Јеврејско женско друштво
Јеврејско женско друштво (енгл. Jewish Women’s Society), основано у Београду 1874. године, прво је женско удружење основано међу Сефардима на Балкану, али и прво женско удружење основано у Србији уопште. Ова организација, као и друге сличне женске организације тога доба, могу се сматрати претечама феминистичких удружења.[1] Већ наредне, 1875. године основано је и Београдско женско друштво.[2]
| Јеврејско женско друштво | |
|---|---|
 Зграда Јеврејског женског друштва у улици Високог Стевана 2 на Дорђолу. У њој је данас смештен Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду | |
| Оснивач | Сефардске жене |
| Датум оснивања | 1874. године |
| Датум гашења | 1941. године |
| Тип | Хуманитарна организација |
| Метод деловања | просветитељски и хуманитарни рад |
| Локација | Кнежевина Србија |
| Седиште | Београд |
| Подручје деловања | Сефардске жене у Србији |
| Службени језици | јеврејско-шпански (el judeo-español), српски |
| Председник | Јелена де Мајо |
| Руководиоци | Наталија Мунк, Софија Алмули |
Историјат уреди
Јеврејско женско друштво основано је 1874. године у Београду, у тадашњој Јеврејској Мали на Дорћолу. Основала га је неколицина сефардских жена,[3] које су тада успеле да се изборе за оснивање овог првог женског удружења на територији Србије, првог таквог удружења међу Сефардима на Балкану, а из оскудних података до којих се може доћи чини се да је Јеврејско женско друштво уједно и прво удружење сефардских жена на Оријенту. Ова чињеница сведочи како о великом културном и друштвеном напретку јеврејске заједнице у Београду крајем 19. века, тако и о настојањима жена да промене свој социјални статус.[1]
Јеврејско женско друштво регрутовало је чланове међу младим удатим женама. Оне су међу својим пријатељима прикупљале новац који је затим дистрибуиран као помоћ женама у невољи. Друштво у почетку није имало Извршни одбор и Статут, нити су одржавани формални састанци, све до 1905. године. Тада Јелена де Мајо (1876-1942), која је до удаје била наставница у Јеврејској женској школи, постаје први секретар Друштва и почиње да води записнике са састанака на српском језику.[3]
Током Балканских ратова и Првог светског рата чланице Јеврејског женског друштва активно су доприносиле ратним напорима Србије. Показале су свој патриотизам помажући Црвеном крсту у припреми завоја и радећи као медицинске сестре у пољским болницама. Један од водећих чланица Друштва, Наталија Мунк, једна је од најистакнутијих српских добровољних болничарки у свим ратовима које је Србија водила за независност, ослобођење и уједињење, од Српско-бугарског рата 1885. до Првог светског рата. Она је за свој добровољни рад милосрдне сестре болничарке добила бројна признања и одликовања, међу којима и највеће српско војничко одликовање, Карађорђеву звезду са мачевима. Друштво је на себе преузело и обавезу збрињавања ратних удовица и сирочади, као и помоћ у храни и смештају избеглицама и њиховим породицама.[3]
После Првог светског рата Јеврејско женска друштво се реорганизује и знатно проширује своје чланство и програме. На челу друштва налазе се Јелена де Мајо као председница и Софија Алмули као потпредседница. Године 1924. на 50-годишњицу постојања, Друштво је имало 470 чланица. Један од главних пројеката био је отварање Школе за запослене девојке, која је радила од 1919. до 1929. године и у којој су се младе јеврејске девојке обучавале да раде као шваље. У оквиру Друштва оснива се и комитет који се бави организацијом боравка сиромашне и болесне деце на јадранској обали. Организују се популарна предавања о медицинским темама за жене. Друштво сарађује са разним другим јеврејским и нејеврејских институцијама у Београду сау својим програмима и кампањама редовне и хитне помоћи породицама и појединцима којима је помоћ потребна.[3]
Године 1937/38. Друштво је подигло своју зграду и у њој се налазио Дом за бригу о деци, а затим и обданиште у којем је био организован дневни смештај и брига за 80-оро деце од седам сати ујутро до шест увече.[3] Током 1941. године, па све до немачког уништења београдске јеврејске популације ту је била смештена јеврејска болница. Зграда Јеврејског женског друштва постоји и данас на Дорћолу. Налази се у улици Високог Стевана 2 и у њој је смештен Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду (некадашњи Дефектолошки факултет).[4]
Циљеви Друштва уреди
Јеврејско женско друштво из Београда било је посвећено добротворним, културним и образовним активностима, као и подизању нивоа санитарне свести међу женама. Почело је са пружањем помоћи сиромашним девојкама и удовицама са бебама и децом,[3] да би, каснијим радом и развојем, дало значајну подршку образовању и културном развоју целокупне јеврејске заједнице.[1]
Публикације уреди
Поводом 50 година постојања Друштво је 1924. године објавило публикацију „Јеврејско женско друштво у Београду (1874-1924)”. Тада је председница Друштва била Јелена де Мајо.[1]
Референце уреди
- ^ а б в г Filipović, Jelena; Vučina Simović, Ivana (2013). „PHILANTHROPY AND EMANCIPATION AMONG SEPHARDIC WOMEN IN THE BALKANS IN TIMES OF MODERNITY” (PDF). Journal of Sefardic Studies. Society for Sefardic Studies. 1: 78—95. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 04. 2015. г. Приступљено 14. 9. 2016.
- ^ Милановић, Јасмина (2011). „„Војска милосрђа“”. Књиженство. Филолошки факултет Универзитета у Београду. Приступљено 14. 9. 2016.
- ^ а б в г д ђ Freidenreich, Harriet. „Harriet”. Encyclopedia. Jewish Women's Archive. Приступљено 14. 8. 2017.
- ^ Radovanović, Vojislava. „JEVREJSKO KULTURNO NASLEĐE U BEOGRADU”. JOZ. Jevrejska opština Zemun. Приступљено 14. 9. 2016.
Литература уреди
- Јеврејско женско друштво у Београду : 1874—1924. Београд: Издање Управе Јеврејског Женског Друштва. 1924.
- „Jevreji u Beogradu” (PDF). Sinagoga u Beogradu. Jevrejska opština u Beogradu. Приступљено 14. 9. 2016.
- Weiss, Hillel; Katsman, Roman; Kotlerman, Ber (2014). Around the Point: Studies in Jewish Literature and Culture in Multiple Languages. Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-5577-8. Приступљено 14. 9. 2016.
Види још уреди
Спољашње везе уреди
PRIČA O KOMSIJAMA KOJIH VISE NEMA, Izložba u REX-u, februara 1997. - Приступљено 14. 9. 2016.