Википедија

Валцер

Реч валцер потиче од нем. walzen[1] што значи „котрљати, окретати, клизити”. Бечки валцер је настао у бечким четвртима и алпским регијама Аустрије. Извори су му у фолклорним плесовима аустријских сељака. Појавио се у 17. веку, а у 18. веку је био масовно прихваћен од аустријског племства. У Енглеској се први записи о валцеру јављају 1801. године, а због строгог енглеског морала, валцер је био прихваћен у споријем и лаганијем ритму. Основни кораци су се лако и брзо учили, па је валцер био изложен критикама дворских мајстора плеса. Такође је био морално критикован због преблиског и присног држања и брзих окрета.

Бечки валцер

Бечки валцер уреди

Главни чланак: Бечки валцер

Плеше се у пару и спада у групу стандардних плесова. Музика је 3/4 и 3/8 такта, око 54-60 тактова у минуту. Између музичког ритма, и ритма у игри парова, јавља се карактеристичан контакт између троделности такта и дводелности ритмичке основе играчких покрета, јер за извршење једне прописане фигуре потребна су два такта музике.

Основни кораци уреди

Основни корак у страну, основни корак напред-назад, основни корак у круг, десни окрет, леви окрет, десни окрет у месту, леви окрет у месту.

Ово су основни кораци и фигуре који се уче у свим плесним школама и сви их углавном знају. Кораци су једноставни за учење али због брзине доста захтевни за извођење, тако да велики број људи заправо неправилно плеше и плесање бечког валцера им представља напор а не уживање.

Кључ успеха у плесању бечког валцера је у добро показаној и увежбаној техници извођења основног корака.

Уколико се правилно савладају основни кораци и научи интензивно окретање, а да вам се не заврти у глави, онда плесање бечког валцера ствара непоновљив осећај уживања.

Истрорија уреди

Валцер

Постоји много референци на клизни или клизећи плес који би еволуирао у валцер који датира из Европе из 16. века, укључујући и представе графике Ханса Себалда Бехама. Француски филозоф Мишел де Монтењ писао је о плесу који је видео 1580. године у Аугзбургу, где су се плесачи држали тако чврсто да су им се лица додиривала. Кунц Хас (приближно из истог периода) је написао: „Сада плешу безбожног Велера или Спинера.[2] „Енергични сељак играч, пратећи инстинктивно сазнање о тежини пада, користи свој вишак енергије да сву своју снагу притисне у правилан такт такта, појачавајући тако своје лично уживање у плесу.“[2] Око 1750. године, нижи слојеви у регионима Баварске, Тирола и Штајерске почели су да плешу у паровима плес под називом валцер.[3] Ландлер, такође познат као Шлајфа, сеоски плес у 3
4 метрици, био је популаран у Бохемији, Аустрији и Баварској, а проширио се са села на предграђе града. Док су виши слојеви осамнаестог века наставили да плешу менуете (као што су они од Моцарта, Хајдна и Хендла), племићи којима је било досадно су се укључивали у балове својих слуга.[4]

У немачком роману Софи фон Ла Рош Geschichte des Fräuleins von Sternheim из 1771. године, један високоумни лик жали се на новоуведени валцер међу аристократама на следећи начин: „Али када ју је обгрлио руком, притиснуо ју је на своје груди, заиграо с њом у бестидном, непристојном вртложном плесу Немаца и упустио се у фамилијарност која је нарушила све границе доброг васпитања - тада се моја тиха беда претворила у горући бес.”[5]

Описујући живот у Бечу (датирано 1776. или 1786. године[6]), Дон Курзио је написао: „Људи су лудо плесали... Бечке даме су посебно слављене због своје грациозности и покрета валцера од којих се никада не умарају“. Постоји валцер у финалу другог чина опере Уна Коса Рара Мартина и Солера из 1786. Солеров валцер је био означен као andante con moto, или „у ходу са покретом“, али је ток плеса био убрзан у Бечу што је довело до Geschwindwalzer, и Galloppwalzer.[7][8]

У 19. веку та реч је првенствено означавала да је плес био прекретница; неко би „валцовао” у полки да би означио ротацију уместо да иде право напред без окретања.

