Википедија

Весна Парун

песник, драмски и дечји писац

Весна Парун (Зларин, 10. април 1922 — Стубичке Топлице, 25. октобар 2010) била је песник, драмски и дечји писац.[1]

Весна Парун
Лични подаци
Датум рођења(1922-04-10)10. април 1922.
Место рођењаЗларин, Краљевина СХС
Датум смрти25. октобар 2010.(2010-10-25) (88 год.)
Место смртиСтубичке Топлице, Хрватска

Биографија уреди

Студирала је на Филозофском факултету у Загребу. Детињство је провела у Сплиту, у Биограду на мору и у Шибенику. Основну школу је завршила на Вису, а гимназију у Загребу, због рата је морала да побегне у Сплит. Вратили су се у Загреб 1942. После рата је уписала студије на Филозофском факултету, одсек филозофија. 1947. је оболела од тифуса. Због болести и несрећне љубави напушта студије. Од 1962. до 1967. живи у Бугарској где се удаје и разводи. Враћа се у Загреб где ради као слободни писац. 2000. се из свог дома преместила у дом у Стубичким Топлицама, где на крају и умире. Ушла је у политику у својој 85-ој години. Учланила се у Демократску странку жена. Прва је жена у Хрватској која је живела искључиво од књижевности. Неке од књига је сама штампала и продавала, па чак и илустровала[2].[1]

Преминула је 25. октобра 2010.[1]

О поезији уреди

Поезији Весне Парун треба приступати као природној, као елементарној појави: са поверењем и опрезом, узбуђено и разумно, у сваком случају са пуном свешћу о њеној не нужно хармоничној сложености, богатству предвидљивих и непредвидљивих феномена али без амбиције да се она потчини. У њеној поезији се јавља неуједначеност концентрације и повремено одсуство самокритичности.

Композиције на стихове Весне Парун уреди

За њену можда најпознатију песму „Ти која имаш руке невиније од мојих“ Звонко Шпишић је написао музику за Загреб фест 1964. а отпевала је Ана Штефок. Ликови њених дечијих књига нашли су се у мјузиклу „Мачак Џингискан и Мики Траси“ за који је музику написао Ладислав Тулач а режирала Звједана Ладика 1979. На стихове Весне Парун Станко Хорват написао је „Шум крила, шум воде, кантата за сопран и оркестар где је сопран певала примадона Дуња Вејзовић. Кемал Монтено и Дин певали су песму „Залеђена чесма“ за коју је, на стихове Весне Парун, музику и аранжман написао Стипица Калођера.

Награде уреди

  • За збирку „Песме“(1948) добила је награду Матице хрватске.[3]
  • За збирку „Црна маслина“ добила је награду града Загреба.[3]
  • 1959. добила је годишњу награду „Владимир Назор“.
  • За дечји роман у стиху „Мачак Џингис-кан и Мики Траси“ додељена јој је награда „Григор Витез“.[3]
  • У Паризу је 1970. добила награду за поезију.[3]
  • 1972. добија „Змајеву награду“ Матице српске у Новом Саду.[3]
  • 1982. добија награду „Владимир Назор“ за животно дело.
  • 2003. за збирку сонета „Сузе путују“ добила је награду „Тин Ујевић“.
  • Септембра 2010. добила је Европску књижевну награду, коју додељује Књижевна општина Вршац.

Наслеђе уреди

У београдској општини Сурчин још 2011. године је одређено да једна од планираних улица добије назив Весна Парун. Улица још није формирана.

Библиографија уреди

Објављено је преко 70 књига поезије и прозе и четири драме. Штампала је и велики број књига за децу. Песме су јој превођене на многе стране језике. 1932. Објављује прву песму „Прамаљеће“ у листу „Анђео Чувар“. Од 1945. објављује песме по часописима и листовима. Дела су јој преведена на више језика. Преводила је Хајнеа, Гетеа, Рилкеа.

