Википедија

Hipertenzija

Hipertenzija (HT, visoki krvni pritisak, ponekad arterijska hipertenzija) jeste hronično medicinsko stanje u kojoj je krvni pritisak u arterijama povišen. Često nema prepoznatljive simptome, zbog čega se naziva i „tihim ubicom“.[1][2] Posledice akutne hipertenzije su najčešće moždana krvarenja, dok se kod hronične hipertenzije najčešće ispoljavaju na bubrezima, mozgu i oku.

Hipertenzija
LatinskiHypertonia arterialis
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostfamily medicine, hypertensiology
MKB-10I10 I11 I12
I13 I15
MKB-9-CM401.x
OMIM145500
DiseasesDB6330
MedlinePlus000468
eMedicinemed/1106 ped/1097 emerg/267
Patient UK[https://patient.info/doctor/hypertension hypertension Hipertenzija]
MeSHD006973

Povišenje krvnog pritiska uslovljava da srce radi jače nego normalno da bi krv cirkulisala kroz krvne sudove. Krvni pritisak obuhvata dva aspekta, sistolni i dijastolni, u zavisnosti od toga da li je srčani mišić kontrahovan (sistola) ili opušten između otkucaja (dijastola). Normalan krvni pritisak u mirovanju je u opsegu od 100-140 mmHg sistolnog (prvog otkucaja) i 60-90 mmHg dijastolnog (poslednjeg) otkucaja. Krvni pritisak je visok, ukoliko se održava na ili iznad 140/90 mmHg nivoa.

Hipertenzija je glavni faktor rizika za šlog, infarkt miokarda (srčane napade), srčanu insuficijenciju, aneurizme arterija (npr. aortni aneurizam), perifernu arterijsku bolest, i uzrok hronične bolesti bubrega. Čak i umerena visina arterijskog krvnog pritiska je povezana sa skraćenjem životnog veka. Dijetetske i promene načina života mogu da poboljšaju kontrolu krvnog pritiska i smanje rizik od udruženih zdravstvenih komplikacija. Međutim, lečenje lekovima je često neophodno kod ljudi kod kojih je promena načina života nedelotvorna ili nedovoljna.

Teorijska postavka uredi

Hipertenzija je klasifikovana kao primarna (esencijalna) hipertenzija ili kao sekundarna hipertenzija. Oko 90-95% slučajeva su kategorisani kao „primarne hipertenzije“, što znači da je krvni pritisak visok bez očiglednog osnovnog medicinskog uzroka.[3] Ostali uslovi koji utiču na bubrege, arterije, srce ili endokrini sistem, izazivaju preostalih 5-10% slučajeva (sekundarna hipertenzija).

Termin esencijalna hipertenzija je misnomer (nepogodno izabran naziv), ali je do danas ostao nepromenjen. Potiče od teorije da povišenje krvnog pritiska nastaje kao stres-reakcija povećanja priliva krvi u oboleli deo tela. Brzo je utvrđeno da je ova teorija bila pogrešna, ali se terminologija nije promenila.[4] Uzrok esencijalne hipertenzije je idiopatski (nepoznat). Nema nikakvih klinički ili laboratorijski prepoznatljivih oboljenja koji je mogu prouzrokovati, ali se ubraja u 95% svih klinički otkrivenih hipertenzija, što je navelo naučnike na pretpostavku genetske predispozicije.

U sekundarnoj hipertenziji se može naći uzrok (npr. oboljenja bubrega, nadbubrežne žlezde itd), ali ovo objašnjava samo 5% otkrivenih hipertenzija.

Prema trajanju, hipertenzije se klasifikuju kao :

  • Akutne (par sati do par dana)
  • Hronične (višemesečne ili trajne)

Akutna hipertenzija se najčešće ispoljava naglim povišenjem arterijskog pritiska iznad 200 mmHg. Sinonim za ovo stanje je hipertenzivna kriza, ali samo ukoliko je praćeno pretećim oštećenjem tzv. ciljnih organa: pluća, mozga, mrežnjače oka, kao i samog srca.

Opis uredi

Arterijski pritisak je strogo kontrolisana fiziološka varijabla i konstantno se održava u okvirima normalnih intervala, ali se u toku 24 sata može približiti ekstremnim vrednostima (bilo u smislu povišenja ili sniženja vrednosti) iz različitih uzroka (npr. teška fizička aktivnost). Ukoliko su vrednosti trajno povišene, kažemo da dolazi do stanja hipertenzije.

Pritisak varira u odnosu na srčani ciklus - najviši je tokom sistole, a najniži tokom dijastole. Razlika između ovih pritisaka je hidrodinamička sila koja uslovljava tok krvi kroz krvne sudove - pulsni pritisak.

Vrednosti uredi

Vrednosti normalnog arterijskog pritiska su statistički određene i variraju na osnovu uzorka, rase i uzrasta, pa prema tome i između pojedinih država i zdravstvenih sistema, ali su ipak najšire prihvaćeni kriterijumi Svetske zdravstvene organizacije (SZO) prema kojima se vrednosti sistolnog arterijskog pritiska više ili jednake 140 mmHg i/ili dijastolnog arterijskog pritiska više ili jednake 90 mmHg, dobijene u tri uzastopna, adekvatna merenja tokom 1-3 nedelje smatraju hipertenzijom.[5]

U medicinskoj dokumentaciji, krvni pritisak se označava skraćenicom ТА (lat. tensio arterialis), uz navođenje vrednosti sistolnog i dijastolnog pritiska (npr. 120/80), tačnog vremena i datuma kada je izmeren i administrativnih podataka o pacijentu (ime, prezime, itd).

  • ТА 120/80 mmHg je najčešća srednja vrednost, klinički posmatrano - optimalna vrednost;
  • ТА 139/89 mmHg je visoka vrednost, klinički posmatrano - sumnja na hipertenziju;
  • ТА 140/90 -(mmHg) i više je vrednost izvan praga i smatra se hipertenzijom;
  • TA iznad 200 mmHg je ekstremna vrednost i smatra se malignom hipertenzijom;

Znaci i simptomi uredi

Hipertenzija retko pokazuje ikakve simptome, a njena identifikacija je obično kroz skrining, ili kada se potraži lečenje nepovezanog zdravstvenog problema. Neki ljudi sa visokim krvnim pritiskom prijavljuju glavobolju, a (posebno u zadnjem delu glave, i ujutro), kao i nepromišljenost, vrtoglavicu, tinitus (zujanje ili šištanje u ušima), menjanje vizije ili epizode nesvestica.[6]

Na fizikalnom pregledu, na hipertenziju se može posumnjati kada se otkrije hipertenzivna retinopatija u ispitivanju očne pozadine u zadnjem delu oka pomoću oftalmoskopa.[7] Klasično, ozbiljnost promena hipertenzivne retinopatije se gradira od I-IV, iako se blaže vrste teško mogu razlikovati jedne od drugih.[7] Nalaz oftalmoskopije može takođe ukazati koliko dugo osoba ima hipertenziju.[6]

Sekundarna hipertenzija uredi

Neki dodatni znaci i simptomi mogu da sugerišu sekundarnu hipertenziju, to je hipertenzija zbog nekog određenog uzroka kao što su bolesti bubrega ili endokrine bolesti. Na primer, gojaznost grudnog koša i abdomena, netolerancija glukoze, mesečasto lice, "grba kao kod bizona", i ljubičaste strije sugerišu Kušingov sindrom.[8] Oboljenja štitne žlezde i akromegalija takođe mogu izazvati povišen krvni pritisak i imaju karakteristične simptome i znake.[8]Turbulencija krvotoka u stomaku može da ukaže na stenozu bubrežne arterije (sužavanje arterije, koja snabdeva bubrege). Smanjenje krvnog pritiska u nogama ili odloženi ili odsutni femoralni arterijski puls mogu da ukažu na koarktaciju aorte (suženje aorte odmah nakon izlaska iz srca). Hipertenzija široko varira od glavobolje, palpitacije, bledila do znojenja, treba da podstakne na sumnju o feohromocitomu.[8]

Hipertenzivne krize uredi

Glavni članak: Hipertenzivna kriza

Jako povišeni krvni pritisak (jednak ili veći od sistolnog od 180 ili dijastolnog od 110, ponekad nazivan maligna ili ubrzana hipertenzija) se naziva „hipertenzivna kriza“. Krvni pritisak iznad ovih nivoa ukazuje na visok rizik od komplikacija. Ljudi sa krvnim pritiskom u ovom rasponu mogu da nemaju nikakve simptome, ali su skloniji glavoboljama (22% slučajeva)[9] i vrtoglavicama nego opšta populacija.[6] Ostali simptomi hipertenzivne krize mogu da sadrže pogoršanje vida ili pomanjkanje daha zbog srčane insuficijencije ili opšte osećanje malaksalosti usled oštećenja bubrega.[8] Poznato je da većina ljudi sa hipertenzivnom krizom ima povišen krvni pritisak, ali dodatni pokretači mogu dovesti do naglog porasta.[10]

Hipertenzivno hitno stanje, ranije zvano maligna hipertenzija, javlja se kada postoje dokazi o direktnom oštećenja jednog ili više organa, kao rezultat jako povišenog krvnog pritiska. Ovo oštećenje može da uključuje hipertenzivnu encefalopatiju, izazvanu otokom i otežanim funkcionisanjem mozga, i karakteriše se glavoboljom i promenjenim nivoom svesti (konfuzija ili pospanost). Retinalni papiloedem i hemoragije očnog dna i eksudati su još jedan znak oštećenja ciljnih organa. Bol u grudima može da ukazuje na oštećenje srčanog mišića (koje može napredovati do infarkta miokarda) ili ponekad disekcije aorte, unutrašnjeg cepanja zida aorte. Kratak dah, kašalj, iskašljavanje krvi i obojenog sputuma su karakteristični znaci plućnog edema. Ovo stanje je, oticanje tkiva pluća zbog popuštanja leve komore, nesposobnosti leve komore srca da adekvatno napumpa krv iz pluća u arterijski sistem.[10] Rapidno pogoršanje bubrežne funkcije (akutna povreda bubrega) i mikroangiopatička hemolitička anemija (uništavanje krvnih zrnaca) može da se javi.[10] U ovakvim situacijama, brzo smanjenje krvnog pritiska ima zadatak da zaustavi kontinuirano oštećenje organa.[10] Nasuprot tome, ne postoje dokazi da krvni pritisak treba brzo smanjivati u hipertenzivnim urgentnim stanjima, gde ne postoje dokaz o oštećenju ciljnih organa. Preterano agresivno smanjenje krvnog pritiska nije bez rizika.[8] Upotreba oralnih lekova za snižavanje krvnog pritiska postepeno u toku 24 do 48 sati se savetuje u hipertenzivnim urgentnim stanjima.[10]

