Људи месечеве светлости
Људи месечеве светлости: метафизика хришћанства (рус. Люди лунного света) расправа је о сексуалности и хришћанству руског филозофа Василија Розанова први пут објављен 1911, а допуњен 1913. Расправа је прошарана низом преузетих цитата из других текстова различитих извора са којима аутор уз помоћ фуснота ступа у полемику. Розанов заузима полемички однос према монаштву и хришћанском аскетизму, проналазећи корене хришћанског целибата у феничанском култу Молоха и култу девичанске богиње Астарте. За разлику од јудаизма и визије Старог завета који славе прокреацију и рађања, хришћантво, како истиче Розанов, окренуто је смрти и порицању сексуалности и рађања, те је у појави монашког живота пронашао хомосексуални имплус, тачније, духовну содомију. Иако се не позива на Ничеа, у оваквој критици осећа се утицај Ничеове књиге Антихрист, у којој је немачки филозоф на сличан начин замерао Христовој вери феминизацију мушкарца и декаденцију живота.[1]
| Људи месечеве светлости | |
|---|---|
 . | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Люди лунного света |
| Аутор | Василиј Розанов |
| Земља |  Русија |
| Језик | руски |
| Жанр / врста дела | расправа |
| Издавање | |
| Издавач | Zepter world book |
| Датум | 1911 1913 (допуњено издање) |
| Превод | |
| Преводилац | Миодраг Сибиновић |
| Датум издавања | 2001. (прво издање српског превода) |
Упркос оштром ставу на почетку, Људи месечеве светлости нису негирање хришћанства (Розанов је сам припадао Руској православној цркви), већ његов покушај да помири секс и религију. Такође, расправа није ни оштра осуда хомосексуалности, пошто се у њој инсистира на томе да су све сексуалности урођене, те се Розанов противио психијатријском лечењу и кажњавању грађански неприхватљивих облика сексуалног понашања тога времена (хомосексуалност је у време настанка књиге у Русији и већем делу Европе била криминализована).[2] На основу усмерења жеље, људе је поделио на две групе. Прву сачињавају први и други пол (хетеросексуални мушкарци и жене) које даље дели на основу сексуалне потребе на људе максималног и људе умереног полног нагона. Њих повезује са сунцем и инсистира да је основна компонета мушко-женског спајања, љубави и брака управо физиологија и сексуални чин. На тај начин коитус постаје центар, почетак новог живота кроз зачеће, али и повратак на прапочетак јер подразумева спајање Еве са Адамом из којег је настала.
Другу групу чини такозвани трећи пол или деца месечеве светлости, у које Розанов убраја људе без сексуалног нагона (духовне содомите) хомосексуалце (активе содомите) и оне које бисмо данас назвали транссексуалцима. Трећи пол је старији од првог јер потиче из периода, када су Адам и Ева били исто тело, односно Ева још увек није била издвојена из Адамовог тела, тако да месечева деца садрже одлике оба пола.[3] Он указује на њихову урођењу тежњу ка духовности, науци и уметности, сматрајући да су особе које су изградиле цивилизацију имали овакве склоности: Скоро да се може направити афоризам, да је велики таленат хермафродитичан.[4] Упркос подели за Розанова сексуалност никада није чврсто фиксирана, већ је мање или више флуидна (овај закључак је делимично настао под утицајем књиге Пол и карактер Ота Вајнингера).[5] Књига је након изласка изазвала оштру и динамичну расправу. На српски језик је преведена 2001, од стране Миодрага Сибиновића.
Референце уреди
- ^ Matich 2005, стр. 243-244.
- ^ Matich 2005, стр. 245.
- ^ Matich 2005, стр. 247.
- ^ Розанов 2001, стр. 172.
- ^ Matich 2005, стр. 246.
Литература уреди
- Розанов, Василиј (2001). Људи месечеве светлости: метафизика хришћанства. Београд: Zepter world book.
- Matich, Olga (2005). Erotic Utopia: The Decadent Imagination in Russia's Fin de Siecle. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-20883-7.
Спољашње везе уреди
- (језик: руски) Онлајн издање књиге
- (језик: руски) Онлајн издање књиге
- (језик: српски) Александар Еткинд, Тајне код заблуделог пола: Књижевни дискурс о хомосексуалности од Розанова до Набокова