsko-litvanske državne zajednice.

 
Približna oblast Pridnjeparske Ukrajine u granicama savremene Ukrajine.

Pojam Ukrajina kao zajednička imenica je korišćen u srednjem veku i označava pogranične delove geografskih oblasti. Do kraja 16. veka pojam Ukrajina nije imao zvaničan karakter i jednostavno je označavao „pogranične“ privatne posede, koji su bili pod upravom različitih država.[30][31][32][33][34]

Pojam Ukrajina se prvi put javio u Kijevskom ljetopisu, koji opisuje događaje iz 12. veka. Opisujući smrt Vladimira Gleboviča, kneza Perejaslavskog, autor teksta je napisao, da je nakon njegove smrti „ѡ нем же оукраина много постона“. Posle ovih događaja iz 1189. godine, Ukrajinom se naziva zemlja između Buga i Dnjestra.[35]

Kao vlastita imenica Ukrajina se prvi put koristi u Poljsko-litvanskoj državnoj zajednici 1590. godine na zasedanju Sejma u skladu sa projektom Jana Zamojskog: Porządek ze strony Niżowców i Ukrainy.[36] Time je podelio zemlju na vojvodstva: Kijevsko i Braclavsko. U periodu između Poljanovskog mira (1634) i Vječitog mira (1686) u sastav teritorije koja je naziva Ukrajina nalazilo se i Černigovsko vojvodstvo. Na mapi iz 1613. godine koju je izradio Tomaš Makovski u Amsterdamu, oblast desne obale Dnjepra označena je kao Нижняя Волынь, которыя назвается Украиной или Низом.[35] Isti autor je 1651. godine izdao drugu mapu na kojoj je Ukrajina označena na teritoriji od Dnjepra do Južnog Buga.[35] Na prelazu iz 16. u 17. vijek naziv „Ukrajina“ je označavao rubni tok srednjeg i donjeg Dnjepra.

19. vek, Prvi svetski rat i revolucija uredi

U 19. veku je Ukrajina bila uglavnom ruralno područje na koje su najveći uticaj imale Rusija i Austrija. Porastom urbanizacija i modernizacije, pojavio se kulturni trend prema romantičarskom nacionalizmu među Ukrajinskom elitom.

Nakon preuzimanja Krima posle Rusko-turskog rata 1768—1774, značajan broj Nemaca imigrirao je nakon što ih je pozvala Katarina Velika. Imigracija Nemaca i drugih evropskih naroda imao je za cilj slabljenje turskog uticaja u ovim područjima. Sa druge strane, veliki broj ljudi sa područja današnje Ukrajine se odseljavao na druge područje Ruske imperije, tako da je prema popisu iz 1897. godine, 223.000 Ukrajinaca živelo u Sibiru i 102.000 u centralnoj Aziji.[37] Između 1896. i 1906. godine, izgradnjom Transsibirske železnice, 1,6 miliona ljudi sa ovih prostora je migrirao ka istoku.[38]

 
Vojnici Ukrajinske narodne armije

Nacionalističke i socijalističke partije su se razvile krajem 19. veka. Austrijska Galicija, u kojoj su postojale određene političke slobode pod uticajem Habsburgovaca, postala je centar nacionalističkog pokreta.

Većina Ukrajinaca je ušla u Prvi svetski rat na strani Saveznika u sastavu Rusije, a manji deo na strani Centralnih sila, u sastavu Austrougarske. Oko 3,5 miliona Ukrajinaca se borilo u Ruskoj carskoj armiji i oko 250.000 u austrougarskoj vojsci.[39] Tokom rata, austrougarske vlasti stvorile su Ukrajinsku legiju koja se borila protiv Ruske carevine. Kasnije je ova legija pretvorena u Ukrajinski Galicijsku armiju koja se borila protiv boljševika i Poljaka u post-ratnom periodu (1919—23). Prorusko stanovništvo u Austriji je tokom rata imalo velikih problema. Oko 5.000 stanovnika Galicije koji su podržavali Rusiju bili su pohapšeni i prebačeni u logore po Austrougarskoj.[40]

Kada je završen Prvi svetski rat, propale su Ruska i Austrougarska carevina. Kolapsom Ruskog carstva 1917. godine došlo je do stvaranja nekoliko posebnih ukrajinskih država. Ovo je vodilo u građanski rat i anarhistički pokret poznat kao Crna garda koju je predvodio Nestor Mahno razvio je Južnu Ukrajinu tokom rata.[41]

Poljska je pobedila Zapadnu Ukrajinu u Poljsko-Ukrajinskom ratu. Međutim, Poljaci su bili poraženi u ratu sa boljševicima u ofanzivi na Kijev. Prema Miru u Rigi, koji su zaključili Sovjetski Savez i Poljska, u martu 1919. godine, zapadna Ukrajina je pripala Poljskoj. Poljaci su zauzvrat priznala Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku. Ukrajina je postala deo Sovjetskog Saveza u decembru 1922. godine. [42]

Oblasti pod poljskom i čehoslovačkom vlašću uredi

Glavni članci: Galicija i Potkarpatska Rusija (1919—1938)

Rat u Ukrajini je nastavljen do 1921. godine kada je najveći deo današnje Ukrajine preuzeo Sovjetski Savez. Galicija i zapadna Volinija su se našle su Poljskoj. Bukovinu je pripojila Rumunija, a Čehoslovačka je 1919. godine pripojila Rusinsku Krajinu, koja je organizovana kao posebna autonomna oblast (1919—1938), pod nazivom: Potkarpatska Rusija (rsn. Підкарпатьска Русь, češ. Podkarpatská Rus).

Zbog poljske nacionalne politike u zapadnoj Ukrajini značajne ilegalne ukrajinske nacionalističke organizacije delovale su u Poljskoj u međuratnom periodu. Među njima su se isticale Ukrajinska vojna organizacija i Organizacija ukrajinskih nacionalista. Pokret je postao militantan. Pristupali su mi studenti i oni koji su bili na meti Poljske. Legalne Ukrajinske partije, Ukrajinska katolička crkva, štampa i privrednici su takođe delovali u Poljskoj.

Ukrajina u Sovjetskom Savezu uredi

Glavni članak: Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika

Građanski rat je doneo sovjetsku vlast u razorenu Ukrajinu. Poginulo je preko 1,5 miliona osoba, a stotine hiljada su ostale bez krova nad glavom. Pored toga, Sovjetska Ukrajina je morala da se suoči sa glađu iz 1921. godine.[43] Zbog iscrpljenosti Ukrajine, sovjetska vlast je bila vrlo fleksibilna tokom 1920-ih.[44] Tako je pod okriljem politike ukrajinizacije koje je sprovodilo nacionalno komunističko rukovodstvo Mikole Skripnjika, sovjetsko rukovodstvo podsticalo nacionalni preporod književnosti i umetnosti.[45] Boljševici su se posvetili uvođenju opšte zdravstvene zaštite, obrazovanja i socijalne sigurnosti, kao i prava na rad i stanovanje.[46] Prava žena su znatno povećana kroz nove zakone osmišljene da iskorene viševekovne nejednakosti.[47] Većina ovih politika je naglo prekinuta početkom 1940-ih nakon što je Josif Staljin učvrstio moć i postao de facto vođa komunističke partije.

Drugi svetski rat uredi

 
Ukrajina je za vreme Drugog svetskog rata pretrpela najveće gubitke od sovjetskih republika. Na slici žene iz Kijeva 1941. godine.

Nakon invazije Poljske u septembru 1939. godine, Nemačka i SSSR su podelile teritoriju Poljske. Tako su istočna Galicija i Volinija sa svojim ukrajinskim stanovništvom ujedinjene sa ostatkom Ukrajine. Ujedinjenje koja je Ukrajina prvi put iskusila u svojoj istoriji je postao jedan od ključnih događaja u istoriji države.[48][49]

Rumunija je 1940. ustupila Besarabiju i severnu Bukovinu kao odgovor na sovjetske zahteve. Ukrajinskoj SSR su priključeni severni i južni okruzi Besarabije, severna Bukovina i oblast Herca. Zauzvrat, iz nje su izdvojeni zapadni delovi Moldavske Autonomne Socijalističke Republike novoosnovanoj Moldavskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici. Svi ovi teritorijalni dobici su međunarodno priznati Pariskim mirovnim ugovorima iz 1947. godine.

 
Razoreni Kijev u Drugom svetskom ratu

Nemačke armije su napale Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine, započevši novi surovi rat. Sile Osovine su na početku napredovale protiv očajničkih, ali i neuspešnih napora Crvene armije. U bici za Kijev, gradu je proglašen za grada-heroja, pošto je otpor Crvene armije i lokalnog stanovništva bio žestok. Više od 600.000 sovjetskih vojnika je ubijeno ili odvedeno u zarobljeničke logore.[50][51]

Iako se većina Ukrajinaca borila u redovima Crvene armije i sovjetskih partizana,[52] neki pripadnici tajnih ukrajinskih nacionalističkih organizacija su osnovali Ukrajinsku pobunjeničku armiju, antisovjetsku nacionalističku formaciju u Galiciji. S vremena na vreme ona je bila u savezu sa nacistima, i vršila je masakre nad Poljacima, a posle rata je nastavila da se bori protiv Sovjetskog Saveza. Koristeći gerilsku taktiku, pobunjenici su napadali i terorisali sve za koje su smatrali da na bilo koji način sarađuju sa sovjetskom državom.[53][54] U isto vreme, Ukrajinska oslobodilačka armija, još jedan nacionalistički pokret, se borio uz naciste. Ukupno, broj Ukrajinaca koji su se borili u redovima Crvene armije se procenjuje na od 4,5 miliona[52] do 7 miliona. Prosovjetski partizani su brojali oko 47.800 boraca na početku okupacije do 500.000 na vrhuncu 1944. godine, od toga oko polovine su bili Ukrajinci.[55] Brojke boraca Ukrajinske pobunjeničke armije nisu pouzdane i kreću se od 15.000 do 100.000 boraca.[56][57]

 
Sovjetski vojnici pripremaju splavove da pređu reku Dnjepar (na znaku piše „Na Kijev!") tokom bitke na Dnjepru iz 1943.

Najveći deo Ukrajinske SSR je bio organizovan u Rajhskomesarijat Ukrajina, sa ciljem iskorišćavanja njenih prirodnih bogatstava i za eventualno naseljavanje Nemaca. U početku su neki zapadni Ukrajinci, koji su postali žitelji Sovjetskog Saveza tek 1939. godine, dočekivali Nemce kao oslobodioce. Međutim, okrutna nemačka uprava ih je brzo okrenula protiv njih. Nacistički upravnici osvojenih sovjetskih teritorija nisu se trudili da iskoriste nezadovoljstvo Ukrajinaca Staljinovom vlašću.[58] Umesto toga, nacisti su očuvali sistem kolektivnih farmi, sistematski vršili genocid nad Jevrejima, deportovali ljude na prinudni rad u Nemačkoj i započeli sistematsko raseljavanje Ukrajine i Poljske da bi ih pripremili za nemačku kolonizaciju.[58] Blokirali su i prevoz hrane Dnjeprom.[59]

Ukupni gubici naneti stanovništvu Ukrajine u Drugom svetskom ratu se procenjuje na između pet i osam miliona ljudi, uključujući i procenjenih milion i po Jevreja koje su ubile ajnzacgrupe, ponekad uz pomoć lokalnih saradnika. Od procenjenih 8,7 miliona sovjetskih vojnika koji su pali u borbi protiv nacista, oko 1,4 miliona su bili etnički Ukrajinci. Dan pobede se slavi kao jedan od deset ukrajinskih nacionalnih praznika.

Posleratna Ukrajina uredi

Ukrajinska SSR je bilo teško razorena ratom i zahtevala je značajne napore za oporavak. Uništeno je više od 700 gradova i varoši i 28.000 sela.[60] Stanje je pogoršala glad iz 1946-47, koju je izazvala suša i ratno razaranje infrastrukture. Broj žrtava ove gladi varira, a najniže procene su nekoliko desetina hiljada.[61][62][63]

Ukrajinska SSR je 1945. bila jedna od osnivača Ujedinjenih nacija.[64] Posleratna etnička čišćenja su se dogodila u proširenom Sovjetskom Savezu. Do 1. januara 1953. godine, Ukrajinci su činili 20% ukupnog broja specijalno deportovanih osoba. Po broju deportovanih premašili su ih jedino Rusi.[65] Pored toga, oko 450.000 Nemaca iz Ukrajine i 200.000 Krimskih Tatara su bili predmet prinudnih deportacija.[65]

Nakon smrti Josifa Staljina, 1953. godine, Nikita Hruščov je postao novi vođa Sovjetskog Saveza. Pošto je između 1938. i 1949. godine bio prvi sekretar Komunističke partije Ukrajinske SSR, Hruščov je bio upoznat sa stanjem u Republici. Po preuzimanju najviše vlasti, počeo je da naglašava prijateljstvo Ukrajinaca i Rusa. Godine 1954. je široko obeležavana 300. godišnjica Perejaslavskog sporazuma. Krim je 1954. godine birokratskom odlukom izdvojen iz Ruske SFSR i pripojen Ukrajinskoj SSR.[66]

 
Harkov tokom poznog sovjetskog perioda (1981)

Do. 1950. godine Ukrajinska SSR je potpuno premašila predratne nivoe industrijske proizvodnje.[67] Tokom petogodišnjeg plana od 1946-1950. skoro hy% sovjetskog budžeta je investirano u Ukrajinu, što je bilo povećanje od 5% od predratnih planova. Kao posledica toga, broj ukrajinske radne snage se povećao 33,2% od 1940. do 1955. dok je industrijska proizvodnja porasla 2,2 puta u istom periodu.