U trudnoći uredi

Hipertenzija se javlja kod približno 8% do 10% trudnoća.[8] Većina žena sa hipertenzijom u trudnoći već boluje od postojeće primarne hipertenzije. Visok krvni pritisak u trudnoći može predstavljati prvi znak preeklamsije, ozbiljnog oboljenja koje se može javiti u drugoj polovini trudnoće, kao i nekoliko nedelja nakon porođaja.[8] Dijagnoza preeklamsije se postavlja na osnovu povišenog krvnog pritiska i prisustva proteina u urinu.[8] Preeklamsija se javlja kod oko 5% trudnoća i odgovorna je za oko 16% ukupne materinske smrtnosti u svetu.[8] Preeklamsija takođe udvostručava rizik od smrti bebe.[8] Obično, simptomi kod preeklamsije nisu izraženi a oboljenje se otkriva prilikom rutinskog pregleda. U slučaju da se simptomi preeklamsije pojave, najčešći su oni poput glavobolje, poremećaj vida (često je to „treperenje“), povraćanje, epigastrični bol i edem (oticanje). Preeklamsija se ponekad može razviti u oboljenje opasno po život, nazvano eklampsija. Eklamsija spada u hipertenziju 1. reda hitnosti i ima nekoliko težih komplikacija. Ove komplikacije uključuju gubitak vida, oticanje mozga, napade ili konvulzije, bubrežnu insuficijenciju, edem pluća i diseminovanu intravaskularnu koagulaciju (poremećaj zgrušavanja krvi).[8][11]

Kod odojčadi i dece uredi

Poremećaj rasta, napadi, razdražljivost, nedostatak energije i otežano disanje[12] se može povezati sa hipertenzijom kod novorođenčadi. Kod starije odojčadi i dece, hipertenzija može izazvati glavobolju, neobjašnjivu razdražljivost, zamor, poremećaj rasta, zamagljen vid, krvarenje iz nosa i facijalnu paralizu.[12][13]

Prognoza uredi

Glavni članak: Komplikacije hipertenzije
 
Skica koja prikazuje glavne komplikacije dugotrajnog visokog krvnog pritiska.

Najčešća komplikacija akutne hipertenzije je moždano krvarenje.

Hipertenzija je najvažniji globalni faktor rizika za preranu smrt koga je moguće sprečiti.[14] On povećava rizik od ishemijske bolesti srca[15] moždanog udara,[8] oboljenja perifernih krvnih sudova,[16] i drugih kardiovaskularnih oboljenja, uključujući prestanak rada srca, aortne aneurizme, difuznu aterosklerozu i plućnu emboliju.[8] Hipertenzija takođe predstavlja faktor rizika za kognitivni deficit, demenciju i hroničnu bubrežnu insuficijenciju.[8] U ostale komplikacije spadaju:

Uzroci uredi

Primarna hipertenzija uredi

Primarna (esencijalna) hipertenzija je najčešći oblik hipertenzije, odgovorna za 90% do 95% svih slučajeva hipertenzije.[3] U gotovo svim savremenim društvima, krvni pritisak se povećava starenjem, te je rizik od povećanja krvnog pritiska u kasnijem životnom dobu znatno povećan.[18] Hipertenzija rezultuje iz složene interakcije gena i faktora sredine. Identifikovani su brojni zajednički geni sa malim uticajem na krvni pritisak,[19] kao i neki retki geni sa velikim uticajem na krvni pritisak,[20] mada genetska osnova hipertenzije još uvek nije u potpunosti izučena. Nekoliko faktora sredine utiče na krvni pritisak. Faktori na koje utiče način života, koji snižavaju krvni pritisak obuhvataju smanjeni unos soli,[21] povećanu konzumaciju voća i proizvoda sa malom količinom masti (studija Dijetetskog pristupa za sprečavanje hipertenzije (DASH dijeta)). Vežbanje,[22] gubitak težine[23] i smanjeni unos alkohola takođe pomaže u snižavanju krvnog pritiska.[24] Moguća uloga drugih faktora, kao što su stres,[22] konzumacija kofeina,[25] i nedostatak vitamina D[26] su manje jasni. Takođe, se smatra da insulinska rezistencija, koja često prati gojaznost i predstavlja komponentu sindroma X (ili metaboličkog sindroma) doprinosi pojavi hipertenzije.[27] Nedavna istraživanja su takođe obuhvatila događaje iz ranog života (na primer, niska težina na rođenju, majka koja konzumira cigarete i nedostatak dojenja) u faktore rizika za esencijalnu hipertenziju kod odraslih.[28] Međutim, mehanizmi koji povezuju ove izloženosti sa hipertenzijom kod odraslih ostaju nejasni.[28]

Sekundarna hipertenzija uredi

Sekundarna hipertenzija proizilazi iz određenog uzroka. Bolest bubrega je najčešći sekundarni uzrok hipertenzije.[8] Hipertenziju takođe mogu uzrokovati endokrina oboljenja kao što su Kušingov sindrom, hipertireoza, hipotireoza, akromegalija, Konov sindrom ili hiperaldosteronizam, hiperparatireoidizam i feohromocitom.[8][29] U ostale uzroke sekundarne hipertenzije spadaju gojaznost, apneja, trudnoća, koarktacija aorte, prekomerna konzumacija sladića i primena određenih lekova koji se izdaju na recept, biljnih lekova i nelegalnih opojnih sredstava.[8][30]

Patofiziologija uredi

 
Skica koja prikazuje faktore koji utiču na arterijski pritisak

Kod mnogih osoba sa razvijenom esencijalnom (primarnom) hipertenzijom, povećana otpornost kod protoka krvi (ukupni otpor u perifernim krvnim sudovima) odgovorna je za visoki pritisak iako minutni srčani volumen ostaje u normalnim vrednostima.[31] Postoje dokazi da neke mlađe osobe sa prehipertenzijom ili „graničnom hipertenzijom“ imaju veliki minutni srčani volumen, povišen puls a normalnu otpornost u perifernim krvnim sudovima. Ovo stanje se naziva hiperkinetička granična hipertenzija.[32] Kod ovih pojedinaca u kasnijem životnom dobu se javljaju tipične karakteristike razvijene esencijalne hipertenzije jer vrednost njihovog minutnog srčanog volumena pada a otpor u perifernim krvnim sudovima raste starenjem.[32] Da li je ovaj model tipičan za sve osobe kod kojih se na kraju razvije hipertenzija je pitanje koje se osporava.[33] Povećani otpor u perifernim krvnim sudovima kod razvijene hipertenzije se uglavnom pripisuje strukturalnom sužavanju malih arterija i arteriola.[34] Smanjenje broja ili gustine kapilara takođe doprinosi otporu u perifernim krvnim sudovima.[35] Hipertenzija se takođe povezuje sa smanjenom fleksibilnošću perifernih vena,[36] koja može uticati na povećanje količine krvi koja se vraća u srce, povećanje prethodnog opterećenja i na kraju uzrokovati dijastolnu disfunkciju. Da li povećano aktivno sužavanje krvnih sudova igra ulogu u razvijenoj esencijalnoj hipertenziji je i dalje nejasno.[37]

Pulsni pritisak (razlika između vrednosti sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska) je često povišen kod starijih osoba sa hipertenzijom. Tu se takođe može javiti sistolni pritisak čija je vrednost abnormalno visoka, dok vrednost dijastolnog pritiska može biti normalna ili niska. Ovo stanje se naziva izolovana sistolna hipertenzija.[38] Visoka vrednost krvnog pritiska kod starijih osoba sa hipertenzijom ili izolovanom sistolnom hipertenzijom se objašnjava povećanom rigidnošću arterija, koja obično prati starenje i koja može biti pogoršana visokim krvnim pritiskom.[39]

Veliki broj mehanizama je predložen za odgovornost za povećanje otpornosti koja se uočava u arterijskom sistemu kod hipertenzije. Većina dokaza uključuje jedan ili oba ova uzroka:

Ovi mehanizmi se međusobno ne isključuju i verovatno je da oba u određenoj meri doprinose kod većine slučajeva esencijalne hipertenzije. Takođe je predloženo da endotelna disfunkcija (disfunkcija endotela u krvnim sudovima) i zapaljenje krvnih sudova takođe mogu da doprinesu povećanju otpora u perifernim krvnim sudovima i oštećenju krvnih sudova kod hipertenzije..[42][43]

Dijagnoza uredi

Tipični testovi
Sistem Testovi
Renalni Klinička analiza urina, proteinurija, BUN i/ili kreatinin
Endokrini Serumski natrijum, kalijum, kalcijum, TSH
Metabolički Glukozni test, HDL, LDL, i ukupni holesterol, trigliceridi
Ostalo Hematokrit, elektrokardiogram, i radiografija pluća
Izvori: Harisonovi principi interne medicine,[44][45][46][47][48]

Hipertenzija se dijagnostikuje kada pacijent ima konstantno visok krvni pritisak. Tradicionalno,[49] potrebno je uraditi tri odvojena merenja sfigmomanometrom u razmacima od mesec dana.[50] Prvobitna procena bolesnika sa arterijskom hipertenzijom uključuje kompletnu istoriju bolesti i fizički pregled. Uz 24 časovnu dostupnost ambulantnih monitora za merenje krvnog pritiska i kućnih merača pritiska krvi, značaj izbegavanja postavljanja pogrešne dijagnoze kod bolesnika sa hipertenzijom belog mantila, je dovelo do promene protokola. U Velikoj Britaniji, trenutna najbolja praksa je da se prati jedan slučaj povišenog kliničkog merenja ambulantnim merenjem. Na ne tako savršen način, praćenje može da se obavi kućnim praćenjem visokog krvnog pritiska u toku sedam dana.[51]

