Википедија

Čulo vida

„Vid” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Vid (višeznačna odrednica).

Čulo vida je specijalizovano čulo koje reaguje na stimuluse svetlosne energije. Organ čula vida je oko, i ukoliko ne postoji ozbiljnije oštećenje fotoreceptora, pruža preko 80% utisaka iz spoljašnje sredine.[1][2]

Glavni delovi očnog aparata su očna jabučica i očni nerv. U očnoj jabučici se nalazi i mrežnjača, koju čine fotoreceptori, sinoptično povezani u niti očnog živca. Kada svetlost prolazi kroz sočivo i zenicu, dolazi do mrežnjače koja reflektuje obrnutu sliku onog što se gleda. Mrežnjaču čine štapići, koji su osetljivi na intezitet svetlosti, i čepići koji su osetljivi na tri osnovne boje: crvenu, zelenu i plavu. Ti čepići mogu biti podraženi u različitom broju odnosa, i stoga se mogu videti i ostale boje. Kada svetlosni zraci pokrenu biohemijske reakcije u štapićima i čepićima, stvaraju se receptorski potencijali koji se živčanim vlaknima i vidnim živcima prenose u vidno područje mozga koje interpretira primljene živčane impulse.

Evolucija čula vida uredi

Životinje su tokom evolucije razvile osetljivost za svetlost, u različitim oblicima. Veoma prosto oko sastoji se od grupa ćelija koje sadrže pigmente, materije osetljive na svetlost. Ovakvo oko omogućava organizmu da detektuje prisustvo, sastav i jačinu svetlosti u njegovoj okolini. Takođe, okom se može detektovati nagla promena svetlosti, što ukazuje na moguće prisustvo potencijalno opasnih drugih životinja.[3]

Malo složenije oko je građeno tako što su ćelije osetljive na svetlost raspoređene unutar useka na telu. Ovakav raspored omogućava detekciju pravca odakle svetlost dolazi, finiju informaciju nego samu detekciju svetlosti.[3]

U još malo složenijem oku, usek se proširuje u duplju sa otvorom. Takvo oko funkcioniše po principu mračne komore, tj. omogućava stvaranje slike okoline. Ta slika je dosta gruba, ali predstavlja veliku prednost u poređenju sa detektovanjem pravca svetlosti. Naime, slika daje informaciju ne toliko o samoj svetlosti, već o strukturi svetlošću obasjane okoline u kojoj se organizam nalazi. Daljim usložnjavanjem se pojavljuje zaštitni providni sloj, tj. rožnjača, a u okviru očne duplje se zgušnjava ćelijski materijal u grubom obliku sočiva. Posledice su bolje fokusiranje i oštrije viđenje.[3]

Dodatne promene u strukturi oka dovode do još bolje vizuelne registracije okoline. Ovakvi primeri ilustruju mogući evolucioni proces razvoja oka, gde se u tom procesu, oči na svakom stepenu razvoja, makar bile i veoma proste, igraju važnu biološku ulogu u preživljavanju organizma. Brojne male, postupne strukturalne promene tokom vremena dovode do veoma korisnih poboljšanja u borbi za opstanak. Na taj način se, tokom miliona godina, mogu formirati dosta složene organske celine, ne naprečac kao kompleksne tvorevine stvorene ni iz čega, već tokom postepenog evolutivnog razvoja.[3]

Funkcionisanje čula vida uredi

U održavanju biološke postojanosti svake individue posebnu ulogu i značaj ima stalni priliv informacija o najbitnijim ograničavajućim okolinskim činiocima preživljavanja. U tom procesu samoobaveštavanja i neprekidnog podešavanja odnosa ljudskog organizma sa trajno promenljivom životnom i radnom sredinom, posebno je naglašena uloga fotoreceptora, budući da se čak oko 5/6 ukupnih spoznaja o okolnom svetu i vlastitim stanjima stiče putem čula vida.[4][5]

