Википедија

Аксел Хајберг (острво)

Острво Аксел Хајберг (енгл. Axel Heiberg Island) је једно од већих острва у канадском арктичком архипелагу.[1] Површина износи око 43.178 km², по којој је острво 31. у свијету и 7. у Канади по величини. Највиши врх је Аутлук пик (Outlook Peak) са висином од 2.210 m.

Аксел Хајберг
Географија
Површина43.178 km2
Висина2.210 m
Највиши врхАутлук Пик
Администрација
Највећи градненасељено
Демографија
Становништво0
Густина ст.0 стан./km2

Острво је познато по необичним фосилизираним шумама које датирају из Еоценског периода. Шума на Аксел Хајберг острву је некад била шума слична данашњим црногоричним шумама у мјестима са обиљем падалина.

Као један од већих чланова Арктичког архипелага, ово острво такође је члан Свердрапских острва и Острва краљице Елизабете. Познато је по својим необичним фосилним шумама, које датирају из периода еоцена.[2] Због недостатка минерализације у многим шумским примерцима, традиционална карактеризација „фосилизације” није примењива за ове шуме и „мумификација” може бити јаснији опис. Фосилни записи пружају снажне доказе да је шума Аксел Хајберг била мочварна шума на високим географским ширинама.[3]

Историја уреди

 
Топографија острва Аксел Хајберг
 
Сателитска фотомонтажа острва Аксел Хајберг

У даљој историји острво је било насељено Инуитима,[4][5] али око 1900, када је добило име, било је ненасељено. Ото Свердруп је острву дао име Аксел Хајберг по спонзору експедиције, којa га је истражиla 1900–01. Дао јој је име по Акселу Хајбергу, финансијском директору норвешке пиваре Рингнес.[6] Други истраживачи су посетили острво почетком 20. века, током којег је Норвешка полагала право на њега до 1930. Сада је део територије Нунавут, Канада. Тек касних 1940-их, острво је снимљено из ваздуха у оквиру операције Поларис Армије Сједињених Држава. Године 1955, два геолога из Геолошког завода Канаде, Н.Ј. Макмилан и Саутер, прешли су унутрашњост као део операције Франклин. Макмиланова запажања глечера Банд, на северозападу острва Аксел Хајберг, најранија су глациолошка запажања на терену која су објављена у научној публикацији.

Године 1959. научници са Универзитета Макгил истражили су Експедициони фјорд (раније Сер фјорд или Јужни фјорд) на централном острву Аксел Хајберг. Ово је резултирало оснивањем Арктичке истраживачке станице Макгил (79° 26′ N 90° 46′ W / 79.433° С; 90.767° З / 79.433; -90.767 (McGill Arctic Research Station)), изграђене 8 km (5,0 mi) у унутрашњости од Експедиционог фјорда 1960. Она се састоји се од мале истраживачке колибе, кухиње и 2 привремене зграде које могу удобно да приме 8-12 особа. Станица је у почетку била интензивно коришћена током раних 1960-их, током којих је било присутно 20 становника. Арктичка истраживачка станица Макгил је активна од марта до августа, а истраживања су тренутно фокусирана на поларну геоморфологију, геологију, глациологију, пермафрост, климатске промене и поларну микробиологију. Током последњих 10–15 година, служила је као значајан аналог Марсу за астробиолошка истраживања која проучавају живот и настањивост поларног криоокружења и тестирају инструменталне платформе за планетарно истраживање на терену.

У лето 1972. године, експедиција британског Армијског планинарског удружења резултирала је именовањем глечера Скејф, након случајне смрти наредника Кенета Скејфа.

