Википедија

FK Roma

италијански ФК из Рима (1927)

FK Roma (ital. Associazione Sportiva Roma - A.S. Roma) je fudbalski klub iz Rima, u Italiji. Osnovan je 1927. spajanjem rimskih klubova „Roman“, „Alba-Audače“ i „Fortitudo“, a takmiči se u prvoj italijanskoj ligi sve od osnivanja, sa izuzetkom sezone 1951/52, kada se takmičio u Seriji B.

Roma
Puno imeAssociazione Sportiva Roma (A. S. Roma)
NadimakĐalorosi (ital. Giallorossi - žutocrveni)
Lupi (ital. i Lupi - vučica)
la Magika (ital. la Magica - magija),
Osnovan(1927-07-22)22. jul 1927. (96 god.)
StadionOlimpiko, Rim
Kapacitet72.698
PredsednikSjedinjene Američke Države Den Fridkin
Trener/
LigaSerija A
2022/23.Serija A, 6.
Domaća oprema
Gostujuća oprema
Treća oprema

Klub je osvajao Seriju A u tri navrata: u sezonama 1941/42,1982/83 i 2000/01, a Kup Italije devet puta. U sezoni 1960/61. osvojen je Kup sajamskih gradova (preteča današnjeg Kupa UEFA), a stizao je i do finala Kupa šampiona (1983/84) i Kupa UEFA (1990/91). Roma je i prvi osvajač takmičenja Lige konferencije (2021/22).

Stadion fudbalskog kluba Roma se zove Olimpiko i ima kapacitet od 72.698 mesta, a koristi ga i gradski rival Lacio. Ovo je drugi najveći stadion u Italiji, posle San Sira, koji može da ugosti 80.000 navijača.

Boje kluba su braon i zlatna, nadimak Đalorosi Giallorossi — žutocrveni, a simbol na grbu vučica koja doji blizance Romula i Rema.

Istorija uredi

Od osnivanja do Drugog svetskog rata uredi

Romu je na leto 1927. godine osnovao Italo Foski, spajanjem tri rimska kluba: „Romana“, „Alba-Audačea“ i „Fortituda“. Cilj spajanja je bio da se stvori jak rimski klub koji bi mogao da konkuriše klubovima sa severa Italije, tada dominantnim u italijanskom fudbalu,[1] u borbi za titulu šampiona. Jedini veći rimski klub koji se nije pripojio Romi bio je Lacio, koji je već tada bio jaka fudbalska institucija.[2] Klub je u početku igrao na stadionu „Montovelodromo Apio“[3], dok u novembru 1929. nije izgrađen stadion „Kampo Testačo“ u industrijskom regionu Rima, Testaču. Prvi trener Rome bio je Englez Vilijam „Bili“ Garbut, bivši igrač Arsenala (tada poznatog pod imenom Vulvič Arsenal). Garbut je pre Rome trenirao Đenovu i nekoliko francuskih niželigaških klubova.

Već 1931. godine Roma je uspela da sezonu završi na drugom mestu prve italijanske lige, iza Juventusa. Najvažniji igrači kluba u ovom periodu bili su Atilio Feraris, golman Gvido Maseti, Fulvio Bernandini i Rodolfo Volk.[4]

Nakon pada forme i odlaska ključnih igrača tima, klub je rekonstruisao ekipu, dovođenjem golgetera kao što je Argentinac Enrike Gvaita.[5] Sa Luiđijem Barbesinom na klupi, Romi je šampionska titula izmakla za samo jedan bod, a FK Bolonja je sezonu završila na tronu.[6]

Do kraja tridesetih klub ponovo doživljava pad forme, a onda u sezoni 1941/42, pod vođstvom trenera Alfreda Šafera, neočekivano dolazi do titule šampiona.[7] Amadeo Amadei je sa 18 postignutih golova u ovoj sezoni bio ključni igrač kluba na putu do „skudeta“. Inače, Italija je u to vreme učestvovala u Drugom svetskom ratu, pa je klub domaće utakmice igrao na Stadionu nacionalfašističke partije (ital. Stadio del Partito Nazionale Fascista).[8]

Posleratni period i Serija B uredi

U posleratnom periodu Roma nije uspela da povrati šampionsku formu, pa je sledećih pet sezona završavala u donjem delu tabele, a u sezoni 1950/51 ispali su u drugu italijansku ligu, Seriju B.[9]

U svojoj prvoj i jedinoj sezoni u Seriji B Roma nije ostala bez fanova; Naprotiv, u sezoni 1951/52, Roma je bila drugi klub u Italiji, računajući i prvoligaške ekipe, po prosečnom broju posetilaca na utakmicama. Zahvaljujući dobroj zaradi od prodaje ulaznica, klub je imao odlično finansijsko stanje za angažovanje novih igrača za predstojeću sezonu u Seriji A. Dovedeni su napadač Milana, Renosto, krilo Đenove, Acimonti, i dvojica reprezentativaca Italije Pjero Groso i Eđisto Pandolfini. Zvezda ovog prelaznog roka bio je Danac Helg Bronej. Takođe, u ovom prelaznom roku, golman Tesari se vratio sa pozajmice iz Fjorentine, a potpisao je i Lukezi. Igrači koji su napustili ekipu bili su Anderson, Rizorti, Akonča i Knut Nordahl, koji nije impresionirao trenera. U novembru 1952. Renato Saćerdoti se vratio na mesto predsednika kluba.

Klub je preuzeo budući selektor reprezentacije Italije, Đuzepe Vijani, i Roma se već sledeće sezone vratila u prvu ligu.

Zvezde pedesetih uredi

Nakon povratka u najviši rang italijanskog fudbala, Roma je stabilizovala formu i uspela da se vrati u vrh tabele. Sezona povratka u Seriju A završena je šestim mestom uz nekoliko sjajnih partija, kao što je pobeda nad Juventusom od 3:0, kojom je Inter prestigao torinski tim i osvojio titulu. Među omiljenim igračima navijača bio je Helg Bronej - izuzetan igrač, koji nije uvek igrao na svom nivou i koji je često pokazivao svoj temperament svađama sa saigračima i upravom kluba.

U letnjem prelaznom roku 1953, predsednik Saćerdoti je doveo novu zvezdu: urugvajskog krilnog igrača Alsidesa Čigiju, svetski poznatog fudbalera po golu koji je postigao protiv Brazila u finalu Svetskog prvenstva 1950, kojim je Urugvaj došao do titule. Čigija je, iako ne previše fizički snažan, bio izuzetan tehničar i sjajan šuter desnom nogom. Stigao je u Romu sa 27 godina i u klubu proveo još 6 sezona, postigavši 21 gol, ali je prodat Milanu zbog svog kontroverznog privatnog života i problema sa zakonom.[10] Drugi put zaredom klub je završio sezonu kao šesti. Godina 1953. upamćena je u istoriji Rome i kao godina u kojoj je klub prvi put zaigrao na stadionu „Olimpiko“, na kojem igra i danas.

Sledeći prelazni rok, 1954/55, doneo je klubu novog trenera, engleskog stručnjaka Džesija Karvera. U decembru 1954. italijanski skaut Montanari preporučio je fudbalskom klubu Bolonja tadašnjeg fudbalera Kremonezea, Đakoma Losija, ali je predsednik Bolonje odbio da angažuje ovog igrača zbog njegovog sitnog rasta (zahvaljujući kojem je dobio i nadimak Đakomino), pa je ovaj igrač potpisao za Romu. Na svom debiju protiv Intera u martu 1955, doneo je svojoj ekipi pobedu od 3:0. Od tada, Losi je odigrao 452 utakmice za Romu, što je bio rekord kluba čitavih 38 godina, a bio je toliko posvećen klubu da je dobio nadimak Core de Roma - Srce Rima - iako nije bio rođeni Rimljanin.

Ova sezona (1954/1955) završena je trećim mestom, iza Udinezea i Milana, ali je Udineze naknadno kažnjen zbog korupcije, pa je Romi uračunato drugo mesto u ovoj sezoni. Tako se Roma prvi put od Drugog svetskog rata plasirala u neko evropsko takmičenje, a ovaj put to je bio Mitropa kup, u kome su eliminisani u četvrtfinalu od novosadske Vojvodine.

Na leto 1955. trener Džesi Karver odlučio je da napusti Romu zbog karijere u Engleskoj, ostavivši Rominu klupu Italijanu mađarskog porekla Đorđu Sarošiju. Saroši je u ovom prelaznom roku doveo zvezdu ekipe Dina da Koštu, koji je dugo bio rekorder u broju golova postignutih u derbijima, 9 u tri sezone. Sezona je završena na šestom mestu zahvaljujući pobedi nad Fjorentinom. U sledećoj sezoni klub je pojačan sjajnim Šveđaninom, Gunarom Nordalom iz Milana, koji je postigao 13 golova tokom sezone (najbolji strelac bio je Da Košta sa 22), ali je klub ipak završio na 14. mestu u ligi koja je igrana u formatu od 18 klubova.

Đorđo Saroši je bio prosečan trener, a odbrana je bila slaba, pa klub nije uspevao da pokaže svoj veliki napadački potencijal. U tom periodu sledi serija promena menadžera, pa je za pet godina na klupi Rome sedelo 6 različitih trenera. Saroši je otpušten, a doveden je, po drugi put, Gvido Maseti. Maseti sa petim mestom u ligi nije impresionirao čelnike kluba, pa je zamenjen, a doveden je ponovo Englez, Alen Stok, koji je zamenjen nakon samo četiri meseca. Na klupu je dovedena bivša zvezda tima Gunar Nordal, ali se ni on nije dokazao upravi kluba, pa je 1959. na klupu Rome ponovo seo Saroši, i ponovo je smenjen posle godinu dana.

Marta 1958. predsednik Saćerdoti odlučio je da napusti klub, prepustivši funkciju Anasletu Đaniju.

Šezdesete i finansijska kriza uredi

Klub tokom šezdesetih nije postizao veće uspehe u ligi, ali su u kupu bili nešto uspešniji.

Prelazni rok pred sezonu 1960/61. obeležilo je nekoliko sjajnih poteza stratega Rome: pre svega, dovođenje Italijana urugvajskog porekla poznatog pod nadimkom „Sua Maestà“ — „vaše visočanstvo“ — Huana Alberta Skjafina, jednog od najsnažnijih fudbalera svih vremena, koji je u to vreme, sa 35 godina, bio na zalasku karijere. Doveden je Argentinac Fransisko Lođakono, koji je tokom karijere u Romi postigao 36 golova. Potpisom Romana Menikelija iz omladinskog pogona završen je ovaj prelazni rok za Romu.

Igrači su se pokazali odlično, a tim je držao prvo mesto u ligi do polusezone, između ostalog i pobedama nad Laciom sa 4:0 i Juventusom sa 2:1, nakon čega je usledio pad forme i nekoliko uzastopnih remija. Tim je potražio novog trenera, a izbor je pao na Nerea Roka, jednog od najboljih trenera u istoriji italijanskog fudbala. Roko je želeo da pređe u Romu, ali pod uslovom da Alsides Điđa napusti klub. Điđa je bio izuzetno omiljen među igračima, pa je klub odbio Rokov uslov i do sporazuma nije došlo. Ovo se pokazalo kao velika greška uprave, jer je Nereo Roko u sledećoj sezoni prešao u Milan, osvojivši sa crveno-crnima sve klupske titule u Italiji i Evropi. Ipak, Roma je brzo izašla iz krize rezultata i počela novu pobedničku seriju — pobedivši Sampdoriju u utakmici u kojoj je Losi zaradio nadimak Srce Rima (ital. Core de sta città), kada je nakon povrede nastavio da igra i postigao pobedonosni gol.

