Википедија

Бено Онезорг

Бено Онезорг (нем. Benno Ohnesorg; Хановер, 15. октобар 1940 — Западни Берлин, 2. јун 1967) био је немачки студент романистике и германистике, кога је 2. јуна 1967. испред зграде Немачке опере на протесту против посете иранског шаха Мухамеда Резе Пахлавија убио полицајац у цивилу Карл Хајнц Курас (нем. Karl-Heinz Kurras). Његова смрт имала је за последицу стварање терористичке групације „Покрет 2. јун”.

Бено Онезорг
Датум рођења(1940-10-15)15. октобар 1940.
Место рођењаХановер, Немачка
Датум смрти2. јун 1967.(1967-06-02) (26 год.)
Место смртиЗападни Берлин, Западна Немачка

Детаљније о протесту и убиству уреди

Бено Онезорг је на митинг дошао са групом пацифиста и у организацији локалног одељка Евангелистичке цркве. То је, иначе, био први митинг коме је у животу присуствовао. Школовао се за звање гимназијског професора, био је ожењен и његова супруга је тада очекивала њихово прво дете.[1]

Митинг је организован од стране Социјалистичког немачког удружења студената (нем. Sozialistische Deutsche Studentenbund (SDS)) као миран протест на коме се демонстрирало против државне посете чувеног иранског диктатора шаха Мухамеда Резе Пахлавија. Демонстранти су узвикивали: „Убицо, убицо!” и захтевали амнестију за политичке затворенике у Ирану. Тог дана протест је био заказан испред Немачке опере, јер је шах са супругом требало да присуствује извођењу опере „Чаробна фрула”. Заједно са поворком у којој се возио шах око 20 часова дошли су и учесници контрамитинга, међу којима је било и доста припадника иранске безбедносне службе САВАК. Учесници контрамитинга напали су студенте летвама, камењем, дрвеним моткама и гвозденим шипкама, поставивши се између кордона полиције и студената. Упркос њима, студенти су видевши шаха почели да узвикују: „Шах, шах, шарлатан!” и друге пароле и покушали да погоде шаха јајима и парадајзом, али без успеха, јер су били удаљени од његове поворке више од 40 метара.[2] Пошто су шах и његова супруга ушли у зграду опере, а с обзиром да је извођење „Чаробне фруле” требало да траје три и по сата, као и да је полиција кренула да полива демонстранте шмрком и да пушта сузавац на њих, народ на протесту је почео да се разилази и кренуо кућама.[3]

У том тренутку полиција је кренула за њима у такозвани „лов на лисице” (нем. Fuchsjagd). Циљ „лова на лисице” био је да се похвата и ухапси што више демонстраната како би њихова имена била заведена у полицији и како би се дошло до информација о наредним окупљањима. Око 20:30 Бено Онезорг одвојио се од својих пријатеља и жене на углу улица Крумештрасе и Шилерове да би помогао непознатом човеку, кога је тукло неколико полицајаца у цивилу, да устане.[2] Пошто је затим и сам био жестоко претучен, наочиглед сведока, завршио је са метком у потиљку. Неки од сведока касније су тврдили да су непосредно пред пуцањ чули Онезорга како виче[4]: „Молим вас, не пуцајте!”. Болничарка Анемари К. (нем. Annemarie K.) тврди да је чула узвик „не пуцајте”, али да је могуће да је то узвикнуо и неки од других полицајаца непосредно пошто је одјекнуо пуцањ. Неки од сведока су након рањавања Онезорга чули како полицајац Хорст Гајгер (нем. Horst Geiger) каже Курасу: „Јеси ли полудео кад овде пуцаш?”, на шта је овај одговорио: „Омакло ми се.” Тонац студентског радија Рајнер Бош (нем. Rainer Bosch) снимио је на траку и пуцањ и повике запањених грађана који су потом уследили — наиме: „Убице, убице!” — као и неидентификовани мушки глас који је затим заповедио: „Курас, сместа у позадину! Хајде, брзо назад!” Новинари Уве Даненбаум, Бернард Ларсон и Јирген Хеншел (нем. Uwe Dannenbaum, Bernard Larsson, Jürgen Henschel) били су на том месту и фотографисали још пре него што је Онезорг застао да помогне тученоме. Сликали су без прекида и на фотографијама одмах после рањавања Онезорга види се како Курас у секундама непосредно пошто је испалио фатални метак стоји сам, одвојен и од полицајаца и од масе, нетакнуте спољашњости и одела. Након тога, остали полицајци су отерали новинаре и одвели Кураса у полицијску станицу.[5]