Sovjetska Ukrajina je ubrzo postala evropski lider u industrijskoj proizvodnji,[68] i važan centar sovjetske namenske industrije i visokotehnoloških istraživanja. Takva važna uloga je za posledicu imala veliki uticaj lokalne elite. Mnogi članovi sovjetskog rukovodstva su dolazili iz Ukrajine, a od njih je najpoznatiji Leonid Brežnjev. On je kasnije istisnuo Hruščova i postao je novi sovjetski vođa od 1964. do 1982. godine. Mnogi poznati sovjetski sportisti, naučnici i umetnici su dolazili iz Ukrajine.

 
Napušteni grad Pripjat.

Dana 26. aprila 1986. godine reaktor br. 4 u nuklearnoj elektrani Černobilj je eksplodirao i izazvao Černobiljsku katastrofu, najveću nesreću na nuklearnim reaktorima u istoriji.[69] U vreme nesreće, 7 miliona ljudi je živelo u kontaminiranim oblastima, a od toga 2,2 miliona u Ukrajini.[70] Posle nesreće, novi grad Slavutič je sagrađen izvan evakuisane zone da u njemu žive radnici elektrane, koja je povučena iz upotrebe 2000. godine. Izveštaj iz 2008. godine koji su sačinile Međunarodna agencija za nuklearnu energiju i Svetska zdravstvena organizacija je pripisao nesreći 56 direktnih smrtnih slučajeva i procenjeno je da je ona izazvala 4.000 više smrti zbog raka.[71]

Nezavisna Ukrajina uredi

 
Ukrajinke pored Opere u Lavovu.
 
Polaganje venaca u Babin Jaru 1991, gde su nacisti ubili oko 100.000 osoba.

Nova ukrajinska Vrhovna rada je 16. jula 1990. usvojio Deklaraciju o nezavisnosti Ukrajine, mesec dana pošto je sličnu deklaraciju usvojio i Vrhovni sovjet Ruske SFSR. Deklaracija je naglasila pravo na samoopredeljenje ukrajinskog naroda i preimućstvo ukrajinskih zakona nad sovjetskim zakonima na teritoriji Ukrajinske SSR. Ovim je počeo period sukoba između centralne vlasti i republika Sovjetskog Saveza. U avgustu 1991. konzervativna struja među komunističkim vođama Sovjetskog Saveza je pokušala da izvede držani udar, smeni Mihaila Gorbačova i vrati Komunističku partiju na vlast. Nakon neuspeha državnog udara, ukrajinski parlament je usvojio Zakon o nezavisnosti, kojom je parlament proglasio Ukrajinu za nezavisnu državu.

Referendum i prvi predsednički izbori održani su 1. decembra 1991. godine. Tog dana je više od 90% biračkog tela izrazilo podršku Zakonu o nezavisnosti i izabrali dotadašnjeg predsednika Vrhovne rade Leonida Kravčuka za prvog predsednika države. Na sastanku u Brestu u Belorusiji 8. decembra, koji je pratio sastanak u Alma Ati, lideri Belorusije, Rusije i Ukrajine Stanislav Šuškevič, Boris Jeljcin i Leonid Kravčuk su zvanično raspustili Sovjetski Savez i osnovali Zajednicu nezavisnih država.

Između 1992. i 1995. godine, Krim je bio samoproglašena polunezavisna republika, koja se protivila centralnim vlastima Ukrajine. U martu 1994. Ukrajina je zbog vlastite i međunarodne bezbednosti donela odluku da sama do 1996. postane ne-nuklearna sila, što je ujedno bio podsticaj svim ostalim bivšim sovjetskim republikama (izuzev Rusije) da se odreknu nuklearnog naoružanja. Ukrajina je zauzvrat dobila međunarodne garancije Rusije, SAD i ostalih nuklearnih sila o poštovanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Memorandumom iz Budimpešte, koji su 1994. potpisali Bil Klinton, Džon Mejdžor, Boris Jeljcin i Leonid Kučma sve strane su se obavezale da će štititi postojeće ukrajinske granice. Nakon toga, vlasti Krima su primorane da prihvate status autonomne republike u Ukrajini. Sporazumom Rusije i Ukrajine iz 1997. Ukrajina je pristala da iznajmljuje Rusiji vojnu luku u Sevastopolju za potrebe Ruske crnomorske flote.

 
Žrtve Staljinove Velike čistke u masovnoj grobnici kod Kijeva 2011.

Iako ideja o nezavisnoj ukrajinskoj državi nije prethodno postojala u umovima kreatora međunarodne politike,[72] Ukrajina je na početku smatrana republikom sa povoljnim ekonomskim uslovima u poređenju sa drugin regionima drugim bivšim sovjetskim republikama.[73] Međutim, država je doživela dublji ekonomski pad u odnosu na neke druge bivše sovjetske republike. Tokom recesije između 1991. i 1990. godine, Ukrajina je izgubila 60% svog BDP-a,[74] i doživela petocifrenu inflaciju.[75] Razočarani ekonomskim uslovima, kao i težinom krize i korupcijom, Ukrajinci su često organizovali proteste i štrajkove.[76]

Ukrajinska privreda se stabilizovala krajem 1990-ih. Nova valuta, grivna, je uvedena 1996. godine. Od 2000. godine država je doživela postepeni realni ekonomski rast, u proseku oko 7% godišnje.[77] Novi ustav Ukrajine je usvojen 1996. za vreme drugog predsednika Leonida Kučme. kojim je Ukrajina pretvorena u polupredsedničku republiku i uveden stabilan politički sistem. Međutim, Kučma je kritikovan za korupciju, izbornu prevaru, ograničavanje slobode govora i koncentrisanje previše moći u svom kabinetu.[78]

Narandžasta revolucija uredi

Glavni članak: Narandžasta revolucija

Narandžasta revolucija je naziv za niz protesta i političkih događaja koji su se odvijali u Ukrajini krajem 2004. i 2005. godine neposredno nakon drugog kruga predsedničkih izbora na kojima je zvanično pobedio tadašnji premijer Viktor Janukovič. Njegov protivkandidat Viktor Juščenko je te rezultate osporio, tvrdeći da su posledica izborne prevare, a njegove pristalice započele seriju uličnih demonstracija u Kijevu. Njegove zahteve je prihvatio Vrhovni sud Ukrajine naredivši ponavljanje izbora, a na kojima je pobedio Juščenko.

Narandžasta revolucija se smatrala jednom od obojenih revolucija, a s obzirom da je Juščenko bio zagovornik ulaska Ukrajine u NATO i nedvosmisleno prozapadne orijentacije Ukrajine, njen rezultat se smatrao velikom pobedom SAD i EU, odnosno porazom Putinove Rusije koja je podržavala Janukoviča. Nakon pet godina predsednikovanja Viktor Juščenko je napustio vlast, ostvarivši 2010. godine istorijski najgori izborni rezultat za bilo kojeg predsednika koji se nalazio na vlasti[79][80].

Euromajdan i Krimska kriza uredi

Glavni članak: Krimska kriza

Krimska kriza je međunarodna kriza u kojoj su bile uključene Rusija i Ukrajina. Većina događaja je vezana za poluostrvo Krim, nekada višenacionalni region Ukrajine koji su činili (sada raspušteni) Autonomna Republika Krim i administrativno zaseban grad Sevastopolj. Obe oblasti naseljava ruska većina i manjinski Ukrajinci i Krimski Tatari.

 
Donjeck, Donjecka Narodna Republika (2015)

Kriza je počela krajem februara 2014. kao odgovor na Ukrajinsku revoluciju, kada je nakon više meseci protesta na Trgu nezavisnosti i nekoliko dana nasilnih sukoba demontranata i policije u glavnom gradu Ukrajine Kijevu, Vrhovna rada Ukrajine odlučila da smeni predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča. Glasanjem nije dobijena većina od tri četvrtine poslanika potrebnih za smenu predsednik prema Ustavu Ukrajine. Ruski predsednik Vladimir Putin smatra da je Janukovič nezakonito smnjene i da ga on smatra legitimnim predsednikom Ukrajine. Posle smenjivanja Janukoviča imenovana je prelazna vlada na čelu sa Arsenijem Jacenjukom i novi vršilac dužnosti predsednika Ukrajine, Oleksandr Turčinov, koje Rusija smatra „samoproglašenim“ u „državnom udaru“.

Kao posledicu nemira u Ukrajini početkom 2014. godine i svrgavanja pro-ruskih ukrajinskih vlasti, krimski parlament je za 30. mart 2014.[81] raspisao referendum o budućem statusu Krima. Poslanici su izglasali da se raspusti trenutna regionalna vlada, koja je podržala nove privremene vlasti u Kijevu, i da se na referendumu odlučuje o tome da li da Krim ostane autonomna republika u Ukrajini ili da bude nezavisna država ili deo Rusije.[82] [83] Većinsko rusko stanovništvo Krima se uglavnom protivi novim pro-zapadnim vlastima Ukrajine, dok je deo građana ukrajinskog i krimskotatarskog porekla na strani novih vlasti.

Konflikt je ostao u nekoj vrsti zamrznutog stanja do ranih sati 24. februara 2022. godine,[84] kada je Rusija otpočela invazijom na Ukrajinu.[85] Ruske trupe kontrolišu oko 20% međunarodno priznate teritorije Ukrajine.[86]

Vojni sukob sa Rusijom pomerio je politiku vlade prema Zapadu. Ubrzo nakon što je Janukovič pobegao iz Ukrajine, ta zemlja je u junu 2014. potpisala sporazum o pridruživanju EU, a njenim je tri godine kasnije obezbeđen bezvizni režim. U januaru 2019. godine, Pravoslavna crkva Ukrajine je priznata kao nezavisna od Moskve, čime je poništena odluka carigradskog patrijarha iz 1686. godine i naneta je dalji udarac uticaju Moskve u Ukrajini.[87] Konačno, usred rata sa Rusijom, Ukrajina je 23. juna 2022. dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.[88] Široka antikorupcijska akcija počela je početkom 2023. godine ostavkama nekoliko zamenika ministara i regionalnih šefova tokom rekonstrukcije vlade.[89]

Administrativna podela uredi

Glavni članak: Administrativna podela Ukrajine
 
Politička mapa Ukrajine

Ukrajina je podeljena na 24 administrativne jedinice koje se nazivaju oblastima, jednu autonomnu republiku i dva grada sa posebnim statusom. Oblasti se dele na manje jedinice koje se nazivaju rajonima.

Većina ukrajinskih se oblasti naziva prema oblasnom središtu (npr. Lavovska oblast). Uz to, još se tradicionalno na koren reči oblasnog središta dodaje sufiks –ščin- i na taj način su nastali tradicionalni nazivi poput Odeščina, Kijevščina.

Jedino se Volinjska i Zakarpatska oblast sa središtima u Lucku i Užgorodu ne pridržavaju tog korena. Kijev kao glavni grad je administrativno zasebna jedinica koja je ujedno i središte istoimene oblasti. Uz njega, još je Sevastopolj grad sa posebnim statusom. Oblasno središte je najčešće najveći i najrazvijeniji grad u regiji.

Autonomna Republika Krim uredi

Autonomna Republika Krim (ukr. Автономна Республіка Крим, rus. Автономная Республика Крым), nekada pod imenom Krimska oblast Ukrajinske SSR, geografski je smeštena na krimskom poluostrvu na jugu Ukrajine. Glavni grad AR Krim je Simferopolj.

Dana 11. marta 2014. godine Krimski parlament je usvojio deklaraciju o nezavisnosti Republike Krim, da bi 18. marta 2014. Republika Krim ušla u sastav Ruske Federacije, na osnovu sporazuma koji su potpisali ruski predsednik Vladimir Putin i krimski lideri. Grad Sevastopolj je istog dana takođe postao deo Ruske federacije, kao grad sa federalnim statusom. Ukrajinske vlasti smatraju Krim svojom teritorijom.