Do kraja takmičenja ekipa je ponovo izgubila pobednički tempo i završila je na petoj poziciji. Usledila je još jedna smena trenera, a Alfreda Fonija smenio je Luis Karnilja, trener generacije Real Madrida u kojoj su igrali Ferenc Puškaš, Đento i Di Stefano, što je bila jedna od najjačih ekipa svih vremena. Karnilja je odmah zapao u svađu sa Pedrom Manfredinijem i Fransiskom Lođakonom, pa je zatražio od uprave transfer Antonija Anđelilja, koji je igrao za Inter, i ovaj igrač je i potpisao ugovor. Karnilja je pred doveo i Serhija Karpanezija koji je od tada odigrao skoro 200 utakmica za Romu za šest godina koliko je nosio dres rimskog kluba, i sastav ekipe je izgledao: Kudićini, Fontana, Korzini, Pestrin, Đakomo Losi, Karpanezi, Orlando Džonson, Pedro Manfredini, Anđeliljo, Lođakono. Ovo je tim koji je osvojio Kup sajamskih gradova pobedom nad Birmingem sitijem sa 4:2.[11]

Dve godine kasnije osvojen je i kup Italije, minimalnom pobedom nad Torinom. Svoju drugu titulu u kupu osvojili su 1969, kada je to takmičenje igrano u poluligaškom formatu. Đakomo Losi je te godine postavio klupski rekord u ukupno odigranim utakmicama, sa 450 mečeva u dresu rimskog kluba. Rekord je oboren nakon 38 godina.[12]

Roma 1964. godine zapada u finansijsku krizu i čak dolazi na ivicu bankrota. Finansijski deficit je bio toliki da klub nije mogao ni da isplati plate svojim igračima, koji su pretili štrajkom. Navijači su jednom prilikom, zajedno sa kontroverznim trenerom Huanom Lorencom, tadašnjim menadžerom ekipe, organizovali akciju prikupljanja sredstava za put na prvenstveno gostovanje na koje je tim trebalo da ide.[13]

Usledilo je nekoliko neizbežnih transfera najboljih igrača. Među njima je bio i Đankarlo De Sisti, poznat po nadimku Detlić (ital. Picchio). Predsednik Franko Evangelisti je 1967. godine bio primoran da Romu pretvori u društvo sa ograničenom odgovornošću. Kasnih šezdesetih, tim je poveren iskusnom Heleniju Hereri, treneru koji je Inter doveo do dve titule svetskog klupskog prvaka. Uprkos angažovanju novog trenera, rezultati se nisu poboljšali. Roma je šampionat završila tek na osmom mestu, ali je ipak uspela da osvoji Kup Italije u junu 1969.

Usponi i padovi tokom sedamdesetih uredi

Roma je 1972. godine dodala još jedan trofej u svoju kolekciju, pobedom nad Blekpulom 3:1 u finalu Anglo-Italijanskog kupa.[14] Ipak, sedamdesete godine prošlog veka obeležile su sporadične igre rimskog tima, a najbolji plasman koji su ostvarili u ligi u ovoj dekadi bilo je treće mesto, 1974/75. Klub su u ovom periodu predvodili vezni igrači Đankarlo de Sisti i Frančesko Roka.

Pobeda penalima nad Torinom u finalu kupa Italije sezone 1979/80. označila je početak nove uspešne ere za Romu. Klub je ponovo postizao uspehe slične onim tokom četrdesetih godina, a trener tima je bio bivši igrač Milana Nils Lajdholm. Značajni igrači u ovo vreme su bili Bruno Konti, Agostino Di Bartolomei, Roberto Pruco i Paulo Roberto Falkao.

Osamdesete i nova titula uredi

Pod vođstvom predsednika Dina Viole i Šveđanina Nilsa Lajdholma, Roma je osvojila drugi skudeto posle 41 godine, što je ispraćeno velikim slavljem u gradu.[15] Igrači koji su obeležili ovu eru bili su kapiten Agostino Di Bartolomei, bek Karlo Anćeloti, Brazilac Paolo Roberto Falkao, štoper Pjetro Vjerkvud, centarfor Roberto Pruco, drugi najbolji strelac u istoriji kluba, krilni igrač Bruno Konti, bivši svetski šampion sa timom Italije u Španiji 1982 i igrač koji će voditi Romu kao trener u jednom kratkom periodu 2005. godine.

Sledeća sezona takođe je bila uspešna za klub, sa drugim mestom u ligi, titulom u kupu i finalom Kupa šampiona, igranom na rimskom Olimpiku pred 70.000 navijača.[16]

Finale Kupa šampiona uredi

Ovo finale Kupa šampiona je jedino u istoriji koje je jedan klub igrao na svom stadionu, a Roma je do njega došla pobedama nad Goteborgom, CSKA Sofijom, Dinamom iz Berlina i Dandi Junajtedom. Liverpul je poveo golom Fila Nila, a izjednačio je Pruco pred kraj prvog poluvremena. Rezultat je ostao nerešen do kraja utakmice, pa je pobednik odlučen izvođenjem penala. Konti i Gracijani su bili neprecizni sa 11 metara, pa je Liverpul osvojio svoju četvrtu titulu evropskog šampiona rezultatom 4:2 u penalima. Ovo izvođenje jedanaesteraca obeležio je golman Liverpula Brus Gobelar, koji je pri odbranama izvodio svoj čuveni „ples“ kako bi dekoncentrisao protivničke igrače, što je ponovio Ježi Dudek u finalu Lige šampiona 2004/05.[17]

Neverovatni poraz protiv Lečea uredi

Nils Lajdholm je na kraju sezone 1984/85. odlučio da napusti klub. Nakon jednog od najboljih perioda u istoriji kluba sa Lajdholmom, predsednik Dino Viola je odlučio da klupu prepusti još jednom Šveđaninu, Svenu-Jeranu Eriksonu. Šveđanin je razočarao navijače sezonom koju je završio na sedmom mestu, ali je u sledećoj sezoni nadoknadio ovaj neuspeh; u sezoni 1985/86, Roma je zaostajala 9 bodova za prvoplasiranim Juventusom, ali je, između ostalog, pobedivši vodeći tim tabele sa 3:0, do poslednjeg kola uspela da nadoknadi zaostatak i obezbedi sebi priliku da osvoji skudeto pobedom nad Lečeom u poslednjem kolu. Ipak, Leče, koji je izgubio sve šanse da opstane u prvoj ligi, uspeo je da pobedi Romu sa 3:2 golovima Barbasa (2) i Di Kijare i pokloni titulu Juventusu.

Poslednji relativno dobar rezultat u ovoj dekadi ostvarili su 1987/88, trećim mestom u ligi.

Period 1990—2000 uredi

Sledeća decenija počela je fantastičnom sezonom za klub, ali se do kraja decenije klub na tome i zaustavio. U sezoni 1990/91 igrali su u tri finala: Finale Kupa UEFA izgubili su od Intera sa 2:1, Superkup Italije od Sampdorije, a osvojili su i svoju sedmu titulu šampiona kupa Italije. Sledećih 10 godina klub nije zabeležio naročite uspehe, izuzev četvrtog mesta u ligi 1997/98. i finala kupa protiv Torina.

Put do finala Kupa UEFA uredi

U prvom kolu Roma se sastala sa Benfikom, koju je pobedila istim rezultatom i na domaćem terenu i u gostima, 1:0. U drugom kolu protivnik im je bila Valensija, koju su, nakon remija na Mestalji 1:1, pobedili kod kuće sa 2:1. Sledeći protivnik bio im je Bordo, koji su deklasirali ukupnim rezultatom 7:0, sa 5:0 na Olimpiku i 2:0 u gostima. U četvrtfinalu Roma je igrala protiv Anderlehta, takođe ubedljivo: 3:0 i 3:2. Rudi Feler je postizao het-trik u prvim utakmicama protiv Bordoa i Anderlehta. Za mesto u finalu izbacili su Brendbi, koji su, nakon remija u gostima, kod kuće savladali golom Felera u poslednjim minutima meča za 2:1; ovo je bio njegov deseti gol u takmičenju, čime je postao najbolji strelac u sezoni Kupa UEFA.

U finalu ih je sačekao Inter, rival sa severa Italije. Finale se igralo u formatu dvomeča; Prva utakmica igrala se na stadionu Đuzepe Meaca, a Inter je pobedio sa 2:0. U 55. minutu Lotar Mateus je pogodio iz jedanaesterca, nakon faula Komijega nad Nikolom Bertimom. Deset minuta kasnije, Klinsman je asistirao Bertiju, koji je povisio vođstvo Intera na 2:0.

Revanš se igrao 22. maja 1991. na Olimpiku; već u šestom minutu, Roma je imala šansu za gol, ali je Riciteli pogodio prečku. Đovani Trapatoni, trener Intera, postavio je defanzivnu formaciju, i Zenga, golman milanskog tima, je uspeo da ostane nesavladan do 88. minuta, kada se Riciteli iskupio za svoj rani promašaj; utakmica se završila minimalnom pobedom Rome, pa je Inter, sa ukupnim rezultatom 2:1, došao do titule šampiona Kupa UEFA.[18]

Novi milenijum uredi

 
Igrači Rome posle pobede u finalu kupa nad Interom, predsednik Italije Đorđo Napolitano
Postava koja je osvojila treću istorijsku titulu pobedom nad Parmom.

Sa novim milenijumom počele su i mnogo bolje sezone za Romu. Treći skudeto u istoriji kluba osvojen je 2001, i to u poslednjem kolu pobedom nad Parmom. Ključni igrač za osvajanje titule bio je kapiten Frančesko Toti, koji je od tada oborio mnoge klupske rekorde zaradivši status klupske ikone. Ostali, ali ne manje važni igrači u ovom periodu bili su Aldair, Kafu, Gabrijel Batistuta i Vinčenco Montela.[19] Proslava ove titule bila je još glamuroznija od prethodne; Romanisti su titulu proslavljali feštama po Rimu tačno nedelju dana, a proslava je vrhunac dostigla koncertom Antonija Venditija u rimskom parku Circo Massimo, pred milion navijača.

Roma nije uspela da odbrani titulu, ali je sledeću sezonu završila kao drugoplasirana, sa samo bodom zaostatka za Juventusom. Od tada, klub je mnogo puta sezonu završavao kao drugi; finale kupa 2003. izgubili su od Milana sa 4:2, a iza istog rivala ostali su drugi u ligi sledeće sezone.

Italijanski fudbal je 2006. pogodio skandal vezan za nameštanje prvenstvenih utakmica, a Roma je bila jedan od klubova koji u njemu nisu učestvovali. Iako su sezonu završili kao petoplasirani u ligi, nakon izrečenih kazni Juventusu, Fjorentini i Milanu, dodeljeno im je drugo mesto.[20] Iste sezone došli su i do finala kupa, gde su izgubili od Intera.[21] Sledeće dve sezone takođe su završavali na drugom mestu u ligi, što ovu deceniju čini najuspešnijom u istoriji kluba, jer su čak šest od osam sezona završili na jednoj od prve dve pozicije.

Evropski uspesi u novom milenijumu uredi

Na evropskoj sceni takođe su postignuti zavidni uspesi, jer je klub u dva navrata dostizao četvrtfinale Lige šampiona.

Od devet evropskih sezona u ovoj deceniji, klub je šest puta nastupao u Ligi šampiona, i tri u Kupu UEFA.

U sezoni 2000/01, klub je nastupao u UEFA kupu, koji se tada igrao po kup-sistemu, bez grupne faze. Sezona nije bila uspešna što se tiče evropske scene, jer je klub došao samo do osmine finala. Roma u prva tri kola nije imala posebno težak posao; u prvom kolu, izbačena je slovenačka Gorica, sa neverovatnom razlikom 11:1. Protiv Boaviste su igrali nerešeno na Olimpiku, 1:1,[22] a utakmicu u gostima su rešili minimalnim rezultatom u svoju korist.[23] U dvomeču sa Hamburgerom, Roma je slavila oba puta, 3:0 i 1:0. Ekipa je u osmini finala izbačena od Liverpula, sa ukupnim skorom 1:2 u korist Engleza. Roma je u gostima utakmicu dobila sa 1:0,[24] ali je kod kuće poražena sa golom više, pa je Liverpul prošao dalje.[25]

Sledeću sezonu igrali su u Ligi šampiona. Igrane su dve grupne faze; U prvoj grupnoj fazi, prva dva kluba iz grupe su napredovala u drugu fazu. U drugoj fazi, prva dva kluba iz svake grupe, ukupno osam, išla su u četvrtfinale.

