Јањичари

Јањичари
Јањичари
Yeŋiçeri
Постојање	1363–1826.
Земља	Османско царство
Улога	Професионална војска
Део	Османска војска
Боје	Зелена, црвена и плава
Ангажовање	Косовска битка, Битка код Никопоља, Битка код Ангоре, Мохачка битка…

Јањичари или јаничари (тур. yeniçeri — нова војска) били ‎су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља ‎‎османских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешче са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Порекло уреди

Султан Мурат I је основао трупе око 1363. године, у време велике експанзије ‎‎Османског царства. У почетку су биле формиране од немуслимана, поготово хришћанске младежи и ратних ‎заробљеника, што је била пракса преузета од Мамелука. Јаничари су ‎постали прва османска стајаћа војска, замењујући снаге које су се углавном ‎састојале од племенских ратника којима се није могло веровати у погледу ‎оданости и морала. Штавише, за сваког слободног турског ратника било је ‎испод части да буде пешак.‎

Обука и стил живота уреди

Прве јањичарске јединице су се састојале заробљеника (аџеми оглана (тур. acami oğlan) - стране деце,^[1] и робова. После 1380-их ‎султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, ‎специфичне врсте пореза који се састојао у давању мушке деце султану. ‎Султанови људи би регрутовали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, ‎мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) ‎одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и ‎‎албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости ‎између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. ‎Касније су данком у крви опорезивани и Грци и Мађари. Опорезивано становништво је, ‎свакако, било огорчено оваквом праксом.‎

Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у ‎практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало ‎да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих ‎практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних ‎муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре ‎су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto ‎оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у ‎‎24. или 25. години. Пук је наслеђивао имовину покојног јањичара.‎

Јањичари су такође учили да следе заповести дервиша ‎‎Хаџије Бекташа Валије који је благословио прве трупе. ‎‎Бекташи су служили као нека врста војних свештеника за јањичаре. По овоме, ‎као и по свом повученом животу, јањичари су били веома слични хришћанским ‎‎витешким редовима, као што су нпр. били витезови Јовановци са Родоса.‎

У замену за оданост и пожртвовање, јањичари су добијали привилегије и ‎бенефиције. У почетку су примали плату само за време рата, а већ средином ‎‎18. века су радили као чувари реда или су се бавили трговином, иако ‎су стално живели по касарнама. Ипак, уживали су високи животни стандард, ‎ослобођење од пореза и поштовани друштвени статус. Многи су постајали ‎чиновници и образовани људи. Пензионисани и инвалидни јањичари су чак ‎примали и пензије.‎ Јањичари су од одеће носили доламу, коју су будући да су дуго путовали током ратова савијали и качили за појас. ^[2] Један од иконографских јањичарских делова униформе је препознатљива јањичарска борк капа, која се такође звала и заркол.^[3]

Јањичарски корпус уреди

Бројчано стање јањичарских група је варирало између 100.000 и преко 200.000. ‎Корпус је био организован по ортама (буквалан превод: огњиште), тј. пуковима. ‎‎Сулејман I је имао око 140 орти, али је тај број касније био повећан на преко ‎‎190. Султан је био врховни заповедник јањичара, али је корпус организовао и водио ‎‎ага (командант). Корпус је био подељен на три подкорпуса: ‎

Џемаат (пограничне трупе), са 101ом ортом;‎
бејлик или беглук (султанова телесна стража), са 61ом ортом, и
секбан или сејмен, са 34 ортом.‎

Као додатак, постојале су и 34 орте ађамија (младих војника). ‎

У почетку јањичари су могли да добију виши чин само у оквиру своје ‎‎орте и то само на основу стажа. Јањичаре је могао да кажњава само њихов ‎директно претпостављени официр. Називи чинова су били засновани на ‎положајима кухињског особља и ловаца, вероватно да би се нагласило да су ‎јањичари султанове слуге. ‎

Првих векова јањичари су били вешти стрелци, али су од 1440. прешли на ватрено ‎оружје. У блиској борби су се користили секирама и сабљама. У мирна времена су ‎могли да носе само батине и мотке, осим ако нису служили у пограничним трупама. ‎Локални јањичари, смештени у неком граду на дужи период, били су познати ‎као јерлије. ‎

Османско царство је користило јањичаре у свим својим важнијим походима, ‎укључујући опсаду Цариграда 1453, пораз египатских ‎‎Мамелука и ратове са Аустријом. Јањичарске трупе је у ‎битку лично предводио сам султан и увек им је припадао део ратног плена. ‎

Репутација јањичара је порасла до те тачке да је до 1683. султан Мехмед IV ‎могао да укине данак у крви. Све већи број оригинално муслиманских ‎турских породица је слао своје синове у јањичаре. Управник сваке покрајине је ‎желео да има сопствене јањичаре. ‎

Побуне јањичара уреди

Депикција јањичара.

Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа ‎примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и ‎добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару ‎награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу ‎да се жене.‎

После тзв. ратова молдавских магната (1595—1621) против Пољско-литванске уније и Хабзбурга, битке код ‎Цецоре и турског пораза код Хотина, султан Осман II је убијен у ‎‎јањичарској побуни од 1622. године. ‎

До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да ‎доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и ‎спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су ‎могли да мењају и саме султане. Постали су земљопоседници и трговци. Такође су ‎омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не ‎прођу комплетну обуку у ађами оглану.‎

Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је ‎породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне ‎границе Османског царства су полако почеле да се ‎сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се ‎опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили ‎султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали ‎подршку у секти бекташија.‎

‎1807. јањичари су се побунили и сменили Селима III, који је ‎покушао да створи савременију војску уз помоћ европских инструктора. Његови ‎следбеници нису успели да поврате власт пре него што ће га Мустафа IV убити, ‎али су успели да поставе на власт Махмуда II. Када су јањичари ‎запретили да ће збацити Махмуда, он је одговорио тако што је погубио заробљеног ‎Мустафу (којег су раније јањичари довели на власт). На крају је некако успео да ‎склопи компромис са јањичарима. Провео је преко 10 година у консолидацији своје ‎власти. ‎

Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два ‎пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу. Борили су се и у ‎‎Грчком рату за ослобођење. ‎

На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао ‎да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били ‎активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за ‎себе). ‎

‎1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују ‎да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. ‎јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део ‎војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, ‎‎коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у ‎касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. ‎Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, ‎‎Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед. Овај догађај се сада назива ‎‎Инцидент у добар час.‎

Јањичарска униформа

Јањичарска музика уреди

‎Јањичарска војна музика за марширање је карактеристична по својој експлозивности ‎која се постиже употребом бас удараљки, рогова („боруа“), звона, триангала и ‎цимбала („зила“), између осталог. Јањичарска музика је утицала на неке ‎‎западноевропске класичарске музичаре попут ‎‎Волфганга Амадеуса Моцарта и ‎‎Лудвига ван Бетовена. За више детаља, види турска ‎музика.‎

Савремени јањичари уреди

‎У савременој турској војсци Оркестар Мехтер и пратеће трупе ‎представљају једини остатак од јањичара. Оркестар свира на државним, ‎‎војним и туристичким приредбама.‎