Kada se dijagnoza hipertenzije utvrdi, lekari pokušavaju da identifikuju osnovni uzrok, na osnovu faktora rizika i drugih simptoma, ukoliko postoje. Sekundarna hipertenzija je češća kod dece koja su preadolescenti, i uzrok u većini slučajeva su bubrežne bolesti. Primarna ili esencijalna hipertenzija je češća kod adolescenata i ima više faktora rizika, uključujući gojaznost i porodičnu istoriju hipertenzije.[52] Laboratorijski testovi mogu da se urade da se identifikuju mogući uzroci sekundarne hipertenzije, i da se utvrdi da li je hipertenzija prouzrokovala oštećenja na srcu, očima i bubrezima. Dodatni testovi za dijabetes i visoki nivo holesterola, se rade, jer oni predstavljaju faktore rizika za razvoj srčanih oboljenja, i mogu zahtevati lečenje.[3]

Kreatinin u serumu se meri da se proceni prisustvo bolesti bubrega, koji može biti uzrok ili posledica hipertenzije. Samim prisustvom kreatinina u serumu, se može proceniti nivo glomerulske filtracije. Novija uputstva zagovaraju upotrebu predvidljivih jednačina, kao što je formula modifikacije ishrane u bubrežnim bolestima (MDRD) , za procenu nivoa glomerulske filtracije (eGFR).[53] eGFR takođe može da obezbedi bazično merenje bubrežne funkcije, koja se može koristiti za nadzor neželjenih efekata određenih antihipertenzivnih lekova za funkciju bubrega. Ispitivanje uzoraka urina na protein se takođe koristi kao sekundarni pokazatelj bolesti bubrega. Elektrokardiogram (EKG / EKG) testiranje se radi da bi se proverilo da li je srce pod pritiskom zbog visokog krvnog pritiska. On takođe može da pokaže zadebljanje srčanog mišića (hipertrofiju leve komore) ili da li je srce imalo prethodno manje poremećaje kao što je tihi srčani udar. Rendgen pluća ili ehokardiogram može da se izvrši da bi se potražili znaci srčanog proširenja ili srčanog oštećenja.[8]

Odrasli uredi

Klasifikacija (JNC7)[53] Sistolni pritisak Dijastolni pritisak
mmHg kPa mmHg kPa
Normalan 90–119 12–15.9 60–79 8.0–10.5
Visok normalan[54] ili prehipertenzija 120–139 16.0–18.5 80–89 10.7–11.9
Stepen 1 hipertenzije 140–159 18.7–21.2 90–99 12.0–13.2
Stepen 2 hipertenzije ≥160 ≥21.3 ≥100 ≥13.3
Izolovana sistolna
hipertenzija 		≥140 ≥18.7 <90 <12.0

Kod osoba uzrasta od 18 godina ili starijih, hipertenzija je definisana kao, sistolno i /ili dijastolno merenje krvnog pritiska, konstantno više od prihvaćene normalne vrednosti (trenutno 139 mmHg sistolni, 89 mmHg dijastolni: pogledajte tabelu - Klasifikacija (JNC7)). Ako su merenja izvedena iz 24-časovnog praćenja kod kuće ili ambulantno, koristi se niži prag (135 mmHg sistolni ili 85 mmHg dijastolni).[55] Nedavne međunarodne smernice hipertenzije su takođe stvorile kategorije ispod hipertenzivnog raspona da ukažu na kontinuum rizika visokog krvnog pritiska u normalnom opsegu. JNC7 (2003)[53] koristi termin prehipertenzija za krvni pritisak u rasponu od 120-139 mmHg sistolnog i / ili 80-89 mmHg dijastolnog, dok ESH-ESC Smernice (2007)[56] i English IV (2004)[57] koriste optimalnu, normalnu, i visoko normalnu kategoriju da podele pritisak ispod 140 mmHg sistolni i 90 mmHg dijastolni. Hipertenzija se takođe subklasifikuje na sledeći način: JNC7 razlikuje hipertenzija faza I, hipertenzija faza II i izolovana sistolna hipertenzija. Izolovana sistolna hipertenzija se odnosi na povišeni sistolni pritisak sa normalnim dijastolnim pritiskom, i uobičajena je kod starijih osoba.[53] ESH-ESC Smernice (2007)[56] i BHSIV (2004 ),[56] definiše treću fazu (faza III), hipertenzija za osobe sa sistolnim krvnim pritiskom preko 179 mmHg ili dijastolnim pritiskom preko 109 mmHg. Hipertenzija je klasifikovana kao "otporna" ako lekovi ne smanjuju krvni pritisak na normalni nivo.[56]

Novorođenčad i bebe uredi

Hipertenzija u novorođenčadi je retka i javlja se u oko 0,2 do 3% novorođenčadi. Krvni pritisak se ne meri rutinski kod zdravog novorođenčeta[13] Hipertenzija je uobičajenija kod visokorizičnih novorođenčadi. Različite faktore, kao što su gestacijska starost, postkoncepcijska starost, i težina treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja da li je krvni pritisak normalan u novorođenčeta.[13]

Deca i adolescenti uredi

Hipertenzija se javlja prilično često kod dece i adolescenata (2-9% u zavisnosti od starosti, pola i nacionalnosti[58], a povezan je sa dugoročnim rizicima lošeg zdravlja.[59]

Sada se preporučuje da se deci starijoj od tri godine proveri krvni pritisak kada god imaju rutinski medicinski pregled ili negu. Treba potvrditi visoki krvni pritisak kod ponovljenih poseta, pre nego što se dete okarakteriše da ima hipertenziju.[59] Krvni pritisak raste sa uzrastom u detinjstvu, i kod dece, hipertenzija je definisana kao prosek sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska u tri ili više poseta, jednakog ili većeg od 95. percentila za pol, starost, i visinu deteta. Prehipertenzija kod dece je definisana kao prosek sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska, koji je veći od ili jednak 90. percentila, ali manji od 95. percentila.[59] U adolescenata, predloženo je da se hipertenzija i prehipertenzija dijagnostikuju i klasifikuju pomoću kriterijuma za odrasle.[59]

Prevencija uredi

Broj ljudi koji imaju hipertenziju, a nisu svesni toga, je značajan.[57] Potrebno je da se merama, koje se odnose na celu populaciju, smanje posledice visokog krvnog pritiska i umanji potreba za antihipertenzivnom terapijom lekovima. Preporučuju se promene u načinu života da bi se snizio krvni pritisak pre započinjanja terapije. Smernice britanskog društva hipertenzije iz 2004.[57] predlažu sledeće promene u načinu života koje su slične sa smernicama nacionalnog edukativnog programa za visok krvi pritisak Sjedinjenih Država iz 2002[60] radi primarne prevencije hipertenzije:

  • Održavati normalnu telesnu težinu (npr., indeks telesne mase 20-25 kg / m 2).
  • Smanjiti unos soli u ishrani <100 mmol / dan (<6 g natrijum hlorida ili <2,4 g natrijuma dnevno).
  • Uključivanje u redovne aerobne fizičke aktivnosti kao što je brzo hodanje (≥ 30 min. dnevno, više dana u nedelji).
  • Ograničenje potrošnje alkohola na ne više od 3 jedinica / dan kod muškaraca i ne više od 2 jedinice / dan kod žena.
  • Konzumiranje hrane koja je bogata voćem i povrćem (na primer, najmanje pet porcija dnevno).

Efektivna promena načina života može da smanji krvni pritisak u istoj meri kao i pojedinačna terapija antihipertenzivnim lekovima. Kombinacija dve ili više modifikacija načina života može da da još bolje rezultate.[57]

Kontrola uredi

Promene u načinu života uredi

Prvi tip lečenja hipertenzije je identičan preporučenim preventivnim promenama u načinu života[61] i obuhvata promene u ishrani,[62] vežbanje, i gubitak težine. Pokazalo se da su ove promene bitno smanjile krvni pritisak kod osoba sa hipertenzijom.[63] Ako je hipertenzija dovoljno visoka da bi opravdala trenutnu upotrebu lekova, promene u načinu života se i dalje preporučuju. Osmišljeni su razni programi koji se reklamiraju da smanjuju psihološki stres kao što su primena energije, relaksacije ili meditacije i da se uz pomoć njih smanjuje hipertenzija.[64] Ipak, naučna istraživanja u načelu ne podržavaju njihovu efikasnost, jer su studije uglavnom lošeg kvaliteta.[64][65][66]

Korisne su promene u ishrani kao što je ishrana sa niskom vrednošću kalijuma. Dugoročno (više od 4 nedelje) ova dijeta kod belaca je efikasna u smanjenju krvnog pritiska, kako kod osoba sa hipertenzijom tako i kod ljudi sa normalnim krvnim pritiskom.[67] Takođe, DASH ishrana, ishrana bogata koštunjavim voćem, integralnim žitaricama, ribom, živinskim mesom, voćem i povrćem, koja je promovisana od strane Nacionalnog instituta za srce, pluća i krv, snižava krvni pritisak. Glavna karakteristika ovog plana ograničava unos natrijuma, iako je ishrana bogata kalijumom, magnezijuma, kalcijuma i proteinima.[68]

Lekovi uredi

Trenutno je dostupno nekoliko vrsta lekova za lečenje hipertenzije, koji se zajednički nazivaju antihipertenzivnim lekovima. Prilikom propisivanja lekova, treba da se uzmu u obzir kardiovaskularni rizik osobe[69] (uključujući i rizik od infarkta miokarda i moždanog udara) i očitavanja krvnog pritiska.[54][70]