Roma je uspela da dođe do druge faze, sa dve pobede iz šest utakmica u grupi sa Real Madridom, Anderlehtom i Lokomotivom iz Moskve. U sledećoj grupi, za protivnike su dobili Liverpul, Barselonu i Galatasaraj, a plasman među najboljih osam izmakao im je u poslednjem kolu; Liverpul se, pobedom nad Romom, izjednačio sa Rimljanima po broju bodova, ali je imao prednost zahvaljujući boljem odnosu u međusobnim susretima, pošto je prvi meč ovih ekipa završen nerešeno.

Real Madrid je ponovo bio Romin rival u grupi Lige šampiona u sezoni 2002/03; osim Reala, u grupi C igrali su i AEK iz Atine i Rasing Genk. Real i Roma su posle šest kola imali isti broj bodova, ali je Real imao mnogo bolju gol-razliku, sa čak devet golova više. Obe utakmice ova dva rivala u grupi završene su pobedama gostiju, 3:0 za Real i 1:0 za Romu.[26] Žreb je Romi, kao rivale u drugoj fazi, dodelio Arsenal, Valensiju i Ajaks. Klub je u ovoj grupi doživeo sva tri poraza u prva tri kola, ali je u četvrtom kolu deklasirao Valensiju na Mestalji, i tako povratio nade za plasman u četvrtfinale. Ipak, u poslednja dva kola su remizirali, i tako ispustili sve šanse za prolaz dalje.[27]

Sa osmim mestom u ligi, klub se plasirao u Kup UEFA sezone 2003/04. Kao i tri godine ranije, krajnji domet je bio osmina finala. Protivnici Rome u prve tri runde bili su Vardar, protiv kojeg su slavili ukupno 5:1, Hajduk iz Splita, i turski Gazijantespor, protiv kojeg su bili bolji sa 2:1, kao i protiv Splićana. U četvrtoj rundi, za gol je od Rome bolji bio Viljareal; posle poraza 0:2 u gostima, Roma je na Olimpiku slavila sa 2:1, pa su Španci otišli u četvrtfinale.

 
Igrači Rome na utakmici protiv Čelsija na Stamford Bridžu, 22. oktobra 2008.

Sledeću sezonu su ponovo igrali u Ligi šampiona, zahvaljujući drugom mestu u ligi. Još jednom, protivnik u grupi bio je madridski Real, zajedno sa Bajerom iz Leverkuzena i Dinamom iz Kijeva. Ovo je Romina najlošija evropska sezona u deceniji, pošto je grupu završila samo sa jednim bodom i gol-razlikom minus 12. Jedini tim od kojeg nisu poraženi je Bajer, sa kojim su remizirali u Rimu 1:1.

Demoralisana ekipa sezonu u ligi završava na osmom mestu, koje je bilo dovoljno samo za nastup u UEFA kupu u sezoni 2005/06. Ovo je bila prva sezona Rome u Kupu UEFA kada se to takmičenje igralo po grupnom sistemu. Protivnici u grupi bili su FK Crvena zvezda, Strazbur, Bazel i Tromse. U prvom kolu, klub je pobedio Tromse u Norveškoj sa 2:1. U drugom kolu su bili slobodni, a u trećem su remizirali sa Strazburom kod kuće. U četvrtom kolu Roma je gostovala Crvenoj zvezdi na beogradskoj Marakani. Rimljanima je i remi bio dovoljan za prolaz dalje, ali nisu uspeli da se vrate iz Beograda neporaženi.[28]

U poslednjem kolu, Roma je na domaćem terenu pobedila Bazel sa 3:1,[29] i tako obezbedila drugo mesto u grupi. Pobednik grupe je bio Strazbur, koji je u poslednjim sekundama izjednačio protiv Crvene zvezde, izbacivši tako beogradski tim iz daljeg takmičenja.[30]

U šesnaestini finala, Roma je igrala protiv Briža, i dobila obe utakmice istim rezultatom 2:1. Sledeći protivnik bio je Midlsbro, koji je Romu eliminisao zahvaljujući golu u gostima; Roma je kod kuće dobila sa 2:1, a u gostima izgubila sa 1:0. Ukupan rezultat bio je 2:2, ali je Midlsbro prošao dalje zahvaljujući golu u Rimu. Englezi su kasnije došli do finala, svog prvog evropskog, gde su izgubili od Sevilje.

U sezoni 2006/07, klub je ponovo igrao u Ligi šampiona, zahvaljujući drugom mestu u Seriji A u prethodnoj sezoni. Klub je prvobitno trebalo da igra u UEFA kupu, ali je, nakon afere Kalčopoli i izrečenih kazni Juventusu, Milanu i Fjorentini, dobio šansu da direktno zaigra u najelitnijem evropskom fudbalskom takmičenju. Ovo je bila jedna od najboljih evropskih sezona rimskog tima, pošto su se plasirali među osam najboljih u Evropi. Žreb im je za protivnike u grupi dodelio Valensiju, Olimpijakos i Šahtjor iz Donjecka. Grupnu fazu završili su sa tri pobede i jednim remijem, uz dva poraza; Roma je uspela da pobedi Valensiju i Šahtjor kod kuće, ali je od istih timova poražena u gostima. Iz utakmica sa Olimpijakosom u ovoj grupi skor je bio jedna pobeda i jedan remi, tako da je Roma sa deset bodova završila kao druga u grupi.[31]

Na žrebu za osminu finala, Romi je za protivnika dodeljen Olimpik Lion. Iako je posle prve runde Lion delovao kao blagi favorit za prolaz dalje, pošto je meč na Olimpiku završen bez golova, Roma nije imala previše težak posao, i pobedila je u revanšu na Žerlanu sa 2:0, golovima Totija i Mansinija.

Sledeći protivnik bordozlatnih bio je Mančester junajted. Prva utakmica igrala se u Rimu, a engleski tim je meč počeo bolje i izgledalo je da će Roma teško doći do gola, kako je i bilo. Tek pri kraju prvog poluvremena Tadei dovodi Romu u vođstvo, a Runiju je trebalo samo petnaest minuta da poravna rezultat. Ipak, Mirko Vučinić je već u 67. minutu doneo domaćem timu novu prednost, 2:1, što je i bio konačan rezultat.

Tradicija i bilans povreda Mančestera bili su na strani Rome pred revanš; Mančester je, do tada, samo jednom u istoriji uspeo da prođe dalje u nekoj rundi evropskog takmičenja kada je izgubio prvi meč. Takođe, Aleks Ferguson, trener Junajteda, nije mogao da računa na nekolicinu svojih standardnih igrača. Ipak, Mančester je odigrao jednu od najboljih evropskih utakmica ikada, i deklasirao Romu sa 7:1. U strelce se upisalo čak pet igrača engleskog tima – Karik (2), Smit, Runi, Ronaldo (2) i Evra. Jedini strelac za Romu bio je De Rosi u 70. minutu. Ovaj meč je sudio slovački sudija Luboš Mišel. Mančester je izbačen u polufinalu od drugog italijanskog predstavnika, Milana.

Još jedna dobra sezona u ligi obezbedila je klubu još jedno učešće u Ligi šampiona. Ove sezone, klub je imao nešto teži žreb nego prethode – protivnici su bili Mančester junajted, portugalski Sporting i Dinamo iz Kijeva. Ipak, klub je grupnu fazu ove sezone odigrao bolje od prethodne, i završio na drugom mestu sa 11 bodova. Jedini poraz doživeli su na Old Trafordu, od Mančestera, a u ostalih pet utakmica triput su pobedili – Dinamo dvaput i Sporting jednom, i dva puta remizirali – sa Sportingom i Mančesterom.[32] Još jednom, Roma se u evropskim takmičenjima sastala sa Realom, i to u osmini finala. Real je imao prednost revanša na domaćem terenu, ali je nije iskoristio; obe utakmice Roma je rešila u svoju korist, i to istim rezultatom – 2:1. Na Olimpiku, u prvom meču, Real je rano poveo golom najboljeg strelca u istoriji ovog takmičenja, Raula, ali su Pizaro i Mansini preokrenuli rezultat na 2:1. U revanšu je ponovo poveo gost, u 73. minutu golom Tadeija. Raul ponovo postiže gol dva minuta kasnije za izjednačenje, 1:1, a Vučinić je u nadoknadi vremena samo povećao ukupnu prednost Rome, golom za 2:1.[33]

“Vučica” je tako dobila priliku da se u četvrtfinalu revanšira Mančesteru za prošlogodišnji poraz, ali to nije iskoristila. U prvoj utakmici u Rimu nije igrao povređeni Frančesko Toti, a zamenio ga je rezervni napadač Mirko Vučinić. Vučinić je već u prvom minutu stvorio sebi šansu za gol – uzeo je loptu Riju Ferdinandu u neposrednoj blizini šesnaesterca i šutirao pored gola. Još jednu šansu Vučinić je stvorio nakon prvog kornera, kada je nabacio loptu Panučiju, koji je šutirao zamalo pored gola. Ipak, Junajted je bio efikasniji, pa su Kristijano Ronaldo, golom glavom pred kraj poluvremena, i Runi, u 66. minutu, postigli golove za 2:0.

U revanšu, Roma je imala dobru priliku da povede, ali je De Rosi promašio penal u 30. minutu. Aleks Ferguson je odlučio da strelce iz prvog meča, Runija i Ronalda, odmori za sledeću utakmicu, a umesto njih je u napadu igrao Karlos Tevez, koji je i postigao pobedonosni gol u 70. minutu za Mančester. Tako je Roma završila još jednu evropsku sezonu eliminacijom u četvrtfinalu Lige šampiona.

Uprkos lošem startu u grupi u sezoni 2008/09, grupnu fazu Lige šampiona su završili na prvom mestu, ispred Čelsija.[34]

Roma se, odlukom žreba koji je održan 19. decembra 2008. u Nionu (sedištu UEFA-e), u osmini finala Lige šampiona 2008/09 sastala sa engleskim Arsenalom. Obe utakmice ovog dvomeča završene su pobedama domaćina istim rezultatom (1-0, strelci Robin van Persi za Arsenal i Žuan za Romu), pa je pobednik odlučen izvođenjem penala. Nakon što je Dijabi doneo prednost Arsenalu u penal-seriji, Toneto je promašio jedanaesterac, pa je Arsenal prošao dalje.

U sezoni 2009/10. Roma po šesti put u poslednjih devet sezona završava na drugom mestu u Seriji A, sada samo 2 boda iza Intera. Inter je bio koban po Romu i u finalu Kupa Italije, gde je poražena sa 1:0. Zbog šestog mesta u prethodnoj sezoni Serije A Roma je ove sezone igrala u UEFA ligi Evrope, gde je u šesnaestini finala izbačena od Panatinaikosa ukupnim rezultatom 6:4.[35]

Kraj Sensi ere uredi

U leto 2010, porodica Sensi pristala je da se odrekne svoje kontrole nad FK Roma kao deo ugovora o poravnanju duga. Ovo je stavilo tačku na predsedničku vladavinu porodice Sensi, koja je upravljala klubom od 1993. godine. Rozela Sensi je nastavila svoju ulogu predsednika do imenovanja novog. 16. aprila 2011. potpisan je ugovor o preuzimanju kluba, od strane grupe američkih biznismena na čelu sa Tomasom Di Benedetom.

20. februara 2011. godine Ranijeri je napustio klupu Rome, nakon poraza od Đenove, koji je bio četvrti vezani poraz kluba.[36] Sezonu 2010/11 Roma je završila na šestom mestu u Seriji A, stigla do finala Superkupa, a u Ligi šampiona do osmine finala.

