Википедија

Četinari

Četinari su grupa golosemenica koja obuhvata 631 savremenu vrstu[1]. Ime su dobili po igličastim asimilacionim organima - četinama, a koje karakteriše većinu vrsta. Asimilacioni organi nekih četinara mogu da budu kratki, kao kod tise (oko 1,5 cm) ili dugački i do 20–45 cm, kao kod dugoigličavog američkog bora (Pinus palustris). Neki četinari (kao što su tuja i čempres) umesto četina imaju asimilacione organe u obliku ljuspi. Četinari rastu uglavnom kao šumsko drveće, mada se neki javljaju i u formi niskog rastinja (žbunje). Uglavnom rastu na Severnoj Hemisferi u subarktičkoj zoni i zauzimaju ogromna prostranstva Skandinavije, Rusije i Kanade — tajge.

Četinari
Vremenski raspon: karbon — danas
četine molike
Cvetovi četinara: mikro (muške) i makro (ženske) strobile duglazije.
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Plantae
Divizija: Pinophyta
Klasa: Pinopsida
Redovi

† Cordaitales
Pinales
† Vojnovskyales
† Voltziales

Najveća četinarska šišarica, šišarica bora (Pinus lambertiana) u poređenju sa šišaricom belog bora.

Cvet četinara je uvek jednopolan: muški grupisan u šišaričaste cvasti (mikrostrobile), a ženski u šišaričaste cvasti (makrostrobile) ili je pojedinačni (tisa, toreja, cefalotaksus). U muškim šišarkama obrazuju se polenova zrna. Ona su kod četinara prilagođena oprašivanju pomoću vetra ili životinja. U ženskim šišarkama formiraju se semeni zameci koji su goli, a po oplođenju daju seme u šišarici ili pojedinačno. Pojedinačno seme najčešće je u mesnatom omotaču - arilusu. Četinari mogu da budu jednodomi (obe vrste cvetova na istoj individui) i dvodomi (muški cvetovi na muškim individuama, ženski na ženskim). Za oplođenje četinara nije neophodna voda. Šišarice četinara mogu da budu različitog oblika (kupastog, valjkastog, loptastog), dimenzija (manje od 1 cm (Chamaecyparis pisifera) do 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) i konzistencije (odrvenjene, kožaste, mesnate – bobičaste).

Raznovrsnost četinara uredi

U četinare spadaju poznate biljke kao što su borovi, jele, smrče, kedrovi, kleke, čempresi... Endemiti Balkanskog poluostrva su borovi molika i munika, kao i vrsta smrče pančićeva omorika.

Red četinara (Pinales) uredi

Četinari su grupa golosemenica, pripadaju klasi četinara i obuhvataju 631 vrstu. Na poprečnom preseku četinara jasno se razlikuju drvo i kora. Drvo je ispunjeno smolom. Listovi su mali, igličastog oblika i imaju poseban naziv četine. Ceo red četinara je dobio ime po četinama.

Po građi se dele na:

  • niske,
  • srednje,
  • visoke,
  • polegle i
  • loptaste.

U red četinara ubraja se najveći broj golosemenica: bor, jela, kleka, smrča, ariš, pančićeva omorika...

Bor uredi

Bor je golosemenica, pripada redu četinara. Rasprostranjen je u šumskim područjima umerenog pojasa, uglavnom na severnoj polulopti.

Borovi u Srbiji uredi

U šumama Srbije raste pet autohtonih vrste borova:

 
Bor na Tari

Molika i munika su tercijerni relikti i endemske vrste Balkanskog poluostrva.

Druge interesantne vrste borova uredi
 
Šišarke različitih vrsta borova: alepski bor, planinski bor i pinjol.

Interesantne su i druge vrste borova, značajne zbog svojih dekorativnih ili upotrebnih osobina:

  • Himalajski bor - lat. Pinus wallichiana, vrsta izuzetne lepote, česta na zelenim površinama,
  • Vajmutov bor, borovac - lat. Pinus strobus, prilagodljiva vrsta, značajna za pošumljavanje goleti,
  • Pinjol, pinija - lat. Pinus pinea, vrsta koja osim izuzetne lepote ima i jestivo seme,
  • Alepski bor - lat. Pinus halepensis, primorska vrsta izuzetne lepote i
  • lat. Pinus longaeva, vrsta borova koja se ubraja u najdugovečnije žive organizme na planeti.

Pančićeva omorika uredi

Pančićeva omorika (Picea omorika) je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Bosne (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.

 
Pančićeve omorike na Tari

Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 metara visoko četinarsko drvo.