Током лета 1986. године, канадска експедиција на челу са др Џејмсом Бејсингером кренула је да истражује веома необичну фосилну шуму на Аксел Хајбергу. Налази ових и наредних експедиција су од тада популарно извештавани у Канади.[7][8][9] Пре више од 40 милиона година током еоценске епохе, шума високог дрвећа цветала је на острву Аксел Хајберг. Дрвеће је достизало висину до 35 m (115 ft); нека стабла су можда расли 500 до 1000 година. У то време, поларна клима је била топла, али су зиме још увек биле мрачне три месеца. Како је дрвеће падало, фини седимент у коме је расла шума штитио је биљке. Уместо да се претворе у окамењене „камене” фосиле, она су се ултимано мумифицирала хладном, сувом арктичком климом, а тек недавно је изложена ерозијом.[10] Научници са ботаничког института Комаров Руске академије наука у Санкт Петербургу дали су неколико грама дрвета четинара Метасеквоја са налазишта генетичким истраживачима на Националном универзитету Алтаја, који су упоредили ДНК секвенце древног дрвета са ДНК савременог дрвета, и утврдили да су скоро идентичне.[11] Научници Института Комаров су такође открили дволанчане ДНК молекуле у фосилним листовима Metasequoia са острва Аксел Хајберг.[12]

Још 1999. године, очување овог јединственог локалитета било је предмет забринутости, јер се фосилно дрво бивало лако оштећено и еродирано након што је било изложено. Постојала је забринутост да су туристи са арктичких крстарења узимали дрва и да су локацију узнемиравали канадски војни хеликоптери из оближње базе, па чак и сами научници у својим студијама.[13] Било је позива за већом заштитом тог подручја. Оно тренутно нема званични статус, делом зато што су потраживања за земљиште морала да буду решена. Али сада Нунавут разматра како најбоље да заштити фосилну шуму, вероватно успостављањем територијалног парка који ће се звати Напактулик, „где има дрвећа“.[10][14]

Занимљиви животињски фосили су откривени на острву, укључујући изузетно очуван примерак древне корњаче из рода Aurorachelys и, идентификован 2016, хумерус птице из рода Tingmiatornis.[15][16]

Глацијација уреди

Бели глечер је долински глечер који заузима 38,7 km2 (14,9 sq mi) у области Екпедиционог фјорда на острву Аксел Хајберг (79° 30′ N 090° 50′ W / 79.500° С; 90.833° З / 79.500; -90.833 (White Glacier)). Простире се на надморској висини од 56 до 1.782 m (184 до 5.846 стопа), распон који, како је приметио Дјургеров (2002),[17] премашује само Девонска ледена капа на светској листи глечера са измереним масеним балансом. Дебљина леда достиже или прелази 400 m (1.300 ft). Његово максимално проширење у новијој историји, означавајући напредовање глечера као одговор на захлађење малог леденог доба, постигнуто је тек крајем 18. века, а највероватније почетком 20. века. Постоје докази да се повлачење краја, раније на око 5 m (16 ft) годишње, успорава (Cogley et al. 1996a; Cogley and Adams 2000). Бели глечер је био тема многих радова у глациолошкој литератури од 1960. године, нпр.[18][19][20] Милер (1962)[18] је био извор сада већ класичног дијаграма који разрађује и илуструје концепт „лица глечера“.

Фосилизирана шума уреди

Током љета 1986, канадска експедиција је открила необичну фосилизирану-мумифицирану шуму на острву.

Шума је угрожена од туриста који стижу током арктичких крстарења и односе дијелове стабала као сувенире.