Ako se počne sa uzimanjem leka Sedmi udruženi nacionalni komitet za visoki krvni pritisak Nacionalnog instituta za srce, pluća i krv (UNC-7)[53] preporučuje da lekar opšte prakse prati reakciju na lečenje i da ustanovi da li postoje bilo kakva neželjena dejstva koja proističu od leka. Smanjenjem krvnog pritiska za 5 mmHg može da se smanji rizik od moždanog udara za 34%, a rizik od ishemijske bolesti srca za 21%. Smanjivanjem krvnog pritiska smanjuje se verovatnoća oboljevanja od demencije, srčane insuficijencije i smrtnosti od kardiovaskularne bolesti.[71] Cilj lečenja treba da bude smanjenje krvnog pritiska na manje od 140/90 mmHg za većinu pojedinaca, a čak i niže za one sa dijabetesom ili bolestima bubrega. Neki zdravstveni stručnjaci preporučuju održavanje nivoa ispod 120/80 mmHg.[69][72] Ukoliko ciljni krvni pritisak nije dostignut, potrebno je dodatno lečenje.[72][72][73][74]

Tokom vremena su se promenile smernice za izbor lekova i načina za najbolje određivanje lečenja za različite podgrupe i razlikuju se od zemlje do zemlje. Mišljenja stručnjaka se razlikuju po pitanju najboljih lekova.[75] Kokran kolaboracija, Svetska zdravstvena organizacija i smernice SAD za početno lečenje, podržavaju i daju prednost niskoj dozi diuretika, koji se zasniva na tiazidu.[63][75][76][77] Smernice Velike Britanije naglašavaju blokatore kalcijumskih kanala (BKK) za osobe starije od 55 godina ili čije je porodično poreklo afričko ili karipsko. Ove smernice preporučuju i daju prednost inhibitorima angiotenzin-konvertujućeg enzima (AKEI) za početno lečenje mlađih osoba.[78] Početak lečenja pomoću bilo koje od šest vrsta lekova uključujući: BKK, AKEI/ BAR, tiazidne diuretike, beta-blokatore, i alfa-blokatore smatra se razumnim u Japanu. U Kanadi se svi ovi lekovi osim alfa-blokatora preporučuju kao moguće prve opcije.[54][75]

Kombinacije lekova uredi

Većini osoba je potrebno više od jednog leka da kontrolišu hipertenziju. Smernice UNC-7[63] i EUH-EUK-a[63] zagovaraju početak lečenja pomoću dva leka, kada je krvni pritisak viši od 20 mmHg iznad sistolnih ili viši od 10 mmHg iznad dijastolnih ciljnih vrednosti. Kombinacije kojima se daje prednost su, inhibitori renin-angiotenzin sistema i blokatori kalcijumskih kanala, ili inhibitori renin-angiotenzin sistema i diuretici.[79] Prihvatljive kombinacije uključuju sledeće:

Neprihvatljive kombinacije su sledeće:

  • Nedihidropiridin kalcijumski blokatori (kao što je verapamil ili diltiazem) i beta-blokatori
  • Dvostruka blokada renin-angiotenzin sistema (npr. inhibitor angiotenzin konvertujućeg enzima + blokator angiotenzinskih receptora)
  • Blokatori renin-angiotenzin sistema i beta-blokatori
  • Beta-blokatori i antiadrenergički lekovi.[61]

Kad god je moguće izbegavajte kombinacije AKE inhibitora ili antagonista angiotenzin II-receptora, diuretika i NSAIL-a (uključujući selektivne COX-2 inhibitore i lekove bez recepta poput ibuprofena) zbog visokog rizika od akutne bubrežne insuficijencije. Kombinacija je u govornom jeziku australijske zdravstvene literature poznata kao "trostruki urok“. Dostupne su tablete koje sadrže fiksne kombinacije dve klase lekova. Iako su ove tablete pogodne, najbolje bi bilo ograničiti upotrebu za osobe čija se terapija zasniva na pojedinačnim komponentama.[80]

Starije osobe uredi

Lečenje umerene do teške hipertenzije smanjuje stopu smrtnosti i neželjene kardiovaskularne efekte kod osoba starosti od 60 godina i starijih.[81] Kod osoba starijih od 80 godina lečenje ne smanjuje značajno ukupnu stopu smrtnosti, ali smanjuje rizik od srčanih bolesti.[81] Preporučeni ciljni krvni pritisak je manji od 140/90 mm Hg, sa tiazidnim diureticima kao lekovima kojima se daje prednost u Americi.[82] U izmenjenim britanskim smernicama daje se prednost blokatorima kalcijumskih kanala sa ciljnim kliničkim očitavanjima manjim od 150/90 mmHg, ili manjim od 145/85 mmHg za ambulantno ili kućno praćenje krvnog pritiska.[78]

Rezistentna hipertenzija uredi

Rezistentna hipertenzija je hipertenzija koja ostaje iznad ciljnog krvnog pritiska, uprkos istovremenoj upotrebi tri antihipertenzivna agensa koji pripadaju različitim vrstama antihipertenzivnih lekova.[83] Smernice za lečenje rezistentne hipertenzije su objavljene u Velikoj Britaniji[84] i SAD.[85]

Epidemiologija uredi

 
Životna godina prilagođena nesposobnosti usled hipertenzivne bolesti srca po 100.000 stanovnika u 2004.[86]
  •   bez podataka
  •   <110
  •   110-220
  •   220-330
  •   330-440
  •   440-550
  •   550-660
  •   660-770
  •   770-880
  •   880-990
  •   990-1100
  •   1100-1600
  •   >1600

Od 2000. god. hipertenziju je imala skoro jedna milijarda ili oko 26% odraslog stanovništva sveta.[87] To je bilo zajedničko za razvijene (333 miliona) kao i za nerazvijene (639 miliona) zemlje.[87] Stope međutim značajno variraju u različitim regionima, sa niskom vrednošću od 3,4% (za muškarce) i 6,8% (za žene) u ruralnoj Indiji, dok su u Poljskoj visoke vrednosti i iznose 68,9% (za muškarce) i 72,5% (za žene).[88]

Godine 1995, god. je procenjeno da je 43 miliona stanovnika SAD imalo hipertenziju ili je uzimalo antihipertenzivne lekove. Ova brojka predstavlja gotovo 24% odraslog stanovništva SAD.[89] Stope hipertenzije u SAD bile su u porastu i dostignuto je 29% 2004. god.[90][91] Od 2006. god. hipertenzija pogađa 76 miliona odraslih Amerikanaca (34% stanovništva), a kod odraslih afričkih Amerikanaca je jedna od najviših stopa hipertenzije na svetu od 44%.[92] Javlja se češće kod američkih Indijanaca, a ređe kod belaca i Amerikanaca meksičkog porekla. Stope rastu sa godinama starosti i više su u jugoistočnom SAD. Hipertenzija se javlja češće kod muškaraca nego kod žena (mada menopauza teži da smanji ovu razliku) i kod osoba sa niskim socijalno-ekonomskim statusom.[3]

Kod dece uredi

Stopa visokog krvnog pritiska kod dece je u porastu.[93] Većina hipertenzija koje se javljaju tokom detinjstva, naročito kod preadolescenata, sekundarna je, u odnosu na osnovni poremećaj. Osim gojaznosti, bolest bubrega je najčešći (60-70%) uzrok hipertenzije kod dece. Adolescenti obično imaju primarnu ili osnovnu hipertenziju, što čini 85-95% slučajeva.[94]

Istorija uredi

 
Slika vena iz Harvijeve Exercitatio anatomica de motu cordis et sanguinis in animalibus ( „Anatomska rasprava o kretanju srca i krvi kod živih bića“)

Savremeno razumevanje kardiovaskularnog sistema započelo je sa radom lekara Vilijama Harvija (1578–1657). Harvi je opisao cirkulaciju krvi u svojoj knjizi De motu cordis (,, O kretanju srca i krvi“). Engleski sveštenik Stiven Hejls izvršio je prvo objavljeno merenje krvnog pritiska 1773. godine.[95][96] Opis hipertenzije kao bolesti dali su, između ostalih, Tomas Jang 1808. i Ričard Brajt 1836. godine.[95] Prvi izveštaj o povišenom krvnom pritisku kod neke osobe, kod koje nije dokazana bolest bubrega, dao je Frederik Akbar Mahomed (1849–1884).[97] Međutim, hipertenzija je postala klinički entitet 1896. godine, kad je Šipione Riva-Roči izumeo sfigmomanometar na bazi manžetne.[98] Ovaj izum je omogućio kliničko merenje krvnog pritiska. Godine 1905. Nikolaj Korotkov je poboljšao ovu tehniku opisivanjem Korotkovljevih tonova, koji su se čuli pri slušanju arterije stetoskopom tokom ispumpavanja manžetne sfigmomanometra.[96]

