Агенор
Агенор (грчки: Ἀγήνωρ [Agēnor], Ἀγήνορος [Agēnoros]; превод на српски: „херојски, мушки")[1] је био у грчкој митологији и историји феничански краљ Тира у Либану.[2] Херодот процењује да је Агенор живео нешто пре 2000. п. н. е.[3]
| Агенор | |
|---|---|
| Отац | Посејдон |
| Мајка | Либија |
| Потомство | Феникс, Европа |
Генеалогија уреди
Неки извори тврде да је Агенор био син Посејдона и Либије. Такође се помиње и брат близанац, Бел. Према другим изворима, Агенор је био син Бела и најаде Анхироје.
Извори се такође не слажу ни око Агенорове деце; негде се тврди да су његова деца била Кадмо, Европа, Килик, Феникс и Тасо[4][5][6][7]. Неки извори тврде да је Феникс био Агеноров брат (и Белов син). Агенорова жена се у неким изворима зове Телефаса, Аргиопа, Касиопеја, Епимедуза, и Тиро, по којој је касније и сам град Тир добио име.
У Илијади, међутим, јасно је назначено да је Европа Фениксова кћерка.[8] Хесиод, међутим, тврди да су Кадмо и Европа били Фениксова деца. Према Ферекиду, Килик и Финеј такође су били деца Феникса[9]. Ферекид му такође приписује још једног сина по имену Дорикле.
Многи каснији извори наводе Кадма и Килика као Агенорове синове, и не помињу Феникса. Феникс се врло ретко помиње, а ако се и помиње, онда је то увек у својству Кадмовог и Киликовог брата.
Без обзира да ли се појављује као Агеноров син или брат, његова улога у митологији је ограничена на чињеницу да је наследио очево краљевство и да је дао име Феничанима. Сви извори се слажу да је феничански краљ имао више деце укључујући и два сина, Кадма и Килика, као и кћерку Европу.
Мит уреди
Зевс је видео Агенорову кћер, Европу како бере цвеће и одмах се заљубио у њу. Зевс се онда претворио у белог бика и отео Европу, и однео ју је на Крит. Онда је открио свој прави идентинтет и тако је Европа постала прва краљица Крита. У међувремену, Агенор је послао Европину браћу, Кадма и Килика, у потрагу за њом, наредивши им да се не враћају без ње. У неким верзијама ове приче, Агенор је послао и осталу Европину браћу — Финеја и Таса (и наравно, Феникса, у верзијама у којима је Агенор Кадмов отац).
Како нису могли да нађу Европу, ни један од браће никад се више није вратио кући[5][10] Кадмо је питао пророчиште у Делфима шта да ради, и добио је савет да иде напред све док не види краву. Требало је да следи краву и оснује град тамо где би крава легла. Он је тако и урадио и основао је град Тебу у Грчкој. Килик је у својој потрази отишао све до Мале Азије, која је по њему добила име Киликија.
Агенор и оснивање града уреди
Виргилије назива Картагину Агеноровим градом[11] чиме сугерише да је краљица Дидо Агенорова потомкиња. Немачки филолог Филип Карл Бутман тврди да је право феничанско име Агенора било Chnas или Khna што би било исто што и Ханан. На овим чињеницама, Бутман гради своју хипотезу да је Агенор исто што и Ханан, то јест, Мојсије у књигама[2]. Квинт Курције Руф сматрао је Агенора оснивачем Сидона. Према народном веровању, Агенор је такође увео и феничански алфабет који је касније Кадмо показао Грцима који су га потом узели као основу за своје писмо.[12]
Референце уреди
- ^ Liddell, Henry (1996). A Greek-English Lexicon. Robert Scott. Oxford: Oxford University Press. стр. 9. ISBN 978-0-19-864226-8.
- ^ а б Schmitz, Leonhard (1867). „Agenor (1)”. Ур.: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston: Little, Brown and Company. стр. 68. Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г. Приступљено 27. 07. 2010.
- ^ Херодот, Историје, II, 2.145
- ^ Scholiast, ad Eurip. Phoen. 5
- ^ а б Гај Јулије Хигин, Приче 178
- ^ Паусанија, Опис Грчке v. 25. §7
- ^ Scholiast, у Аполоније с Родоса ii. 178, iii. 1185.
- ^ Хомер, Илијада 14.321-22
- ^ Pherecydes, 3F86
- ^ Аполиодор, iii. 1. § 1
- ^ Вириглије, Енејида i. 338
- ^ Raleigh, Walter (1829). The Works of Sir Walter Raleigh. William Oldys (ed.). The University press. стр. 224, 274—278.
Литература уреди
- Raleigh, Walter (1829). The Works of Sir Walter Raleigh. William Oldys (ed.). The University press. стр. 224, 274—278.
- Liddell, Henry (1996). A Greek-English Lexicon. Robert Scott. Oxford: Oxford University Press. стр. 9. ISBN 978-0-19-864226-8.