  •  
    Острво Аксел Хајберг.
  •  
    Базалтне стијене.
  •  
    Мумифицирани пањ.
  •  
    Авион за снабдијевање на острву.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Area of major sea islands, by region Архивирано август 12, 2004 на сајту Wayback Machine
  2. ^ „The Fossilized Forest Of Axel Heiberg Island”. The University of British Columbia. Приступљено 15. 11. 2019. 
  3. ^ Williams, C.J.; Johnson, A.H.; LePage, B.A.; Vann, D.R.; Sweda, T. (2003). „Reconstruction of Tertiary Metasequoia Forests II". Structure, Biomass and Productivity of Eocene Floodplain Forests in the Canadian Arctic”. Paleobiology. 29 (2): 271—292. S2CID 131497232. doi:10.1666/0094-8373(2003)029<0271:rotmfi>2.0.co;2. 
  4. ^ Schledermann, Peter (1975). „A Late Dorset Site on Axel Heiberg Island”. Arctic. 28 (4): 300. doi:10.14430/arctic2847  . 
  5. ^ Kalkreuth, Wolfgang; Sutherland, Patricia D. (1998). „The Archaeology and Petrology of Coal Artifacts from a Thule Settlement on Axel Heiberg Island, Arctic Canada”. Arctic. 51 (4): 345—349. JSTOR 40511852. doi:10.14430/arctic2847  . 
  6. ^ Barr, Susan (2014-09-28). „Axel Heiberg”. Ур.: Helle, Knut. Norsk biografisk leksikon (на језику: норвешки). Oslo: Kunnskapsforlaget. Приступљено 8. 12. 2016. 
  7. ^ Thurston, Harry "Icebound Eden" in Equinox (Camden East, Ont) 3:72. 1986
  8. ^ Basinger, James F "Our 'Tropical' Arctic" in Canadian Geographic (Ottawa) 106:28. 1987
  9. ^ Foster, Janet "Journey to the Top of the World" Toronto: Greey de Pencier. 1987
  10. ^ а б Nunatsiaq Online, 26 October
  11. ^ Samuel Daniel, "Russia first decoded DNA of ancient trunk" (17 December 2018) https://scienceinfo.net/russia-first-decoded-dna-of-ancient-trunk.html
  12. ^ Igor A. Ozerov et al., "Use of DNA-specific stains as indicators of nuclei and extranuclear substances in leaf cells of the Middle Eocene Metasequoia from Arctic Canada" in Review of Palaeobotany and Palynology, Volume 279, August 2020, 104211: https://doi.org/10.1016/j.revpalbo.2020.104211
  13. ^ C. Bigras; M. Bilz; D. Grattan; C. Gruchy (1995). „Erosion of the Geodetic Hills Fossil Forest, Axel Heiberg Island, Northwest Territories”. Arctic. 48 (4): 342—353. doi:10.14430/arctic1258  . 
  14. ^ Jahren, A.H. (2007). „The Arctic Forest of the Middle Eocene”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 35 (1): 509—540. Bibcode:2007AREPS..35..509J. S2CID 130545959. doi:10.1146/annurev.earth.35.031306.140125. 
  15. ^ Wall, Michael (2009-02-01). „Tropical Turtle Fossil Discovered in the High Arctic”. Wired. 
  16. ^ Bono, Richard (2016-12-19). „A Large Ornithurine Bird (Tingmiatornis arctica) from the Turonian High Arctic: Climatic and Evolutionary Implications”. Nature. 6: 38876. Bibcode:2016NatSR...638876B. PMC 5171645  . doi:10.1038/srep38876. 27991515. 
  17. ^ Dyurgerov, M.B. (2002). „Glacier Mass Balance and Regime: Data of Measurements and Analysis”. Occasional Paper 55, Institute of Arctic and Alpine Research, University of Colorado. 
  18. ^ а б Müller, F. (1962). „Zonation of the accumulation area of the glaciers of Axel Heiberg Island, N.W.T.”. Journal of Glaciology. 4 (33): 302—310. doi:10.1017/S0022143000027623  . 
  19. ^ Blatter, H. (1987). „On the thermal regime of an arctic valley glacier: a study of White Glacier, Axel Heiberg Island, N.W.T., Canada”. Journal of glaciology. 33 (114): 200—211. Bibcode:1987JGlac..33..200B. doi:10.1017/S0022143000008704  . 
  20. ^ Cogley, J.G.; W.P. Adams; M.A. Ecclestone; F. Jung-Rothenhäusler; C.S.L. Ommanney (1996). „Mass balance of White Glacier, Axel Heiberg Island, N.W.T., Canada, 1960-91”. Journal of Glaciology. 42 (142): 548—563. Bibcode:1996JGlac..42..548C. doi:10.1017/S0022143000003531  . 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Аксел Хајберг на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аксел_Хајберг_(острво)&oldid=27555037”