Шоканирајући многе када је први пут представљен,[9] валцер је постао модеран у Бечу око 1780-их, а проширио се на многе друге земље у годинама које су уследиле. Према речима савременог певача Мајкла Келија, у Енглеску је стигао 1791. године.[10] Током Наполеонских ратова, пешадијски војници Краљеве немачке легије су од 1804. године представили плес народу Бексхила у Сасексу.[11]

То је постало модерно у Британији током периода регентства, пошто је постало респектабилно захваљујући подршци Дороти Ливен, супруге руског амбасадора.[12] Писац дневника Томас Рејкс је касније испричао да „Ниједан догађај никада није произвео тако велику сензацију у енглеском друштву као што је увођење валцера 1813. претходне јесени”.[13] Исте године, анонимно је објављена подругљива почаст плесу лорда Бајрона (написана претходне јесени).[14][15] Утицајни мајстор плеса и аутор упутства, Томас Вилсон је 1816. објавио Опис исправног метода валцера.[16] Алмаксов, најексклузивнији клуб у Лондону, дозволио је валцер, иако запис у Оксфордском речнику енглеског језика показује да се сматрао „разузданим и непристојним” још 1825. У делу Станарка напуштеног замка, Ен Бронте, у сцени смештеној у 1827. години, локални викар велечасни Милвард толерише кадриле и сеоске плесове, али одлучно интервенише када се захтева валцер, изјављујући „Не, не, не дозвољавам то! Хајде, време је да идемо кући.”[17]

Варијанте уреди

 
Валцер [ритам].[18]
 
Ритам џез валцера.[18]
 
Валцер, Камиј Клодел (устављен 1905)

У 19. и почетком 20. века постојале су бројне различите форме валцера, укључујући верзије изведене у 3
4, 3
8 или 6
8 (скакач), и 5
4 пута (5
4 валцеру, пола-пола).

Током 1910-их, Вернон и Ирена Касл су увели форму названу валцер оклевања.[19] Укључивао је „колебања” и плесао се уз брзу музику. Оклевање је у основи заустављање стојећег стопала током пуног такта валцера, са покретном ногом суспендованом у ваздуху или полако вученом. Сличне фигуре (оклевање промена, оклевање повлачења и унакрсно оклевање) укључене су у Међународни стандардни програм валцера.

Кантри вестерн валцер је углавном прогресиван, креће се у смеру супротном од казаљке на сату око плесног подија. Држање и оквир су опуштени, са ставом који се граничи са погнутим. Преувеличани покрети шака и руку у неким стиловима плесних дворана нису део овог стила. Парови могу често да плешу у променадном положају, у зависности од локалних преференција. У оквиру Кантри Вестерн валцера, постоји шпански валцер и модернији (за касне 1930-их - почетак 1950-их) валцер потраге. Некада се сматрало лошим третманом да мушкарац натера жену да хода уназад, на неким местима.[20]

У Калифорнији су свештеници Мисије забранили валцер све до 1834. године због „затвореног“ плесног положаја.[21] Након тога се плесао шпански валцер. Овај шпански валцер је био комбинација плеса по просторији у затвореном положају и „формацијског” плеса два пара окренута један према другом и који изводе низ корака.[21] „Троструки валцер“ је био „најранији“ корак у валцеру, а ражани валцер се преферирао као плес у пару.[22]

  • У савременом балском плесу, брзе верзије валцера се називају бечки валцер за разлику од спорог валцера.[23]
  • У традиционалној ирској музици, валцер су предавали путујући мајстори плеса онима који су могли да приуште своје часове током 19. века. До краја тог века, плес се проширио на средњу и нижу класу ирског друштва, а традиционалне мелодије и песме са троструким мелодијама су измењене како би се уклопиле у ритам валцера. Током 20. века, валцер је пронашао изразито ирски стил свирања у рукама Кејли музичара на плесовима.[24][25]
  • У народној игри из региона Алзаса, валцери у непарним ритмовима као што су 5
    4    , 8
    4     су 11
    4     су пронађени. У модерном балфолку свирају се и плешу валцери у још вишим метрикама.
  • Естонски народни плес Лабајалавалс (равни валцер) изведен у 3
    4     умношцима.[26]

Данас су брзи бечки валцер, који је заувек популаран од стране породице Штраус, и спорији валцери америчког и међународног стила изузетно популарни код плесача свих узраста.