Popis ukrajinskih oblasti uredi

Oblast ukrajinski Tradicionalni naziv Središte
Vinička oblast Вінницька область Вінниччина Vinica (Вінниця)
Volinska oblast Волинська область Волинь Luck (Луцьк)
Dnjepropetrovska oblast Дніпропетровська область Дніпропетровщина Dnjepar (Дніпро)
Donjecka oblast Донецька область Донеччина/Донбас Donjeck (Донецьк)
Žitomirska oblast Житомирська область Житомирщина Žitomir (Житомир)
Zakarpatska oblast Закарпатська область Закарпаття Užgorod (Ужгород)
Zaporoška oblast Запорізька область Запоріжжя Zaporožje (Запоріжжя)
Ivano-Frankovska oblast Івано-Франківська область Івано-Франківщина Ivano-Frankovsk (Івано-Франківськ)
Kijevska oblast Київська область Київщина Kijev (Київ)
Kirovogradska oblast Кіровоградська область Кіровоградщина Kropivnicki (Кіровоград)
Luganska oblast Луганська область Луганщина Lugansk (Луганськ)
Lavovska oblast Львівська область Львівщина Lavov (Львів)
Nikolajevska oblast Миколаївська область Миколаївщина Nikolajev (Миколаїв)
Odeska oblast Одеська область Одещина Odesa (Одеса)
Poltavska oblast Полтавська область Полтавщина Poltava (Полтава)
Rovenjska oblast Рівненська область Рівненщина Rovno (Рівне)
Sumska oblast Сумська область Сумщина Sumi (Суми)
Ternopoljska oblast Тернопільська область Тернопільщина Ternopolj (Тернопіль)
Harkovska oblast Харківська область Харківщина/Слобожанщина Harkov (Харків)
Hersonska oblast Херсонська область Херсонщина Herson (Херсон)
Hmeljnička oblast Хмельнитська область Хмельниччина Hmeljnickij (Хмельницький)
Čerkaška oblast Черкаська область Черкащина Čerkasi (Черкаси)
Černovačka oblast Чернівецька область Буковина Černovci (Чернівці)
Černigovska oblast Чернігівська область Чернігівщина Černigov (Чернігів)

Politika uredi

Ukrajina je republika pod polupredsedničkim sistemom sa odvojenim zakonodavnim, izvršnim i sudskim vlastima.[90]

Ustav uredi

Ustav Ukrajine je usvojen i ratifikovan na 5. sednici Vrhovne Rade, parlamenta Ukrajine, 28. juna 1996. godine.[91] Ustav je usvojen sa 315 od 450 mogućih glasova (minimalno 300 za).[91] Svi drugi zakoni i drugi normativni[pojasniti] pravni akti Ukrajine moraju biti u skladu sa ustavom. Pravo na promenu ustava po posebnom zakonodavnom postupku ima isključivo parlament. Jedino telo koje može tumačiti ustav i utvrditi da li je zakonodavstvo u skladu sa njim je Ustavni sud Ukrajine. Od 1996. godine državni praznik Dan Ustava obeležava se 28. juna.[92][93] Dana 7. februara 2019. godine, Vrhovna rada je izglasala izmenu ustava kako bi se naveli strateški ciljevi Ukrajine: pridruživanje Evropskoj uniji i NATO-u.[94]

Vlada uredi

Predsednik se bira narodnim glasanjem i mandat mu traje pet godina. ON je formalni je šef države.[95] Ukrajinska zakonodavna vlast uključuje jednodomni parlament od 450 mesta, Vrhovnu Radu.[96] Parlament je prvenstveno odgovoran za formiranje izvršne vlasti i Kabineta ministara na čijem je čelu premijer.[97] Predsednik zadržava ovlašćenje da imenuje ministre spoljnih poslova i odbrane na usvajanje u parlamentu, kao i ovlašćenje da imenuje generalnog tužioca i šefa Službe bezbednosti.[98]

 
Zgrada Vlade Ukrajine

Ustavni sud može da ukine zakone, akte parlamenta i kabineta, predsedničke uredbe i akte krimskog parlamenta ako se utvrdi da krše ustav. Ostali normativni akti su predmet sudske revizije. Vrhovni sud je glavni organ u sistemu sudova opšte nadležnosti. Lokalna samouprava je zvanično zagarantovana. Lokalna veća i gradonačelnici se biraju na narodnom nivou i vrše kontrolu nad lokalnim budžetima. Načelnike područnih i okružnih uprava imenuje predsednik na predlog predsednika Vlade.[99]

Sudstvo i sprovođenje zakona uredi

Vojno stanje je proglašeno kada je Rusija izvršila invaziju u februaru 2022,[100] i traje i danas.[101][102]

Sudovi zvanično uživaju pravnu, finansijsku i ustavnu slobodu koju garantuje ukrajinski zakon od 2002. godine. Sudije su uglavnom dobro zaštićene od razrešenja (osim za grubo nedolično ponašanje). Sudije se imenuju predsedničkim dekretom na početni period od pet godina, nakon čega Vrhovni savet Ukrajine potvrđuje njihove pozicije doživotno. Iako i dalje postoje problemi, smatra se da je pravni sistem značajno poboljšan od nezavisnosti Ukrajine 1991. godine. Vrhovni sud se smatra nezavisnim i nepristrasnim telom i u nekoliko navrata je donosio presude protiv ukrajinske vlade. The World Justice Project svrstava Ukrajinu na 66. mesto od 99 zemalja obuhvaćenih istraživanjem u svom godišnjem Indeksu vladavine prava.[103]

Tužioci u Ukrajini imaju veća ovlašćenja nego u većini evropskih zemalja, a prema Venecijanskog komisiji „uloga i funkcije tužilaštva nisu u skladu sa standardima Saveta Evrope“.[104] Stopa osuđujućih presuda u Ukrajini je preko 99%,[105] jednaka stopi osuđujućih presuda u Sovjetskom Savezu,[106] pri čemu su osumnjičeni često bili u zatvoru na duže, pre suđenja.[107]

Predsednik Janukovič je 24. marta 2010. formirao ekspertsku grupu da da preporuke o tome kako da se „počisti trenutni nered i usvoji zakon o organizaciji sudova“.[108] Dan kasnije je izjavio „Ne možemo više da sramotimo našu zemlju takvim sudskim sistemom“.[108] Krivično-pravni sistem i zatvorski sistem Ukrajine ostaju prilično kazneni.[109]

Od 2010. godine sudski postupci mogu se voditi na ruskom jeziku uz obostranu saglasnost strana. Građani koji ne govore ukrajinski ili ruski mogu koristiti svoj maternji jezik ili usluge prevodioca.[110][111] Ranije su svi sudski postupci morali da se vode na ukrajinskom jeziku.[112]

Organi za sprovođenje zakona su pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova . Sastoje se prvenstveno od nacionalnih policijskih snaga i raznih specijalizovanih jedinica i agencija kao što su Državna granična straža i Službe obalske straže. Agencije za sprovođenje zakona, posebno policija, suočile su se sa kritikama zbog svog teškog rukovanja narandžastom revolucijom 2004. godine. Mnogo hiljada policajaca bilo je stacionirano širom glavnog grada, prvenstveno da odvrate demonstrante ali i da obezbede snage za brzo reagovanje u slučaju potrebe; većina oficira je bila naoružana.[113]

Spoljni odnosi uredi

Od 1999. do 2001. godine Ukrajina je bila nestalna članica Saveta bezbednosti UN. Istorijski gledano, Sovjetska Ukrajina se pridružila Ujedinjenim nacijama 1945. kao jedna od prvobitnih članica nakon kompromisa Zapada sa Sovjetskim Savezom.[114] Ukrajina je dosledno podržavala mirno rešavanje sporova putem pregovora. Učestvovao je u četvorostranim pregovorima o sukobu u Moldaviji i promovisao mirno rešenje sukoba u postsovjetskoj državi Gruziji. Ukrajina je takođe dala doprinos mirovnim operacijama UN od 1992.[115]

Ukrajina danas smatra evroatlantske integracije svojim primarnim spoljnopolitičkim ciljem,[116] ali je u praksi uvek balansirala svoj odnos sa Evropskom unijom i Sjedinjenim Državama sa jakim vezama sa Rusijom. Sporazum Evropske unije o partnerstvu i saradnji (PCA) sa Ukrajinom stupio je na snagu 1998. godine. Evropska unija (EU) je ohrabrila Ukrajinu da u potpunosti primeni PCA pre nego što počnu razgovori o sporazumu o pridruživanju, objavljenom na samitu EU u decembru 1999. u Helsinkiju, priznaje dugoročne aspiracije Ukrajine, ali ne razmatra mogućnost pridruživanja EU.[116]

Ukrajina se 1992. godine pridružila tadašnjoj Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju (sada Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS)), a takođe je postala članica Severnoatlantskog saveta za saradnju. Odnosi Ukrajine i NATO-a su bliski i zvaničnici Ukrajine su izjavilu da je zainteresovana za eventualno članstvo.[117]

Ukrajina je najaktivnija članica Partnerstva za mir (PfP). Sve glavne političke partije u Ukrajini podržavaju potpunu eventualnu integraciju u Evropsku uniju.[118] Sporazum o pridruživanju između Ukrajine i Evropske unije potpisan je 2014. godine.[119]

Ukrajina je dugo imala bliske veze sa svim svojim susedima, ali su se odnosi Rusije i Ukrajine brzo pogoršali 2014. zbog aneksije Krima, energetske zavisnosti i sporova oko plaćanja.

Duboka i sveobuhvatna zona slobodne trgovine (DCFTA), koja je stupila na snagu u januaru 2016. nakon ratifikacije Sporazuma o pridruživanju Ukrajine i Evropske unije, formalno integriše Ukrajinu u Evropsko jedinstveno tržište i Evropski ekonomski prostor.[120][121] Ukrajina dobija dalju podršku i pomoć za svoje aspiracije za pristupanje EU od Međunarodnog Višegradskog fonda Višegradske grupe koji se sastoji od centralnoevropskih članica EU Češke, Poljske, Mađarske i Slovačke.[122]

Godine 2020. u Lublinu, Litvanija, Poljska i Ukrajina su kreirale inicijativu Lublinski trougao, koja ima za cilj stvaranje dalje saradnje između tri zemlje čije su teritorije nekada bile deo Zajednice Poljske i Litvanije. Jedan od ciljeva trougla su i dalje integracije i pridruživanja Ukrajine EU i NATO-u.[123]

Od 2021. Ukrajina se spremala da zvanično podnese zahtev za članstvo u EU 2024. godine, kako bi se pridružila Evropskoj uniji 2030-ih, [124] međutim, ruskom invazijom na Ukrajinu 2022. godine, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je zatražio da ta zemlja bude odmah primljena u EU.[125] Status kandidata je dodeljen 23. juna 2022.[126]

Poslednjih godina Ukrajina je dramatično ojačala svoje veze sa SAD.[127][128]

Vojska uredi

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Ukrajina je nasledila vojnu silu sačinjenu od 780.000 ljudi na svojoj teritoriji, opremljenu trećim po veličini arsenalom nuklearnog oružja na svetu.[129][130] Ukrajina je 1992. godine potpisala Lisabonski protokol u kojem se zemlja složila da preda svo nuklearno oružje Rusiji na raspolaganje i da se pridruži Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja kao država koja nema nuklearno oružje. Do 1996. godine Ukrajina je postala zemlja bez nuklearnog oružja.[129]

Ukrajina je preduzela dosledne korake ka smanjenju konvencionalnog naoružanja. Potpisao je Ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, koji je tražio smanjenje tenkova, artiljerije i oklopnih vozila (vojske su smanjene na 300.000). Zemlja je planirala da sadašnju vojsku zasnovanu na regrutima pretvori u profesionalnu dobrovoljačku vojsku.[131] Trenutna ukrajinska vojska se sastoji od 196.600 članova iz redovnog sastava i oko 900.000 rezervista.[132]

Ukrajinska fregata Hetman Sagaidačni pridružila se 2014. godine operaciji Evropske unije za borbu protiv piraterije Atalanta i bila je dva meseca u sastavu Pomorskih snaga EU kod obala Somalije.[133] Ukrajinske trupe su raspoređene na teritoriji Kosova u sastavu Ukrajinsko-poljskog bataljona.[134] U periodu 2003–05, ukrajinska jedinica je bila raspoređena kao deo multinacionalnih snaga u Iraku pod poljskom komandom.[135]

Vojne jedinice drugih država redovno su učestvovale u multinacionalnim vojnim vežbama sa ukrajinskim snagama u Ukrajini, uključujući i američke vojne snage.[136]

 
Raketni bacači HIMARS u ukrajinskoj službi, primer strane vojne opreme dobijene tokom Rusko-ukrajinskog rata

Nakon sticanja nezavisnosti, Ukrajina se proglasila neutralnom državom.[137] Zemlja je imala ograničeno vojno partnerstvo sa Ruskom Federacijom i drugim zemljama CIS i ima partnerstvo sa NATO-om od 1994. godine. Tokom 2000-ih, vlada je bila naginjala NATO-u, a dublja saradnja sa NATO postavljena je Akcionim planom NATO-Ukrajina potpisanim 2002. godine. Kasnije je dogovoreno da se na pitanje ulaska u NATO u nekom trenutku u budućnosti odgovori nacionalnim referendumom.[138] Svrgnuti predsednik Viktor Janukovič smatrao je tadašnji nivo saradnje između Ukrajine i NATO-a optimalnim i bio je protiv ulaska Ukrajine u NATO. Tokom samita u Bukureštu 2008. godine, NATO je izjavio da će Ukrajina na kraju postati članica NATO-a kada ispuni kriterijume za pristupanje.

U okviru modernizacije vojnih snaga nakon početka rusko-ukrajinskog rata 2014. godine, mlađim oficirima je dozvoljeno da preuzmu više inicijative i uspostavljene su snage teritorijalne odbrane sastavljene od dobrovoljaca.[139] Razno odbrambeno oružje, uključujući dronove, su mnoge zemlje isporučile Ukrajini, ali ne i borbene avione.[140] Tokom prvih nekoliko nedelja ruske invazije 2022. vojsci je bilo teško da se brani od granatiranja, projektila i bombardovanja visokog nivoa; ali laka pešadija je efikasno koristila oružje postavljeno na ramenu za uništavanje tenkova, oklopnih vozila i niskoletećih aviona.[141]

Stanovništvo uredi

Glavni članak: Demografija Ukrajine
 
 
Demografska karta Ukrajine

Etnički Ukrajinci sačinjavaju oko 77,8% sveukupnog stanovništva Ukrajine. Od nacionalnih manjina najbrojniji su Rusi 17,3% iza kojih slede Rusini (Zakarpatska oblast) oko 0,9%. Važno je napomenuti da službena ukrajinska vlast ne priznaje Rusine kao poseban narod, već kao deo ukrajinskog etnosa, a njihov rusinski jezik, ukrajinskim dijalektom. U Hrvatskoj i Srbiji (na prostoru AP Vojvodina), Rusini su priznati kao nacionalna manjina.

Od ostalih manjina prisutni su Rumuni i Moldavci (0,8%), Belorusi (0,6%), Krimski Tatari (0,5%), Bugari (0,4%), Mađari, Poljaci (0,4%), Jevreji (0,3%) i Romi.