Čulni (fotoreceptorski) deo oka jeste mrežnjača – unutrašnji sloj očne jabučice, u kojem se nalaze specijalne ćelije čula vida. To su, zapravo, posebno podešene nervne ćelije, koje se po karakterističnom obliku označavaju kao štapići i čepići (čunjići). Normalno ljudsko oko obično ima čak do 125 miliona štapića i oko 7 miliona čepića (odnos 18:1), pri čemu gustina štapića po jedinici površine raste ka periferiji, a čunjića ka središnjem delu mrežnjače. Najuže centralno polje mrežnjače (oko 1 mm<sup>2</sup>) malo je udubljeno i sadrži samo čunjiće – to je žuta mrlja. Nekoliko milimetara dalje od nje, na mestu gde vlakna očnog živca ulaze u oko, nalazi se slepa mrlja, u kojoj uopšte nema fotoreceptora.

Mrežnjača sadrži četiri tipa molekula belančevine opsina, koji ulaze u sastav svetlosno osetljivih pigmenata: rodopsina ili vidni purpur i tri varijante jodopsina (crveni, zeleni i plavi), koji omogućavaju viđenje odgovarajucih boja. Rodopsin se nalazi u štapićima, a jodopsini u čepićima. Kada svetlost, kroz rožnjaču, sočivo i staklasto telo dospe na fotoreceptore, vidni pigmenti se menjaju i razlažu na sastavne komponente. Tom prilikom nastaje nadražaj koji se u obliku bioelektrične struje putem očnog nerva prenosi u odgovarajući moždani centar za „obradu” prispelih podataka. Pritom štapići reaguju na svetlost slabijeg intenziteta, a čunjići na jače osvetljenje. U tami, odnosno u odsustvu svetlosnih draži struktura vidnih pigmenata ponovo se obnavlja, a za sintezu vidnog purpura neophodna je dovoljna količina vitamina A.

Ljudsko oko raspoznaje samo usko područje elektromagnetnog spektra (vidljivi deo spektra sunčeve svetlosti), talasne duzine od oko 400 do oko 750 nm.[6] Različiti čunjići su osetljivi na svetlost njima prepoznatljivih talasnih dužina, što predstavlja osnovu za stvaranje utiska o boji posmatranog predmeta. Sve moguće nijanse spektra mogu se dobiti „mešanjem” osnovnih boja: crvene, zelene i plave.

Glavno funkcijsko svojstvo štapica je uočavanje predmeta, uz nejasno viđenje njihovih obrisa, dok čunjići „izoštravaju” sliku i prepoznaju boje. Čunjići (čepići) omogućuju precizniji vid pri dnevnom svetlu, ali su u sumraku veoma slabo aktivni. Primljene svetlosne informacije, fotoreceptori nervnim putevima prosleđuju do odgovarajuceg centra u potiljačnom regionu kore velikog mozga. Nadražaji iz desne strane vidnog polja svakog oka putuju ka levoj moždanoj hemisferi i obratno, što je omogućeno delimičnim ukrštavanjem vlakana očnih živaca, neposredno iza očiju. Tako se u desnoj hemisferi stiču informacije iz desne strane svakog oka, što odgovara levoj strani vidnog polja, tj. leva hemisfera prima impulse s leve strane oba oka i vidi desnu stranu vidnog polja.

  • Talasne dužine vidljivog dela svetlosnog spektra u nanometrima
Boja Talasna dužina
nm
Crvena 620-760
Narandžasta 590-620
Žuta 560-590
Zeleno-žuta 530-560
Zelena 505-530
Plavo-zelena 480-505
Plava 430-480
Ljubičasta 400-430

Vid nastaje tako što očno sočivo umanji sliku koju nosi svetlost odbijena od pojava, a dalje pošalje tu sliku do mrežnjače oka, u kojoj svetlost stimuliše nervne ćelije, iz koje se šalju u mozak (njegov zadnji deo, korteks) podaci o intenzitetu, boji i drugim svojstvima primljenih svetlosnih draži.[7] Na kraju dobijene informacije mozak (u njegovom korteksu) veoma brzo „čita”, „sređuje”, „tumači” i „vidi” kao detalje slike (boje, oblik, udaljenost, kretanje i drugo) u vidnom polju i stvara završnu sliku onoga što čovek vidi.[8] Zato se može reći da u stvari, oko samo gleda, a mozak konačno vidi i doživljava posmatrane objekte i pojave.

