Аликвотни тонови

Аликвотни тонови, такође названи и парцијалним тоновима или хармоницима су појава углавном слухом непрепознатљивих тонова који се формирају над главним изведеним тоном. Њихов број и јачина одређују „боју“ тона над којим се формирају при чему је број доминантан фактор. Фреквенције аликвотних тонова се према основном тону односе као 1:2:3:4:5:6:… до одређене граничне фреквенције. Ова граница код неких инструмената износи:

Чворови вибрирајућег низа су хармоници.

Инструмент	Хорна	Флаута	Виолина	Труба	Триангл
Гранична фреквенција (kHz)	1,5	4	8	9	16

Оно што се да приметити је да што је мањи број аликвотних тонова (тј. што је гранична фреквенција нижа) то је звук инструмента „мекши“ и обрнуто − што је аликвотних тонова више, то је звук инструмента оштрији. На неким инструментима се, нарочитим поступком у свирању, може постићи да поједини аликвоти зазвуче издвојено, као тзв. флажолети. С друге стране, помоћу савремене електронике, могуће је да се, слагањем више треперења одоварајуће висине и јачине, вештачки створи (синтетизује) звук било које жељене боје.

Пример

Хајде да, на пример, формирамо хармонике над тоном A (велико А), чија је фреквенција 110 Hz, до границе од 1.500 Hz:

Основни тон	Аликвотни тонови (Hz)
110 Hz	220	330	440	550	660	770	880	990	1.100	1.210	1.320	1.430
Приближан тон	a	e1	a1	cis2	e2	g2	a2	h2	cis3	dis3	e3	f3

Фреквенција	Ред	Назив 1	Назив 2	Назив 3	Таласно представљање	Молекуларно представљање
1 × f = 0440 Hz	n = 1	1. парцијални	основни тон	1. хармоник
2 × f = 0880 Hz	n = 2	2. парцијални	1. надтон	2. хармоник
3 × f = 1320 Hz	n = 3	3. парцијални	2. надтон	3. хармоник
4 × f = 1760 Hz	n = 4	4. парцијални	3. надтон	4. хармоник

Види још

• Фреквенције музичких тонова

Литература и извори

• Основна теорија музике, Марко Тајчевић, 1997, pp. 138 — 139