Krajem 2010-ih 1,4 miliona Ukrajinaca je bilo interno raseljeno zbog rata u Donbasu,[142] a početkom 2022. preko 4,1 miliona je pobeglo iz zemlje nakon ruske invazije.[143]

Jezik uredi

Glavni članak: Ukrajinski jezik
 
Mapa rasprostranjenosti ukrajinskog jezika
 

Tokom većeg dela sovjetske ere, broj govornika ukrajinskog opadao je iz generacije u generaciju, a do sredine 1980-ih, upotreba ukrajinskog jezika u javnom životu značajno je opala.[144] Nakon sticanja nezavisnosti, vlada Ukrajine je počela da obnavlja upotrebu ukrajinskog jezika u školama i vladi kroz politiku ukrajinizacije.[145][146] Danas je većina stranih filmova i TV programa, uključujući i ruske, titlovana ili sinhronizovana se na ukrajinski.[147] Ukrajinski zakon o obrazovanju iz 2017. zabranjuje osnovno obrazovanje u državnim školama od petog razreda i više na bilo kojem jeziku osim na ukrajinskom.[148][149]

Službeni jezik u Ukrajini je ukrajinski, iako je znanje ruskog jezika veoma važno kako na kulturnom tako i na ekonomskom planu. Ukrajinski govori oko 55% dok ruski oko 45% stanovništva (oko 67,5% stanovnika smatra ukrajinski svojim maternjim jezikom, dok ruski smatra 29,6% stanovnika, prema popisu iz 2001). Književni ukrajinski se govori u zapadnoj Ukrajini, najviše u Lavovu. Ruski prevladava u središnjoj Ukrajini i u velikim gradovima (Kijev, Odesa, Sevastopolj), dok je suržik (mešavina ukrajinskog i ruskog, karakterističan po korištenju ukrajinske gramatike i fonetike i ruskog rečnika) rasprostranjen po ruralnim područjima i manjim gradovima. Istočna Ukrajina je pod snažnim ruskim uticajem i tamo sa visokim postotkom prevladava ruski jezik. Na Krimu, ukrajinski jezik je skoro odsutan, uprkos pokušajima njegovog uvođenja kao jedino dopuštenog jezika u administraciji, medijima i reklamiranju.

Broj učenika koji se školuju na ruskom jeziku znatno je pao u poslednjih 10 godina (sa 41% na 24%). Ipak, mnoge ukrajinske gradske škole su de facto ruskojezične, posebno na istoku i jugu zemlje. Ruski jezik i dalje ostaje jezikom međunarodnog sporazumevanja za velik broj Ukrajinaca i jezik koji je razumljiv širom Ukrajine.

Nakon usvajanja zakona o manjinskim jezicima 2012. ruski jezik je imao status zvaničnog u Dnjepropetrovskoj, Donječkoj, Zaporoškoj, Luganskoj, Mikolajivskoj, Odeskoj, Harkovskoj, Hersonskoj oblasti, Sevastopolju i AR Krim. Osim toga u Zakarpatskoj oblasti mađarski jezik je imao zvaničan status u mestu i rejonu Beregovo, u rejonu Vinogradov i u mestu Šalanki, a rumunski jezik u mestu Bila Cerkva. U Černivačkoj oblasti u mestu Tarasovci zvaničan je bio moldavski jezik a u mestu Nižnji Petrovci rumunski jezik. Nakon revolucije 2014. zakon o manjinskim jezicima je ukinut čime su oni izgubili zvanični status.

Religija uredi

Ukrajina ima drugu najveću pravoslavnu populaciju na svetu, posle Rusije.[150][151] Istraživanje iz 2021. koje je sproveo Kijevski međunarodni institut za sociologiju (KIIS) pokazalo je da se 82% Ukrajinaca izjasnilo da su religiozni, dok su 7% bili ateisti, a dodatnih 11% je izjavilo da im je teško da odgovore na pitanje.[152] Nivo religioznosti u Ukrajini najviši u zapadnoj Ukrajini (91%), a najniži u Donbasu (57%) i istočnoj Ukrajini (56%).[153]

Godine 2019. 82% Ukrajinaca su bili hrišćani; od kojih se 72,7% izjasnilo kao pravoslavci, 8,8% grkokatolici, 2,3% protestanti i 0,9% katolici latinskog obreda . Ostali hrišćani su činili 2,3%. Judaizam, islam i hinduizam su bile religije po 0,2% stanovništva. Prema studiji KIIS-a, otprilike 58,3% ukrajinskog pravoslavnog stanovništva bili su pripadnici Pravoslavne crkve Ukrajine, a 25,4% su bili pripadnici Ukrajinske pravoslavne crkve (Moskovska patrijaršija).[154]

Prema istraživanju Centra Razumkov iz 2018, 9,4% Ukrajinaca bili su grkokatolici, a 0,8% katolici latinskog obreda.[155] Protestanti su zajednica koja raste u Ukrajini, koja je 2016. činila 1,9% stanovništva,[155] ali je 2018. godine porasla na 2,2% stanovništva.

Regionalne razlike uredi

Ukrajinski jezik je dominantan jezik u zapadnoj Ukrajini i centralnoj Ukrajini, dok je ruski jezik dominantan u gradovima istočne Ukrajine i južne Ukrajine. U školama Ukrajinske SSR učenje ruskog je bilo obavezno; u modernoj Ukrajini, škole sa ukrajinskim jezikom nastave nude nastavu na ruskom i na jezicima drugih manjina.[156][157][158][159]

Mišljenja o ruskom jeziku, Sovjetskom Savezu i ukrajinskom nacionalizmu, u istočnoj Ukrajini i južnoj Ukrajini imaju tendenciju da bude potpuno suprotna od onih u zapadnoj Ukrajini; dok su mišljenja u centralnoj Ukrajini o ovim temama obično manje ekstremna.[160][161][162][163]

Slični istorijska mimoilaženja takođe ostaju evidentni na nivou individualne društvene identifikacije. Stavovi prema najvažnijem političkom pitanju, odnosima sa Rusijom, snažno su se razlikovali između Lavova, koji se više poistovećuje sa ukrajinskim nacionalizmom i Ukrajinskom grkokatoličkom crkvom, i Donjecka, pretežno ruskog orijentisanog i naklonjenog sovjetskom vremenu, dok se u centralnoj i južnoj Ukrajini, kao kao i Kijev, takve podele su bile manje važne i bilo je manje antipatije prema ljudima iz drugih regiona.[164]

Istraživanja regionalnih identiteta u Ukrajini su pokazala da je osećaj pripadnosti „sovjetskom identitetu“ najjači u Donbasu (oko 40%) i na Krimu (oko 30%).[165]

Tokom izbora birači zapadnih i centralnoukrajinskih oblasti (pokrajina) glasaju uglavnom za stranke ( Naša Ukrajina, Batkivščina)[166][167] i predsedničke kandidate (Viktor Juščenko, Julija Timošenko) sa prozapadnom i državnom reformskom platformom, dok birači u južnim i istočnim oblastima glasaju za stranke (CPU, Partija regiona) i predsedničke kandidate (Viktor Janukovič) sa proruskom i status kvo platformom.[168][169][170][171] Međutim, ove podele se smanjuju.[172][173][174]

Najveći gradovi uredi

Glavni članak: Spisak gradova u Ukrajini

Privreda uredi

 
Zastava Ukrajine sliči na predele zemlje; Ukrajina je jedan od vodećih svetskih izvoznika žita i drugih poljoprivrednih kultura.

U 2021. godini poljoprivreda je bila najveći sektor privrede zemlje, a Ukrajina je bila najveći svetski izvoznik pšenice.[175] Međutim, Ukrajina je i dalje među najsiromašnijim zemljama u Evropi,[176] a korupcija je i dalje rasprostranjeno pitanje; zemlja je ocenjena kao 122. od 180 u Indeksu percepcije korupcije za 2021. godinu, što je drugi najniži rezultat u Evropi posle Rusije.[177][178] U 2021. ukrajinski BDP po glavi stanovnika prema paritetu kupovne moći bio je nešto više od 14.000 dolara.[179] Uprkos pružanju hitne finansijske podrške, MMF je očekivao da će se ekonomija znatno opasti u 2022. zbog invazije Rusije.[180] Jedna procena za 2022. bila je da bi troškovi posleratne obnove mogli dostići pola triliona dolara.[181]

U 2021. prosečna plata u Ukrajini dostigla je najviši nivo od skoro 14.300 ₴ (525 američkih dolara) mesečno.[182] Oko 1% Ukrajinaca je živelo ispod nacionalne granice siromaštva 2019.[183] Nezaposlenost u Ukrajini iznosila je 4,5% u 2019.[184] U 2019. 5–15% ukrajinskog stanovništva bilo je kategorisano kao srednja klasa.[185] U 2020. državni dug Ukrajine iznosio je otprilike 50% njenog nominalnog BDP-a.[186][187]

Tokom 2021. mineralni proizvodi i laka industrija bili su važni sektori.[188] Ukrajina proizvodi skoro sve vrste transportnih vozila i svemirskih letelica.[189][190][191] Avioni Antonov i kamioni KrAZ izvoze se u mnoge zemlje. Evropska unija je glavni trgovinski partner zemlje, a važne su doznake Ukrajinaca koji rade u inostranstvu.[188]

Izvori interneta u zemlji su raznoliku.[192] Ključni zvaničnici mogu koristiti Starlink kao rezervnu kopiju.[192] Aj-ti industrija je doprinela skoro 5 procenata ukrajinskom BDP-u 2021.[193] a 2022. nastavila je i unutar i van zemlje.[194]

Poljoprivreda uredi

Ukrajina je među vodećim svetskim poljoprivrednim proizvođačima i izvoznicima i često se opisuje kao „žitnica Evrope“. Tokom 2020/21 (jul–jun), rangirana je kao šesta najvećai izvoznica pšenice, čineći devet odsto svetske trgovine pšenicom.[195] Zemlja je takođe veliki svetski izvoznik kukuruza, ječma i uljane repice. U 2020/21. godini činilo je 12 odsto svetske trgovine kukuruzom i ječmom i 14 odsto svetskog izvoza uljane repice. Njen trgovinski udeo je još veći u sektoru suncokretovog ulja, sa oko 50 odsto svetskog izvoza u 2020/2021.[195]

Prema Organizaciji Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO), pored izazivanja gubitaka života i povećanja humanitarnih potreba, verovatni poremećaji izazvani rusko-ukrajinskim ratom u ukrajinskom sektoru žitarica i uljarica mogli bi ugroziti sigurnost hrane mnoge zemlje, posebno one koje veoma zavise od Ukrajine i Rusije u pogledu uvoza hrane i đubriva.[196] Nekoliko od ovih zemalja spada u grupu najnerazvijenijih zemalja, dok mnoge druge pripadaju grupi zemalja sa niskim dohotkom i deficitom hrane.[197][198] Na primer, Eritreja je 47 odsto svog uvoza pšenice tokom 2021. pribavila iz Ukrajine. Sve u svemu, više od 30 nacija zavisi od Ukrajine i Ruske Federacije za preko 30 procenata svojih potreba za uvozom pšenice, mnoge od njih u severnoj Africi te zapadnoj i centralnoj Aziji.[199]

Turizam uredi

 
Tvrđava Kamjanjec-Podiljski, jedno od sedam čuda Ukrajine

Pre rusko-ukrajinskog rata broj turista koji su posetili Ukrajinu bio je osmi u Evropi, prema rangiranju Svetske turističke organizacije.[200] Ukrajina ima brojne turističke atrakcije: planinski lanci pogodni za skijanje, planinarenje i ribolov; obala Crnog mora kao popularna letnja destinacija; rezervati prirode različitih ekosistema; i crkve, ruševine dvoraca i druge arhitektonske i parkovske znamenitosti. Kijev, Lavov, Odesa i Kamjanjec-Podiljski bili su glavni turistički centri Ukrajine, od kojih je svaki nudio istorijske znamenitosti i široku ugostiteljsku infrastrukturu. Turizam je bio glavni oslonac privrede Krima pre velikog pada broja posetilaca nakon ruske aneksije 2014.[201]

Transport uredi

Mnogi putevi i mostovi su uništeni, a međunarodno pomorsko putovanje blokirano je ruskom invazijom na Ukrajinu 2022.[202] Ranije je putovanje uglavnom bilo organizovano uglavnom preko luke Odesa, odakle su redovno plovili trajekti za Istanbul, Varnu i Haifu. Najveća trajektna kompanija koja upravlja ovim rutama bila je Ukrferi.[203] Ima ih preko 1.600 km (1.000 mi) plovnih puteva na 7 reka, uglavnom na Dunavu, Dnjepru i Pripjatu. Sve reke Ukrajine se zamrzavaju zimi, ograničavajući plovidbu.[204]

Železnička mreža Ukrajine povezuje sve glavne urbane oblasti, lučke objekte i industrijske centre sa susednim zemljama.[traži se izvor] Najveća koncentracija železničke pruge je u regionu Donbasa.[205] Iako je železnički teretni transport opao tokom 1990-ih, Ukrajina je i dalje jedan od najvećih korisnika železnice u svetu.[206]

Ukraine International Airlines, je glavni avioprevoznik i najveća aviokompanija,[207] sa sedištem u Kijevu[208] i glavnim čvorištem na kijevskom međunarodnom aerodromu Kijev-Borispolj. Obavljao je domaće i međunarodne putničke letove i kargo usluge ka Evropi, Bliskom istoku, Sjedinjenim Državama,[209] Kanadi,[210] i Aziji.