Istorijski, tretman za stanje koje se nazivalo „bolešću jakog pulsa“ sastojao se u smanjivanju količine krvi ispuštanjem krvi ili primenom pijavica.[95] Kineski Žuti car, Aulo Kornelije Celzo, Galen i Hipokrat su zastupali metod puštanja krvi.[95] U 19. i 20. veku, pre nego što je efikasna farmakološka terapija za hipertenziju postala moguća, korišćena su tri modaliteta lečenja, svaki sa brojnim neželjenim dejstvima. To je uključivalo strogo smanjivanje količine natrijuma (na primer, pirinčana dijeta[95]), simpatektomiju (hirurško odstranjivanje delova simpatičkog nervnog sistema), kao i pirogensku terapiju (ubrizgavanje supstanci koje izazivaju groznicu, smanjujući tako indirektno krvni pritisak).[95][99] Prvi hemijski preparat za hipertenziju, natrijum tiocijanat, primenjen je 1900. godine, ali je zbog mnogobrojnih neželjenih dejstava bio nepopularan.[95] Nekoliko drugih jedinjenja razvijeno je posle Drugog svetskog rata. Najpopularniji i prihvatljivo efikasni bili su tetrametilamonijum hlorid i njegov derivat heksametonijum, hidralazin i reserpin (dobijen iz medicinske biljke Rauwolfia serpentina). Značajan pomak postignut je otkrićem prvih oralnih supstanci koje se dobro tolerišu. Prva je hlorotiazid, prvi diuretik na bazi tiazida, koji je razvijen iz antibiotika sulfanilamida i postao dostupan od 1958. godine.[95][100] On je povećavao izlučivanje soli, istovremeno sprečavajući zadržavanje tečnosti. U jednom kontrolnom testiranju na bazi slučajnog izbora, pod pokroviteljstvom Uprave za veterane, vršeno je poređenje dejstava hidrohlorotiazid, rezerpina i hidralazina, u odnosu na placebo. Ispitivanje je vrlo brzo prekinuto zbog toga što se kod onih učesnika iz grupe sa visokim krvnim pritiskom, koji nisu dobijali svoju terapiju, pojavilo mnogo više komplikacija nego kod pacijenata pod terapijom, pa je smatrano neetičkim dalje uskraćivati davanje terapije. Ispitivanje je nastavljeno sa grupom ljudi koji su imali nešto manje povišene vrednosti krvnog pritiska, i pokazalo je da lečenje, čak i kod osoba sa blagom hipertenzijom, smanjuje rizik od kardiovaskularne smrti za više od pola.[101] 1975. godine, timu koji je izumeo hlorotiazid dodeljena je Laskerova nagrada za klinička istraživanja u medicini.[99] Rezultati ovih studija pokrenuli su kampanje javnog zdravlja, sa ciljem podizanja nivoa opšte svesti o hipertenziji i promovisale su merenje i lečenje visokog krvnog pritiska. Čini se da su ove mere doprinele, barem u izvesnoj meri, uočenom padu procenta moždanih udara i ishemijskih bolesti na 50% u periodu između 1972. i 1994. godine.[99]

Društvo i kultura uredi

Svesnost uredi

 
Grafički prikaz, preovlađivanje svesnosti, lečenje i kontrola hipertenzije, poređenje rezultata četiri studije NHANES [90]

Svetska zdravstvena organizacija uočila je da je hipertenzija, to jest visok krvni pritisak, vodeći uzrok kardiovaskularne mortaliteta. Svetska liga za borbu protiv hipertenzije (WHL), tzv „kišobran“ organizacija, koja okuplja 85 nacionalnih društava i liga za hipertenziju, uočila je da više od 50% osoba sa hipertenzijom širom sveta nije svesno svog stanja.[102] Kako bi skrenula pažnju na ovaj problem, ova organizacija je pokrenula kampanju globalne svesnosti o hipertenziji 2005. godine i odredila da 17. maj svake godine bude Svetski dan hipertenzije (WHD). Tokom poslednje tri godine sve je više nacionalnih udruženja koja se angažuju i postaju inovativna u svojim aktivnostima na Svetski dan hipertenzije, kako bi poslala poruku javnosti. U 2007. godini zabeleženo je rekordno učešće 47 zemalja, članica Svetske lige za hipertenziju. Tokom nedelje Svetskog dana hipertenzije sve ove zemlje su uspostavile saradnju sa lokalnim vlastima, stručnim udruženjima, nevladinim organizacijama i privatnim sektorom, kako bi promovisale svesnost o hipertenziji putem nekoliko medija i javnih skupova. Upotrebom mas medija, kao što su Internet i televizija, poruka je stigla do više od 250 miliona ljudi. Kako je ova ideja sve snažnija godinu za godinom, Svetska liga za hipertenziju je uverena da će skoro svi oni koji su pogođeni povišenim krvnim pritiskom, od procenjenih 1,5 milijardu ljudi, biti informisani.[103]