Iako je novi vlasnik doveo nekoliko skupljih pojačanja, Roma je završila sezonu 2011/12. sa dosta lošim rezultatima. U Seriji A zauzela je sedmo mesto, najslabiji rezultat u poslednji sedam sezona, dok je u UEFA ligi Evrope neočekivano poražena od bratislavskog Slovana u plej-of fazi. Zbog loših rezultata smenjen je trener Luis Enrike i na njegovo mesto je postavljen nekadašnji trener Zdenjek Zeman. Međutim, on je već 2. februara 2013. otpušten i na njegovo mesto je doveden privremeni trener Aurelio Andreacoli, ali i sa njim je nastavljeno sa lošim rezultatima pa je Roma završila na šestom mestu u Seriji A, izgubila je u finalu kupa od gradskog rivala Lacija i ostala je bez učešća u evropskim takmičenjima. Predsednik Palota je 12. juna 2013. objavio da će novi trener Rome postati Rudi Garsija.[37] Sa njim je Roma pobedila na prvih deset mečeva, uključujući 2:0 u derbiju protiv Lacija, 0:3 na gostovanju protiv Intera i 2:0 protiv Napolija.[38] Sezona 2013/14. je bila jedna od najboljih u Seriji A, klub je ostvario 85 bodova i završio je na drugom mestu iza Juventusa, koji je osvojio titulu i ostvario rekordnih 102 boda. Romina odbrana je bila dosta bolja nego prethodnih sezona, na 21 meč je primila samo 25 golova, od čega devet u prvih deset mečeva.

U sezoni 2014/15. Roma je završila na drugom mestu iza Juventusa, po drugi put zaredom, posle loše forme u 2015. godini. Na kraju sezone klub je kažnjen zbog gubitaka i kršenja pravila UEFA o finansijskom fer-pleju.

Dana 13. januara 2016. godine, Garsija je smenjen jer je imao samo jednu pobedu na sedam mečeva u Seriji A.[39] Na njegovo mesto je naknadno postavljen, po drugi put u svojoj karijeri, Lučano Spaleti.[40] Toti je 21. februara javno kritikovao Spaletija zbog njegovog neigranja zbog čega je ispao iz tima na meču protiv Palerma. Ova odluka je izazvala uzbuđenje među navijačima i u medijima.[41] Posle njihovih početnih nesporazuma, Spaleti je počeo koristiti Totija, što se pokazalo kao dobra odluka jer je Toti postigao četiri gola i imao jednu asistenciju na pet uzastopnih mečeva Serije A ulazeći sa klupe.[42][43] Kao rezultat toga, klub je iz srednjeg dela tabele na kraju završio na drugom mestu u Seriji A i kvalifikovao se za Ligu šampiona.[44] U Ligi Evrope Roma je zaustavljena u osmini finala gde je bolji bio Lion ukupnim rezultatom 4:5.[45] I pored solidne sezone Spaleti je napustio klub 30. maja.[44] Roma je zbog finansijskog fer pleja morala da proda Salaha, koji je bio najbolji igrač kluba prethodne sezone, koji je prešao u Liverpul.[46]

Umesto Spaletija, koji je prešao u Inter, 13. juna 2017. Euzebio di Frančesko je imenovan za novog trenera Rome.[47] U sezoni 2017/18. Roma je zauzela treće mesto u Seriji A, dok je sezona u Ligi šampiona bila odlična. Roma je u grupnoj fazi igrala sa Čelzijem, Atletiko Madridom i Karabagom i zauzela je prvo mesto.[48][49] Protivnik u osmini finala bio je Šahtjor. Iako je povela golom Undera u prvoj utakmici u gostima, Roma je izgubila sa 2:1.[50] U revanšu Roma je na Olimpiku golom Džeke pobedila sa 1:0 i zahvaljujući pravili gola u gostima, treći put u istoriji je prošla u četvrtfinale najjačeg evropskog takmičenja.[48][51] U prvoj utakmici četvrtfinala 4. aprila 2018. godine, Barselona je zahvaljujući autogolovima De Rosija i Manolasa i golovima Pikea i Suareza pobedila sa 4:1, dok je počasni gol za Romu postigao Džeko.[48][52] U revanšu 10. aprila na Olimpiku, Roma je zahvaljujući golovima Džeke i De Rosija jurila prolaz u polufinale, što se i desilo osam minuta pre kraja kada je Manolas, pogodio mrežu Barselone, za novi prolaz Rome ponovo zahvaljujući pravilu gola u gostima.[48][53] U prvoj utakmici polufinala, Liverpul je na Enfildu vodio sa čak 5:0, gde je Salah dao 2 gola, ali katastrofa je izbegnuta zahvaljujući golovima Džeke i Perotija.[48][54] U revanšu Roma je ostala na korak do ponavljanja uspeha iz 1984. godine, jer je iako je sa 4:2 nanela prvi poraz Liverpulu u Ligi šampiona, to nije bilo dovoljno za prolaz u finale.[48][55] Na kraju sezone klub je ostao bez nekih važnih igrača, poput Alisona koji je prodat Liverpulu, Naingolana koji je otišao u Inter i Strotmana, koji je prešao u Olimpik iz Marselja.[56][57][58] Kao zamena za ove odlaske doveden je Pastore iz Pariza, Klajvert iz Ajaksa, a Santon i Zaniolo su došli kao deo Naingolanovog transfera u Inter.[59]

U sezoni 2018/19 u Ligi šampiona, Roma je grupnu fazu počela porazom od Real Madrida (0:3), što je anulirano sa dve pobede nad CSKA iz Moskve (3:0, 2:1) i pobedom nad Viktorijom iz Plzenja (5:0).[60] Porazi od Reala i Plzenja u zadnja dva kola nisu ugrozili Romino drugo mesto u grupi, koja je u osmini finala igrala sa Portom.[60] Nakon pobede u prvoj utakmici od 2:1, Roma je gubila sa istim rezultatom u revanšu nakon regularnog vremena, zbog čega je utakmica ušla u produžetke.[56] U 116. minutu Portu je, nakon intervencije VAR-a, dodeljen kazneni udarac zbog prekršaja Florencija nad Fernandom, koji je Teles pretvorio u pogodak i tako je obezbedio prolazak Porta u sledeću rundu takmičenja.[56] Ovaj poraz, kao i onaj prethodni protiv Lacija u prvenstu koštao je Di Frančeska posla.[61][62] 8. marta 2019. Ranijeri je, po drugi put u karijeri, postao trener Rome, kao zamena za Di Frančeska.[63] Na kraju sezone Ranijeri je napustio Romu, koja se zauzimanjem 6. mesta u Seriju A kvalifikovala za Ligu Evrope.[64][65]

11. juna 2019. godine Paulo Fonseka je imenovan za novog trenera.[65] Zbog pandemije UEFA je odlučila da se u nastavku prekinutog takmičenja u Ligi Evrope igra po jedna utakmica,[66] a Roma je porazom od Sevilje sa 2:0, na neutralnom terenu u Duizburgu, ispala u osmini finala.[66]

Roma se za novu sezonu pojačala dovođenjem dvojice igrača koji su prethodnu sezonu proveli u na pozajmici u klubu Smolinga (koji je za 15 miliona evra prešao iz Junajteda)[67] i Mhitarjana (koji je besplatno došao iz Arsenala).[68] Pored njih, klub je doveo i Pedra, kome je istekao ugovor sa Čelzijem.[69]

Na otvaranju sezone 2020/21 u Seriji A, Roma je odigrala nerešeno sa Veronom (0:0), ali je meč registrovan službenim rezultatom 3:0 za Veronu, zbog administrativne greške Rimljana.[70][71] Ipak, ovo nije bila jedina greška ove vrste u sezoni. U šesnaestinifinala Roma je poražena od Specije sa 4:2,[72] ali je kasnije ta utakmica registrovana službenim rezultatom 3:0 za Speciju.[73] Naime, Roma je u toj utakmici napravila čak šest izmena, četiri u regularnom delu i nakon toga još dve, nakon isključenja Lopeza i Manisnija u produžetku.[73][74] U januaru 2021. godine el Šaravi se nakon godinu i po od odlaska iz Rome, vratio kao slobodan igrač, pošto mu je istekao ugovor sa Šangaj Šenhuom.[75] Roma je dobro počela sezonu, sa samo jednim porazom u prvih osam kola i dugo je držala treće mesto. Zbog loše forme u zadnjoj trećini sezone Roma na kraju završila na 7. mestu,[76] čime se kvalifikovala za Ligu konferencije.[77]

U Ligi Evrope Roma je u grupi sa Jang bojsima, CSKA Sofijom i Klužom zauzela prvo mesto.[78] U šesnaestini finala Roma je izbacila Bragu (2:0, 3:1),[79] a u osmini finala Šahtjor (3:0, 2:1).[80] U prvoj utakmici četvrtfinala protiv Ajaksa, Roma je gubila sa 1:0, a nakon što je Lopez odbranio penal Tadiću, Roma je golovima Pelegrinija i Ibanjeza pobedila sa 2:1.[81] Remijem u revanšu na Olimpiku (1:1), Roma se nakon tri godine ponovo plasirala u polufinale nekog evropskog takmičenja, gde ih je čekao Mančester junajted.[82] U polufinalu, Roma je posle katastrofe u prvoj utakmici kada je poražena od Junajteda sa 6:2, uspela da se časno oprosti od takmičenja pobedom u revanšu na domaćem terenu od 3:2.[83]

4. maja klub je objavio da će Fonseka napustiti klub na kraju sezone, a da će ga zameniti Žoze Morinjo.[84] Murinjo je u letnjem prelaznom periodu kao zamenu za Džeku (prešao u Inter)[85][86][87] i Pedra (prešao u Lacio)[88], doveo za 42 miliona evra Abrahama iz Čelzija[89][90] i Šomudorova iz Đenove.[89][91] Lopezovo mesto na golu (koji je pozajmljen Marseju)[92] zauzeo je Patrisio iz Vulverhemptona[89][92][93][94], dok je kao zamena za povređenog Spinacolu doveden Vinja iz Palmeirasa.[89][95]

Igrači uredi

Trenutni sastav uredi

Od 17. septembra 2021.

Br. Pozicija Igrač
1   G Rui Patrisio
2   O Rik Karsdorp
3   O Rožer Ibanjez
4   S Brajan Kristante (treći kapiten)
5   O Matijas Vinja
6   O Kris Smoling
7   S Lorenco Pelegrini (kapiten)
8   S Gonzalo Viljar
9   N Tami Abraham
11   N Karles Perez
13   O Rikardo Kalafjori
14   N Eldor Šomurodov
17   S Džordan Vertu
19   O Brajan Rejnolds
Br. Pozicija Igrač
21   N Borha Majoral (pozajmica iz Real Madrida)
22   S Nikola Zaniolo
23   O Đanluka Mansini (zamenik kapitena)
24   O Maraš Kumbula (pozajmica iz Helas Verone)
37   O Leonardo Spinacola
42   S Amadu Dijavara
52   S Edoardo Bove
77   S Ebrima Darbo
77   N Nikola Zalevski
77   G Pjetro Bur
77   O Filipo Tripi
77   S Henrih Mhitarjan
87   G Danijel Fuzato
92   N Stefan el Šaravi

Povučeni brojevi uredi

6 –   Aldair, štoper, 1990–2003[96]

Svetski šampioni koji su igrali za Romu uredi

Spisak igrača koji su igrali za Romu, a sa reprezentacijom su osvojili Svetsko prvenstvo:

Legende kluba uredi

 
Kafu

Đakomo Losi (1955—1969) uredi

Đakomo Losi je jedna od najvećih ikona kluba i odbrambeni igrač koji je 38 godina držao rekord u broju odigranih utakmica za Romu - 455. Često je nazivan po nadimku “Core de Roma” - srce Rima, zbog svoje posvećenosti klubu i gradu, iako nije rođeni Rimljanin.[97] Ovaj nadimak je dobio nakon utakmice sa Sampdorijom 1961. godine, kada je nakon povrede nastavio da igra i postigao pobednički gol. Losi je šutirao i levom i desnom nogom.

Inače, Losi je, i pored svoje neverovatne snage, bio poznat kao izuzetno fer igrač, a u celoj svojoj 14-godišnjoj karijeri dobio je samo jedan žuti karton.