Норвешки лекар Алфред Александер Менчел (норв. Alfred Alexander Mentschel) пришао је да укаже прву помоћ Онезоргу. Међутим, полиција му то није дозволила, иако је са собом имао и лекарску торбу и писмену потврду да је лекар, тврдећи да као норвешки лекар нема законско право да лечи по Немачкој. Такође, полиција је одбила да сама позове хитну помоћ, тврдећи да Онезоргово стање није ургентно. Хитна помоћ је ипак пристигла двадесет минута касније, у 20:50. У колима хитне помоћи налазили су се медицински радници Герхард Г. и Јута Б. (нем. Gerhard G. und Jutta B.), које је окупљена милиција такође истукла до крви. Њих двоје су ипак успели да унесу Беноа Онезорга у санитетско возило и да крену пут болнице, али упркос њиховим напорима да га одрже у животу, Онезорг је преминуо у самом том возилу. Медицинска сестра Јута Б. касније је дала званичан исказ да јој је Онезорг преминуо на рукама на путу до болнице, као и да су стигли у болницу „Моабит”(нем. Moabit) у 21:25 и да се тамо дежурни лекар извикао на њих „што су довезли мртваца у болницу”. Међутим, у званичном извештају болнице „Моабит” касније је писало да је Бено Онезорг преминуо у болници у 22:55, а у смртовници као узрок смрти навели су „смрскана лобања”.[6]

Прве реакције уреди

 
Рељеф Смрт демонстранта у Берлину

Следећег јутра, 3. јуна, тадашњи министар унутрашњих послова немачке покрајине Западни Берлин Волфганг Биш (нем. Innensenator Wolfgang Büsch) наложио је независну аутопсију, која је одржана истог тог дана у присуству адвоката Хорста Малера (нем. Horst Mahler). Обдукциони налаз потврдио је модрице и хематоме по целом телу, из чега је потврђено да је Онезорг био претучен. Обдукциони лекар др. Крауланд (нем. Dr. Krauland) као узрок смрти навео је „метак у глави”. Исто тако, навео је да се улазно место метка не може видети, јер је на преминулом извршена постхумна хируршка операција којом је одстрањен део лобање који је метак пробио.[7] Обдукциони налаз изазвао је у јавности још веће огорчење, јер се посумњало да је болничка управа покушала да заташка убиство. Болница „Моабит” се од тих оптужби касније одбранила тврдњом да лекари нису уочили ни метак у глави ни његово улазно место на лобањи.[8]

Дана 8. јуна одржано је опело у оквиру Слободног универзитета у Берлину да би затим поворка од око 15000 људи кренула за ковчегом из Берлина до Онезорговог родног Хановера, где су и стигли наредног дана.[9] Власти су покушале да спрече поворку грађана, забраном јавних окупљања и плаћеним и организованим авионским превозом Онезорговог тела од Берлина до Хановера, али је Онезоргова удовица успела да се избори против тога, јасно изразивши жељу да њен муж буде превезен копненим путем. Поворка је прошла без инцидената, иако је бранденбуршка полиција била приморана да штити поворку од напада незадовољних камионџија, који су били озлојеђени због привременог затварања те деонице ауто-пута. Бено Онезорг сахрањен је 9. јуна на градском гробљу у Хановеру.[10]

Широм читаве тадашње СРН против понашања берлинске полиције је од 3. јуна до 9. јуна демонстрирало на стотине хиљада Западних Немаца, укључујући и 40% укупног броја студената СРН-а.

