Амилоидоза (лат. amyloidosis) је хронично обољење, које се карактерише нагомилавањем абнормалног протеина амилоида у ткивима и органима.[1]

Амилоидоза
ЛатинскиAmyloidosis
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностендокринологија, кардиологија, хематологија
МКБ-10E85
МКБ-9-CM277.3
DiseasesDB633
eMedicinemed/3377 med/3888
Patient UK[https://patient.info/doctor/amyloidosis-pro amyloidosis-pro Амилоидоза]
MeSHD000686

Обичан протеин постаје амилоид уколико се претвори у нерастворљиву форму под именом бета-наборана плоча. Постоји око 25 врста беланчевина за које се зна да могу да формирају амилоиде код људи, а већина њих улази у састав крвне плазме.

Етиологија и класификација уреди

 
Наталожени амилоид (црвено)

Природа болести је слабо позната, а дијагноза се често поставља тек у њеном поодмаклом стадијуму. Амилоидоза се најчешће класификује на следећи начин:

  • примарна амилоидоза (без знакова претходне или удружене болести),
  • амилоидоза удружена са мултиплим мијеломом,
  • секундарна или реактивна амилоидоза удружена са хроничним инфламаторним обољењима (остеомијелитис, туберкулоза, реуматоидни артритис),
  • хередофамилијарна амилоидоза,
  • локална амилоидоза,
  • амилоидоза удружена са старењем и
  • амилоидоза удружена са дуготрајним хемодијализама.[1]

Клиничка слика уреди

 
Амилоидоза лимфног чвора
 
Амилоидоза крвих судова

Протеин амилоид може да се таложи локално када нема клиничке последице, или може да захвати било који органски систем доводећи до тешких поремећаја. Испољава се симптомима и знацима оштећења органа у којима се амилоид исталожио.

Први знак захваћености бубрега је протеинурија (присуство протеина у мокраћи), као последица насталог нефротског синдрома. Може се испољити и хроничном бубрежном инсуфицијенцијом без повишеног крвног притиска.

Амилоидоза срца испољава се застојном срчаном инсуфицијенцијом и обично је прати кардиомегалија (увећање срца).

Гастроинтестинални тракт је често захваћен код болесника са системском амилоидозом. Тегобе могу да настану услед таложења амилоида у структуре црева или услед инфилтрације нервног система који инервише гастроинтестинални тракт. Често је захваћен језик који се увећава (макроглосија). Покретљивост црева је смањена и обично постоји синдром лоше апсорпције, опстипација (затвор), болови у трбуху и дијареја.

Јетра је често захваћена у секундарној амилоидози. Долази до њеног увећавања, али су поремећаји тестова функције јетре присутни тек у одмаклој фази болести. Нема специфичних тестова који указују на амилоидозу овог органа.

Амилоид може да се таложи и у зглобовне структуре услед чега се јављају болови у зглобовима, замор и јутарња укоченост. Зглобови могу бити симетрично захваћени, а клиничка слика може да подсећа и на друге реуматске болести.[1]

Дијагноза уреди

Основни услов за постављање дијагнозе је биопсија захваћеног органа и хистопатолошки преглед добијеног узорка. Дијагноза примарне амилоидозе поставља се уколико се нађе плазмоцитна инфилтрација у косној сржи, М-компонента у серуму, а одсутне су болести које су познате као узрочници секундарне амилоидозе.[1]

Лечење уреди

Током терапије користе се углавном цитостатици. Код болесника са секундарном амилоидозом спроводи се лечење захваћених органа и поремећаја њихових функција.

Болест код животиња уреди

Гломеруларна амилоидоза је болест бубрега која се јавља код паса расе Бигл и Шар пеј, као и код мачака Абисињске расе узраста 1-5 година.[2]

Референце уреди

  1. ^ а б в г „Амилоидоза”. Архивирано из оригинала 26. 12. 2007. г. Приступљено 18. 12. 2007. 
  2. ^ „Фамилијарне болести бубрега код паса и мачака”. Архивирано из оригинала 01. 01. 2008. г. Приступљено 18. 12. 2007. 

Спољашње везе уреди



 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).