Franko Tankredi (1977—1990) uredi

Franko Tankredi je golman koga navijači Rome smatraju najboljim u istoriji kluba. Sa Tankredijem među stativama, tim je došao do druge titule prvaka Italije 1983. godine. Odigrao je 289 utakmica za 11 godina koje je proveo u klubu.[98]

Sebastijano Nela (1981—1992) uredi

Sebastijano Nela bio je brzi defanzivac koji je mogao da igra levog ili desnog beka. Bio je deo tima koji je 1983. osvojio titulu prvaka, a odigrao je nešto više od 280 utakmica za rimski klub.[99]

Aldair (1990—2003) uredi

Aldair je, u svoje vreme, smatran ne samo najtalentovanijim odbrambenim igračem u ekipi Rome, već i jednim od najtalentovanijih u svojoj generaciji. Odigrao je 330 utakmica za klub, a odigrao je važnu ulogu u osvajanju titule 2001. godine. Romu je napustio 2003. godine, a klub je povukao dres sa njegovim brojem (6). Aldair je osvojio i titulu šampiona sveta sa Brazilom 1994.[100]

Kafu (1997—2003) uredi

 
Toti sa peharom Kupa Italije 2008.

Markos Evangelista de Moraeš, poznatiji kao Kafu (nadimak koji je dobio zbog sličnosti sa brazilskim bekom Kafurinjom, pre svega po brzini), odigrao je 163 utakmice za Romu i postigao 5 golova, i jedan je od igrača zaslužnih za Romin treći skudeto 2001.[101] Rekorder je po broju nastupa za reprezentaciju Brazila.

Frančesko Toti (1992—2017) uredi

Frančesko Toti je igrač koji je odigrao najviše utakmica i postigao najviše golova za Romu. U senirskom timu je debitova sa 16 godina dok je trener bio Vujadin Boškov. Sa Romom je osvojio prvenstvo Italije 2001, Kup Italije 2007. i 2008. i dva Superkupa. Za reprezentaciju Italije je odigrao 58 utakmica i postigao 9 golova. Sa Italijom je osvojio Svetsko prvenstvo 2006.[102]

Treneri uredi

Klub je kroz istoriju promenio mnogo menadžera. Ovo su neki od najvažnijih u istoriji kluba.

Alfred Šafer (1939—1942) uredi

Alfred Šafer je bio mađarski fudbaler i trener koji je u svojoj 15-godišnjoj igračkoj karijeri promenio čak 21 klub. Najveći trenerski uspesi su mu bili nacionalna titula sa Romom i finale Svetskog prvenstva 1938. sa Mađarskom. U Romi je proveo tri sezone. Trenirao je još i Nirnberg, Hertu, Ferencvaroš i Rapid Bukurešt.[103]

Nils Lajdholm (1974—1977, 1980—1984, 1988, 1996) uredi

Nils Lajdholm je bio švedski fudbalski trener koji je Romu vodio u četiri navrata. Iako je poznatiji po igračkoj karijeri u dresu Milana, postizao je uspehe i kao trener, a u Romi je najuspešniji bio tokom svog drugog trenerskog mandata. U sezoni 1980/81. osvojio je drugo mesto u šampionatu Italije, a dve godine kasnije doveo je klub i do drugog skudeta, koristeći zonski sistem odbrane, tada neuobičajen za italijanske ekipe. Sledeće sezone tim nije uspeo da odbrani titulu, završivši prvenstvo na drugom mestu, ali je stigao do finala Kupa šampiona, koje je na penale izgubio od Liverpula. Lajdholm je sa Romom osvojio i tri nacionalna kupa, 1981, 1983. i 1984.

Kao trener bio je poznat po insistiranju na profesionalizmu i fer-pleju kod igrača. Vodio je još i Veronu, Vareze, Fjorentinu i Milan.[104]

Fabio Kapelo (1999—2004) uredi

 
Fabio Kapelo

Fabio Kapelo je sa Romom osvojio titulu prvaka Italije 2001. godine, a u sledeće dve sezone je klub osvajao drugo mesto u ligi. U timu je imao igrače kao što su Kafu, Aldair, Batistuta i Kandela, a forsirao je napadačku poziciju 3-4-1-2.

Kapelo je, uprkos tome što je klubu doneo prvu nacionalnu titulu od 1983. godine, bio izuzetno omražen kod navijača. Osim što je bio u otvorenoj svađi sa kapitenom tima Frančeskom Totijem, navijači su ga optuživali da sabotira klub kada je prodao nekoliko ključnih igrača ekipe. Napustio je klub 2004. godine, a kada je prešao u Juventus, u svoj novi klub doveo je nekoliko Rominih igrača, čime je netrpeljivost navijača rimskog kluba prema bivšem menadžeru kulminirala.

Trenirao je i Milan i Real Madrid, a bio je selektor reprezentacije Engleske i Rusije[105].

Lučano Spaleti (2005—2009, 2016—2017) uredi

Lučano Spaleti je Romu vodio Romu od 2005. do 2009.[106] i iako nije osvojio nijednu titulu prvaka Italije, bio je veoma popularan kod navijača, pre svega zahvaljujući lepoj, napadačkoj i modernoj igri ekipe.

U svojoj prvoj sezoni u klubu, predvodio je tim do, tada rekordnih, 11 uzastopnih pobeda, zaradivši tako titulu trenera godine u Italiji. Sa klubom je stigao i do dva četvrtfinala Lige šampiona i dva druga mesta u Seriji A. Osvojio je dva Kupa Italije i jedan Superkup.[107]

Spisak trenera uredi

Kompletan spisak Rominih trenera:

 
Ime Zemlja Period
Vilijam Garbut   1927–1929
Gvido Bakani   1929–1930
Herbert Berdžes   1930–1932
Laslo Bar   1932–1933
Lajoš Kovač   1933–1934
Luiđi Barbezino   1934–1938
Gvido Ara   1938–1939
Alfred Šafer   1939–1942
Geza Kertes   1942–1943
Gvido Maseti   1943–1945
Đovani Denji   1945–1947
Imre Šenkej   1947–1948
Luiđi Brunela   1948–1949
Fulvio Bernardini   1949–1950
Adolfo Balončeri   1950
Pjetro Serantoni   1950
Gvido Maseti   1950–1951
Đuzepe Vijani   1951–1953
Mario Varljen   1953–1954
Džesi Karver   1954–1956
Đerđ Šaroši   1956
Gvido Maseti   1956–1957
Alek Stok   1957–1958
 
Ime Zemlja Period
Gunar Nordal   1958–1959
Đerđ Šaroši   1959–1960
Alfredo Foni   1960–1961
Luis Karnilja   1961–1963
Naim Krijeziju   1963
Alfredo Foni   1963–1964
Luis Miro   1964–1965
Huan Kartlos Lorenco   1965–1966
Oronco Puljeze   1966–1968
Elenio Erera   1968–1970
Lučano Tesari   1970
Elenio Erera   1971–1972
Tonino Trebičani   1972–1973
Nils Lajdholm   1974–1977
Gustavo Đanjoni   1978–1979
Feručo Valgaređi   1979–1980
Nils Lajdholm   1980–1984
Sven Goran Erikson   1984–1986
Anđelo Zormani   1986–1988
Nils Lajdholm   1988
Lučano Spinozi   1988–1989
Điđi Radiče   1989–1990
Otavio Bjanki   1990–1992
 
Ime Zemlja Period
Vujadin Boškov   1992–1993
Karlo Macone   1993–1996
Karlos Bjanki   1996
Nils Lajdholm   1996
Ecio Sela   1996
Zdenjek Zeman   1997–1999
Fabio Kapelo   1999–2004
Čezare Prandeli   2004
Rudi Feler   2004
Luiđi Delneri   2004–2005
Bruno Konti   2005
Lučano Spaleti   2005−2009
Klaudio Ranijeri   2009−2011
Vićenco Montela   2011
Luis Enrike   2011−2012
Zdenjek Zeman   2012−2013
Aurelio Andreacoli   2013
Rudi Garsija   2013−2016
Lučano Spaleti   2016−2017
Euzebio Di Frančesko   2017−2019
Klaudio Ranijeri   2019
Paulo Fonseka   2019−2021
Žoze Morinjo   2021−

Statistike i rekordi uredi

 
Frančesko Toti, kapiten Rome

Frančesko Toti je rekorder kluba po ukupnim nastupima za klub, sa 786 (zaključno sa 23. oktobrom 2017) utakmica u dresu rimskog kluba u svim takmičenjima, od 1992. godine do 2017. kad se povukao. Takođe, drži rekord i u nastupima u Seriji A, sa 619 nastupa, ispred Danijele De Rosija sa 421. Toti je klupski rekorder i u ukupnim postignutim golovima, sa 307 golova od prvog nastupa za klub, a samo u Seriji A postigao je 250, što je još jedan klupski rekord. Roberto Pruco je do 1988. godine bio najbolji strelac u istoriji kluba sa 138 golova, a Rodolfo Volk, sa 29 golova u sezoni 1930/31., drži rekord u postignutim golovima u jednoj sezoni. Prvu zvaničnu utakmicu Roma je odigrala protiv Livorna 1928. godine u italijanskom prvenstvu (pobedili su sa 2:0). Najveću pobedu u istoriji ostvarili su protiv Kremonezea u sezoni 1929/30, a najveći rezultat kojim su izgubili je 7-1, što se dešavalo u tri navrata: protiv Juventusa, 1931/32, protiv Torina 1947/48 i protiv Mančester Junajteda, u četvrtfinalu Lige šampiona 2006/07.[108]

Najduži niz pobeda upisali su u sezoni 2005/06, kada su pobedili na 11 uzastopnih utakmica, od pobede protiv Kjeva 4:0 do remija sa Interom 5. marta 2006. Ovo je bio i rekord Serije A, ali ga je Inter oborio već sledeće sezone, sa čak 17 uzastopnih pobeda. Niz od 24 utakmice bez poraza Roma je vezala 2001/02.

Najviše pobeda u jednoj sezoni zabeležili su 2007/08. i 2009/10: 24 pobede. Najmanje poraza u jednoj sezoni pretrpeli su šest godina ranije, 2001/02: dva poraza tokom čitave sezone.

Najviše nastupa za klub svih vremena uredi

Od 27. jula 2022.

Pozicija Ime Nastupa Golova
1   Frančesko Toti 786 307
2   Danijele De Rosi 315 138
3   Đakomo Losi 455 2
4   Đuzepe Đanini 437 75
5   Aldair 436 21
6   Serđo Santarini 431 7
7   Bruno Konti 402 47
8   Sebastijano Nela 397 19
9   Franko Tankredi 385 0
10   Gvido Maseti '364 0
11   Damjano Tomazi 350 21
12   Simone Perota 327 49
13   Roberto Pruco 315 138
14   Kristijan Panuči 315 31
15  Agostino di Bartolomei 310 69
16   Fulvio Bernardini 303 47
17   Marko Delvekio 300 81

* = trenutno igraju za Romu

Najbolji strelci svih vremena uredi

Od 27. jula 2022.

Pozicija Ime Pozicija Golova Nastupa Golova po utakmici
1   Frančesko Toti Napadač 307 786 0.4
2   Roberto Pruco Napadač 138 315 0.44
3   Edin Džeko Napadač 119 260 0.46
4   Amadeo Amadei Napadač 111 234 0.47
5   Rodolfo Folk Napadač 106 161 0.66
6   Pedro Manfredini Napadač 104 164 0.63
7   Vinčenco Montela Napadač 102 258 0.40
8   Abel Balbo Napadač 87 182 0.48
9   Marko Delvekio Napadač 81 300 0.27
10    Dino da Kosta Napadač 79 163 0.48

* = trenutno igraju za Romu

Boje, grb i nadimci uredi

 
Grb od 1997. do 2013.

Romine boje, bordo i zlatnožuta, su i tradicionalne boje večnog grada.[109] Zlatna boja je simbol boga kod katolika,[110] dok je bordo simbol Rimskog carstva.[111] Otuda i nadimak i giallorossi, što znači žuto-crveni.[112] Igrači za domaće mečeve obično nose bordo dres, beli šorts i crne štucne, ali su u važnijim mečevima šorts i štucne obično u istoj boji kao i dres.[113] Na gostujućim utakmicama, igrači obično nose belu opremu. Iste dresove nosili su i igrači fudbalskog kluba Roman, jednog od klubova čijim je spajanjem nastala Roma.[114] Klub je kroz istoriju mnogo puta menjao grb, ali se na njemu skoro uvek nalazila Kapitolina, bronzana statua koja simboliše grad Rim. Ova statua prikazuje vučicu Reu koja doji po legendi osnivače Rima, braću Romula i Rema.