Ekonomija uredi

Visok krvni pritisak je najuobičajeniji hronični medicinski problem koji navodi na obraćanje pružaocima usluga primarne zdravstvene zaštite u Sjedinjenim Državama. Američko udruženje za srce procenilo je da su u 2010. godini direktni i indirektni troškovi visokog krvnog pritiska iznosili 76,6 milijardi dolara.[92] U Sjedinjenim Državama 80% ljudi sa hipertenzijom je svesno svog stanja, a 71% uzima neki antihipertenzivni lek. Međutim, samo 48% ljudi, od onih koji su svesni da imaju hipertenziju, kontroliše svoje stanje na odgovarajući način.[92] Neodgovarajuća dijagnoza, lečenje ili kontrola visokog krvnog pritiska, mogu dovesti u pitanje držanje hipertenzije pod kontrolom.[104] Pružaoci zdravstvenih usluga suočavaju se sa mnoštvom prepreka pri uspostavljanju kontrole nad krvnim pritiskom, uključujući i protivljenje uzimanju složene terapije lekovima radi postizanja ciljnih vrednosti krvnog pritiska. Ljudi se takođe suočavaju sa izazovima kada je reč o doslednosti u pridržavanju rasporeda uzimanja lekova, kao i promenama u načinu života. Bez obzira na to, dostizanje ciljnog krvnog pritiska je moguće. Snižavanje krvnog pritiska značajno smanjuje troškove, što je povezano sa unapređenom medicinskom brigom.[105][106]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Voda magazin Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. мај 2008), Приступљено 29. 4. 2013.
  2. ^ Глас јавности[мртва веза], Приступљено 29. 4. 2013.
  3. ^ а б в г Carretero OA, Oparil S (јануар 2000). „Essential hypertension. Part I: definition and etiology”. Circulation. 101 (3): 329—35. PMID 10645931. doi:10.1161/01.CIR.101.3.329. 
  4. ^ Farmakologija, Rang & Dale. ISBN 978-86-7478-008-4.
  5. ^ Review of Medical Physiology, Ganong. ISBN 978-0-07-124827-3.
  6. ^ a b v Fisher ND, Williams GH (2005). „Hypertensive vascular disease”. Ur.: Kasper DL, Braunwald E, Fauci AS. Harrison's Principles of Internal Medicine (16th izd.). New York, NY: McGraw-Hill. str. 1463-81. ISBN 978-0-07-139140-5. 
  7. ^ a b Wong T, Mitchell P (februar 2007). „The eye in hypertension”. Lancet. 369 (9559): 425—35. PMID 17276782. doi:10.1016/S0140-6736(07)60198-6. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o O'Brien, Eoin; Beevers, D. G.; Lip, Gregory Y. H. (2007). ABC of hypertension. London: BMJ Books. ISBN 978-1-4051-3061-5. 
  9. ^ Papadopoulos DP, Mourouzis I, Thomopoulos C, Makris T, Papademetriou V (decembar 2010). „Hypertension crisis”. Blood Press. 19 (6): 328—36. PMID 20504242. doi:10.3109/08037051.2010.488052. 
  10. ^ a b v g d Marik PE, Varon J (jun 2007). „Hypertensive crises: challenges and management”. Chest. 131 (6): 1949—62. PMID 17565029. doi:10.1378/chest.06-2490. Arhivirano iz originala 04. 12. 2012. g. Pristupljeno 09. 02. 2014. 
  11. ^ Gibson, Paul (30. 7. 2009). „Hypertension and Pregnancy”. eMedicine Obstetrics and Gynecology. Medscape. Pristupljeno 16. 6. 2009. 
  12. ^ a b Rodriguez-Cruz, Edwin (6. 4. 2010). „Hypertension”. eMedicine Pediatrics: Cardiac Disease and Critical Care Medicine. Ettinger, Leigh M. Medscape. Pristupljeno 16. 6. 2009. 
  13. ^ a b v Dionne JM, Abitbol CL, Flynn JT (januar 2012). „Hypertension in infancy: diagnosis, management and outcome”. Pediatr. Nephrol. 27 (1): 17—32. PMID 21258818. S2CID 10698052. doi:10.1007/s00467-010-1755-z. 
  14. ^ „Global health risks: mortality and burden of disease attributable to selected major risks.” (PDF). World Health Organization. 2009. Pristupljeno 10. 2. 2012. 
  15. ^ Lewington S, Clarke R, Qizilbash N, Peto R, Collins R (2002). „Age-specific relevance of usual blood pressure to vascular mortality: a meta-analysis of individual data for one million adults in 61 prospective studies”. Lancet. 360 (9349): 1903—13. PMID 12493255. doi:10.1016/S0140-6736(02)11911-8. 
  16. ^ Singer DR, Kite A (2008). „Management of hypertension in peripheral arterial disease: does the choice of drugs matter?”. European Journal of Vascular and Endovascular Surgery. 35 (6): 701—8. PMID 18375152. doi:10.1016/j.ejvs.2008.01.007. 
  17. ^ Zeng C, Villar VA, Yu P, Zhou L, Jose PA (2009). „Reactive oxygen species and dopamine receptor function in essential hypertension”. Clinical and Experimental Hypertension. 31 (2): 156—78. PMID 19330604. doi:10.1080/10641960802621283. 
  18. ^ Vasan, RS (27. 2. 2002). Beiser, A, Seshadri, S, Larson, MG, Kannel, WB, D'Agostino, RB, Levy, D.. „Residual lifetime risk for developing hypertension in middle-aged women and men: The Framingham Heart Study.”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 287 (8): 1003—10. PMID 11866648. S2CID 12206390. doi:10.1001/jama.287.8.1003. 
  19. ^ International Consortium for Blood Pressure Genome-Wide Association Studies; et al. (2011). „Genetic variants in novel pathways influence blood pressure and cardiovascular disease risk”. Nature. 478 (7367): 103—109. Bibcode:2011Natur.478..103T. PMC 3340926  . PMID 21909115. doi:10.1038/nature10405. 
  20. ^ Lifton, RP (23. 2. 2001). Gharavi, AG, Geller, DS. „Molecular mechanisms of human hypertension.”. Cell. 104 (4): 545—56. PMID 11239411. S2CID 9401969. doi:10.1016/s0092-8674(01)00241-0. 
  21. ^ He, FJ (jun 2009). MacGregor, GA. „A comprehensive review on salt and health and current experience of worldwide salt reduction programmes.”. Journal of Human Hypertension. 23 (6): 363—84. PMID 19110538. S2CID 4325819. doi:10.1038/jhh.2008.144. 
  22. ^ a b Dickinson, H. O.; Mason, J. M.; Nicolson, D. J.; Campbell, F.; Beyer, F. R.; Cook, J. V.; Williams, B.; Ford, G. A. (2006). „Lifestyle interventions to reduce raised blood pressure: A systematic review of randomized controlled trials”. J Hypertens. 24 (2): 215—33. PMID 16508562. S2CID 9125890. doi:10.1097/01.hjh.0000199800.72563.26. .
  23. ^ Haslam DW, James WP (2005). „Obesity”. Lancet. 366 (9492): 1197—209. PMID 16198769. S2CID 208791491. doi:10.1016/S0140-6736(05)67483-1. 
  24. ^ Whelton, P. K.; He, J.; Appel, L. J.; Cutler, J. A.; Havas, S.; Kotchen, TA (2002). „Primary prevention of hypertension: Clinical and public health advisory from The National High Blood Pressure Education Program”. JAMA. 288 (15): 1882—8. PMID 12377087. S2CID 11071351. doi:10.1001/jama.288.15.1882. 
  25. ^ Mesas, A. E.; Leon-Muñoz, L. M.; Rodriguez-Artalejo, F.; Lopez-Garcia, E. (2011). „The effect of coffee on blood pressure and cardiovascular disease in hypertensive individuals: A systematic review and meta-analysis”. Am J Clin Nutr. 94 (4): 1113—26. PMID 21880846. doi:10.3945/ajcn.111.016667. .
  26. ^ Vaidya A, Forman JP (2010). „Vitamin D and hypertension: current evidence and future directions”. Hypertension. 56 (5): 774—9. PMID 20937970. S2CID 25153714. doi:10.1161/HYPERTENSIONAHA.109.140160. 
  27. ^ Sorof J, Daniels S (2002). „Obesity hypertension in children: a problem of epidemic proportions”. Hypertension. 40 (4): 441—447. PMID 12364344. doi:10.1161/01.HYP.0000032940.33466.12. Arhivirano iz originala 05. 12. 2012. g. Pristupljeno 3. 6. 2009. 
  28. ^ a b Lawlor, DA (maj 2005). Smith, GD. „Early life determinants of adult blood pressure.”. Current Opinion in Nephrology and Hypertension. 14 (3): 259—64. PMID 15821420. S2CID 10646150. doi:10.1097/01.mnh.0000165893.13620.2b. 
  29. ^ Dluhy RG, Williams GH. Endocrine hypertension. In: Wilson JD, Foster DW, Kronenberg HM, eds. Williams Textbook of Endocrinology. 9th ed. Philadelphia, Pa: WB Saunders; (1998), str. 729-49.
  30. ^ Grossman E, Messerli FH (2012). „Drug-induced Hypertension: An Unappreciated Cause of Secondary Hypertension”. Am. J. Med. 125 (1): 14—22. PMID 22195528. doi:10.1016/j.amjmed.2011.05.024. 
  31. ^ Conway, J. (1984). „Hemodynamic aspects of essential hypertension in humans”. Physiol. Rev. 64 (2): 617—60. PMID 6369352. 
  32. ^ a b Palatini P, Julius S (2009). „The role of cardiac autonomic function in hypertension and cardiovascular disease”. Curr. Hypertens. Rep. 11 (3): 199—205. PMID 19442329. 
  33. ^ Andersson OK, Lingman M, Himmelmann A, Sivertsson R, Widgren BR (2004). „Prediction of future hypertension by casual blood pressure or invasive hemodynamics? A 30-year follow-up study”. Blood Press. 13 (6): 350—4. PMID 15771219. 
  34. ^ Folkow, B. (1982). „Physiological aspects of primary hypertension”. Physiol. Rev. 62 (2): 347—504. PMID 6461865. 
  35. ^ Struijker Boudier HA, le Noble JL, Messing MW, Huijberts MS, le Noble FA, van Essen H (1992). „The microcirculation and hypertension”. J Hypertens Suppl. 10 (7): S147—56. PMID 1291649. 
  36. ^ Safar ME, London GM (1987). „Arterial and venous compliance in sustained essential hypertension”. Hypertension. 10 (2): 133—9. PMID 3301662. 
  37. ^ Schiffrin, E. L. (1992). „Reactivity of small blood vessels in hypertension: relation with structural changes. State of the art lecture”. Hypertension. 19 (2 Suppl): II1—9. PMID 1735561. 
  38. ^ Chobanian, A. V. (2007). „Clinical practice Isolated systolic hypertension in the elderly”. New England Journal of Medicine. 357 (8): 789—96. PMID 17715411. doi:10.1056/NEJMcp071137. 
  39. ^ Zieman SJ, Melenovsky V, Kass DA (2005). „Mechanisms, pathophysiology, and therapy of arterial stiffness”. Arterioscler. Thromb. Vasc. Biol. 25 (5): 932—43. PMID 15731494. doi:10.1161/01.ATV.0000160548.78317.29. 
  40. ^ Navar, L. G. (2010). „Counterpoint: Activation of the intrarenal renin-angiotensin system is the dominant contributor to systemic hypertension”. J. Appl. Physiol. 109 (6): 1998—2000; discussion 2015. PMC 3006411  . PMID 21148349. doi:10.1152/japplphysiol.00182.2010a. 
  41. ^ Esler M, Lambert E, Schlaich M (2010). „Point: Activation of the intrarenal renin-angiotensin system is the dominant contributor to systemic hypertension”. J. Appl. Physiol. 109 (6): 1998—8; discussion 2016. PMC 3006411  . PMID 21148349. doi:10.1152/japplphysiol.00182.2010a. 
  42. ^ Versari D, Daghini E, Virdis A, Ghiadoni L, Taddei S (2009). „Endothelium-dependent contractions and endothelial dysfunction in human hypertension”. Br. J. Pharmacol. 157 (4): 527—36. PMC 2707964  . PMID 19630832. doi:10.1111/j.1476-5381.2009.00240.x. 
  43. ^ Marchesi C, Paradis P, Schiffrin EL (2008). „Role of the renin-angiotensin system in vascular inflammation”. Trends Pharmacol. Sci. 29 (7): 367—74. PMID 18579222. doi:10.1016/j.tips.2008.05.003. 
  44. ^ Loscalzo et al. 2008, str. 279–86
  45. ^ Padwal, R. J.; Hemmelgarn, BR; Khan, NA; et al. (jun 2008). „The 2008 Canadian Hypertension Education Program recommendations for the management of hypertension: Part 1 – blood pressure measurement, diagnosis and assessment of risk”. Canadian Journal of Cardiology. 24 (6): 455—63. PMC 2643189  . PMID 18548142. doi:10.1016/S0828-282X(08)70619-6.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  46. ^ Padwal, R. S.; Hemmelgarn, BR; McAlister, FA; et al. (maj 2007). „The 2007 Canadian Hypertension Education Program recommendations for the management of hypertension: Part 1 – blood pressure measurement, diagnosis and assessment of risk”. Canadian Journal of Cardiology. 23 (7): 529—38. PMC 2650756  . PMID 17534459. doi:10.1016/S0828-282X(07)70797-3.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  47. ^ Hemmelgarn, B. R.; McAlister, FA; Grover, S; et al. (maj 2006). „The 2006 Canadian Hypertension Education Program recommendations for the management of hypertension: Part I – Blood pressure measurement, diagnosis and assessment of risk”. Canadian Journal of Cardiology. 22 (7): 573—81. PMC 2560864  . PMID 16755312. doi:10.1016/S0828-282X(06)70279-3.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  48. ^ Hemmelgarn, B. R.; McAllister, FA; Myers, MG; et al. (jun 2005). „The 2005 Canadian Hypertension Education Program recommendations for the management of hypertension: part 1- blood pressure measurement, diagnosis and assessment of risk”. Canadian Journal of Cardiology. 21 (8): 645—56. PMID 16003448.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  49. ^ National Clinical Guideline Centre (avgust 2011). „7 Diagnosis of Hypertension, 7.5 Link from evidence to recommendations”. Hypertension (NICE CG 127) (PDF). National Institute for Health and Clinical Excellence. str. 102. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 7. 2013. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  50. ^ North of England Hypertension Guideline Development Group (2004). „Frequency of measurements”. Essential hypertension (NICE CG18). National Institute for Health and Clinical Excellence. str. 53. Arhivirano iz originala 14. 07. 2012. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  51. ^ Franklin, SS (februar 2012). Wilkinson, IB; McEniery, CM. „Unusual hypertensive phenotypes: what is their significance?”. Hypertension. 59 (2): 173—8. PMID 22184330. doi:10.1161/HYPERTENSIONAHA.111.182956. 
  52. ^ Luma GB, Spiotta RT (maj 2006). „Hypertension in children and adolescents”. Am Fam Physician. 73 (9): 1558—68. PMID 16719248. 
  53. ^ a b v g d Chobanian, AV; Bakris, GL; Black, HR; Cushman, WC; Green, LA; Izzo, JL Jr.; Jones, DW; Materson, BJ; Oparil, S; Wright Jr. JT; Roccella EJ (decembar 2003). „Seventh report of the Joint National Committee on Prevention, Detection, Evaluation, and Treatment of High Blood Pressure”. Hypertension. Joint National Committee On Prevention. 42 (6): 1206—52. PMID 14656957. S2CID 10183942. doi:10.1161/01.HYP.0000107251.49515.c2. Arhivirano iz originala 20. 5. 2012. g. Pristupljeno 9. 2. 2014. 
  54. ^ a b v Giuseppe, Mancia (jul 2013). „2013 ESH/ESC Guidelines for the management of arterial hypertension: The Task Force for the management of arterial hypertension of the European Society of Hypertension (ESH) and of the European Society of Cardiology (ESC)”. European heart journal. 34 (28): 2159—219. PMID 23771844. doi:10.1093/eurheartj/eht151.  |first2= zahteva |last2= u Authors list (pomoć); |first3= zahteva |last3= u Authors list (pomoć); |first4= zahteva |last4= u Authors list (pomoć); |first5= zahteva |last5= u Authors list (pomoć); |first6= zahteva |last6= u Authors list (pomoć); |first7= zahteva |last7= u Authors list (pomoć); |first8= zahteva |last8= u Authors list (pomoć); |first9= zahteva |last9= u Authors list (pomoć); |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć); |first12= zahteva |last12= u Authors list (pomoć); |first13= zahteva |last13= u Authors list (pomoć); |first14= zahteva |last14= u Authors list (pomoć); |first15= zahteva |last15= u Authors list (pomoć); |first16= zahteva |last16= u Authors list (pomoć); |first17= zahteva |last17= u Authors list (pomoć); |first18= zahteva |last18= u Authors list (pomoć); |first19= zahteva |last19= u Authors list (pomoć); |first20= zahteva |last20= u Authors list (pomoć); |first21= zahteva |last21= u Authors list (pomoć); |first22= zahteva |last22= u Authors list (pomoć); |first23= zahteva |last23= u Authors list (pomoć); |first24= zahteva |last24= u Authors list (pomoć); |first25= zahteva |last25= u Authors list (pomoć); |first26= zahteva |last26= u Authors list (pomoć); |first27= zahteva |last27= u Authors list (pomoć); |first28= zahteva |last28= u Authors list (pomoć); |first29= zahteva |last29= u Authors list (pomoć); |first30= zahteva |last30= u Authors list (pomoć)