Oko je veoma složen organski aparat. Normalno funkcionisanje fotoreceptora zavisi i od stanja optičkog sistema oka, koji čine rožnjača, tečnost prednje očne komore, sočivo i staklasto telo, svojstava ostatka očne jabučice te zaštitnih i pomoćnih delova oka.

Glavne funkcije čula vida uredi

Sposobnosti čula vida su od prvostepenog značaja za odvijanje svakodnevnih životnih i radnih aktivnosti, u najrazličitijim uslovima u pogledu svetlosnih draži. U tom smislu posebno su značajni: oštrina vida, adaptacija na tamu, viđenje boja, akomodacija i konvergencija, te stereoskopski vid. Ova svojstva pojedinačno se ispituju različitim metodima i instrumentima, a najkompletniji zbirni podaci o svim ovim svojstvirna funkcije vida dobijaju se pomoću aparata koji se zove ortorater.

Oštrina vida je glavno svojstvo funkcije oka. To je njegova sposobnost da dve posmatrane bliskosusedne tačke vidi odvojeno. Veličina viđene slike zavisi od veličine i udaljenosti predmeta u vidnom polju, a oštrina vida je utoliko veća ukoliko se jasnije raspoznaju što sitniji detalji. Osnovna mera oštrine vida je veličina najmanjeg ugla pod kojim se dve bliske tačke još uvek vide odvojeno. Vidni ugao zatvaraju dva svjetlosna zraka koji dodiruju krajnje tačke posmatranog objekta i susreću se u čvorištu oka (vrh ugla). U fiziologiji rada, gde su česta masovna merenja, vidni ugao (x) obično se određuje na osnovu obrasca:

  •   =  ,

gde je:   veličina posmatranog predmeta (u mm) i   je udaljenost tog predmeta od ispitanikovog oka. Normalna veličina tog ugla je 30", što odgovara širini od 1,5 mm, udaljenoj 10 m od posmatrača. Oštrina vida zavisi i od stepena osvetljenosti posmatranog predmeta i njegove pozadine, kao i od vrste i izvora svetlosti.

Adaptacija na tamu je takođe veoma značajna za profesionalnu orijentaciju i ocenu radnih sposobnosti, odnosno za ispitivanje mogućnosti prilagođavanja čula vida za normalno funkcionisanje pri smanjenim intenzitetima osvetljenja. Sprovedena istraživanja pokazala su da se u normalnoj ljudskoj populaciji susreće oko 1% osoba s ozbiljnim oštećenjem ove funkcije, a čak 6% ima nedovoljnu sposobnost adaptacije na tamu. Potpuna nesposobnost viđenja u sutonu, zvana „kokošije sljepilo”, može biti posledica oštećenja štapića ili nedostatka vitamina A.

Videnje boja i ispitivanje kolornog vida posebno su značajni za radnu sposobnost u profesijama u kojirna je normalno razlikovanje boja i njihovih nijansi jedan od osnovnih uslova za kvalitetno i sigurno obavljanje određenih poslova, kao u industriji boja i lakova, tekstilnom dizajniranju, saobraćaju i trgovini, delatnostima sa signalnim uredajima u bojama itd. Za ispitivanje ove funkcije vida primenjuju se specijalne testne tablice. Defektno videnje boja obuhvata tri osnovne kategorije:

  • anomalni trihromati (smanjena sposobnost nijansiranja jedne od osnovnih boja: crvene, zelene i plave)
  • dihromati (razlikovanje samo dve osnovne boje, odnosno sljepilo za crvenu ili zelenu ili plavu)
  • monohromati (totalna slepoća za boje, tj. raspoznavanje samo nijansi u rasponu crno–belo).