Дана 3. јуна ирански шах Мухамед Реза Пахлави посетио је и град Хамбург, при чему је дошло до сукоба демонстраната и полиције у том граду.

Преузимање одговорности и суђење Курасу уреди

Немачка влада и полиција је у данима после убиства Беноа Онезорга тврдила да је његова погибија последица демонстрација које злоупотребљавају демократију.[11] Широм Берлина лепљени су полицијски плакати са натписом: „Ко силом жели да поткопа правни поредак наше земље и да одстрани наш друштвени поредак, одриче се права на демократску слободу. […] Зато се удруженим силама одлучно супротставимо оним снагама које далеко прекорачују право на слободан говор и демократске протесте.”[12] Полиција је тражила од државе да им одобри да се супротставе демонстрантима оштријим мерама. Шеф берлинске полиције Динсинг (нем. Duensing) давао је изјаве у којима је тврдио од тога да је полицајац Курас испалио метак упозорења у самоодбрани од побеснеле руље те је рикошет случајно погодио Онезорга до тога да је у општој гужви његов пиштољ случајно опалио.[13]

Власти су увеле противуставну забрану јавних окупљања за период од 3. до 14. јуна.[14] Она је у потпуности заживела 12. јуна, а до тада је полиција успела да у великој мери спречи окупљања затварањем улица, слањем великог броја полицајаца на демонстранте и заузимањем кампуса Слободног универзитета у Берлину. Студенте је јавно подржавало неколико професора тог универзитета, као и писац Гинтер Грас.

Медији су били углавном на страни државе и полиције. 4. јуна „Берлинер Моргенпост” је написао: „Полиција не сноси кривицу за сукобе, које су несумњиво изазвали радикалски изгредници. Полиција је обављала своју тешку дужност. Несретни метак који је усмртио Онезорга био је испаљен у нужној самоодбрани. Бено Онезорг није мученик Кинеза са Слободног универзитета у Берлину, већ њихова жртва… Извесни лупежи затражили су оставку шефа полиције Динсинга… Ово је последња кап. Стрпљење берлинског становништва је потрошено. Коначно нам је дојадило да нас полуодрасла мањина, која код нас највише може да ужива право које се даје гостима, и даље терорише.”[15]

„Велт ам зонтаг” објављује[16]: „Кураса су демонстранти сатерали у једно двориште, тамо га шчепали и претили му ножевима.”[15]

„Билдцајтунг” објављује фотографију студенткиње, коју је полиција прво изударала по глави а затим ухапсила, са коментаром: „Жену обливену крвљу полиција одводи на сигурно.”[15]

С друге стране, часопис „Конкрет” 7. јула 1967. објављује опсежан специјални извештај са насловом „Молим вас, не пуцајте!” и интервјуом са туцетом очевидаца. Такође, „Дер шпигел” и „Ди цајт” објавили су исказе сведока о дешавањима пре и након пуцња.[15]

Шеф полиције Динсинг је на сопствени захтев отишао на боловање 7. јуна, а 22. септембра 1967. отишао је у превремену пензију.