Energija uredi

Energija u Ukrajini se uglavnom dobija od gasa i uglja, a zatim od nuklearne energije i nafte.[211] Industrija uglja je poremećena sukobima.[212]

Većina gasa i nafte se uvozi, ali od 2015. energetska politika daje prioritet diversifikaciji snabdevanja energijom.[213]

Otprilike polovina proizvodnje električne energije je nuklearna, a četvrtina dobijeno na ugalj.[214] Najveća nuklearna elektrana u Evropi, Zaporožje, nalazi se u Ukrajini. Subvencije za fosilna goriva iznosile su 2,2 milijarde dolara u 2019.[215] Do 2010-ih svo ukrajinsko nuklearno gorivo dolazilo je iz Rusije, ali sada većina ne.[216]

Iako tranzit gasa opada, preko Ukrajine je 2021. proteklo preko 40 milijardi kubnih metara (bcm) ruskog gasa,[217] što je predstavljalo oko trećinu ruskog izvoza u druge evropske zemlje.[218] Deo energetske infrastrukture je uništen u ruskoj invaziji Ukrajine 2022.[219][220]

Početkom 2022. Ukrajina i Moldavija su odvojile svoje električne mreže od Integrisanog elektroenergetskog sistema Rusije i Belorusije a Evropska mreža operatora prenosnog sistema za električnu energiju ih je sinhronizovala sa kontinentalnom Evropom.[221][222]

Kultura uredi

 
Ukrajina ima drugu najveću populacije pravoslavnog stanovništva na svetu. Pravoslavlje je značajno uticalo na razvoj kulture u zemlji.

Ukrajinski običaji su pod velikim uticajem pravoslavnog hrišćanstva, dominantne religije u zemlji.[223] Rodne uloge takođe imaju tendenciju da budu tradicionalnije, a bake i dede igraju veću ulogu u vaspitanju dece nego na Zapadu.[224]

Kultura Ukrajine je takođe bila pod uticajem njenih istočnih i zapadnih suseda, što se ogleda u njenoj arhitekturi, muzici i umetnosti.[225]

Komunistička era je imala prilično snažan uticaj na umetnost i pisanje Ukrajine.[226] Staljin je 1932. godine napravio državnu politiku socijalističkog realizma u Sovjetskom Savezu kada je proglasio dekret „O rekonstrukciji književnih i umetničkih organizacija“. Ovo je u velikoj meri ugušilo kreativnost. Tokom 1980-ih uvedena je glasnost (otvorenost) i sovjetski umetnici i pisci ponovo su postali slobodni da se izražavaju kako su želeli.[227]

Završno sa 2022. UNESKO je zaštitio sedam lokaliteta svetske baštine u Ukrajini.[228] Ukrajina je poznata po tradicijama i nasleđu kao što je petrikivsko slikarstvo, keramici iz Kosiva i kozačkim pesmama.[229][230][231]

Tradicija farbanja uskršnjih jaja, poznatog kao pisanka, ima duge korene u Ukrajini. Ova jaja su nacrtana voskom da bi se stvorio uzorak; zatim je naneta boja da bi jaja dobila prijatnu boju. Nakon što je celo jaje obojeno, vosak je uklonjen ostavljajući samo šareni uzorak. Ova tradicija je stara hiljadama godina i prethodi dolasku hrišćanstva u Ukrajinu.[232]

Ukrajinski kandidat je prvi put osvojio nagradu Oskar 2024. godine, dokumentarni film 20 dana u Marijupolju.[233]

Književnost uredi

 
Portret Tarasa Ševčenka, jednoj od najvažnijih ukrajinskih književnika

Tehnički, istorija ukrajinske književnosti datira sve do 11. veka, posle hristijanizacije Kijevske Rusije, međutim, ovi najraniji spisi su bili bogoslužbeni i pisani su na staroslovenskom jeziku, a ne na pravom ukrajinskom. Istorijski izveštaji tog vremena nazivani su hronikama, od kojih je najznačajnija Prva hronika.[234][235] Književna stvaralaštvo je doživelo nagli pad tokom mongolske invazije na Rusiju.[234]

Ukrajinska književnost je ponovo počela da se razvija u 14. veka, a znatno je napredovala tokom 16. veka sa pronalaskom štamparije i sa početkom kozačke ere, pod ruskom i poljskom dominacijom.[236] Kozaci su uspostavili nezavisno društvo i popularisali novu vrstu epske pesme, koja je označila vrhunac ukrajinske usmene književnosti.[237] Ovaj napredak je zatim zaostao u 17. i početkom 18. veka, kada je izdavanje na ukrajinskom jeziku stavljeno van zakona. Ipak, krajem 18. veka konačno se pojavio savremeni književni ukrajinski.[236] Godine 1798. počela je moderna era ukrajinske književne tradicije objavljivanjem Eneide od strane Ivana Kotljarevskog na ukrajinskom narodnom jeziku.[238]

Do 1830-ih godina počela je da se razvija ukrajinska romantična književnost i pojavila se najpoznatija kulturna ličnost nacije, romantičar pesnik-slikar Taras Ševčenko. Dok se Ivan Kotljarevski smatra ocem književnosti na ukrajinskom narodnom jeziku; Ševčenko je otac nacionalnog preporoda.[239]

Zatim, 1863. godine, upotreba ukrajinskog jezika u štampi je efektivno zabranjena od strane Ruske imperije.[240] Ovo je ozbiljno ograničilo književnu aktivnost na tom području, a ukrajinski pisci su bili primorani da ili objavljuju svoja dela na ruskom jeziku ili ih puštaju u Galiciju pod austrijskom kontrolom. Zabrana nikada nije zvanično ukinuta, ali je zastarela nakon revolucije i dolaska boljševika na vlast.[241]

Ukrajinska književnost je nastavila da cveta u ranim sovjetskim godinama kada su skoro svi književni trendovi bili odobreni. Ova politika se suočila sa naglim padom 1930-ih, kada je NKVD tokom Velike čistke ubio istaknute predstavnike, kao i mnoge druge. Uopšteno govoreći, oko 223 pisca bila je potisnuta od strane onoga što je poznato kao Pogubljena renesansa.[242] Ove represije su bile deo Staljinove sprovedene politike socijalističkog realizma. Doktrina nije nužno potiskivala upotrebu ukrajinskog jezika, ali je zahtevala da pisci slede određeni stil u svojim delima.

Književna sloboda je rasla krajem 1980-ih i početkom 1990-ih zajedno sa opadanjem i raspadom SSSR-a i ponovnim uspostavljanjem nezavisnosti Ukrajine 1991.[243]

Arhitektura uredi

Ukrajinska arhitektura uključuje motive i stilove koji se nalaze u strukturama izgrađenim u modernoj Ukrajini i od strane Ukrajinaca širom sveta. To uključuje početne korene koji su uspostavljeni u istočnoslovenskoj državi Kijevske Rusije. Od hristijanizacije Kijevske Rusije nekoliko vekova ukrajinska arhitektura je bila pod uticajem vizantijske arhitekture. Posle 12. veka, u Galičko-volinskoj državi nastavljeno je stvaranje relevantno za istoriju arhitekture.[244]

Nakon ujedinjenja sa ruskim carstvom, arhitektura u Ukrajini je počela da se razvija u različitim pravcima, sa mnogim objektima u većem istočnom području pod ruskom vlašću izgrađenim u stilovima ruske arhitekture tog perioda, dok se zapadni region Galicije razvijao pod poljskim i austrougarskim arhitektonskim uticajima. Ukrajinski nacionalni motivi su bili korišćeni tokom perioda Sovjetskog Saveza iu modernoj nezavisnoj Ukrajini.[245] Međutim, većim delom savremene arhitektonske linije Ukrajine dominiraju Hruščovke u sovjetskom stilu, ili jeftine stambene zgrade.[246]

Tkanje uredi

 
Rušnik je tradicionalni ukrajinski vez.

Zanatska tekstilna umetnost igra važnu ulogu u ukrajinskoj kulturi,[247] posebno u ukrajinskim tradicijama venčanja. Ukrajinski vez, tkanje i izrada čipke koriste se u tradicionalnoj narodnoj nošnji i na tradicionalnim proslavama. Ukrajinski vez varira u zavisnosti od regiona porekla,[248] a dizajni imaju dugu istoriju motiva, kompozicija, izbora boja i vrsta šavova.[249] Upotreba boje je veoma važna i ima korene u ukrajinskom folkloru. Motivi veza pronađeni u različitim delovima Ukrajine čuvaju se u Muzeju Rušnik u Perejaslavu.

Narodna nošnja je tkana i bogato ukrašena. Tkanje na ručno rađenim razbojima i dalje se praktikuje u selu Krupove, koje se nalazi u Rivenskoj oblasti. Selo je rodno mesto dve poznate ličnosti na sceni izrade narodnih zanata.[250][251]

Muzika uredi

 
Motiv iz ukrajinskog plesa hopak

Ukrajinska muzika počinje svoju moderniju istoriju od Kijevske Rusije u 9. veku. Njen snažan uticaj vidi se u međunarodnim nadimcima za Ukrajinu :Zemlja slavuja i Slovenska Italija. U tradicionalnoj ukrajinskoj muzici može se primetiti snažan hrišćanski uticaj s obzirom da je srednjovekovna Ukrajina bila hrišćansko središte Istočnih Slovena preko četiri veka. Ukrajinski uticaj primećuje se i u poznatoj klasičnoj ruskoj muzici, posebno kada je reč o muzičarima koji imaju ukrajinsko poreklo poput Petra Iljiča Čajkovskog, Igora Stravinskog i drugih. Danas ukrajinska muzika u svojoj raznovrsnosti zvukova u Ukrajini i inostranstvu, nastavlja da se razvija u narodnim i profesionalnim tradicijama.

Mediji uredi

Ukrajinski pravni okvir o slobodi medija smatra se „među najprogresivnijim u istočnoj Evropi“, iako je primena bila neujednačena.[252] Ustav i zakoni predviđaju slobodu govora[253] i štampe. Glavni regulatorni organ za elektronske medije je Nacionalni savet za televiziju i radio-difuziju Ukrajine (NTRBCU), zadužen za licenciranje medijskih kuća i osiguranje njihove usklađenosti sa zakonom.[254]

Kijev dominira medijskim sektorom u Ukrajini: nacionalne novine, tabloidi i televizija i radio uglavnom se tamo nalaze,[traži se izvor] iako je Lavov takođe značajan nacionalni medijski centar. Nacionalna novinska agencija Ukrajine Ukrinform je ovde osnovana 1918. godine. Ukrajinski Bi-Bi-Si je počeo sa emitovanjem 1992. godine.[255] Ažurirano: 2022. 75% stanovništva koristi internet, a društvene medije naširoko koriste vlada i građani.[256]

Sport uredi

Vidi još: Sport u Ukrajini i Ukrajina na olimpijskim igrama
 
Sergej Bupka, prvi atletičar koji je preskočio 6 m

Krajem XIX veka sportovi kao što su fudbal, mačevanje, rvanje, gimnastika i ragbi su se raširili Ukrajinom. Tokom sovjetskog perioda izgrađena je sportska infrastruktura koja je omogućila da ukrajinski sportisti budu perjanica reprezentacije Sovjetskog Saveza.

Najpopularniji sport u Ukrajini je fudbal. Tokom postojanja Sovjetskog Saveza, fudbaleri iz Ukrajine su činili okosnicu reprezentacije, koja je bila standardni učesnik svetskih prvenstava posle Drugog svetskog rata i osvajač zlatnih medalja na Olimpijskim igrama 1952. i 1988. godine. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, jedini zapaženiji rezultat fudbalske reprezentacije Ukrajine je četvrtfinale na Svetskom prvenstvu 2006. godine. Zajedno sa Poljskom organizovala je Evropsko prvenstvo 2012. godine. Najuspešniji klub u Ukrajini je kijevski Dinamo osvajač Kupa pobednika kupova 1986. godine. Oleg Blohin i Andrij Ševčenko su neki od najboljih fudbalera iz ove zemlje.

U atletici, plivanju i gimnastici ukrajinski sportisti su ostvarili izuzetne rezultate. Valerij Borzov je osvajač zlatnih medalja u trkama na 100 i 200 m na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, dok je Sergej Bupka olimpijski i šestostruki svetski prvak u skoku motkom. Jana Kločkova je četvorostruka olimpijska pobednica u plivanju u disciplinama 200 i 400 m mešovito. Larisa Latinjina je najuspešnija gimnastičarka svih vremena sa devet zlatnih, pet srebrnih i četiri bronzane medalje na olimpijskim igrama.

Kao i drugim zemljama na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i u Ukrajini je veoma popularan šah a Ruslan Ponomarjov je bivši svetski prvak. Poslednjih petnaestak godina verovatno najpoznatiji ukrajinski sportisti na svetu su braća Vladimir i Vitalij Kličko, dugogodišnji prvaci sveta u teškoj kategoriji.

Na olimpijskim igrama Ukrajina je kao nezavisna država debitovala 1996. godine u Atlanti, pre toga se takmičila kao deo Austro-Ugarske, Sovjetskog Saveza i Zajednice Nezavisnih Država. Na letnjim olimpijskim igrama osvojila je 115 medalja, od čega trideset tri zlatne, dok je na zimskim olimpijskim igrama osvojila sedam medalja, od čega dve zlatne.