Ukupna učestalost svih ovih defekata u svetskoj populaciji iznosi kod muškaraca oko 8%, a kod žena oko 0,5%, dok na Balkanu te frekvencije iznose oko 6% (muškarci) i 0,8% (žene). Svi navedeni poremećaji normalnog viđenja boja su nasledni, a njihovi se geni nalaze na hromozomu X (polno uslovljeno nasleđivanje).

Akomodacija i konvergencija očiju ispituju se specijalnim testovima. Akomodacija je sposobnost oka da svoj optički aparat prilagodi udaljenosti posmatranog objekta kako bi njegova slika na mrežnjači bila potpuno izoštrena.

Obim akomodacije je udaljenost između najbliže i najudaljenije tačke jasnog viđenja. Amplituda akomodacije predstavlja razliku u prelamanju svetlosnih zraka između mirujućeg oka (bez ikakve akomodacije) i maksimalno akomodiranog oka. Jačina akomodacije izražava se u dioptrijama (D), kao jedinicama merenja snage svakog sočiva, odnosno lomne jačine očnog optičkog aparata. Ovo „izoštravanje” slike je automatsko i ne zavisi samo od sposobnosti prelamanja svetlosnih zraka već i od životnog doba ispitanika s obzirom na to da je proces starenja praćen progresivnim smanjenjem elastičnosti očnog sočiva.

Konvergencija se odnosi na pojavu usmeravanja oba oka u istu tačku posmatranja, pri čemu je ugao konvergencije svakog oka u stvari zamišljeni prostor između linije fiksacije u datom času i linije fiksacije kad oko gleda pravo napred, paralelno s centralnom linijom. Merenje ove sposobnosti obavlja se određivanjem najbliže tačke u kojoj se sitni osvetljeni objekt, koji se približava oku, još uvek vidi jednostruko.

Širina vidnog polja, odnosno samo vidno polje, u stvari, obuhvata skup tačaka u prostoru koje posmatrač može videti bez pomeranja očne jabučice. Kod čoveka je znatno šire nego kod većine optičkih aparata i iznosi oko 180°. Od posebnog je interesa pokretljivost vratnog dela kičme i tela u ćelini jer su ti faktori veoma bitni za dinamiku oštrine vida. Polje fiksacije (ustaljenosti) pogleda čini zbir tačaka koje oko može u sledu fiksirati, uz mirovanje glave. Granice vidnog polja utvrđuju se tako što se sa svake strane oka ka periferiji ovog polja pomera svetla tačka do pozicije u kojoj se ona prvi put uočava.

Stereoskopski vid ispituje se različitim testovima i instrumentima (ortorater i drugi), pri čemu je neophodno razlikovati stereoskopski, tj. prostorno-dubinski ili trodimenzionalni vid od prostorne percepcije ili osećanja prostora. Stereoskopski vid normalno je moguć samo do razdaljine od 6 m i usko je povezan sa dobrim binokularnim vidom. Iako se od svakog posmatranog objekta formiraju po dva lika (u svakom oku po jedan), binokularni vid omogućuje da se od dve „gledane” slike iz mrežnjače u mozgu vidi i doživljava jedinstvena ćelina idealno poklopljenih slika, kao predmeta i njegovog lika u ogledalu. Prostorna percepcija isključiva je funkcija moždane kore, pa postoji i kod osoba s jednim funkcionalnim okom.

Fiziologija vida uredi

Proces viđenja sastoji se od više hemijskih i bioelektričnih procesa kojima se prikupljene informacije obrađuju u vizuelnoj percepciji. Prilikom pada svetlosnih zraka na mrežnjaču dolazi do razlaganje rodopsina u štapićima. Dobijeni opsin, koju u stvari predstavlja protein i retinen, jonizuje se i prelazi u jonsko stanje. Dobijeni joni deluju na membranu čulne ćelije prilikom čega dolazi do nastanka akciona potencijala, odnosno nervnog impulsa koji se prenosi kroz očni nerv. Razdraženje čulnih ćelija je kratko zbog jačine bleska svetlosti, ali osećaj vida traje znatno duže jer produkti razlaganja rodopsina nastaju sa delovanjem sve dok ga ima. Proces obnavljanja rodopsina od opsina i retinena odvija se uz obavezno prisustvo vitamina A.