Курас остао је у активној полицијској служби и пре и после свог суђења. Против њега није подигнута оптужница за убиство у првом степену, већ само за убиство из нехата. Приликом сведочења дао је следеће изјаве[17]:

  • да је желео да ухвати „једног опасног коловођу”, да се „одједном нашао окружен… са свих страна”, да је то била „постављена замка”.
  • да је зачуо повик: „Тај је полицајац, туците га до смрти”, а да га је затим „десет или једанаест особа брутално оборило на земљу”.
  • „Био сам телесно злостављан и уобразио сам да сам се довољно напатио и извукао сам лежећи службени пиштољ…”
  • да не може да се сети да ли је пуцао лежећи на леђима или клечећи
  • „Језик ми је био као одузет — после добијених батина” као одговор на питање тужиоца зашто није изрекао обавезно полицијско упозорење.
  • да је видео „људе наоружане ножем” у „претећем положају” те да је стога испалио пуцње упозорења
  • „Кад сам дошао себи, шта сам установио? Никог више није било око мене!” као одговор на питање тужиоца како објашњава фотографије снимљене у секундама после пуцњаве на којима му је одело чисто, а он сам неозлеђен и одвојен и од колега и од гомиле.

Било је 83 сведока који су побили његово сведочење, неки од њих и колеге полицајци из станице који су сведочили да на његовом оделу није било трагова ни траве ни крви кад је доведен у станицу. Ниједан очевидац није посведочио да је видео било какав нож међу демонстрантима нити да је видео да је неко напао Кураса.

Судија окружног суда берлинске општине Моабит Фридрих Гојс (нем. Friedrich Geus) изрекао је 21. новембра 1967. године ослобађајућу пресуду за Кураса. Судија је у образложењу изјавио да је пуцњава била неоправдана и противправна, да није постојала објективна опасност за живот оптуженог, јер је доказано да је преминули Онезорг лежао на земљи у тренутку пуцања као и да је највероватније био претучен непосредно пре рањавања, да је очигледно да оптужени зна више него што је изјавио на суду као и да је вероватно понешто и слагао, али да не постоје докази да је пуцао са намером да убије или да није заиста веровао да се налази у животној опасности[18], као и да не постоје докази да се није радило о несрећном случају због нехотичног опаљивања пиштоља[19]. У ревизионом поступку Савезног суда ова ослобађајућа пресуда је потврђена на основу недостатка доказа.[20]

За Курасову одбрану полицијски синдикат потрошио је 60000 немачких марака. У новембру 2007. је Курас на питање о свом делу изјавио следеће: „Грешка? Требало је да чекам да полети перје; и то не једанпут; пет, шест пута требало је да сачекам. Ко мене нападне, тај ће бити уништен. Воздра. Фајронт. Тако на то треба да се гледа.”[21]

За повреде нанете цивилима на протесту 2. јуна 1967. у Берлину било је оптужено још 13 полицајаца. Осуђена су тројица на шест недеља затворске казне.[22]

Берлинска полиција одала је почаст Беноу Онезоргу тек 2. јуна 2007. приликом обележавања четрдесетогодишњице од тог трагичног догађаја ставивши венац испред зграде Немачке опере у Берлину.[23]

Заоставштина уреди

 
Мост „Бено Онезорг” у Хановеру

У новембру 1967. Криста Онезорг (нем. Christa Ohnesorg) родила је сина Лукаса (нем. Lukas). Умрла је 2000. године и сахрањена је поред мужа у Хановеру.[24]

Један мост у Хановеру, изграђен на реци Име (нем. Ihme), добио је 1992. године назив у Онезоргову част (види слику).

Године 1971. вајар Алфред Хрдличка израдио је рељеф у бронзи са називом „Смрт демонстранта”, који је тек 1990. године постављен испред зграде Немачке опере у Берлину. У дну рељефа налази се спомен-плоча са натписом: „2. јуна 1967. студент Бено Онезорг упуцан је од стране једног полицајца у дворишту куће са бројем 66 у улици Крумештрасе за време демонстрација против тиранског шаха Ирана. Његова смрт била је сигнал за отпочињање студентског и ванпарламентарног покрета који је повезао свој протест против пљачкања и репресије пре свега у земљама трећег света са борбом за радикалну демократизацију сопствене земље. Под утиском ових догађаја Алфред Хрдличка створио је 1971. године рељеф 'Смрт демонстранта', децембар 1990.”[25]

Међутим, на самом месту погибије не стоји никакво обележје.[26]

Виглаф Дросте и Михаел Штајн основали су 1991. сатирично позориште „Бено Онезорг“.