Reference uredi

  1. ^ Denis Šmigal novi premijer Ukrajine. Dnevnik
  2. ^ Nacionalna agencija za statistiku
  3. ^ a b v g „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Ukraine)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Pristupljeno 16. 2. 2024. 
  4. ^ „Human Development Report 2021/2022” (PDF) (na jeziku: engleski). United Nations Development Programme. 8. 9. 2022. Pristupljeno 16. 2. 2024. 
  5. ^ „United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 11. 04. 2014. 
  6. ^ „Ukraine”. 
  7. ^ „Mongol Invasion Of Kievan Rus”. 
  8. ^ „Ukrainian War for Independence (1918-1922)” (PDF). 
  9. ^ „Why Did Russia Give Away Crimea Sixty Years Ago?”. 
  10. ^ „Ukraine Population 2023 (Live)”. worldpopulationreview.com. Pristupljeno 2023-01-09. 
  11. ^ „Ukraina nie jest już najludniejszym krajem byłego ZSRR po Rosji. To państwo zajęło jej miejsce”. Businessinsider (na jeziku: poljski). 2023-06-09. Pristupljeno 2023-07-15. 
  12. ^ „Ukraine’s population crashes to 29mn”. www.intellinews.com (na jeziku: engleski). 2023-06-06. Pristupljeno 2023-07-15. 
  13. ^ FENOMEN DIKOGO POLЯ
  14. ^ Tijardović, I. „Sergej Burda, Povijest Ukrajine”. 
  15. ^ "Nova enciklopedija" u boji, izdanje Vuk Karadžić, Beograd 1978.
  16. ^ Đurišić, Miomir. „Ljetopis: Bogdan Hmeljnicki”. 
  17. ^ „WHAT COUNTRIES ARE BORDERING UKRAINE?”. 
  18. ^ „Geography of Ukraine, physical”. 
  19. ^ „Nacіonalьniй atlas Ukraїni. Poverhnevі vodi ta vodnі resursi”. Arhivirano iz originala 29. novembar 2014. g. Pristupljeno 3. jul 2013. 
  20. ^ „Major Rivers Of Ukraine”. 
  21. ^ Dinerstein, Eric; et al. (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. PMC 5451287  . PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014  . 
  22. ^ a b Shvidenko, Anatoly; Buksha, Igor; Krakovska, Svitlana; Lakyda, Petro (30. 6. 2017). „Vulnerability of Ukrainian Forests to Climate Change”. Sustainability. 9 (7): 1152. doi:10.3390/su9071152  . 
  23. ^ Council of Europe. Conference (1. 1. 2001). Conference Sur la Conservation Et Le Suivi de la Diversite Biologique Et Paysagere en Ukraine [Conference on the Conservation and Monitoring of Biological and Landscape Diversity in Ukraine] (na jeziku: francuski). Council of Europe. str. 78—. ISBN 9789287146458. OCLC 1056440382. 
  24. ^ „Welcome to State of The Environment in Ukraine”. The Ministry for Environmental Protection and Nuclear Safety of Ukraine. Arhivirano iz originala 7. 7. 2009. g. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  25. ^ „The List of Wetlands of International Importance” (PDF). Ukraine. Ramsar Organization. 11. 10. 2013. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  26. ^ „National planning tool for the implementation of the Ramsar Convention on Wetlands” (PDF). Ramsar organization. 2002. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  27. ^ „Climate - Ukraine”. 
  28. ^ „history of Ukraine”. 
  29. ^ „history of Ukraine”. 
  30. ^ Zygmunt Gloger, Geografia historyczna ziem dawnej Polski, Kraków 1903
  31. ^ Pojęcie Ukrainy, ukrain równoznaczne było najczęściej z pojęciem pogranicza państwowego. Były tedy ukrainy tatarskie, moskiewskie, litewskie, polskie, a nawet w samej Rzptej polskiej (…) były różne «ukrainy» czyli krańce państwowe Por. Franciszek Rawita-Gawroński, Nazwa Ukrainy: jej początek i charakter, «Ruś», 1911, z. 1
  32. ^ Henryk Paszkiewicz, Początki Rusi, Kraków 1996, pp. 496
  33. ^ Zbigniew Wójcik, Wojny kozackie w dawnej Polsce, Kraków 1989, pp. 1
  34. ^ «Stara sя nazva, uživana v starorusьkih časah v zagalьnіm zvačіnnю pograniča» [1]Mihaйlo Gruševsьkiй Іstorія Ukraїni-Rusi t. I rozdіl I.TERMІNOLOGІЯ, UKRAЇNSЬKE ІMЯ, ZATEMNENNЄ PONЯTІЯ UKRAЇNSЬKOЇ NACІONALЬNOSTІ, ZVIČAЙNA ІSTORIČNA SHEMA, SPORI PRO SAMOSTІЙNІSTЬ
  35. ^ a b v W. Serczyk, Historia Ukrainy, pp. 9
  36. ^ Władysław Konopczyński Dzieje Polski nowożytnej Wydanie czwarte krajowe, Warszawa 1999, Wyd. Instytut Wydawniczy Pax str. 211.
  37. ^ Münz & Ohliger 2003.
  38. ^ Subtelny 2000, str. 262.
  39. ^ Subtelny 2000, str. 340–344.
  40. ^ Horbal, Bogdan. „Talerhof”. The world academy of Rusyn culture. Arhivirano iz originala 7. 10. 2007. g. Pristupljeno 20. 1. 2008. 
  41. ^ Cipko, Serge. „Makhno, Nestor”. Encyclopedia of Ukraine. Pristupljeno 17. 1. 2008. 
  42. ^ Subtelny 2000, str. 385.
  43. ^ Famine, Encyclopedia of Ukraine
  44. ^ Subtelny 2000, str. 380.
  45. ^ „Scythian”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 21. 10. 2015. 
  46. ^ „Communism”. MSN Encarta. Arhivirano iz originala 1. 11. 2009. g. Pristupljeno 5. 7. 2008. 
  47. ^ Cliff, str. 138–39.
  48. ^ Wilson, str. 17.
  49. ^ Subtelny 2000, str. 487.
  50. ^ Roberts, str. 102.
  51. ^ Boshyk, str. 89.
  52. ^ a b „World wars”. Encyclopedia of Ukraine. Pristupljeno 20. 12. 2007. 
  53. ^ Piotrowski, str. 352–54.
  54. ^ Weiner, str. 127–237.
  55. ^ Subtelny 2000, str. 476.
  56. ^ Magocsi, str. 635.
  57. ^ „Ukrainian Insurgent Army”. Encyclopedia of Ukraine. Pristupljeno 20. 12. 2007. 
  58. ^ a b „Ukraine — World War II and its aftermath”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 28. 12. 2007. 
  59. ^ Berkhoff 2004, str. 164.
  60. ^ „Ukraine: World War II and its aftermath”. Encyclopædia Britannica (fee required). Arhivirano iz originala 29. 9. 2007. g. Pristupljeno 12. 9. 2007. 
  61. ^ Kulьčinskiй [Kulchytsky], Stanislav [Stanislav] (2—8. 10. 2004), „Demografičeskie poteri Ukrainы v XX veke”, Zerkalo Nedeli [The Mirror of the Week] (na jeziku: ruski), RU: [Demoscope] 
  62. ^ „Demografičeskie poteri Ukrainы v XX veke” [Demographic losses of Ukraine in the XX century] (na jeziku: ruski). Zerkalo Nedeli. Arhivirano iz originala 21. 7. 2006. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  63. ^ „Demografіčnі vtrati Ukraїni v hh stolіttі” [Demographic losses in Ukraine twentieth century] (na jeziku: Ukrainian). Zerkalo Nedeli. Arhivirano iz originala 13. 3. 2007. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  64. ^ „Activities of the Member States — Ukraine”. United Nations. Pristupljeno 17. 1. 2011. 
  65. ^ a b Malynovska, Olena (14. 6. 2006). „Migration and migration policy in Ukraine”. Arhivirano iz originala 23. 9. 2013. g. Pristupljeno 15. 3. 2014. 
  66. ^ „The Transfer of Crimea to Ukraine”. International Committee for Crimea. jul 2005. Pristupljeno 25. 3. 2007. 
  67. ^ „Ukraine — The last years of Stalin's rule”. Encyclopædia Britannica (fee required). Arhivirano iz originala 15. 1. 2008. g. Pristupljeno 28. 12. 2007. 
  68. ^ Magocsi, str. 644.
  69. ^ Remy, Johannes (1996). „'Sombre anniversary' of worst nuclear disaster in history — Chernobyl: 10th anniversary”. UN Chronicle. Find articles. Arhivirano iz originala 28. 6. 2012. g. Pristupljeno 16. 12. 2007. 
  70. ^ „Geographical location and extent of radioactive contamination”. Chernobyl.info. Swiss Agency for Development and Cooperation. Arhivirano iz originala 30. 6. 2007. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  71. ^ „IAEA Report”. In Focus: Chernobyl. Pristupljeno 31. 5. 2008. 
  72. ^ Szporluk 1994, str. 118.
  73. ^ Shen, str. 41.
  74. ^ „Ukrainian GDP (PPP)”. World Economic Outlook Database, October 2007. International Monetary Fund (IMF). Pristupljeno 10. 3. 2008. 
  75. ^ Figliuoli, Lorenzo; Lissovolik, Bogdan (2002). „The IMF and Ukraine: What Really Happened”. International Monetary Fund. Pristupljeno 16. 12. 2007. 
  76. ^ Aslund, Anders; Aslund, Anders (jesen 1995). „Eurasia Letter: Ukraine's Turnaround”. Foreign Policy. JSTOR. 100 (100): 125—143. JSTOR 1149308. doi:10.2307/1149308. 
  77. ^ „Macroeconomic Indicators”. National Bank of Ukraine. Arhivirano iz originala 05. 08. 2019. g. Pristupljeno 21. 3. 2014. 
  78. ^ Wines, Michael (1. 4. 2002). „Leader's Party Seems to Slip In Ukraine”. The New York Times. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  79. ^ Komu dostanetsя trezubec // Trud, 19 January 2010
  80. ^ Ющenko voйdet v mirovuю istoriю so svoim rezulьtatom na vыborah // Regnum, 17 January 2010
  81. ^ 16:34. „Referendum o statuse Krыma proйdet 30. marta &#124”. Ria.ru. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  82. ^ 16:34. „Referendum o statuse Krыma proйdet 30. marta &#124”. Ria.ru. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  83. ^ 10:38. „Press Online :: Globus :: Krim izabrao premijera i raspisao referendum!”. Pressonline.rs. Arhivirano iz originala 06. 03. 2014. g. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  84. ^ Potočňák, Adam; Mares, Miroslav (2022-05-16). „Donbas Conflict: How Russia's Trojan Horse Failed and Forced Moscow to Alter Its Strategy”. Problems of Post-Communism: 1—11. ISSN 1075-8216. doi:10.1080/10758216.2022.2066005  . 
  85. ^ Lock, Samantha; Singh, Maanvi; Oladipo, Gloria; Michael, Chris; Jones, Sam (24. 2. 2022). „Ukraine-Russia crisis live news: Putin declares operation to 'demilitarise' Ukraine – latest updates”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 24. 2. 2022. 
  86. ^ „How big is occupied Ukraine? Use this interactive map to find out”. New Statesman (na jeziku: engleski). 2022-07-28. Pristupljeno 2022-08-04. 
  87. ^ „Ukraine Country Report”. EU-LISTCO (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-04. 
  88. ^ „EU awards Ukraine and Moldova candidate status”. BBC News (na jeziku: engleski). 2022-06-23. Pristupljeno 2022-08-04. 
  89. ^ „Top Ukrainian officials quit in anti-corruption drive”. BBC News (na jeziku: engleski). 2023-01-24. Pristupljeno 2023-01-25. 
  90. ^ Choudhry 2018, str. 16
  91. ^ a b „Ukraine celebrating 20th anniversary of Constitution”. www.unian.info (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-11. 
  92. ^ Yulia Tymoshenko Goes On Trial A Day Before Constitution Day, Eurasia Daily Monitor (30 July 2011)
  93. ^ 1996: THE YEAR IN REVIEW Arhivirano 3 mart 2016 na sajtu Wayback Machine, The Ukrainian Weekly (29 December 1996)
  94. ^ „Ukraine's parliament backs changes to Constitution confirming Ukraine's path toward EU, NATO”. www.unian.info (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  95. ^ „General Articles about Ukraine”. Government Portal. Arhivirano iz originala 20. 1. 2008. g. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  96. ^ „Verkhovna Rada of Ukraine”. Verkhovna Rada of Ukraine Official Web-site. Arhivirano iz originala 23. 12. 2007. g. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  97. ^ „Constitution of Ukraine”. Wikisource. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  98. ^ Černovatiй L. M. Praktičniй kurs anglійsьkoї movi. 4-й kurs.: Pіdručnik dlя VNZ. Nova Kniga. str. 24—. ISBN 9789663821757. 
  99. ^ Freedom House (13. 9. 2004). Nations in Transit 2004: Democratization in East Central Europe and Eurasia. Rowman & Littlefield Publishers. str. 639—. ISBN 978-1-4617-3141-2. OCLC 828424860. 
  100. ^ „Ukraine's president declared martial law after Russia's attack. But what is it?”. USA Today. 
  101. ^ „Ukraine President Submits Bill Extending Martial Law Until Late April”. NDTV.com. Pristupljeno 31. 3. 2022. 
  102. ^ „Ukrainian Parliament Extends Martial Law For 90 Days”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: engleski). 2022-05-22. Pristupljeno 2022-06-17. 
  103. ^ „WJP Rule of Law Index® 2018-2019”. data.worldjusticeproject.org. Arhivirano iz originala 29. 4. 2015. g. Pristupljeno 28. 4. 2014. 
  104. ^ Byrne, Peter (25. 3. 2010). „Prosecutors fail to solve biggest criminal cases”. Kyiv Post. Arhivirano iz originala 31. 3. 2010. g. Pristupljeno 19. 1. 2023. 
  105. ^ (jezik: ukrajinski) Ukraїnsьkі sudi maйže ne vinosяtь vipravduvalьnih virokіv Ukrainian courts almost can not stand the acquittals, Ukrayinska Pravda (8 March 2013)
  106. ^ „Kyiv Post. Independence. Community. Trust - Business - Business Focus - Moskal: 'Rotten to the core'”. 2010-03-31. Arhivirano iz originala 31. 3. 2010. g. Pristupljeno 2023-03-11. 
