Александринац (шпанска поезија)

Александринац (шп. alejandrino) је врста стиха од 14 метричких слогова састављен из два полустиха од по 7 слогова. Александринац је заступљен и у другим светским књижевностима, зато га не треба мешати са александринцем у француској или српској књижевности, од којих се шпански разликује по броју метричких слогова.

Назив и порекло

Назив александринац потиче из Књиге о Александру (франц. Roman d'Alexandre). Како је тема о Александру у шпанску књижевност пренета из француске и провансалске књижевности, претпоставља се да и александринац као метричка форма потиче од истоименог француског стиха. Француски александринац се, међутим, састоји од 12 метричких слогова.

Александринац у шпанској књижевности

Александринац је од великог значаја за шпанску метрику. Највише је употребљаван у XIII веку као саставни део чувене строфе квадерна вија (шп. cuaderna vía) која се састојала од 4 александринца, a коју су користили песници клеричке песничке вештине (шп. Mester de Clerecía). Један од најпознатијих песника који су употребљавали ову врсту строфе, па самим тим и стих александринац, био је Гонсало де Берсео.

Употреба александринца у шпанској поезији опада почетком XV века, да би се потом вратио на сцену у XIX веку, са појавом романтизма.

Песници модерне шпанске књижевности често су једанаестерац у сонетима замењивали александринцем. Најпознатији је Рубен Дарио.

Метрика

Стих александринац се у шпанској књижевности састоји од 14 метричких слогова. Цезура га дели на два полустиха од по 7 слогова.

Пример

Ево једног примера употребе александринца у форми сонета.

Es algo formidable que vio la vieja raza:

robusto tronco de árbol al hombro de un campeón

salvaje y aguerrido, cuya fornida maza

blandiera el brazo de Hércules, o el brazo de Sansón.

Por casco sus cabellos, su pecho por coraza,

pudiera tal guerrero, de Arauco en la región,

lancero de los bosques, Nemrod que todo caza,

desjerretar un toro, o estrangular un león.

Anduvo, anduvo, anduvo. Le vio la luz del día,

le vio la tarde pálida, le vio la noche fría,

y siempre el tronco de árbol a cuestas del titán.

"¡El Toqui, el Toqui!", clama la conmovida casta.

Anduvo, anduvo, anduvo. La Aurora dijo: "Basta",

e irguióse la alta frente del gran Caupolicán.

— Rubén Darío, Caupolicán

Библиографија

• Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
• Samurović-Pavlović, Ljiljana. Soldatić, Dalibor, Španska književnost. Sarajevo, Beograd. Svjetlost, Nolit. 1985, vol.1