Anatomija vizuelnog sistema uredi

Oči uredi

Očni mišići
 
Delovi oka
1. zajednički tetivni prsten
2. gornji pravi mišić
3. donji pravi mišić
4. unutrašnji pravi mišić
5. spoljašnji pravi mišić
6. gornji kosi mišić
7. tetiva gornjeg kosog mišića
8. donji kosi mišić
9. mišić podizač gornjeg očnog kapka
10. gornji tarzalni mišić
11. beonjača
12. vidni živac
Glavni članak: Oko

Oko je (najčešće) parni organ čula vidi i nalazi se u sklopu lica. Karakteristično za većini sisara je da je vid slabije razvijen kod novorođenčati. Postepenim razvojom jedinke razvijaju se i očni fotoreceptori što poboljšava kvalitet manifestujuće slike.

Oko se sastoji iz pomoćnih i glavnih delova. U pomoćne delove oka spadaju trepavice, obrve, očni kapci, suzne žlezde, vežnjača i očni mišići. Glavne delove čine očna jabučica, očni nerv i centra čula vida.

Svaki od ovih delova ima svoju specifičnu ulogu. Ukoliko bi jedan od njih bio oštećen, moglo bi doći do lakšeg ili težeg narušavanja čula vida što bi prouzrokovalo lošiji vid.

Mrežnjača uredi

Glavni članak: Mrežnjača

Mrežnjača je omotač koji oblaže unutrašnju površinu očne jabučice. Njena uloga može se uporediti ulogom filma u foto-aparatu. Procenjuje se da se u mrežnjai nalazi oko 125.000.000 gusto raspoređenih čulnih ćelija - fotoreceptora.

Poremećaj vida uredi

Oko je organ izložen velikom uticaju spoljne sredine i zbog toga lako se može povrediti. Poremećaji vida mogu da budu urođena ili zadobijena tokom razvoja jedinki.

Neke od najčešćih mana lošega vida su kratkovidost, dalekovidost, razrookost i staračka dalekovidost. Ukoliko se koriste odgovarajuće naočare, vid se može popraviti.

Međutim najčešća oboljenja oka su različita zapaljenja od kojih je najzastupljeniji konjuktivitis ili zapaljenje vešnjače. Do zapaljenja dolazi obično zbog prisustva virusa ili bakterije koja u oko dospeva putem vazduha, zagađene vode ili prljavim rukama. Većina infekcija se brzo leče, ali u koliko dođe do zapaljenja rožnjače po izlečenju može doći do smanjene providnosti, što stvara zamućen vid. U tom slučaju dolazi do trajnog oštećenja vida.

Izvori uredi

  1. ^ Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  2. ^ Keros, Predrag; Pećina, Marko; Mirjana Ivančić-Košuta (1999). Osnovi anatomije čovjeka. Zagreb. 
  3. ^ a b v g Todorović, D. (2010). Čulo vida. Beograd: Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju. Strane 17 i 18.
  4. ^ Napier J. R., Napier P. J. (2005): The matural history of the primates – A review of the natural history of the primates. The MIT Press, History, Cambridge, Massačussets. ISBN 978-0-262-64033-6.. ISBN 978-0-262-14039-3.:
  5. ^ Mader S. S. (2000): Human biology. McGraw-Hill, New York. ISBN 978-0-07-290584-7.. ISBN 978-0-07-117940-9.
  6. ^ Logos 2017, str. 21, 245, 277. „Čovekovo oko može da vidi svetlost talasnih dužina od 380 do 740 nanometara“.
  7. ^ Logos 2017, str. 22-23.
  8. ^ Logos 2017, str. 23. Pri stvaranju završne slike mozak pravi neka uopštavanja i prediđanja onoga što se može desiti kao posledica „viđenog“ kretanja i slično, a to ponekad dovodi do stvaranja pogrešne, nepostojeće, slike, ili privođenja.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Čulo vida na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чуло_вида&oldid=25913470”