  55. ^ National Clinical Guidance Centre (avgust 2011). „7 Diagnosis of Hypertension, 7.5 Link from evidence to recommendations”. Hypertension (NICE CG 127) (PDF). National Institute for Health and Clinical Excellence. str. 102. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 7. 2013. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  56. ^ a b v g Mancia, G.; G, De Backer; Dominiczak, A; et al. (septembar 2007). „2007 ESH-ESC Practice Guidelines for the Management of Arterial Hypertension: ESH-ESC Task Force on the Management of Arterial Hypertension”. J. Hypertens. 25 (9): 1751—62. PMID 17762635. doi:10.1097/HJH.0b013e3282f0580f.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  57. ^ a b v g Williams, B (mart 2004). Poulter, NR, Brown, MJ, Davis, M, McInnes, GT, Potter, JF, Sever, PS, McG Thom, S, British Hypertension, Society. „Guidelines for management of hypertension: report of the fourth working party of the British Hypertension Society, 2004-BHS IV”. Journal of Human Hypertension. 18 (3): 139—85. PMID 14973512. S2CID 17394122. doi:10.1038/sj.jhh.1001683. 
  58. ^ Din-Dzietham R, Liu Y, Bielo MV, Shamsa F (septembar 2007). „High blood pressure trends in children and adolescents in national surveys, 1963 to 2002”. Circulation. 116 (13): 1488—96. PMID 17846287. S2CID 15179990. doi:10.1161/CIRCULATIONAHA.106.683243. 
  59. ^ a b v g National High Blood Pressure Education Program Working Group on High Blood Pressure in Children and Adolescents (avgust 2004). „The fourth report on the diagnosis, evaluation, and treatment of high blood pressure in children and adolescents”. Pediatrics. 114 (2 Suppl 4th Report): 555—76. PMID 15286277. doi:10.1542/peds.114.2.S2.555. hdl:2027/uc1.c095473177. 
  60. ^ Whelton, P. K.; et al. (2002). „Primary prevention of hypertension. Clinical and public health advisory from the National High Blood Pressure Education Program”. JAMA. 288 (15): 1882—1888. PMID 12377087. doi:10.1001/jama.288.15.1882.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  61. ^ a b „NPS Prescribing Practice Review 52: Treating hypertension”. NPS Medicines Wise. 1. 9. 2010. Arhivirano iz originala 22. 2. 2011. g. Pristupljeno 5. 11. 2010. 
  62. ^ Siebenhofer, A (7. 9. 2011). Siebenhofer, Andrea, ur. Jeitler, K, Berghold, A, Waltering, A, Hemkens, LG, Semlitsch, T, Pachler, C, Strametz, R, Horvath, K.. „Long-term effects of weight-reducing diets in hypertensive patients”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 9 (9): CD008274. PMID 21901719. doi:10.1002/14651858.CD008274.pub2. 
  63. ^ a b v g Go, AS (15. 11. 2013). Bauman, M; King, SM; Fonarow, GC; Lawrence, W; Williams, KA; Sanchez, E.. „An Effective Approach to High Blood Pressure Control: A Science Advisory From the American Heart Association, the American College of Cardiology, and the Centers for Disease Control and Prevention.”. Hypertension. PMID 24243703. Arhivirano iz originala 20. 11. 2013. g. Pristupljeno 11. 2. 2014. 
  64. ^ a b Brook, RD (jun 2013). Appel, LJ; Rubenfire, M; Ogedegbe, G; Bisognano, JD; Elliott, WJ; Fuchs, FD; Hughes, JW; Lackland, DT; Staffileno, BA; Townsend, RR; Rajagopalan, S; American Heart Association Professional Education Committee of the Council for High Blood Pressure Research, Council on Cardiovascular and Stroke Nursing, Council on Epidemiology and Prevention, and Council on Nutrition, Physical, Activity. „Beyond medications and diet: alternative approaches to lowering blood pressure: a scientific statement from the american heart association.”. Hypertension. 61 (6): 1360—83. PMID 23608661. 
  65. ^ Ospina, M. B.; Bond, K; Karkhaneh, M; et al. (jun 2007). „Meditation practices for health: state of the research”. Evid Rep Technol Assess (Full Rep) (155): 1—263. PMID 17764203.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  66. ^ Greenhalgh J, Dickson R, Dundar Y (oktobar 2009). „The effects of biofeedback for the treatment of essential hypertension: a systematic review”. Health Technol Assess. 13 (46): 1—104. PMID 19822104. 
  67. ^ He, FJ (2004). MacGregor, Graham A, ur. MacGregor, GA. „Effect of longer-term modest salt reduction on blood pressure”. Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD004937. PMID 15266549. doi:10.1002/14651858.CD004937. Arhivirano iz originala 15. 7. 2011. g. Pristupljeno 11. 2. 2014. 
  68. ^ „Your Guide To Lowering Your Blood Pressure With DASH” (PDF). Pristupljeno 8. 6. 2009. 
  69. ^ a b Nelson, Mark. „Drug treatment of elevated blood pressure”. Australian Prescriber (33): 108—112. Arhivirano iz originala 26. 8. 2010. g. Pristupljeno 11. 8. 2010. 
  70. ^ Diao, Diana (2012). Wright JM, Cundiff DK, Gueyffier F. „Pharmacotherapy for mild hypertension”. Cochrane Database of Systematic Reviews (8). doi:10.1002/14651858.CD006742.pub2. CD006742. 
  71. ^ Law M, Wald N, Morris J (2003). „Lowering blood pressure to prevent myocardial infarction and stroke: a new preventive strategy” (PDF). Health Technol Assess. 7 (31): 1—94. PMID 14604498. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2011. g. Pristupljeno 11. 2. 2014. 
  72. ^ a b v Arguedas, JA (8. 7. 2009). Arguedas, Jose Agustin, ur. Perez, MI; Wright, JM. „Treatment blood pressure targets for hypertension”. Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD004349. PMID 19588353. doi:10.1002/14651858.CD004349.pub2. 
  73. ^ Shaw, Gina (7. 3. 2009). „Prehypertension: Early-stage High Blood Pressure”. WebMD. Pristupljeno 3. 7. 2009. 
  74. ^ Okonofua, Eni C.; Simpson, Kit N.; Jesri, Ammar; Rehman, Shakaib U.; Durkalski, Valerie L.; Egan, Brent M. (23. 1. 2006). „Therapeutic Inertia Is an Impediment to Achieving the Healthy People 2010 Blood Pressure Control Goals”. Hypertension. 47 (2006;47:345): 345—51. PMID 16432045. doi:10.1161/01.HYP.0000200702.76436.4b. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. Pristupljeno 22. 11. 2009. 
  75. ^ a b v Klarenbach, SW (maj 2010). McAlister, FA, Johansen, H, Tu, K, Hazel, M, Walker, R, Zarnke, KB, Campbell, NR, Canadian Hypertension Education, Program. „Identification of factors driving differences in cost effectiveness of first-line pharmacological therapy for uncomplicated hypertension”. The Canadian journal of cardiology. 26 (5): e158—63. PMC 2886561  . PMID 20485695. doi:10.1016/S0828-282X(10)70383-4. 
  76. ^ Wright JM, Musini VM (2009). Wright, James M, ur. „First-line drugs for hypertension”. Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD001841. PMID 19588327. doi:10.1002/14651858.CD001841.pub2. 
  77. ^ James, PA.; Oparil, S.; Carter, BL.; Cushman, WC.; Dennison-Himmelfarb, C.; Handler, J.; Lackland, DT.; Lefevre, ML.; Mackenzie, TD. (decembar 2013). „2014 Evidence-Based Guideline for the Management of High Blood Pressure in Adults: Report From the Panel Members Appointed to the Eighth Joint National Committee (JNC 8).”. JAMA. PMID 24352797. doi:10.1001/jama.2013.284427. 
  78. ^ a b National Institute Clinical Excellence (avgust 2011). „1.5 Initiating and monitoring antihypertensive drug treatment, including blood pressure targets”. GC127 Hypertension: Clinical management of primary hypertension in adults. Arhivirano iz originala 10. 1. 2012. g. Pristupljeno 23. 12. 2011. 
  79. ^ Sever PS, Messerli FH (oktobar 2011). „Hypertension management 2011: optimal combination therapy”. European Heart Journal. 32 (20): 2499—506. PMID 21697169. doi:10.1093/eurheartj/ehr177. 
  80. ^ „2.5.5.1 Angiotensin-converting enzyme inhibitors”. British National Formulary. No. 62. septembar 2011. Arhivirano iz originala 23. 12. 2021. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  81. ^ a b Musini VM, Tejani AM, Bassett K, Wright JM (2009). Musini, Vijaya M, ur. „Pharmacotherapy for hypertension in the elderly”. Cochrane Database of Systematic Reviews (4): CD000028. PMID 19821263. doi:10.1002/14651858.CD000028.pub2. 
  82. ^ James, Paul A. (18. 12. 2013). Oparil, Suzanne; Carter, Barry L.; Cushman, William C.; Dennison-Himmelfarb, Cheryl; Handler, Joel; Lackland, Daniel T.; LeFevre, Michael L.; MacKenzie, Thomas D.; Ogedegbe, Olugbenga; Smith, Sidney C.; Svetkey, Laura P.; Taler, Sandra J.; Townsend, Raymond R.; Wright, Jackson T.; Narva, Andrew S.; Ortiz, Eduardo. „2014 Evidence-Based Guideline for the Management of High Blood Pressure in Adults”. JAMA. doi:10.1001/jama.2013.284427. 
  83. ^ Zubcevic J, Waki H, Raizada MK, Paton JF (jun 2011). „Autonomic-immune-vascular interaction: an emerging concept for neurogenic hypertension”. Hypertension. 57 (6): 1026—33. PMC 3105900  . PMID 21536990. doi:10.1161/HYPERTENSIONAHA.111.169748. Arhivirano iz originala 4. 12. 2016. g. Pristupljeno 11. 2. 2014. 
  84. ^ „CG34 Hypertension - quick reference guide” (PDF). National Institute for Health and Clinical Excellence. 28. 6. 2006. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 03. 2009. g. Pristupljeno 4. 3. 2009. 
  85. ^ Calhoun, D. A.; Jones, D; Textor, S; et al. (jun 2008). „Resistant hypertension: diagnosis, evaluation, and treatment. A scientific statement from the American Heart Association Professional Education Committee of the Council for High Blood Pressure Research”. Hypertension. 51 (6): 1403—19. PMID 18391085. doi:10.1161/HYPERTENSIONAHA.108.189141.  |first10= zahteva |last10= u Authors list (pomoć); |first11= zahteva |last11= u Authors list (pomoć)
  86. ^ „WHO Disease and injury country estimates”. World Health Organization. 2009. Pristupljeno 11. 11. 2009. 
  87. ^ a b Kearney PM, Whelton M, Reynolds K, Muntner P, Whelton PK, He J (2005). „Global burden of hypertension: analysis of worldwide data”. The Lancet. 365 (9455): 217—23. PMID 15652604. doi:10.1016/S0140-6736(05)17741-1. 
  88. ^ Kearney PM, Whelton M, Reynolds K, Whelton PK, He J (januar 2004). „Worldwide prevalence of hypertension: a systematic review”. J. Hypertens. 22 (1): 11—9. PMID 15106785. doi:10.1097/00004872-200401000-00003. 
  89. ^ Burt, V. L.; Whelton, P; Roccella, EJ; et al. (mart 1995). „Prevalence of hypertension in the US adult population. Results from the Third National Health and Nutrition Examination Survey, 1988–1991”. Hypertension. 25 (3): 305—13. PMID 7875754. doi:10.1161/01.HYP.25.3.305. Arhivirano iz originala 05. 12. 2012. g. Pristupljeno 5. 6. 2009. 
  90. ^ a b Burt, V. L.; Cutler, JA; Higgins, M; et al. (1995). „Trends in the prevalence, awareness, treatment, and control of hypertension in the adult US population. Data from the health examination surveys, 1960 to 1991”. Hypertension. 26 (1): 60—9. PMID 7607734. Arhivirano iz originala 20. 12. 2012. g. Pristupljeno 5. 6. 2009. 
  91. ^ Ostchega Y, Dillon CF, Hughes JP, Carroll M, Yoon S (jul 2007). „Trends in hypertension prevalence, awareness, treatment, and control in older U.S. adults: data from the National Health and Nutrition Examination Survey 1988 to 2004”. Journal of the American Geriatrics Society. 55 (7): 1056—65. PMID 17608879. doi:10.1111/j.1532-5415.2007.01215.x. 
  92. ^ a b v Lloyd-Jones D; Adams, R. J.; Brown, T. M. (2010). „Heart disease and stroke statistics--2010 update: a report from the American Heart Association”. Circulation. 121 (7): e46—e215. PMID 20019324. doi:10.1161/CIRCULATIONAHA.109.192667. 
  93. ^ Falkner, B. (maj 2009). „Hypertension in children and adolescents: epidemiology and natural history”. Pediatr. Nephrol. 25 (7): 1219—24. PMC 2874036  . PMID 19421783. doi:10.1007/s00467-009-1200-3. 
  94. ^ Luma GB, Spiotta RT (maj 2006). „Hypertension in children and adolescents”. Am Fam Physician. 73 (9): 1558—68. PMID 16719248. Arhivirano iz originala 26. 09. 2007. g. Pristupljeno 11. 02. 2014. 
  95. ^ a b v g d đ e ž Esunge, P. M. (1991). „From blood pressure to hypertension: the history of research”. J R Soc Med. 84 (10): 621. PMC 1295564  . PMID 1744849. 
  96. ^ a b Kotchen, T. A. (2011). „Historical trends and milestones in hypertension research: a model of the process of translational research”. Hypertension. 58 (4): 522—38. PMID 21859967. doi:10.1161/HYPERTENSIONAHA.111.177766. 
  97. ^ Swales, JD, ur. (1995). Manual of hypertension. Oxford: Blackwell Science. str. xiii. ISBN 978-0-86542-861-4. 
  98. ^ Postel-Vinay N, ur. (1996). A century of arterial hypertension 1896–1996. Chichester: Wiley. str. 213. ISBN 978-0-471-96788-0. 
  99. ^ a b v Dustan HP, Roccella EJ, Garrison HH (septembar 1996). „Controlling hypertension. A research success story”. Arch. Intern. Med. 156 (17): 1926—35. PMID 8823146. doi:10.1001/archinte.156.17.1926. 
  100. ^ Novello FC, Sprague JM (1957). „Benzothiadiazine dioxides as novel diuretics”. J. Am. Chem. Soc. 79 (8): 2028. doi:10.1021/ja01565a079. 
  101. ^ Freis, E. D. (1974). „The Veterans Administration Cooperative Study on Antihypertensive Agents. Implications for Stroke Prevention” (PDF). Stroke. 5 (1): 76—77. PMID 4811316. doi:10.1161/01.STR.5.1.76. 
  102. ^ Chockalingam, A. (2007). „Impact of World Hypertension Day”. Canadian Journal of Cardiology. 23 (7): 517—9. PMC 2650754  . PMID 17534457. doi:10.1016/S0828-282X(07)70795-X. 
  103. ^ Chockalingam, A. (2008). „World Hypertension Day and global awareness”. Canadian Journal of Cardiology. 24 (6): 441—4. PMC 2643187  . PMID 18548140. doi:10.1016/S0828-282X(08)70617-2. 
  104. ^ Alcocer L, Cueto L (2008). „Hypertension, a health economics perspective”. Therapeutic Advances in Cardiovascular Disease. 2 (3): 147—55. PMID 19124418. doi:10.1177/1753944708090572. Arhivirano iz originala 04. 12. 2012. g. Pristupljeno 20. 6. 2009. 
  105. ^ Elliott, William J. (2003). „The Economic Impact of Hypertension”. The Journal of Clinical Hypertension. 5 (4): 3—13. PMID 12826765. doi:10.1111/j.1524-6175.2003.02463.x. 
  106. ^ Coca, A. (2008). „Economic benefits of treating high-risk hypertension with angiotensin II receptor antagonists (blockers)”. Clinical Drug Investigation. 28 (4): 211—20. PMID 18345711. doi:10.2165/00044011-200828040-00002. 