  107. ^ „Kyiv Post. Independence. Community. Trust - Ukraine - Jackpot”. 2010-03-29. Arhivirano iz originala 29. 3. 2010. g. Pristupljeno 2023-03-11. 
  108. ^ a b „Kyiv Post. Independence. Community. Trust - Ukraine - Jackpot”. 2010-03-29. Arhivirano iz originala 29. 3. 2010. g. Pristupljeno 2023-03-11. 
  109. ^ „Ukraine”. United States Department of State. 4. 11. 2021. Pristupljeno 31. 3. 2022. 
  110. ^ "Constitutional Court rules Russian, other languages can be used in Ukrainian courts". Kyiv Post. 15 December 2011. (jezik: ukrajinski) "Z podačі "Regіonіv" Rada dozvolila rosійsьku u sudah". Ukrayinska Pravda. 23 June 2009.
  111. ^ „Rosійsьka mova stala ofіcійnoю v ukraїnsьkih sudah”. for-ua.com. 
  112. ^ „Ukraine”. United States Department of State. 4. 11. 2021. Pristupljeno 31. 3. 2022. 
  113. ^ Chivers, C. J. (17. 1. 2005). „How Top Spies in Ukraine Changed the Nation's Path”. The New York Times. Pristupljeno 15. 6. 2018. 
  114. ^ Background Notes, Ukraine. U.S. Department of State, Bureau of Public Affairs, Office of Public Communication, Editorial Division. 2000. str. 9—. OCLC 40350408. 
  115. ^ NATO Review. University of Wisconsin - NATO Information Service. str. 49—. OCLC 1387966. 
  116. ^ a b „Ukraine has no alternative to Euro-Atlantic integration – Ukraine has no alternative to Euro-Atlantic integration – Poroshenko”. Interfax-Ukraine. 23. 12. 2014. „Ukraine abolishes its non-aligned status – law”. Interfax-Ukraine. 23. 12. 2014. „Ukraine's complicated path to NATO membership”. Euronews. 23. 12. 2014. „Ukraine Takes Step Toward Joining NATO”. The New York Times. 23. 12. 2014. „Ukraine Ends 'Nonaligned' Status, Earning Quick Rebuke From Russia”. The Wall Street Journal. 23. 12. 2014. 
  117. ^ „Ukraine has no alternative to Euro-Atlantic integration – Ukraine has no alternative to Euro-Atlantic integration – Poroshenko”. Interfax-Ukraine. 23. 12. 2014. „Ukraine abolishes its non-aligned status – law”. Interfax-Ukraine. 23. 12. 2014. „Ukraine's complicated path to NATO membership”. Euronews. 23. 12. 2014. „Ukraine Takes Step Toward Joining NATO”. The New York Times. 23. 12. 2014. „Ukraine Ends 'Nonaligned' Status, Earning Quick Rebuke From Russia”. The Wall Street Journal. 23. 12. 2014. 
  118. ^ „Teixeira: Ukraine's EU integration suspended, association agreement unlikely to be signed”. Interfax. 31. 8. 2012. Pristupljeno 6. 9. 2012. 
  119. ^ „EU, Ukraine to sign remaining part of Association Agreement on June 27 – European Council”. Pristupljeno 25. 6. 2016. 
  120. ^ „EU-Ukraine Deep and Comprehensive Free Trade Area” (PDF). European Union. Pristupljeno 21. 6. 2021. 
  121. ^ „The EU-Ukraine Association Agreement and Deep and Comprehensive Free Trade Area” (PDF). European Union. Pristupljeno 21. 6. 2021. 
  122. ^ Patricolo, Claudia (2018-07-29). „Ukraine looks to revive V4 membership hopes as Slovakia takes over presidency”. Emerging Europe (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-11. 
  123. ^ „Lithuania, Poland and Ukraine Inaugurate 'Lublin Triangle'”. Jamestown. 
  124. ^ „U 2024 rocі Ukraїna podastь zaяvku na vstup do ЄS”. www.ukrinform.ua. 
  125. ^ „Ukraine International Airlines launches direct Kyiv–New York flights”. KyivPost. 6. 6. 2014. Pristupljeno 24. 4. 2015. 
  126. ^ „EU awards Ukraine and Moldova candidate status”. BBC News (na jeziku: engleski). 2022-06-23. Pristupljeno 2022-08-04. 
  127. ^ Dorfman, Zach (28. 4. 2022). „In closer ties to Ukraine, U.S. officials long saw promise and peril”. Yahoo News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 4. 2023. 
  128. ^ Beliakova, Polina; Tecott Metz, Rachel (2023-03-17). „The Surprising Success of U.S. Military Aid to Ukraine”. Foreign Affairs (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-13. 
  129. ^ a b „The history of the Armed Forces of Ukraine”. Ministry of Defence of Ukraine. Pristupljeno 5. 7. 2008. 
  130. ^ Kelly, Mary Louise; Lonsdorf, Kat (21. 2. 2022). „Why Ukraine gave up its nuclear weapons – and what that means in an invasion by Russia”. NPR.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 11. 2022. 
  131. ^ „White Book 2006” (PDF). Ministry of Defence of Ukraine. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 11. 2007. g. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  132. ^ Walters, Alex. „In numbers: How does Ukraine's military stack up against Russia?”. Forces Network. 
  133. ^ „Ukrainian Navy Warship Hetman Sagaidachniy Joins EU Naval Force Counter Piracy Operation Atalanta”. Eunavfor.eu. 6. 1. 2014. Arhivirano iz originala 28. 2. 2021. g. Pristupljeno 26. 1. 2014. 
  134. ^ „Multinational Peacekeeping Forces in Kosovo, KFOR”. Ministry of Defence of Ukraine. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  135. ^ „Peacekeeping”. Ministry of Defence of Ukraine. Pristupljeno 2. 5. 2008. 
  136. ^ „Kyiv Post. Independence. Community. Trust - Politics - Parliament approves admission of military units of foreign states to Ukraine for exercises”. 22. 5. 2010. Arhivirano iz originala 22. 5. 2010. g. 
  137. ^ „Declaration of State Sovereignty of Ukraine”. Verkhovna Rada of Ukraine. Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  138. ^ „White Book 2006” (PDF). Ministry of Defence of Ukraine. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 11. 2007. g. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  139. ^ Collins, Liam. „In 2014, the 'decrepit' Ukrainian army hit the refresh button. Eight years later, it's paying off”. The Conversation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 3. 2022. 
  140. ^ Staff, Al Jazeera. „What's in the new US military aid package to Ukraine?”. www.aljazeera.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 3. 2022. 
  141. ^ „Is an outright Russian military victory in Ukraine possible?”. The Guardian (na jeziku: engleski). 17. 3. 2022. Pristupljeno 18. 3. 2022. 
  142. ^ „National Monitoring System Report on the Situation of Internally Displaced Persons - March 2020 - Ukraine”. ReliefWeb. 
  143. ^ Hatoum, Bassam; Keaten, Jamey (30. 3. 2022). „Number of Ukraine refugees passes worst-case U.N. estimate”. Associated Press. Medyka. Pristupljeno 30. 3. 2022. 
  144. ^ Shamshur, str. 159–168
  145. ^ „Svіtova presa pro vibori v Ukraїnі-2004 (Ukrainian Elections-2004 as mirrored in the World Press)”. Arhіvi Ukraїni (National Archives of Ukraine). Arhivirano iz originala 8. 1. 2009. g. Pristupljeno 7. 1. 2008. 
  146. ^ „Criticism of Ukraine's language law justified: rights body”. Reuters. 7. 12. 2017. 
  147. ^ „New language law could kill independent media ahead of 2019 elections”. Kyiv Post. 19. 10. 2018. 
  148. ^ „Ukrainian Language Bill Facing Barrage Of Criticism From Minorities, Foreign Capitals”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 24. 9. 2017. 
  149. ^ „Ukraine defends education reform as Hungary promises 'pain'”. The Irish Times. 27. 9. 2017. 
  150. ^ „Religious Belief and National Belonging in Central and Eastern Europe”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 10. 5. 2017. 
  151. ^ „Orthodox Christianity in the 21st Century”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 10. 11. 2017. 
  152. ^ „Press releases and reports - Religious self-identification of the population and attitude to the main Churches of Ukraine: June 2021 (kiis.com.ua)”. 
  153. ^ (PDF) (na jeziku: ukrajinski), Kyiv: Razumkov Center in collaboration with the All-Ukrainian Council of Churches, 26. 5. 2016, str. 22, 27 https://web.archive.org/web/20170422181327/http://old.razumkov.org.ua/upload/Religiya_200516_A4.compressed.pdf |archiveurl= zahteva naslov (pomoć), Arhivirano iz originala (PDF) 22. 4. 2017. g., Pristupljeno 7. 1. 2019 
  154. ^ „PRES-RELІZ ZA REZULЬTATAMI SOCІOLOGІČNOGO DOSLІDŽENNЯ «UKRAЇNA NAPEREDODNІ PREZIDENTSЬKIH VIBORІV 2019»”. socis.kiev.ua (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 22. 8. 2021. 
  155. ^ a b (PDF) (na jeziku: ukrajinski), Kyiv: Razumkov Center in collaboration with the All-Ukrainian Council of Churches (sample of 2,018 people), 26. 5. 2016, str. 22, 29 https://web.archive.org/web/20170422181327/http://old.razumkov.org.ua/upload/Religiya_200516_A4.compressed.pdf |archiveurl= zahteva naslov (pomoć), Arhivirano iz originala (PDF) 22. 4. 2017. g., Pristupljeno 7. 1. 2019 
  156. ^ Yekelchyk, Serhy (2007). Ukraine: Birth of a Modern Nation. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530546-3. 
  157. ^ The Educational System of Ukraine, National Academic Recognition Information Centre, april 2009, Arhivirano iz originala 12. 7. 2020. g., Pristupljeno 7. 3. 2013 
  158. ^ „The language question, the results of recent research in 2012”. Rating. 25. 5. 2012. 
  159. ^ „Poll: Ukrainian language prevails at home”, Ukrinform, UA, 7. 9. 2011, Arhivirano iz originala 9. 7. 2017. g., Pristupljeno 7. 1. 2019 
  160. ^ „The language question, the results of recent research in 2012”. Rating. 25. 5. 2012. 
  161. ^ Snyder, Timothy (21. 9. 2010). „Who's Afraid of Ukrainian History?”. The New York Review of Books. 
  162. ^ „Poll: Over half of Ukrainians against granting official status to Russian language”. Kyiv Post. 27. 12. 2012. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  163. ^ Stavlennя naselennя Ukraїni do postatі Йosipa Stalіna [Attitude of the Ukrainian population to the figure of Joseph Stalin] (na jeziku: ukrajinski). Kyiv International Institute of Sociology. 1. 3. 2013. 
  164. ^ „Ukraine. West-East: Unity in Diversity”. Research & Branding Group. mart 2010. Arhivirano iz originala 8. 1. 2014. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  165. ^ Kuzio, Taras (23. 8. 2011). „Soviet conspiracy theories and political culture in Ukraine: Understanding Viktor Yanukovych and the Party of Region” (PDF). taraskuzio.net. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 5. 2014. g. 
  166. ^ Vibori narodnih deputatіv Ukraїni 2012 [The Elections of People's Deputies of Ukraine 2012] (na jeziku: ukrajinski). Central Election Commission of Ukraine. 28. 11. 2012. Arhivirano iz originala 16. 10. 2012. g. Pristupljeno 8. 3. 2013. 
  167. ^ „CEC substitutes Tymoshenko, Lutsenko in voting papers”. 30. 8. 2012. Arhivirano iz originala 13. 8. 2014. g. Pristupljeno 6. 11. 2015. 
  168. ^ Backes, Uwe; Moreau, Patrick (2008), Communist and Post-Communist Parties in Europe, Vandenhoeck & Ruprecht, str. 396, ISBN 978-3-525-36912-8 
  169. ^ Ukraine right-wing politics: is the genie out of the bottle?, openDemocracy.net, 3. 1. 2011, Arhivirano iz originala 14. 10. 2017. g., Pristupljeno 09. 11. 2022 
  170. ^ Kuzio, Taras (17. 10. 2012), Eight Reasons Why Ukraine's Party of Regions Will Win the 2012 Elections, The Jamestown Foundation 
  171. ^ Kuzio, Taras (5. 10. 2007), UKRAINE: Yushchenko needs Tymoshenko as ally again (PDF), Oxford Analytica, Arhivirano iz originala (PDF) 15. 5. 2013. g. 
  172. ^ "Election winner lacks strong voter mandate". Kyiv Post. 11 February 2010.
  173. ^ „Ukraine's Party of Regions: A pyrrhic victory”. EurActiv – EU News & policy debates, across languages. 15. 11. 2012. 
  174. ^ „Ukraine vote ushers in new constellation of power”. DW.DE. 
  175. ^ „Ukraine's economy is more than just wheat and commodities | DW | 15 March 2022”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  176. ^ Ben, Bohdan (25. 9. 2020). „Why Is Ukraine Poor? Look To The Culture Of Poverty”. VoxUkraine. Pristupljeno 4. 3. 2021. 
  177. ^ „Ukraine”. Transparency International (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  178. ^ „No progress – Ukraine in the Corruption Perceptions Index”. Transparency International Ukraine. 22. 1. 2022. Pristupljeno 7. 6. 2022. 
  179. ^ „World Economic Outlook Database, April 2021”. IMF.org. International Monetary Fund. Pristupljeno 17. 4. 2020. 
