Архитектура ренесансе
Први у низу стилских праваца којим почиње епоха Новог доба зове се ренесанса.
Главне карактеристике уреди
Значење ове архитектуре може се тумачити на више начина, али најједноставније се може дефинисати као значајан историјски период у архитектури током којег су прихваћене и примењене јединствене форме потекле из прошлости, а које су се сматрале константом у архитектонском стваралаштву тог доба.
За ову појаву била су се стекла два предуслова и деловала су комбиновано:
1. Избор класичног (античког) репертоара архитектонског елемента, делова и целина. 2. Историјски оквир архитектуре, односно нови културни систем у којем је она развијена.
Већина истраживача слаже се да се ренесанса као стилски облик формирала у Фиренци, средишњем граду Тоскане на Апенинском полуострву. У том граду се крајем XIV и почетком XV века стекао низ повољних околности које су омогућиле разумевање за нове архитектонске идеје као и за нов архитектонски речник. Фиренца, град-држава, имала је управу коју су чинили представници моћних трговачких породица као што су Медичи, Пити, Ручелај, Строци и други, који су пре свих других у Италији схватили значај новина у разним областима живота. Није, међутим, богатство и друштвени оквир било једино што је омогућавало рађање ренесансе, у Европи је тада постојао још читав низ богатијих градова, са доминантним грађанским сталежом, као што су били градови у Фландрији или Лондону у Енглеској. Али у њима је почетком XV века још увек владала цветна готика.
Тоскана ја са својом традицијом, националним карактеристикама, етрурским наслеђем и трговачким духом становника, које је било окренуто световним идеалима (новцу), била погодан терен за уклањање свега што је било трансцедетално и мистично у средњем веку.
Римска прошлост, елементи уметности и фрагменти литерарних дела нису никад били заборављени на овом тлу, али њихов култ је почео изразито да се негује тек током XIV века. У Тоскани се била уобличила нова концепција уметника и поштовања према њима. Тиме је обележен нови период у историји архитектуре што се тиче друштвеног статуса аутора. Једна од битних карактеристика ренесансе постала је универзалност личниости које стварају архитектуру. Козимо Медичи је био први који је писмено, у тексту, назвао једног сликара божанским, мислећи притом на његов ум. То је био атрибут који се данас приписује Микеланђелу, али је тада и он сам био помало убеђен у оно што му се приписује. Микеланђело је, као што је познато, био скулптор, сликар, архитекта, писац, музичар, уопште „универзални човек“, како су се називале личности широког образовања и раскошног талента. Већина уметника тога доба тежила је да заслужи такво признање.
Изабрани представници уреди
- Леон Батиста Алберти (Leon Battista Alberti)
- Микеланђело Буонароти (Michelangelo Buonarroti)
- Донато Браманте (Donato Bramante)
- Филипо Брунелески (Filippo Brunelleschi)
- Филибер Делорм (Philibert Delorme)
- Пјер Леско (Pierre Lescot)
- Пјетро Ломбардо (Pietro Lombardo)
- Андреа Паладио (Andrea Palladio)
- Ђулијано да Сангало (Giuliano da Sangallo)
- Рафаел Санти (Rafael Santi)
- Леонардо да Винчи (Leonardo da Vinci)
Види још уреди
Литература уреди
- Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
- Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
- Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
- Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
- Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985.
- Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990.
- Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970.