Поезија уреди

  • „Зоре и вихори“, 1947.
  • „Пјесме“, 1948.
  • „Црна маслина“, 1955.
  • "Видрама вјерна", 1957.
  • "Ропство", 1957.
  • „Пусти да отпочинем“, 1958.
  • "Ти и никад", 1959.
  • "Кораљ враћен мору", 1959.
  • "Коњаник", 1961.
  • "Јао јутро", 1963.
  • "Била сам дјечак", 1963.
  • "Вјетар Тракије", 1964.
  • "Пјесме", 1964.
  • "Гонг", 1966.
  • "Отворена врата", 1968.
  • „Уклети дажд“, 1969.
  • "Трагом Магде Исанос", 1971.
  • "Сто сонета", 1972.
  • "И пролазим животом", 1972.
  • "Стид ме је умријети", 1974.
  • "Оловни голуб", 1975.
  • „Апокалиптичке басне“, 1976.
  • "Љубав бијела кост", 1978.
  • "Читач снова", 1978.
  • "Изабране пјесме", 1979.
  • "Мапа Магдица", 1979.
  • "Шум крила, шум воде", 1981.
  • "Салто мортале", 1981.
  • "Изабрана дјела", 1982.
  • "Град на Дурмитору", 1988.
  • "Касфалпирова земља", 1989.
  • "Индиго град", 1990.
  • „Сонетни вијенци“, 1991.
  • "Троножац који хода", 1993.
  • "Зачарана чаробница", 1993.
  • "Избор из дјела", 1995.
  • "Птица времена", 1996.
  • "Смијех од смрти јачи", 1997.
  • "Пелин басне", 1998.
  • "Спужвица и спужва", 1999.
  • "Политичко Валентиново", 2000.
  • "Гријех смрти",2000.

Проза уреди

  • „Под мушким кишобраном“, 1987.
  • „Крв свједока“, 1988.
  • "Хрватска краљица", 1999
  • „Ноћ за пакост- мој живот у 40 врећа“, 2001.

Дечја поезија уреди

  • „Патка Златка“, 1957.
  • "Туга и радост шуме", 1958.
  • "Зец мудријан", 1958.
  • "Корњачин оклоп", 1958.
  • „Мачак Џингис-кан и Мики Траси“, 1968.
  • "Мачак на мјесецу", 1969.
  • "Мики Траси и бака Пим Бако", 1968.
  • "Мики славни капетан", 1970.
  • "Карневал у Кукљици", 1974.
  • "Познанство с данима малог Максима", 1974.
  • "Игре пред олују", 1979.
  • "Дванаест сликовница о псима", 1983.
  • "Хоћу љутић, нећу мак", 1983.
  • "Рода у школи", 1988.
  • "Покрај Купе кад се врапци скупе", 1989.
  • "Мој пријатељ шишмиш", 1990.
  • "Успаванка за пољубац", 1995.
  • "Кроз прозорчић зиме", 1995.
  • "Пчела, дуга и млин", 1997.
  • "Три морске пустоловке", 2000.
  • „Морска кочијица“, 2001.

Драмска дела уреди

  • „Марија и морнар“
  • "Апсирт"
  • "Магарећи оток, олити хомо хомини асинус"
  • „Школа за скитнице“

Референце уреди

  1. ^ а б в „Весна Парун”. poezijasustine.rs. Приступљено 16. 1. 2023. 
  2. ^ „Весна Парун: Мајка, жена, љубавница, кухарица и слушкиња”. Моје вријеме. Приступљено 16. 2. 2017. 
  3. ^ а б в г д „Biografija Vesne Parun”. poezijanoci.com. Приступљено 16. 1. 2023. 

Литература уреди

  • „Изабране песме“ избор и предговор, Иван В. Лалић, Српска књижевна задруга, 1979. Београд
  • „Апокалиптичке басне“ 1976.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Весна_Парун&oldid=27343510”