Sponzori i proizvođači opreme uredi

Period Proizvođač Sponzor[115]
1970-71 Lakost bez sponzora
1972-76 bez proizvođača
1977-79 Adidas
1979-80 Pouchain
1980-81 Plejgraund
1981-82 Barila
1982-83 Patrik
1983-86 Kapa
1986-91 NR
1991-94 Adidas
1994-95 Ejziks Nuova tirena
1995-97 INA Azitalja
1997-00 Diadora
2000-02 Kapa
2002-03 Mazda
2003-05 Diadora
2005-06 Banka italeaze
2006-07 bez sponzora
2007–13 Kapa VIND
2013–14 bez proizvođača Roma Cares
2014–18 Najki[116] nije izabran
2018-21 Katar ervejz
2021-22 Nju balans DidžitalBits

Navijači i rivalstva uredi

 
Navijači Rome

La Roma non si discute, si ama (o Romi se ne raspravlja, ona se voli) - Antonelo Venditi, italijanski pevač

Roma je četvrti klub u Italiji po broju navijača; oko 6% italijanskih fudbalskih fanova navija za ovaj klub.[117] Prva veća Romina organizovana navijačka grupa bili su levičarski orijentisani Commando Ultrà Curva Sud[118], poznatiji pod skraćenicom CUCS; grupa je nastala spajanjem manjih navijačkih grupica, a raspala se tokom devedesetih. Od tada, južnu tribinu Olimpika kontrolišu desničarski orijentisane grupe: A.S. Roma Ultras, Boys, Giovinezza i ostale. Najstarija grupa, Fedayn, nije politički opredeljena.

Himna kluba je pesma Roma (non si discute, si ama) [119] rimskog pevača Antonela Venditija. Naziv ove pesme je i moto-kluba, a može se prevesti kao „O Romi se ne raspravlja, ona se voli“. Ovu pesmu navijači Rome pevaju pred svaku utakmicu, a kada tim pobedi, na kraju utakmice obično se peva Grazie Roma od istog autora.

Klub ima mnogo rivala u italijanskom fudbalu. Veliki rival rimskog kluba je Napoli; ova dva kluba su najuspešnija u centralnoj i južnoj Italiji.[120] Derbi ovih klubova naziva se Derbi Sunca (ital. Derby del Sole). Veći rivali Rimljana su i Juventus, Milan i Inter.

Rivalstvo sa Laciom uredi

Najvećim Rominim rivalstvom smatra se ono sa Laciom, gradskim rivalom i klubom sa kojim dele stadion.

Rivalstvo ovih klubova počelo je kada je uprava Lacija odbila pripajanje sa tri rimska kluba, Romanom, Alba-Audaćeom i Fortitudom, jer je Lacio već bio razvijeno sportsko društvo. Prvi duel ova dva tima odigran je u decembru 1929. godine i već tada se nazire netrpeljivost između navijača ovih klubova.

Razlike između navijača dva najveća rimska kluba su prevashodno političko-teritorijalne i ekonomske. Roma je u početku igrala svoje utakmice u južnom, siromašnijem delu grada, dok se Laciov stadion nalazio na severu Rima, naseljenom nešto imućnijim građanima. Osim toga, jug Rima karakterisali su uglavnom levičarski opredeljeni građani, dok je sever naginjao ka desnici. Odatle i činjenica da navijačima Rome pripada južna tribina Olimpika, a „Lacijalima“ severna.

Susreti ovih timova poznati su po rasističkim ispadima. Pošto rimski Jevreji uglavnom navijaju za Romu, česte su provokacije navijača Lacija na verskoj osnovi; tokom rimskog derbija 1998. godine, lacijali su podigli transparent na kojem je pisalo „Aušvic je vaš grad, rerne su vaši domovi“.[121] Crni igrači Rome su takođe često na meti navijača Lacija. Na jednom transparentu lacijali su Romu nazvali „timom crnaca koje vode Jevreji“; Laciov zvanični stav je da je protiv ovakvih ispada huligana, koji čine mali deo navijača ovog kluba.

Glavni članak: Derbi dela kapitale

Derbi ova dva kluba naziva se Derbi glavnog grada (ital. Derby della Capitale). Ovo rivalstvo ne samo da je jedno od najjačih rivalstava dva kluba u Italiji, već i u svetu.[122] Prepune tribine, incidenti, nasilje i rasistički transparenti karakteristični su za ove mečeve. Za vreme jedne od derbi utakmica tokom sezone 1979/80. ubijen je Vičenco Papareli, navijač Lacija. Paparelija je jedan navijač Rome pogodio bakljom u glavu.[123]

Još jedan incident dogodio se tokom derbija 2004. godine, kada je utakmica prekinuta na zahtev predsednika lige Adrijana Galijanija. Neredi su počeli kada su navijači raširili glasine da je jedan policajac ubio dete u neposrednoj blizini stadiona. Na poluvremenu, tri navijača su ušla na teren da razgovaraju sa kapitenom Frančeskom Totijem, a Toti je kasnije na televiziji izjavio da mu je prećeno smrću. Kapiten Rome je zatražio da se utakmica zaustavi. Meč je prekinut, ali su novi problemi nastali na ulicama; u tuči između navijača i policije povređeno je oko 170 policajaca, kao i priličan broj navijača, a 13 osoba je privedeno. Nije jasno zašto su navijači želeli da prekinu meč, a nagađa se, između ostalog, da su jednostavno hteli da napadnu policiju.[124]

Meč je ponovljen nedelju dana kasnije, a Roma i Lacio su odigrali nerešeno, 1:1.

Rimski rivali su do sada odigrali 175 utakmica, a ukupan odnos u pobedama je 64-50 u korist Rome. Inače, retki su igrači koji su igrali za oba rimska tima, a među njima su Siniša Mihajlović i Aleksandar Kolarov. Vinčenco Montela je igrač koji je postigao najviše golova u jednom derbiju, čak četiri. Frančesko Toti je rekorder po broju odigranih derbija, sa 35. Najubedljiviju pobedu u jednom derbiju ostvarila je Roma, sa 5-0 u sezoni 1933/34. Najubedljiviju pobedu Lacio je zabeležio u sezoni 2006/07, sa 3:0.

Sukobi sa engleskim navijačima uredi

U poslednjih nekoliko godina više puta je dolazilo do konflikta između Rominih tifoza i navijača engleskih klubova, što je dovelo do svojevrsne netrpeljivosti prema engleskim navijačima kod Romanista. Jedan od razloga ovih sukoba je poraz Rome od Liverpula u finalu Kupa šampiona 1984. na Olimpiku, ispraćen nasiljem u okolini stadiona, kada je nekoliko fanova Liverpula izbodeno noževima. Od tada, nekoliko puta su engleski navijači napadani u Rimu, uključujući incidente 2001, ponovo sa Liverpulovim navijačima, zatim 2006, kada je Midlsbro gostovao, i 2007, prilikom meča sa Mančester junajtedom. Uoči gostovanja Arsenala na Olimpiku 2009, autobus sa navijačima Arsenala je napadnut kamenjem.[125][126] Arsenal je čak dao zvanično saopštenje svojim navijačima kojim putevima se ne bi trebalo kretati u Rimu kako bi se izbegli Romini Ultrasi.

Stadion uredi

Glavni članak: Stadion Olimpiko
 
Olimpiko za vreme Romine utakmice

Stadion Olimpiko, koji se nalazi u rimskom sportskom kompleksu Foro Italiko, je najveći stadion u Rimu i drugi najveći u Italiji. Osim gradskih rivala Rome i Lacija, na ovom stadionu domaće utakmice igra i reprezentacija Italije. Otvoren je 1937. godine, a nakon renoviranja 2008. godine stadion ima kapacitet od 72.000 mesta.

Severna i južna tribina stadiona, zbog svog lučnog oblika, poznatije su pod imenom Curva Nord i Curva Sud (Curva, ital. - luk, krivina). Severni deo stadiona pripada Laciovim navijačima, dok je jug namenjen za Romine navijače.

Na ovom stadionu održane su Olimpijske igre 1960. godine, kao i Svetsko prvenstvo u atletici 1987. i Svetsko prvenstvo u fudbalu 1990. godine, kao i finale Lige šampiona 2009. godine.

Na ovom stadionu je odigrano finale Evropskog prvenstva u fudbalu 1968. u kom je Italija savladala Jugoslaviju. Još jedno evropsko prvenstvo je održano na ovom stadionu 1980. U finalnoj utakmici na ovom stadionu reprezentacija Zapadne Nemačke je savladala Belgiju.

Predsednik kluba Džejms Palota je 30. decembra 2012. najavio izgradnju novog stadiona na prostoru hipodroma Tor di Vale u Rimu.[127] Novi stadion Stadio della Roma imaće kapacitet od 52.500 sedećih mesta.[128]

Il romanista uredi

 
Naslovnica „Il romaniste“

„Il romanista“ su Romine dnevne novine, prvi svetski dnevni list posvećen jednom fudbalskom klubu.[129] List je nastao 2004, a prvi primerak je odštampan 10. septembra te godine. List se bavi temama vezanim ne samo za klub, već i za sva sportska dešavanja u Rimu.[130] Jedna od rubrika u časopisu je i kolumna Frančeska Totija, u kojoj on odgovara na pisma navijača. Nakon tri godine odsustva list je počeo ponovo da izlazi od septembra 2017. godine.[131]

Predsednici uredi

Roma je do danas promenila mnogo predsednika, od kojih su neki bili vlasnici kluba, a neki počasni predsednici. Poslednjih 15 godina na čelu kluba bio je Franko Sensi, italijanski poslovni magnat. Nakon njegove smrti, 2008. godine, klub je preuzela njegova ćerka Rozela kao počasni predsednik. U leto 2010, porodica Sensi pristala je da se odrekne svoje kontrole nad FK Roma kao deo ugovora o poravnanju duga. Ovo je stavilo tačku na predsedničku vladavinu porodice Sensi, koja je upravljala klubom od 1993. godine. 16. aprila 2011. potpisan je ugovor o preuzimanju kluba, od strane grupe američkih biznismena na čelu sa Tomasom Di Benedetom, a njega je na mestu predsednika kluba 27. avgusta 2012. odlukom Upravnog odbora zamenio Džejms Palota, još jedan Amerikanac iz konzorcijuma. 17. avgusta 2020. godine klub je preuzela američka Fridkin grupa iz Hjustona, koja je za 591 milion evra kupila 86,6% akcija kluba, a Den Fridkin je postavljen za novog predsednika.[132][133]

Kompletan spisak predsednika Rome, po hronološkom redosledu[134]:

 
Ime Period
Italo Foski 1927–1928
Renato Saćerdoti 1928–1934
Vitorio Sćalođa 1934–1936
Iđino Betini 1936–1941
Edgardo Bacini 1941–1943
Pjetro Baldasare 1943–1949
Pjer Karlo Restanjo 1949–1952
Romolo Vazeli 1952
Pjer Karlo Restanjo
Renato Saćerdoti 		1952–1953
Renato Saćerdoti 1953–1958
Anasleto Đani 1958–1962
Frančesko Marini-Detina 1962–1965
 
Ime Period
Franko Evanđelisti 1965–1968
Frančesko Ranući 1968–1969
Alvaro Marčini 1969–1971
Getano Ancalone 1971–1979
Dino Viola 1979–1991
Flora Viola 1991
Đuzepe Ćarapiko 1991–1993
Ćiro di Martino 1993
Franko Sensi 1993–2008
Rozela Sensi 2008–2011
Tomas Di Benedeto 2011–2012
Džejms Palota 2012–2020
Den Fridkin 2020–

Roma kao kompanija uredi

Od 1999. godine Roma posluje u obliku akcionarskog društva. Od preuzimanja 2011, holding kompanija NEEP Roma Holding S.p.A. (zajedničko ulaganje DiBenedetto AS Roma LLC i Unicredit S.p.A. u odnosu 60:40) drži sve akcije koje su ranije pripadale porodici Sensi, što je prvobitno činilo 67,1%, ali je kupio dodatne akcije iz javnog sektora, čime NEEP sada drži 78,038%.