Pančićeva omorika ima srodne vrste u istočnoj Aziji i na severu Evrope i Azije, iz čega sledi da je omorika relikt iz tercijara. Praroditelji omorike bili su nekada široko rasprostranjeni u Evropi i Aziji. Ovo su potvrdili i fosilni ostaci vrste koja je veoma slična današnjoj omorici, te je nazvana Picea omorikoides. Naučni naziv omorika potiče od lokalnog imena za ovu četinarsku vrstu.

Jela uredi

Jela (lat. Abies, po latinskom nazivu bele jele.[2]) je rod zimzelenog četinarskog drveća iz familije borova (Pinaceae). Obuhvata 51 vrstu[3] rasprostranjenih u planinama severne hemisfere[4] Rod jela se deli u 10 sekcija, od kojih su samo dve prisutne u Evropi — Abies i Piceaster.

Vrste jela (po sekcijama) uredi

Abies Sect. Abies uredi
Abies Sect. Amabilis uredi
Abies Sect. Balsamea uredi
Abies Sect. Bracteata uredi
  • lat. Abies bracteata
Abies Sect. Grandis uredi
Abies Sect. Momi uredi
Abies Sect. Nobilis uredi
Abies Sect. Oiamel uredi
Abies Sect. Piceaster uredi
Abies Sect. Pseudopicea uredi
 
Četinarska šuma na planini Tari

Upotreba četinara uredi

Većina četinara se zbog svog kvaliteta koristi u industriji. U građevinskoj tehnici od četinara se najviše upotrebljavaju bor, smrča, jela i ariš. Primena ovih vrsta je raznovrsna: u mostogradnji, za izradu stubova, železničkih pragova, u zgradarstvu, stolarstvu, za izradu skela, međuspratnih i krovnih konstrukcija i brodskih podova. Pored industrije, četinari se koriste za ukrašavanje vrtova, travnjaka, dvorišta... Za žive ograde najčešće se koristi tuja. Takođe, četinari se koriste i u prehrambenoj industriji (čajevi, med...)[5]

Red tise (Taxales) uredi

Biljke iz reda tise najčešće su drvenaste ili žbunaste. Listovi su igličasti, sitni i prosti, spiralno raspoređeni. Semeni zameci su pojedinačni, smešteni ispod lista i obavijeni su sočnim tkivom. Najpoznatiji predstavnici reda tise su evropska tisa (Taxus baccata) i kleka.

Evropska tisa uredi

Evropska tisa (lat. Taxus baccata) je drvenasta zimzelena vrsta četinara iz reda tisâ (Taxales). Rasprostranjena je u zapadnoj, srednjoj i južnoj Evropi, severozapadnoj Africi i jugozapadnoj Aziji do severnog Irana.

 
Stablo tise
 
Seme tise

Upotreba tise uredi

Tisovo drvo je tvrdo, čvrsto i elastično. Teško se cepa, ali se površina veoma dobro obrađuje. Najčešće se koristi u umetničkom stolarstvu i rezbarske radove, za stubove, izradu drvenih sudova i pribora za jelo. Nekada se njeno drvo upotrebljavalo u brodogradnji i za izradu slavina na buradima. Smatra se da su masovna seča i upotreba tise, kao i narodna verovanja u njenu zaštitničku moć, gotovo doprineli njenom istrebljenju. Tisa je danas zakonom zaštićena vrsta.

Narodno verovanje kaže da tisa štiti od zlih duhova, pa je u krajevima gde je rasla, narod njeno drvo ušivao u odeću ili nosio okačenu o vrat u obliku krstića. Od tisinog drveta pravili su se upotrebni (kašike i štapovi), i ukrasni (ogrlice) predmeti. Magična moć tise objašnjavala se sa njenom dugovečnošću.[6]

  •  
    Crni bor
  •  
    Beli bor
  •  
    Evropska jela
  •  
    Smrča
  •  
    Libanski kedar
  •  
    Kleka
  •  
    Mediteranski čempres

Izvori uredi

  1. ^ Godišnja ček-lista četinara 2007 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. januar 2009), Catalogue of Life
  2. ^ Weber W.A. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.
  3. ^ Earle C.J. Abies Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. децембар 2010). Verz. 6. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009.
  4. ^ Tatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd. 1987. ISBN 978-86-17-00545-8. str. 193.
  5. ^ „Drvo-lepota prirodnog. Zaštita drveta na prirodan način”. Arhivirano iz originala 16. 05. 2017. g. Pristupljeno 06. 05. 2017. 
  6. ^ „Kalendar biljaka”. Arhivirano iz originala 21. 12. 2013. g. Pristupljeno 06. 05. 2017. 

Literatura uredi

  • Ranđelović, V.: Biologija, Beograd, 2015.
  • Enciklopedija Britanika F-Š, Politika, 2005.

Spoljašnje veze uredi

 
Četinari na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Четинари&oldid=27555377”