Године 1997., на тридесету годишњицу Онезоргове погибије је у сали Техничког универзитета у Берлину одржан тродневни Онезорг-Конгрес, посвећен прегледу развоја и деловања немачког студентског покрета.[27]

Најважнија политичка последица погибије студента Беноа Озенберга и протеста поводом тога била је радикализација немачког студентског покрета као увод у велике студенске демонстрације 1968. године.[28][29]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ ESG Berlin: Projekt Benno Ohnesorg. Ein normaler Student — ein politischer Fall. 2. Juni 2007 — 40 Jahrestag des Todes von Benno Ohnesorg
  2. ^ а б Dietz Bering: „Man hatte es für unmöglich gehalten” In: Kölner Stadt-Anzeiger, 1. Juni 2007 Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2009)
  3. ^ Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 68
  4. ^ Konkret Nr. 7, Juli 1967
  5. ^ Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 96—130
  6. ^ Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 134—137
  7. ^ Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 97
  8. ^ Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 137 und 159f
  9. ^ Thomas-Dietrich Lehmann: Was geschah um den 2. Juni 1967? in: Contraste — Monatszeitung für Selbstorganisation. Heidelberg, 24. Jg. Nr. 272, Mai 2007, ISSN 0178-5737, S.8
  10. ^ Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 179
  11. ^ Volkmar Deile, Reinhard Henkys u. a. (editors): Und niemandem untertan. Heinrich Albertz zum 70. Geburtstag, Rowohlt TB, Hamburg. 1985. ISBN 978-3-499-15536-9.
  12. ^ Fritz Sack: Die Reaktion von Gesellschaft, Politik und Staat auf die Studentenbewegung, in: Bundesminister des Innern (editors): Protest und Reaktion, Opladen 1984, S. 164f
  13. ^ „Sven Felix Kellerhoff: Berlin, 2. Juni 1967: Um 20.30 Uhr fällt der Schuss, der Deutschland verändert (Berliner Morgenpost, 30. Mai 2007)”. Архивирано из оригинала 02. 06. 2007. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  14. ^ Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 162
  15. ^ а б в г сви цитати код Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? S. 155ff
  16. ^ zitiert nach: Der Spiegel 26/1967, S. 62
  17. ^ Der SPIEGEL 46, 6. November 1967: „BITTE, BITTE, NICHT SCHIESSEN!”
  18. ^ „Tagesspiegel 2. Juni 2007”. Архивирано из оригинала 04. 06. 2007. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  19. ^ Uwe Timm, Der Freund und der Fremde S. 92
  20. ^ Peter Carstens: Der Fall Ohnesorg. Wendepunkt für Otto Schily (FAZ 2. Juni 2007, Nr. 126/S. 8)
  21. ^ Stern, 1. Dezember 2007
  22. ^ „Hammerhart: Abbildungen vom 2. Juni 1967”. Архивирано из оригинала 08. 03. 2009. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  23. ^ „Süddeutsche Zeitung 2. Juni 2007: Spätes Bedauern in Berlin. Polizeipräsident legt Kranz für Ohnesorg nieder”. Архивирано из оригинала 02. 03. 2008. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  24. ^ „Foto der gemeinsamen Grabstelle in Hannover”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2009. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  25. ^ „Bezirk Charlottenburg-Wilmersdorf: Kranzniederlegung am 2. Juni für Benno Ohnesorg (Pressemitteilung 25. Mai 2007)”. Архивирано из оригинала 03. 03. 2009. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  26. ^ Nina Apin (taz 1. Juni 2007): Fassaden des Schweigens
  27. ^ Ohnesorgkongress 30. Mai-1. Juni 1997
  28. ^ Otto 1977, стр. 161.
  29. ^ Langguth 1976, стр. 43.