Literatura uredi

  • Postel-Vinay N, ur. (1996). A century of arterial hypertension 1896–1996. Chichester: Wiley. str. 213. ISBN 978-0-471-96788-0. 
  • National Clinical Guidance Centre (2011). „7 Diagnosis of Hypertension, 7.5 Link from evidence to recommendations”. Hypertension (NICE CG 127) (PDF). National Institute for Health and Clinical Excellence. str. 102. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 7. 2013. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  • „2.5.5.1 Angiotensin-converting enzyme inhibitors”. British National Formulary. No. 62. 2011. Arhivirano iz originala 23. 12. 2021. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  • North of England Hypertension Guideline Development Group (2004). „Frequency of measurements”. Essential hypertension (NICE CG18). National Institute for Health and Clinical Excellence. str. 53. Arhivirano iz originala 14. 07. 2012. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  • Loscalzo, Joseph; Fauci, Anthony S.; Braunwald, Eugene; Kasper, Dennis L.; Hauser, Stephen L.; Longo, Dan L. (2008). Harrison's principles of internal medicine. McGraw-Hill Medical. ISBN 978-0-07-147691-1. 
  • National Clinical Guideline Centre (2011). „7 Diagnosis of Hypertension, 7.5 Link from evidence to recommendations”. Hypertension (NICE CG 127) (PDF). National Institute for Health and Clinical Excellence. str. 102. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 7. 2013. g. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  • Fisher ND, Williams GH (2005). „Hypertensive vascular disease”. Ur.: Kasper DL, Braunwald E, Fauci AS. Harrison's Principles of Internal Medicine (16th izd.). New York, NY: McGraw-Hill. str. 1463-81. ISBN 978-0-07-139140-5. 
  • O'Brien, Eoin; Beevers, D. G.; Lip, Gregory Y. H. (2007). ABC of hypertension. London: BMJ Books. ISBN 978-1-4051-3061-5. 
  • Swales, JD, ur. (1995). Manual of hypertension. Oxford: Blackwell Science. str. xiii. ISBN 978-0-86542-861-4. 
  • James, Paul A. (18. 12. 2013). „2014 Evidence-Based Guideline for the Management of High Blood Pressure in Adults”. JAMA. doi:10.1001/jama.2013.284427. 
  • Basic pathology, Robinns
  • Clinicopathologic foundations of medicine, Rubin

Spoljašnje veze uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хипертензија&oldid=27543903”