Џахилија
Џахилија (арап. جاهلية, ǧāhiliyyah/jāhilīyah, „незнање”)[1] је исламски концепт за период „незнања божанске мудрости” или „стање непознавања вођства од Бога”[2] или „Дани незнања”[3] односећи се на време у којем су се Арапи налазили у пре-исламској Арабији, пре откровења Курана Мухамеду. Корен речи џахилија произилази из арапског глагола џахала - бити незналица или глуп, понашати се глупо.
Историјски концепт уреди
Овај термин се може користити када се односи на арапску културу пре појаве ислама.
Арапска племена су пре појаве ислама била углавном номадска, са јаком организацијом заједнице и специфичним друштвеним правилима. Култура им је била патријархална, са основним религијским уверењима. Трагови монотеизма могу се наћи у „ханиф”[4] фигурицама, док је већина њихових верских уверења била заснована на обожавању идола и годишња скупљања око Кабе ради трговине и размене. У свом дубљем смислу овај термин се више користи као услов а не као временски период, стога се џахилија користи у представљању периода таме и незнања који је претходио прихватању откровења. То се односи на опште стање оних који нису прихватили муслиманску веру.
Поезија џахилије уреди
С обзиром на то да су стари Арапи још у то доба имали веома развијену усмену књижевност, поезију пре свега, која је била стотинама година памћена од стране заједнице и преношена с „колена на колено“, све док у 8. веку није започето њено системско сакупљање и записивање. Тиме су настале збирка седам Муалака великог рапсода Хамада ер-Равије, затим, зборници „Муфадалијат” и „Асмаијат” (добили су назив Према својим сачинитељима - ел-Муфадал ед-Даби и ел-Асмаи). Век касније, настала је и чувена антологија Хамаса Абу Темама, као и „Књига о песништву и песницима” Ибн Кутејбе, потом и „Књига песама”, Коју је саставио Абу-л-ел-Фереџ Исфахани (умро 967.)
Сва ова дела, иако се често поставља питање њихове (потпуне) аутентичности, значајан су извор за арапску пре-исламску поезију , Која је, пак, не само значајан историјски извор, већ и „свеобухватна слика живота старих Арапа“. У њој налазимо обавештења о унутрашњој слици живота, о томе како су стари Арапи мислили, како су, се односили према животу.
-
Наслов1 -
Наслов2 -
Наслов2
.jpg){kind=small}