Литература уреди

О самом догађају

  • Die Zeit, Magazin Nr. 25, 1992
  • Die Abendzeitung, Berlin, Sonderdruck vom 7. Juni 1967
  • Dokumentation zum gegenwärtigen Verhältnis der Berliner Presse zur Studentenschaft. Herausgeber: Werner G. Doyé, Ulrich Neveling, Hendrik Schmidt, Gernot Wersig. 1 Berlin 33, Ihnepp. 28, 8. Juni 1967. 10 S. (Hektographie)
  • Die Zeit, Sonderdruck aus Nr. 23/67, 9. Juni 1967 (daraus: Kai Hermann: Die Polizeischlacht von Berlin; der zweite Artikel von Jürgen Zimmer: Füchsejagen in der Bismarckstraße. Was die Berliner Polizei unter „weicher Welle” versteht — Ein Augenzeugenbericht. ist unter dem Titel Der Plan Füchsejagen. dokumentiert in Carsten Seibold (Hg.): Die 68er. Das Fest der Rebellion. Knaur, München. 1988. ISBN 978-3-426-03927-4. стр. 140..-143)
  • FU SPIEGEL 58, 13. Jg., Sonderdruck Juni 1967
  • FU SPIEGEL 59, 13. Jg., Juli 1967
  • Anrisse — Studentenzeitschrift der Technischen Universität Berlin, Nr. 59, Juli 1967 (insbesondere S. 17—20: Der 2. Juni in Zeugenaussagen.)
  • Konkret Nr. 7, Juli 1967 (darin Klaus Rainer Röhl: Kesselschlacht. Die Notstandsübung von Berlin. S. 14—17 und S. 32—35)
  • Dokumente des 2. Juni 1967 und der Zeit danach. Stellungnahmen, Resolutionen, Erklärungen, Beschlüsse, Flugblätter, Reden, Zeitungsberichte, Kommentare. Herausgegeben vom Allgemeinen Studentenausschuß der Freien Universität Berlin, o.O. [Berlin] o.J. [1967], 62 S. (Hektographie)
  • 1. Berliner Landfriedensbruchbuch. Verantwortlich für den Inhalt: die Berliner Justiz unter Mitarbeit von: Dagmar v. Doetinchem, Gil Funccius, Eike Hemmer, Petra Herzinger, Nikolaus Kuhnert, Peter Neitzke, Jan Raspe, Eberhard Schultz, Hartmut Sander. Oberbaumpresse Berlin, o.O. [Berlin] o.J. [1967]
  • Wolfgang Lefèvre: Ursachen und Konsequenzen des 2. Juni. in: neue kritik, Zeitschrift für sozialistische Theorie und Politik H. 42/43, Frankfurt am Main, August 1967, S. 4—14
  • Janz, Fitterling: Berlin — 2. Juni 1967. Feststellungen und Folgen. Zur Arbeit des Parlamentarischen Untersuchungsausschusses des Abgeordnetenhauses von Berlin. Dokumentation: Stenographischer Bericht der Sitzung vom 22. September 1967. Hg.: Studentenschaft des Landes Berlin, vds — Landesverband im Verband Deutscher Studentenschaften. Eigenverlag, Berlin November 1967
  • Uwe Soukup: Wie starb Benno Ohnesorg? — Der 2. Juni 1967.. Verlag 1900, Berlin, Mai. 2007. ISBN 978-3-930278-67-1..