  • Самај (познат и као усул семај) је вокално дело османске турске музике компоновано у 6/8 метрици. Овај облик и метрика (усул на турском) се често меша са потпуно другачијим Саз семајсијем, инструменталном формом која се састоји од три до четири дела, у 10/8 метрици, или усул аксак семај (преломљени семај на турском). Семај је један од најважнијих облика отоманске турске суфијске музике..[27][28]
  • Цамикос (грч. Τσάμικος, цамикос) или клефтикос (грч. Κλέφτικος) је популарна традиционална народна игра Грчке која се изводи на музику 3
    4     метрике.[29]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Etymology Online
  2. ^ а б Nettl, Paul. "Birth of the Waltz." In Dance Index vol 5, no. 9. 1946 New York: Dance Index-Ballet Caravan, Inc. pages 208, 211
  3. ^ Wechsberg, Joseph (1973). The Waltz Emperors: The Life and Times and Music of the Strauss Family (на језику: енглески). Putnam. стр. 49. ISBN 978-0-399-11167-9. 
  4. ^ Sir George Grove, John Alexander Fuller-Maitland, Adela Harriet Sophia (Bagot) Wodehouse. A Dictionary of Music and Musicians (A.D. 1450–1880) Published 1889. Macmillan
  5. ^ The History of Lady Sophia Sternheim, trans. Christa Baguss Britt (State University of New York Press, 1991), p. 160.
  6. ^ Jacob, H.E. (2005). Johann Strauss: Father and Son a Century of Light Music. стр. 24—25. ISBN 1-4179-9311-1. 
  7. ^ Wechsberg. The Waltz Emperors. 1973. C. Tinling & Company. page 49, 50)
  8. ^ Grove's Dictionary, page 385
  9. ^ Gutman, Robert W. (1999). Mozart: A Cultural Biography. Harcourt. стр. 44—45. 
  10. ^ Scholes, Percy. The Oxford Companion to Music. 10th edition, 1991. page 1110
  11. ^ Sussex Weekly Advertiser, 21 January 1805
  12. ^ Hilton, Boyd (2006). A Mad, Bad, and Dangerous People? England 1783–1846. Oxford University Press. 
  13. ^ Raikes, Thomas (1856). A Portion of the Journal Kept by Thomas Raikes from 1831 to 1847: Comprising Reminiscences of Social and Political Life in London and Paris During that Period. стр. 240—243. Приступљено 20. 9. 2015. 
  14. ^ „Introduction to 'The Waltz'”. Readbookonline.org. 
  15. ^ Childers, William (1969). „Byron's "Waltz": The Germans and Their Georges”. Keats-Shelley Journal. Keats-Shelley Association of America, Inc. 18: 81—95. JSTOR 30212687. 
  16. ^ Fullerton, Susannah (2012). A dance with Jane Austen: how a novelist and her characters went to the ball (1st Frances Lincoln изд.). London, England: Frances Lincoln Ltd. стр. 110–111. ISBN 978-0-7112-3245-7. 
  17. ^ Penguin edition 1964, page 42
  18. ^ а б Blatter, Alfred (2007). Revisiting music theory: a guide to the practice . стр. 28. ISBN 978-0-415-97440-0. 
  19. ^ „The History of Ballroom Dance in America”. Архивирано из оригинала 2011-03-06. г. Приступљено 2010-12-13. 
  20. ^ Shaw, Lloyd (1939). Cowboy Dances. The Caxton Printers. стр. 101—103. 
  21. ^ а б Czarnoski, Lucile K (1950). Dances of Early California Days. Pacific Books. стр. 44. 
  22. ^ Czarnoski, Lucile K (1950). Dances of Early California Days. Pacific Books. стр. 121. 
  23. ^ „Information on Styles of Waltz include American, International, C&W, Viennese Waltz and others!”. Dancetime.com (на језику: енглески). 2012-09-09. Приступљено 2017-10-02. 
  24. ^ Vallely, F. (1999). The Companion to Traditional Irish Music. New York: New York University Press. стр. 431—433. 
  25. ^ „Rhythm Definitions - Irish Traditional Music Tune Index”. Irishtune.info. 2012-07-11. Приступљено 2012-11-07. 
  26. ^ „Estonian”. Common Ground on the Hill (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 01. 2021. г. Приступљено 2020-05-17. 
  27. ^ Friedlander, Shems; Uzel, Nezih (јануар 1992). The Whirling Dervishes. ISBN 9780791411551. Приступљено 30. 12. 2016. 
  28. ^ „AllMusic Review by James Manheim”. AllMusic. Приступљено 30. 12. 2016. 
  29. ^ „yamahamusicsoft”. Архивирано из оригинала 1. 1. 2017. г. Приступљено 1. 1. 2017. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Валцер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Валцер&oldid=27552600”