Антикомунизам је заједнички назив за идеологије, групе, организације или појединце које карактерише супротстављање комунизму, било као идеологији, било као политичкој пракси.

Антикомунизам је политички став непријатељства према комунизму.[1]

Иако сам израз "комунизам" има релативно дугу историју и пре појаве Манифеста комунистичке партије, антикомунизам се првенствено односи на противљење бољшевичком социјализму тј. марксизму-лењинизму, односно на облике комунизма који од њега воде порекло. Почео се користити од 1918. године када је тадашња Руска социјалдемократска радничка партија (бољшевика) променила име у Руска комунистичка партија.

За антикомунизам је карактеристично да његови представници обично долазе са десне стране политичког спектра, што може укључивати широк опсег политичких идеологија, од радикалних фашиста и националсоцијалиста (нациста), преко релативно умерених заговорника конзервативних и либералних идеја, па све до следбеника тзв. западног модела социјалдемократије. С обзиром да комунизам нема позитиван став према религији, већина верника свих вера су антикомунисти или су пак хришћански комунисти и религијски комунисти; због комунистичког инсистирања на републиканству антикомунизам такође представља карактеристику монархиста; зависно о околностима, антикомунисти могу бити и националисти којима је политички најближи национал-комунизам. Антикомунизам, иако прилично ретко, може долазити и са леве стране политичког спектра, а за што као пример могу послужити анархисти.

Антикомунизам је након стварања прве комунистичке државе - СССР-а - представљао један од темеља како спољне, тако и унутрашње политике многих држава, а што се често одражавало како кроз оружане сукобе, односно унутрашњу репресију која је као циљ или оправдање имала сузбијање комунизма. То је свој врхунац достигло у Хладном рату, када је антикомунизам представљао неслужбену идеологију западног света тј. капиталистичког друштвено-политичког поретка у Западном блоку и остатку капиталистичког света, односно у схватању да се комунизам мора зауставити и поразити чак и по цену нуклеарне апокалипсе. Такву политику највише су заговарале САД, Уједињено Краљевство, Канада, Аустралија и Западна Немачка. Завршетком Хладног рата, односно пропашћу најјаче комунистичке државе Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР-а) и трансформацијом водећих комунистичких партија у транзиционим државама Европе тј. трансформацијом у „реформисане“, односно социјалдемокатске политичке странке, антикомунизам је углавном изгубио на својој релевантности; изузетак представљају Сједињене Америчке Државе (САД) које гуше постојеће комунистичке партије и сваку појаву обнове комунизма у свету, као и поједине државе Европске уније, Европског континета, Азије, Африке и Латинске Америке које се граниче са преосталим комунистичким државама. У неким државама попут: Пољске, Мађарске, Литваније, Летоније, Украјине, Грузије, Индонезије итд, ширење комунизма је законски забрањено као и употреба комунистичких симбола осим у научно-образовне сврхе или као породични предмети од сентименталног значаја.

Референце уреди

  1. ^ Радомир Јовановић: "Велики лексикон страних речи и израза", Београд 2007.

Спољашње везе уреди