Филмски, фотографски и тонски записи догађаја

  • Museum Kreuzberg (editors): Jürgen Henschel. Der Fotograf der Wahrheit. Berlin Story Verlag. 2006. ISBN 978-3-929829-45-7..
  • Die Fotos des studentischen Untersuchungsausschusses nach dem 2. Juni 1967, ebenso die Protokolle der öffentlichen Sitzungen des Parlamentarischen Untersuchungsausschusses zu den Ereignissen des 2. Juni und der Entwicklung an der Freien Universität (als Tondokument und in Abschrift) befinden sich im Archiv „APO und soziale Bewegungen” (APO-Archiv), Fachbereich Politik- und Sozialwissenschaften an der Freien Universität Berlin. [1]
  • Der Freund und der Fremde., Fernsehfilm von Rolf Bergmann, RBB 2008 (Rezension in: Der Tagesspiegel, 17. April 2008)

Прикази у контексту студентског покрета

  • Knut Nevermann: Der 2. Juni 1967. Studenten zwischen Notstand und Demokratie. Dokumente zu den Ereignissen anläßlich des Schah-Besuchs. Herausgegeben vom Verband Deutscher Studentenschaften (vds). Pahl-Rugenstein, Köln 1967, ASIN B0000BUCEZ
  • Bedingungen und Organisation des Widerstandes. Der Kongreß in Hannover. Protokolle Flugblätter Resolutionen. Voltaire Verlag, Berlin 1967 (Reihe: Voltaire Flugschrift 12)
  • Die Rebellen von Berlin. Studentenpolitik an der Freien Universität. Eine Dokumentation von Jens Hager. Herausg. v. Hartmut Häußermann, Niels Kadritzke und Knut Nevermann. Kiepenheuer & Witsch, Köln und Berlin 1967.
  • Gerd Langguth: Die Protestbewegung in der Bundesrepublik Deutschland 1968—1976. Verlag Wissenschaft und Politik, Köln. 1976. ISBN 978-3-8046-8520-8..
  • Helmut Gollwitzer: An meinen Patensohn Lukas Ohnesorg., in: Freimut Duve, Heinrich Böll, Klaus Staeck (editors): Briefe zur Verteidigung der Republik. Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg. (Reihe: rororo aktuell 4191). 1977. ISBN 978-3-499-14191-1..
  • Karl A. Otto: Vom Ostermarsch zur APO. Geschichte der außerparlamentarischen Opposition in der Bundesrepublik 1960—70. Mit einem Nachwort von Andreas Buro. Campus Verlag, Frankfurt am Main und New York. 1977. ISBN 978-3-593-32192-9..
  • Herausgegeben und eingeleitet von Frank Wolff und Eberhard Windaus. Verlag Roter Stern, Frankfurt am Main. Studentenbewegung 1967—69. Protokolle und Materialien. 1977. ISBN 978-3-87877-093-0. .
  • Gretchen Dutschke-Klotz: Wir hatten ein barbarisches, schönes Leben. Rudi Dutschke. Eine Biographie. Kiepenheuer & Witsch, Köln. 1996. ISBN 978-3-462-02573-6. стр. 125–134. und S. 163ff mit Anmerkungen S. 487f
  • Heinrich Hannover: Die Republik vor Gericht 1954—1974. Erinnerungen eines unbequemen Rechtsanwaltes., Aufbau-Verlag, 2. Auflage, Berlin. 1998. ISBN 978-3-351-02480-2..(zu den Prozessen gegen Kurras und andere Polizeibeamte)
  • Hg. von Thomas P. Becker und Ute Schröder. Böhlau Verlag, Köln, Weimar, Wien. Die Studentenproteste der 60er Jahre. Archivführer, Chronik. Bibliographie. 2000. ISBN 978-3-412-07700-6. .
  • Christopher Görlich: Die 68er in Berlin. Schauplätze und Ereignisse. Kai Homilius Verlag, Berlin. (Reihe: Reiseziele einer Region Nr. 4). 2002. ISBN 978-3-89706-904-6..
  • Contraste — Monatszeitung für Selbstorganisation. Heidelberg, 24. Jg. Nr. 272, Mai 2007, ISSN 0178-5737, S.1 und S. 7—10

Спољашње везе (јез. нем.) уреди

Историјски контекст

Развој догађаја

Слике

Очевици

Коментари

Сећања

Спољашње везе уреди

 
Бено Онезорг на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бено_Онезорг&oldid=27687813”