Roma je jedan od tri italijanska fudbalska kluba koji posluju na italijanskoj berzi. Prema rankingu fudbalskih klubova po novčanim prihodima koje objavljuje britanska firma Delojt, Roma je trenutno deveti finansijski najuspešniji klub na svetu, sa 175 miliona evra prihoda u prethodnoj sezoni.[135]

U aprilu 2008. Rozela Sensi, predsednica kluba, je potvrdila da je Džordž Soroš, biznismen mađarskog porekla, poslao ponudu za kupovinu Rome. Porodica Sensi je odbila ovu ponudu. Franko Sensi, dugogodišnji predsednik Rome i otac Rosele Sensi, je preminuo 17. avgusta 2008. godine ostavivši ćerci Rozeli klub u nasledstvo. 16. aprila 2011. je potpisan ugovor o preuzimanju 67,1% akcija, datum transakcije je prvo zakazan za 31. jul 2011, ali je odloženo za 18. avgust.

Klubovi prethodnici uredi

Alba-Audače uredi

Glavni članak: FK Alba Audače

Società Sportiva Alba-Audace, ili Alba-Audače, bio je rimski klub iz oblasti Flaminio, osnovan 1907.[136] Poznat je po učešću u ranim formama italijanskog šampionata, sve do pripajanja fudbalskom klubu Roma 1927. godine.[137] Klub je osnovan 1907. pod imenom SD Alba (ital. - Società Sportiva Alba – sportsko društvo Alba). U ranim godinama održavanja italijanske lige, samo klubovi sa severa Italije dobijali su šansu da učestvuju u takmičenju, pa je Alba tek u sezoni 1912/13 debitovala u ligi. Na kraju sezone 1925/26, fašistički režim je primorao klub da pripoji drugi rimski fudbalski klub, Audaće Romu, ali je Alba zadržala svoje tradicionalne boje.

Klub je 1945. ponovo formiran, i pripojen fudbalskom klubu Trastavere Roma. Pod imenom Alba Trastavere, ovaj klub je učestvovao u jednoj sezoni Serije B, nakon čega je prestao da postoji.

FK Roman uredi

Glavni članak: FK Roman

Roman je bio fudbalski klub iz rimske oblasti Parioli, a osnovan je 1903. godine.[138] Do 1927. takmičio se u najvišem rangu italijanskog fudbalskog takmičenja, sa izuzetkom nekoliko sezona, a zatim se pripojio fudbalskom klubu Roma, koja je od ovog kluba i preuzela boje.[139]

Slično kao i tadašnji gradski rival Alba, Roman je tek u sezoni 1912/13. debitovao u ligi Italije. Klubovi iz regiona Lacio su tada igrali u posebnoj diviziji, a Roman je svoju debi sezonu u diviziji Lacio završio u sredini tabele. Sledeću sezonu Roman je odigrao mnogo bolje, ali i dalje nije uspeo da se probije u nokaut fazu takmičenja, zahvaljujući mnogo boljim rezultatima fudbalskog kluba Lacio. Treća sezona je bila najbolja u istoriji kluba, pošto su završili kao prvi u diviziji, usput pobedivši Lacio sa 5:2. Ipak, sezona nije završena zbog početka Prvog svetskog rata.

Nakon rata klub beleži serije loših rezultata, završivši u drugom stepenu takmičenja, danas poznatom kao Serija B. Do 1927. godine klub nije uspeo da se vrati u prvu ligu, a zatim su se pripojili FK Roma, zajedno sa Fortitudom i Albom.

Fortitudo-Pro Roma uredi

Fortitudo (ital. Fortitudo-Pro Roma Società di Ginnastica e Scherma) bio je klub iz rimskog predgrađa Rione Borđo, osnovan 1908. Pripojio se klubu Pro Roma 1926. godine, osnivajući Fortitudo-Pro Roma, a godinu dana kasnije i fudbalskom klubu Roma.[140] Za ovaj klub igrao je čuveni Romin igrač Atiljo Feraris.

Uspesi uredi

Domaći uredi

  • Osvajači (9) : 1963/64, 1968/69, 1979/80, 1980/81, 1983/84, 1985/86, 1990/91, 2006/07, 2007/08.
  • Finalisti (8) : 1936/37, 1940/41, 1992/93, 2002/03, 2004/05, 2005/06, 2009/10, 2012/13.
  • Osvajači (2) : 2001, 2007.
  • Finalisti (4) : 1991, 2006, 2008, 2010.
  • Prvaci (1) : 1951/52.

Međunarodni uredi

  • Osvajač (1) : 1971/72.
  • Finalista (1) : 1969.

Omladinci uredi

Domaći uredi

  • Šampionat Italije za omladince:
  • Šampioni (8) : 1972/73, 1973/74, 1977/78, 1983/84, 1989/90, 2004/05, 2010/11, 2015/16.
  • Kup Italije za omladince:
  • Osvajači (6) : 1973/74, 1974/75, 1993/94, 2011/12, 2016/17, 2022/23.
  • Superkup Italije za omladince:
  • Osvajači (3) : 2012, 2016, 2023.

Međunarodni uredi

  • Trofej Vijaređo :
    • Osvajač (3) : 1981, 1983, 1991.
    • Finalista (8) : 1950, 1957, 1978, 1985, 1989, 1992, 2007, 2012.
  • FIFA kup mladih :
    • Osvajač (2) : 1980, 2003.
  • Trofej grada Vinjole :
    • Osvajač (2) : 1984, 2018.
  • Vojtila kup :
    • Osvajač (3) : 2005, 2006, 2013.

Hronologija uspeha uredi

Hronologija svih uspeha FK Roma od 1927. do danas
     


Roma u evropskim takmičenjima uredi

Glavni članak: FK Roma u evropskim takmičenjima

Zaključno sa 29. martom 2021. statistika Rome u evropskim takmičenjima je:[141]

Takmičenje Odigranih utakmica Pobede Nerešeno Porazi Postignuti golovi Primljeni golovi Gol razlika
Liga šampiona 111 41 27 43 148 160 –12
Kup pobednika kupova 29 12 9 8 34 24 +10
Liga Evrope 141 76 27 38 249 135 +114
Ukupno 280 129 62 89 430 318 +112

