Алгологија
Алгологија је биолошка дисциплина која проучава алге. Дуго је била неодвојиви део ботанике, јер је већина алги сматрана за биљке. Алге и биљке повезује процес фотосинтезе, али он постоји и код неких бактерија.
Алге су полифилетска група, у себе укључују прокариотске модрозелене алге (модрозелене бактерије) и неколико група еукариотских фотосинтетских организама. Од једне групе алги, зелених (Chlorophyta), воде порекло копнене биљке (Embryophyta).
Историја алгологије уреди
Стари Грци и Римљани су можда први знали за алге. Са друге стране, стари Кинези су узгајали неке јестиве сорте.[1] Научне студије о алгама на простору Кине је у 18. веку спровео научник Пер Озбек, за шта је добио признање Шведске краљевске академије наука. Истраживања су испратили описно и други научници, попут Доусона Тарнера и Карла Адолфа Агарда.
У 19. веку велики учинак имали су Жан Винсент Феликс Ламоуроук и Вилијам Хенри Харви. Харви се сматрао оцем модерне алгологије јер је извршио поделу алги у четири важне групације.[2] Крајем 19. и почетком 20. века алгологија постаје призната. Године 1889. у Јапану, Кинтаро Окамура не само да је дао детаљне описе јапанских приморских алги, већ је такође дао свеобухватну анализу њихове расподеле.[3]
Иако је Р. К. Гревил издао своје дело Algae Britannicae 1830, све до 1902, када је Едвард Артур Лионел издао Каталог британских морских алги, није било систематске корелације записа, свеобухватног мапирања њихове расподеле и формирања првих идентификационих кључева.[4]
Још 1803. научник Жан Пјер Етјен уочио је полни процес изогамије код алги, док се до било којих других сазнања дошло тек почетком 20. века, када су почела интензивнија истраживања. Између 1935. и 1945. Феликс Јуџин Фрич систематизовао је сва дотадашња сазнања о алгама у погледу размножавања и морфологије.[5] Године 1931. Лили Њутн[6] је у свом делу Приручник дала први идентификациони кључ за алге британских острва. Од шездесетих година 20. века справљање биолошких кључева постало је рутина. Од 1980. када је порасло интересовање за заштиту животне средине, почело се придавати више пажње проучавању алагалних заједница, њихове улоге у већим заједницама биљака и разлика насталих услед географских условљености.[7][8]
Референце уреди
- ^ Porterfield, William M (1922). Bulletin of the Torrey Botanical Club. стр. 297—300.
- ^ "About Phycology" Lance Armstrong Foundation
- ^ Tokida & Hirose 1975, стр. 241
- ^ Batters, Edward Arthur Lionel (1902) A catalogue of the British Marine Algae being a list of all the species of seaweeds known to occur on the shores of the British Islands, with the localities where they are found Newman, London, OCLC 600805992, published as a supplement to Journal of Botany, British and Foreign
- ^ Parke, Mary W. (1953) "A preliminary check-list of British marine algae" Архивирано на сајту Wayback Machine (26. август 2011) Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom 32(2) pp. 497-520; revised and corrected through the third revision of 1976
- ^ Newton, Lily (1931) A Handbook of the British Seaweeds British Museum, London
- ^ Stevenson, R. Jan; Bothwell, Max L.; Lowe, Rex L. (3. 6. 1996). Algal Ecology: Freshwater Benthic Ecosystem. San Diego, California: Academic Press. стр. 23. ISBN 978-0-08-052694-2.
- ^ Figueiras, F. G.; Picher, G. C. and Estrada, M. (4. 10. 2007). „Harmful Algal Bloom Dynamics in Relation to Physical Processes”. Ур.: Granéli, E.; Turner, Jefferson T. Ecology of Harmful Algae. Berlin: Springer. стр. 127—138. ISBN 978-3-540-74009-4.
Литература уреди
- Stevenson, R. Jan; Bothwell, Max L.; Lowe, Rex L. (3. 6. 1996). Algal Ecology: Freshwater Benthic Ecosystem. San Diego, California: Academic Press. стр. 23. ISBN 978-0-08-052694-2.
- Tokida, J.; Hirose, H. (1975). Advance of Phycology In Japan. Springer Science & Business Media. стр. 241. ISBN 978-90-6193-026-6.