  180. ^ „Ukraine economy could shrink by up to 35% in 2022, says IMF”. The Guardian (na jeziku: engleski). 14. 3. 2022. Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  181. ^ „What will it cost to rebuild Ukraine?”. The Economist. ISSN 0013-0613. Pristupljeno 2022-05-24. 
  182. ^ Romanchuk, Jaroslav (29. 12. 2021). „Ukrainian Economy in 2021: Procrastination Without Innovation”. Kyiv Post. Pristupljeno 27. 1. 2022. 
  183. ^ „Poverty headcount ratio at national poverty lines (% of population) – Ukraine | Data”. data.worldbank.org. Pristupljeno 17. 4. 2021. 
  184. ^ „Unemployment, total (% of total labor force) (national estimate) – Ukraine | Data”. data.worldbank.org. Pristupljeno 17. 4. 2021. 
  185. ^ Shavalyuk, Lyubomyr (10. 10. 2019). „Where Ukraine's middle class is and how it can develop”. The Ukrainian Week. Pristupljeno 6. 11. 2020. 
  186. ^ „Ukraine Government Debt: % of GDP”. CEIC. Pristupljeno 17. 4. 2021. 
  187. ^ „Ukraine's economy is more than just wheat and commodities | DW | 15 March 2022”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  188. ^ a b „Ukraine's economy is more than just wheat and commodities | DW | 15 March 2022”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  189. ^ „Statistics of Launches of Ukrainian LV”. www.nkau.gov.ua. State Space Agency of Ukraine. Arhivirano iz originala 10. 12. 2018. g. Pristupljeno 24. 12. 2007. 
  190. ^ „Missile defence, NATO: Ukraine's tough call”. Business Ukraine. Arhivirano iz originala 21. 11. 2008. g. Pristupljeno 5. 7. 2008. 
  191. ^ „Ukraine Special Weapons”. The Nuclear Information Project. Pristupljeno 5. 7. 2008. 
  192. ^ a b „Could Russia shut down the internet in Ukraine?”. The Guardian (na jeziku: engleski). 1. 3. 2022. Pristupljeno 15. 3. 2022. 
  193. ^ Davies, Pascale (11. 3. 2022). „Ukraine's tech companies are finding ways to help those fleeing war”. euronews (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 3. 2022. 
  194. ^ Journal, Sam Schechner | Photographs by Justyna Mielnikiewicz/MAPS for The Wall Street (2. 3. 2022). „Ukraine's Vital Tech Industry Carries On Amid Russian Invasion”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Pristupljeno 15. 3. 2022. 
  195. ^ a b FOOD AND AGRICULTURE ORGANIZATION OF THE UNITED NATIONS (2022). FOOD OUTLOOK - BIANNUAL REPORT ON GLOBAL FOOD MARKETS : november 2021. [S.l.]: FOOD & AGRICULTURE ORG. ISBN 978-92-5-135248-9. OCLC 1291390883. 
  196. ^ „FAO Information Note: The importance of Ukraine and the Russian Federation for global agricultural markets and the risks associated with the current conflict, 25 March 2022 Update” (PDF). Food and Agriculture Organization. 
  197. ^ „LDCs at a Glance | Department of Economic and Social Affairs”. www.un.org. Pristupljeno 2022-04-15. 
  198. ^ „FAO Country Profiles”. www.fao.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-15. 
  199. ^ FOOD AND AGRICULTURE ORGANIZATION OF THE UNITED NATIONS (2022). FOOD OUTLOOK - BIANNUAL REPORT ON GLOBAL FOOD MARKETS : november 2021. [S.l.]: FOOD & AGRICULTURE ORG. ISBN 978-92-5-135248-9. OCLC 1291390883. 
  200. ^ UNWTO World Tourism Barometer, volume 6, UNWTO (June 2008)
  201. ^ Tourism takes a nosedive in Crimea bbc.co.uk, accessed 29 December 2015
  202. ^ „Ukraine economy could shrink by up to 35% in 2022, says IMF”. The Guardian (na jeziku: engleski). 14. 3. 2022. Pristupljeno 24. 3. 2022. 
  203. ^ „Sudohodnaя kompaniя Ukrferri. Morskie paromnыe perevozki na Černom More meždu Ukrainoй, Gruzieй, Turcieй i Bolgarieй”. Ukrferry.com. Pristupljeno 30. 12. 2010. 
  204. ^ „Kievskuю dambu možet razrušitь tolьko meteorit ili voйna — Эkspert”. www.segodnya.ua. Arhivirano iz originala 19. 2. 2012. g. Pristupljeno 15. 6. 2022. 
  205. ^ „Ukraine - Resources and power | Britannica”. www.britannica.com. 
  206. ^ „Transportation in Ukraine”. U.S. Government Printing Office. Pristupljeno 22. 12. 2007. 
  207. ^ "Ukraine International Airlines."
  208. ^ "Contact Ukraine International Airlines Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. decembar 2017)." Ukraine International Airlines. Retrieved on 21 June 2010. "ADDRESS: UKRAINE INTERNATIONAL AIRLINES 201-203, Kharkivske Road, Kyiv, 02121, Ukraine"
  209. ^ „Ukraine International Airlines launches direct Kyiv–New York flights”. KyivPost. 6. 6. 2014. Pristupljeno 24. 4. 2015. 
  210. ^ Liu, Jim (29. 11. 2017). „Ukraine International plans Toronto launch in June 2018”. Routesonline. Pristupljeno 29. 11. 2017. 
  211. ^ „Mining – UkraineInvest” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 3. 2022. 
  212. ^ „The paradox threatening Ukraine's post-coal future”. openDemocracy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 2. 2022. 
  213. ^ „Ukraine - Countries & Regions”. IEA (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 2. 2022. 
  214. ^ „Mining – UkraineInvest” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 3. 2022. 
  215. ^ „Fossil-Fuel Subsidies in the EU's Eastern Partner Countries: Estimates and Recent Policy Developments”. OECD (na jeziku: engleski). Pristupljeno 1. 3. 2022. 
  216. ^ „Westinghouse and Ukraine's Energoatom Extend Long-term Nuclear Fuel Contract”. 11 April 2014. Westinghouse. Arhivirano iz originala 11. 4. 2014. g. Pristupljeno 15. 4. 2014. 
  217. ^ Reuters (4. 1. 2022). „Russian gas transit via Ukraine fell 25% in 2021”. Reuters (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 2. 2022. 
  218. ^ Mazneva, Elena. „Ukraine Gas Transit Uninterrupted Amid Local Pipe-Damage Reports”. BloombergQuint (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 2. 2022. 
  219. ^ Lock, Samantha (27. 2. 2022). „Russia-Ukraine latest news: missile strikes on oil facilities reported as some Russian banks cut off from Swift system – live”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 27. 2. 2022. 
  220. ^ Taylor, Kira (26. 2. 2022). „Ukraine's energy system coping but risks major damage as war continues”. www.euractiv.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 2. 2022. 
  221. ^ „Ukraine joins European power grid, ending its dependence on Russia”. CBS News (16 March 2022). Associated Press. Arhivirano iz originala 16. 3. 2022. g. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  222. ^ „Continental Europe successful synchronisation with Ukraine and Moldova power systems”. ENTSO-E. 16. 3. 2022. Pristupljeno 17. 3. 2022. 
  223. ^ „State Department of Ukraine on Religious”. 2003 Statistical report. Arhivirano iz originala 4. 12. 2004. g. Pristupljeno 27. 1. 2008. 
  224. ^ Lysenko 2014, str. 4
  225. ^ „Culture in Ukraine | By Ukraine Channel”. ukraine.com. Pristupljeno 24. 3. 2018. 
  226. ^ „Interwar Soviet Ukraine”. Encyclopædia Britannica. Arhivirano iz originala 18. 4. 2008. g. Pristupljeno 12. 9. 2007. „In all, some four-fifths of the Ukrainian cultural elite was repressed or perished in the course of the 1930s” 
  227. ^ „Gorbachev, Mikhail”. Encyclopædia Britannica (fee required). Arhivirano iz originala 18. 12. 2007. g. Pristupljeno 30. 7. 2008. „Under his new policy of glasnost ("openness"), a major cultural thaw took place: freedoms of expression and of information were significantly expanded; the press and broadcasting were allowed unprecedented candour in their reportage and criticism; and the country's legacy of Stalinist totalitarian rule was eventually completely repudiated by the government” 
  228. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Ukraine - UNESCO World Heritage Convention”. UNESCO World Heritage Centre (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 3. 2022. 
  229. ^ „UNESCO - Petrykivka decorative painting as a phenomenon of the Ukrainian ornamental folk art”. ich.unesco.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 3. 2022. 
  230. ^ „UNESCO - Tradition of Kosiv painted ceramics”. ich.unesco.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 3. 2022. 
  231. ^ „UNESCO - Cossack's songs of Dnipropetrovsk Region”. ich.unesco.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 3. 2022. 
  232. ^ „Pysanky – Ukrainian Easter Eggs”. University of North Carolina. Arhivirano iz originala 25. 1. 2021. g. Pristupljeno 28. 7. 2008. 
  233. ^ Euronews (2024-03-12). „Ukrajina osvojila prvog Oskara, zlatna statua za ratni dokumentarac "20 dana u Mariupolju"”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-21. 
  234. ^ a b „Ukraine – Cultural Life – The Arts – Literature”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  235. ^ Ukraine – Literature. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008. g. Pristupljeno 3. 7. 2008. 
  236. ^ a b „Ukraine – Cultural Life – The Arts – Literature”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  237. ^ Ukraine – Literature. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008. g. Pristupljeno 3. 7. 2008. 
  238. ^ Ukrainian Literature. Encyclopædia Britannica. Rev. 1 March 2022. Downloaded 25 March 2022.
  239. ^ Danylo Husar Sruk. „Literature”. Encyclopedia of Ukraine. Pristupljeno 17. 1. 2008. 
  240. ^ Remy, Johannes (March—June 2007). „The Valuev Circular and Censorship of Ukrainian Publications in the Russian Empire (1863–1876): Intention and Practice”. Canadian Slavonic Papers. 47 (1/2): 87—110. JSTOR 40871165. doi:10.1080/00085006.2007.11092432.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  241. ^ Ukraine – Literature. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008. g. Pristupljeno 3. 7. 2008. 
  242. ^ Lavrinenko, Yuriy (2004). Rozstrіlяne vіdrodžennя: Antologія 1917–1933 [The Executed Renaissance: Anthology 1917–1933] (na jeziku: ukrajinski). Kyiv: Smoloskyl. Arhivirano iz originala 13. 12. 2010. g. 
  243. ^ „Ukraine – Cultural Life – The Arts – Literature”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  244. ^ Ivan Katchanovskilast2=Zenon E. Kohut; Bohdan Y. Nebesio; Myroslav Yurkevich (11. 7. 2013). Historical Dictionary of Ukraine (2 izd.). Scarecrow Press. str. 29—. ISBN 978-0-8108-7847-1. OCLC 851157266.  Nedostaje |last2= u Authors list (pomoć)
  245. ^ Ivan Katchanovskilast2=Zenon E. Kohut; Bohdan Y. Nebesio; Myroslav Yurkevich (11. 7. 2013). Historical Dictionary of Ukraine (2 izd.). Scarecrow Press. str. 29—. ISBN 978-0-8108-7847-1. OCLC 851157266.  Nedostaje |last2= u Authors list (pomoć)
  246. ^ Kharchenko, Serhiy. „The Khrushchovkas”. The Ukrainian Observer. Arhivirano iz originala 6. 2. 2007. g. 
  247. ^ „Ukrainian folk dress. Traditional clothes of Ukraine”. Ua-travelling.com. Arhivirano iz originala 25. 7. 2013. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  248. ^ "Podvyzhnytsi narodnoho mystetstva", Kyiv 2003 and 2005, by Yevheniya Shudra, Welcome to Ukraine Magazine
  249. ^ „Traditional Ukrainian Embroidery”. Ukrainian Museum-Archives. Arhivirano iz originala 8. 1. 2014. g. Pristupljeno 8. 1. 2014. 
  250. ^ Rіvnensьka oblasna deržavna admіnіstracія – Oblasniй centr narodnoї tvorčostі [Rivne Regional State Administration – The Regional Centre for Folk Art] (na jeziku: ukrajinski). Rv.gov.ua. Arhivirano iz originala 26. 1. 2011. g. Pristupljeno 30. 12. 2010. 
  251. ^ „PІSNІ TA VIŠIVKI ULЯNI KOT – Mistecьka storіnka”. Storinka-m.kiev.ua. Pristupljeno 30. 12. 2010. 
  252. ^ Freedom House, Ukraine 2015 Freedom of the Press Arhivirano 16 novembar 2018 na sajtu Wayback Machine report
  253. ^ „Ukraine: Freedom in the World 2021 Country Report”. Freedom House (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 3. 2022. 
  254. ^ „National Council”. Nacіonalьna rada Ukraїni z pitanь telebačennя і radіomovlennя. Arhivirano iz originala 09. 03. 2022. g. Pristupljeno 09. 11. 2022. 
  255. ^ „BBCUkrainian.com | Pro nas | Bі-Bі-Sі – zrozumіti svіt.”. www.bbc.com. Pristupljeno 18. 3. 2022. 
  256. ^ „The invasion of Ukraine is not the first social media war, but it is the most viral”. The Economist. 26. 3. 2022. ISSN 0013-0613. Pristupljeno 27. 3. 2022. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Украјина&oldid=27703764”