Reference uredi

  1. ^ „La Storia”. ASRoma.it. 24. 6. 2007. 
  2. ^ „La storia laziale: da Luigi Bigiarelli ad oggi”. SSLazio2000.net. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 30. 10. 2007. g. Pristupljeno 20. 12. 2008. 
  3. ^ „A.S. Roma”. AlbionRoad.com. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 14. 04. 2008. g. Pristupljeno 20. 12. 2008. 
  4. ^ „Attilio Ferraris”. Viva la Roma. 24. 6. 2007. 
  5. ^ „Tutti i calciatori dell'A.S. Roma”. Viva la Roma. 24. 6. 2007. 
  6. ^ „1935-'36: Io Faccio I Gol Non La Guerra!”. ASRomaUltras.it. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 22. 10. 2007. g. Pristupljeno 20. 12. 2008. 
  7. ^ „Campionato 1941-42 - Roma campione d'Italia”. ASRTalenti. 24. 6. 2007. 
  8. ^ „I Campi da Gioco”. ASRomaUltras.it. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 07. 08. 2007. g. Pristupljeno 20. 12. 2008. 
  9. ^ „Italy 1951-52 - Serie B”. RSSSF.com. 24. 6. 2007. 
  10. ^ Ghiggia, dernier héros du Maracanazo Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. septembar 2014), FIFA.com
  11. ^ „Inter-Cities Fairs Cup 1960-61”. RSSSF.com. 24. 6. 2007. 
  12. ^ „Rekordok, statisztikák”. ASRoma Hunsports. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 11. 10. 2007. g. Pristupljeno 20. 12. 2008. 
  13. ^ „Cronologia della grande Roma”. Newton&Compton - Francesco Valitutti, Massimo Izzi. 2001. 
  14. ^ „Anglo-Italian Cup 1972”. RSSSF.com. 24. 6. 2007. 
  15. ^ „Campionato Serie A - Albo D'oro”. Lega Calcio. Arhivirano iz originala 24. 08. 2007. g. Pristupljeno 30. 8. 2007. 
  16. ^ „Kennedy spot on for Liverpool”. UEFA.com. 21. 12. 2008. 
  17. ^ „Season 1983-84”. European Cup History. 24. 6. 2007. 
  18. ^ „Champions' Cup 1990-91”. 21. 12. 2008. 
  19. ^ „A.S. Roma 2000-2001”. Italica RAI. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 14. 11. 2007. g. Pristupljeno 20. 12. 2008. 
  20. ^ „Punishments cut for Italian clubs”. BBC.co.uk. 24. 6. 2007. 
  21. ^ „TIM Cup - Coppa Italia”. Vilacom Sports. 24. 6. 2007. Архивирано из оригинала 27. 09. 2011. г. Приступљено 20. 12. 2008. 
  22. ^ History uefa.com
  23. ^ History uefa.com
  24. ^ History uefa.com
  25. ^ Liverpool stun Roma with Owen brace bbc.co.uk
  26. ^ Group stage uefa.com
  27. ^ Second group stage uefa.com
  28. ^ OD GOLČINE ŽIGIĆA PROTIV ROME Zvezda 11 godina bez velike pobede u Evropi! sport.blic.rs
  29. ^ History uefa.com
  30. ^ Group stage uefa.com
  31. ^ Group stage uefa.com
  32. ^ Group stage uefa.com
  33. ^ Resolute Roma oust ten-man Madrid uefa.com
  34. ^ Group stage uefa.com
  35. ^ Panathinaikos ease past Roma uefa.com
  36. ^ „OFFICIAL: Claudio Ranieri Resigns As Roma Coach | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-29. 
  37. ^ „RUDI GARCIA”. asroma.it. 12. 6. 2013. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 25. 10. 2017. 
  38. ^ „Roma set record for best start to Serie A season”. BBC Sport. 27. 10. 2013. Приступљено 25. 10. 2017. 
  39. ^ sport, Guardian (13. 1. 2016). „Roma sack coach Rudi García after run of one win in seven Serie A games”. The Guardian. 
  40. ^ „Strootman: 'Goodbye Garcia' – Football Italia”. 
  41. ^ „Francesco Totti faces uncertain Roma future after controversial comments”. ESPNFC.com. Приступљено 25. 10. 2017. 
  42. ^ Campanale, Susy (3. 5. 2016). „Serie A Week 36: Did You Know?”. Football Italia. Приступљено 25. 10. 2017. 
  43. ^ „Francesco Totti helps Roma rally to victory at Genoa”. ESPN FC. 2. 5. 2016. Приступљено 25. 10. 2017. 
  44. ^ а б „AS Roma parts company with Luciano Spalletti”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-22. 
  45. ^ „Roma 2-1 Lyon (4-5 agg)”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  46. ^ „Monchi reveals why AS Roma sold Mohamed Salah to Liverpool | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-29. 
  47. ^ Roma appoint Di Francesco as new head coach asroma.com
  48. ^ а б в г д ђ UEFA.com (2018-05-26). „All the 2017/18 Champions League results”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-27. 
  49. ^ „Champions League 2017-18: Fixtures, results, tables & all you need to know | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-27. 
  50. ^ „Shakhtar Donetsk v Roma Match Report, 21/02/2018, UEFA Champions League | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-27. 
  51. ^ „Roma v Shakhtar Donetsk Match Report, 13/03/2018, UEFA Champions League | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-27. 
  52. ^ „Barcelona v Roma Match Report, 04/04/2018, UEFA Champions League | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-27. 
  53. ^ „Roma v Barcelona Match Report, 10/04/2018, UEFA Champions League | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-27. 
  54. ^ „Liverpool v Roma Match Report, 24/04/2018, UEFA Champions League | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-27. 
  55. ^ „Roma v Liverpool Match Report, 02/05/2018, UEFA Champions League | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-27. 
  56. ^ а б в „Porto beat Roma with extra-time VAR penalty”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  57. ^ „Roma's Nainggolan joins Inter in £33m deal”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  58. ^ „Roma's Strootman joins Marseille for £22m”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  59. ^ „Roma complete £21.8m Pastore signing”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  60. ^ а б „The Contenders: AS Roma's UEFA Champions League highlights so far | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-29. 
  61. ^ „Roma sack head coach Di Francesco”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  62. ^ „Lazio ease past Roma in Rome derby”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  63. ^ „Claudio Ranieri takes over at Roma following Eusebio Di Francesco's departure | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-29. 
  64. ^ „Ranieri and De Rossi say goodbye to Roma”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  65. ^ а б „Fonseca leaves Shakhtar to coach Roma”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  66. ^ а б „En-Nesyri scores as Sevilla dump AS Roma out of Europa League | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-29. 
  67. ^ „Smalling completes €15m move to Roma from Manchester United | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-05-30. 
  68. ^ „Mkhitaryan joins Roma after Arsenal terminate contract | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-05-30. 
  69. ^ „Roma confirm Pedro signing on free transfer from Chelsea | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-05-30. 
  70. ^ „Roma handed 3-0 loss for clerical error”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-29. 
  71. ^ „Fixtures and Results | Lega Serie A”. www.legaseriea.it (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 04. 2021. г. Приступљено 2021-03-29. 
  72. ^ „Coppa Italia, Roma-Spezia 2-4: Verde e Saponara condannano Fonseca ai supplementari”. corrieredellosport.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-05-30. 
  73. ^ а б Sport, Sky. „Caos sostituzioni: la decisione del Giudice Sportivo”. sport.sky.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-05-30. 
  74. ^ „Roma, ufficiale: sconfitta 3-0 a tavolino con lo Spezia in Coppa Italia”. corrieredellosport.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-05-30. 
  75. ^ „El Shaarawy returns to Roma for second spell after 18 months in China | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-05-30. 
  76. ^ May 27, Football Italia |; Editorial, 2021 12:29 |; Roma. „Roma 2020-21 season review - Football Italia” (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  77. ^ „UEFA Europa Conference League: Which teams will be involved?”. ESPN.com (на језику: енглески). 2021-05-27. Приступљено 2021-05-30. 
  78. ^ „UEFA Europa League standings, group stage table: Arsenal, Roma, Milan, Rangers, Leverkusen among group winners”. CBSSports.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  79. ^ UEFA.com. „Roma-Braga | UEFA Europa League”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  80. ^ UEFA.com. „Shakhtar Donetsk-Roma | UEFA Europa League”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  81. ^ UEFA.com (2021-04-08). „Ajax 1-2 Roma: Ibañez volley crowns comeback”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  82. ^ UEFA.com (2021-04-15). „Roma 1-1 Ajax (agg: 3-2): Hosts get job done”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  83. ^ UEFA.com (2021-05-06). „Roma 3-2 Manchester United (agg: 5-8): Red Devils ease into final”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  84. ^ „Club statement: José Mourinho”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-30. 
  85. ^ „'Inter sold Lukaku for €115 million and got Dzeko for free' - Marotta's latest transfer masterstroke | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2022-05-27. 
  86. ^ „Lukaku moved to Chelsea to 'double his salary' claims Inter CEO Marotta | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2022-05-27. 
  87. ^ „Dzeko says farewell to Roma fans”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-27. 
  88. ^ „Official: Pedro leaves Roma for Lazio - Football Italia” (на језику: енглески). 2021-08-19. Приступљено 2022-05-27. 
  89. ^ а б в г „Roma have invested more than €100m in new signings, but Mourinho wants more - Football Italia” (на језику: енглески). 2022-02-15. Приступљено 2022-05-27. 
  90. ^ „Tammy Abraham completes £34m move from Chelsea to Roma”. the Guardian (на језику: енглески). 2021-08-17. Приступљено 2022-05-27. 
  91. ^ „Eldor Shomurodov completes Roma move!”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-27. 
  92. ^ а б „Official: Pau Lopez joins Marseille - Football Italia” (на језику: енглески). 2021-07-08. Приступљено 2022-05-27. 
  93. ^ „Rui Patricio completes Roma move”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-27. 
  94. ^ „Wolves transfer news: Rui Patricio completes Roma move with Olympiakos' Jose Sa heading to Molineux”. Sky Sports (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-27. [мртва веза]
  95. ^ „Matias Vina completes Roma move!”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-27. 
  96. ^ „A.S. Roma Legends”. LaRoma-Online.com. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 11. 10. 2007. g. Pristupljeno 14. 12. 2008. 
  97. ^ Giacomo Losi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2017) asroma.com
  98. ^ Franco Tancredi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2017) asroma.com
  99. ^ Sebastiano Nela Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2017) asroma.com
  100. ^ Aldair Nascimento Santos Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2017) asroma.com
  101. ^ Cafu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2017) asroma.com
  102. ^ Francesco Totti Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. oktobar 2017) asroma.com
  103. ^ Alfréd Schaffer worldfootball.net
  104. ^ Nils Liedholm remembered as great player and manager timesofmalta.com
  105. ^ Capello on Roma's 2001 Scudetto-winning team, Strootman and Totti asroma.com
  106. ^ Luciano Spalletti: Roma part company with head coach after 16 months bbc.com
  107. ^ „5 Reasons why Luciano Spalletti is the right man for Roma”. www.asroma.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-29. 
  108. ^ „Man Utd 7 - 1 Roma (Agg: 8 - 3)”. Guardian Unlimited. 24. 6. 2007. 
  109. ^ „Stemma Comune di Roma”. Comuni-Italiani. 24. 6. 2007. 
  110. ^ „The Great Household of God”. New Foundations. 24. 6. 2007. 
  111. ^ „A.S. Roma”. 123football.com. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 21. 04. 2005. g. Pristupljeno 28. 12. 2008. 
  112. ^ „A.S. Roma”. Football In Italy. 24. 6. 2007. 
  113. ^ „Roma - Lazio: February 2006”. ViewImages.com. 24. 6. 2007. 
  114. ^ „Il Roman - La storia (tratta da "La Roma")”. ASRomaUltras.it. 24. 6. 2007. Arhivirano iz originala 22. 08. 2007. g. Pristupljeno 28. 12. 2008. 
  115. ^ „maglienuova”. asromaultras.org. 30. 4. 2008. 
  116. ^ „AS ROMA AND NIKE ANNOUNCE NEW PARTNERSHIP”. Zvaničan sajt FK Roma. 13. 3. 2013. Arhivirano iz originala 16. 03. 2013. g. Pristupljeno 14. 3. 2013. 
  117. ^ „L'altra metà del pallone: Supporters of football clubs in Italy”. L'Expresso. april 2006. 
  118. ^ „Italian Ultras Scene”. lineone.net. 20. 4. 2006. Arhivirano iz originala 20. 4. 2001. g. 
  119. ^ „Roma Profile”. Goal.com. 20. 4. 2006. 
  120. ^ „Football Derby matches in Italy”. FootballDerbies.com. 29. 6. 2007. 
  121. ^ „Lazio's racist banner may be answered with a ban”. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
  122. ^ „Football First 11: Do or die derbies”. CNN. 22. 10. 2008. Pristupljeno 16. 11. 2008. 
  123. ^ „Ultras History”. UltrasLazio.it. 29. 6. 2007. Arhivirano iz originala 16. 06. 2013. g. Pristupljeno 25. 12. 2008. 
  124. ^ „Soc: Rome soccer riot was planned, say politicians”. www.highbeam.com. 23. 3. 2004. Arhivirano iz originala 03. 01. 2013. g. Pristupljeno 17. 11. 2008. 
  125. ^ Ahead of TheGame Special Edition: the e-mail that demands the Champions League final is removed from Rome timesonline.typepad.com
  126. ^ Arsenal fan injured in bus ambush bbc.co.uk
  127. ^ La Roma annuncia il nuovo stadio Sorgerà a Tor di Valle: 55mila posti gazzetta.it
  128. ^ Stadio della Roma Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. novembar 2017) asroma.com
  129. ^ Torna in edicola Il Romanista ansa.it
  130. ^ Il Romanista giornalilocali.it
  131. ^ Torna "Il Romanista", l'unico quotidiano dedicato a una sola squadra Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. oktobar 2017) ilgiornaleditalia.org
  132. ^ „The Friedkin Group are the new owners of AS Roma”. www.asroma.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-28. 
  133. ^ Staff, Reuters (2020-08-17). „U.S billionaire Friedkin completes takeover of AS Roma”. Reuters (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-28. 
  134. ^ „I presidenti dell'A.S. Roma dall 1927 ad oggi”. Viva la Roma. 8. 6. 2007. 
  135. ^ „Real Madrid najbogatiji tim Evrope”. B92 Sport. 15. 2. 2009. 
  136. ^ Alba-Audace Rome footballdatabase.eu
  137. ^ SOCIETA' SPORTIVA ALBA - AUDACE RETRO FOOTBALL JERSEY Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. oktobar 2017) asromastore.com
  138. ^ La squadra del mio cuore "La Roma", allegato a Corriere dello Sport - Stadio - Modena, Franco Cosimo Panini Editore 1995 pp. 19
  139. ^ Roma from the beginning worldsoccer.com
  140. ^ Fortitudo Pro Roma calciozz.it
  141. ^ (jezik: italijanski) UEFA.com, Pristupljeno 27. 4. 2013.

Literatura uredi

  • Valitutti, Francesco (1995). Breve storia della grande Roma (na jeziku: italijanski). Roma, Newton&Compton. ISBN 978-88-7983-860-3. 
  • Impiglia, Marco (1998). Forza Roma, daje lupi. La prima storia completa del tifo giallorosso (na jeziku: italijanski). Eraclea. ISBN 978-88-88771-01-4. 
  • Francesco Campanella, Enciclopedia Giallorossa Volume I, II, III, IV, Roma, Edizioni La Campanella, 1999.
  • Melli, Franco (2000). La storia della Roma (na jeziku: italijanski). Roma: Gremese Editore. ISBN 978-88-8440-013-0. 
  • Valitutti, Francesco (2000). Gli stranieri della grande Roma. Da Chini a Batistuta (na jeziku: italijanski). Roma: Società Stampa Sportiva. ISBN 978-88-8313-044-1. 
  • Valitutti, Francesco (2001). Massimo Izzo, Cronologia della grande Roma (na jeziku: italijanski). Roma: Newton&Compton. ISBN 978-88-8289-599-0. 
  • Luca Prosperi, Attaccati alla maglia - le maglie della Roma dal 1927 al 2001, Roma, Artexpò Promotion, 2001.
  • Petrucci, Stefano (2001). Roma signora. La marea giallorossa sul mondo del calcio (na jeziku: italijanski). Roma: Limina. ISBN 978-88-86713-96-2. 
  • Filacchione, Marco (2001). Olimpo giallorosso. Galleria degli uomini che hanno fatto grande la Roma (na jeziku: italijanski). Eraclea. ISBN 978-88-88771-06-9. 
  • Pallotta, Alberto (2004). Angelo Olivieri, Magica Roma. Storia dei 600 uomini giallorossi, Roma (na jeziku: italijanski). Un Mondo a Parte. ISBN 978-88-900629-7-1. 
  • Lorenzo Contucci, La maglia del cuore, Roma, Ufficio Comunicazione della Regione Lazio, 2004.
  • Garsia Vincenzo Patanè (2004). A guardia di una fede. Gli Ultras della Roma siamo noi (na jeziku: italijanski). Castelvecchi. ISBN 978-88-7615-014-2. 
  • Morelli, Massimiliano (2004). Il divino, il principe e il gladiatore (na jeziku: italijanski). Fratelli Frilli Editori. ISBN 978-88-7563-039-3. 
  • Marsiglia, Stefano (2006). Maggica Roma (na jeziku: italijanski). Roma: Malatempora. ISBN 978-88-8425-065-0. 
  • Santarelli, Nino (2007). Un solo urlo: Roma! 1927-2007: 80 anni di passione giallorossa (na jeziku: italijanski). Reality Book. ISBN 978-88-95284-04-0. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ФК_Рома&oldid=27656704”