Владимир Мијановић
Владимир Мијановић (Моско код Требиња, 15. август 1946 — Београд, 6. мај 2021), познат и као Влада „Револуција“, био је српски борац за људска права и вођа студентских протеста 1968. године у Југославији.
Владимир Мијановић | |
|---|---|
.jpg) Владимир Мијановић на протесту 2014. године | |
| Датум рођења | 15. август 1946. |
| Место рођења | Моско, Требиње, ФНР Југославија |
| Датум смрти | 6. мај 2021. (74 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Универзитет | Универзитет у Београду |
| Деловање | Студентске демонстрације 1968. године, активизам |
Биографија уреди
Владимир Мијановић рођен је 1946. године у Требињу. На Филозофском факултету Универзитета у Београду студирао је социологију. Током студија учествовао је у протестима против рата у Вијетнаму 1966. године у Београду.[1]
Као председник ФОСС (Факултетског одбора Савеза студената), постао је један од вођа студентских протеста 1968. године, посебно због својих изузетних организационих способности.[2] Он је 3. јуна 1968. године повео из Студентског града протестну поворку студената који су заузели зграду Ректората, основали „Црвени универзитет Карл Маркс“ и прогласили штрајк до испуњења захтева.[3]
Због учешћа у протестима, избачен је с факултета, проглашен за дисидента и рушитеља уставног поретка, и ухапшен у јулу 1970. године. Оптужен је за организовање штрајка глађу студената Филозофског факултета у знак солидарности с рударима у Какњу, штампање сатиричног листа Фронтистерион, ангажовање око одбране листова који су у то време трпели репресије (Студент, Сусрет, Видици) и организовања протеста против рата у Камбоџи.[4][5][3][6] Његово хапшење и осуда на 20 месеци затвора (касније преиначена у 12 месеци) изазвали су двонедељни студентски штрајк у знак протеста, и реакције страних интелектуалаца, укључујући Ноама Чомског, који је Мијановића описао као „наду и савест југословенске револуције“.[7]
Био је један од оснивача дисидентског Слободног универзитета 1976. године, чији је оснивачки скуп одржан у његовом стану. У то време, то је била једина дисидентска организација у Југославији.[3] Због тога је 1984. године, с групом од још пет интелектуалаца, који су постали познати као београдска шесторка, ухапшен и оптужен за „контрареволуционарну делатност“, мада су оптужбе касније одбачене.[8][9][10] Процес против београдске шесторке изазвао је подједнако снажну реакцију у свету, укључујући петицију 130 истакнутих личности са Запада која је поводом процеса упућена Председништву СФРЈ.[11] Као политички неподобна личност, Мијановић је системски онемогућаван да се запосли, a ускраћиване су му и све врсте грађанских слобода, укључујући одузимање пасоша.[4] Када је 1976. године на залагање Зорана Радмиловића добио посао статисте у серији „Више од игре“, у монтажи су сви кадрови у којима се појавио избачени.[12]
Мијановић је 1986. године отишао је у САД, где је живео са супругом и двоје деце, и издржавао се радећи разне занатске послове, а једно време је био и такси возач.[1] Мада није имао потребна документа и папире за стални и трајни боравак у САД, и тамо је учествовао у протестима разних левичарских покрета, укључујући анти-ратне покрете и покрете за укидање смртне казне.[1]
По повратку у Србију 2006. године[13] живео је скромно и ван очију јавности, али је активно учествовао у протестима и маршевима у одбрану људских права, укључујући протесте против насилних деложација и извршитеља, еколошке протесте против сече дрвећа, против мини хидро-електрана и против генетски модификованих организама; био је активан и у пружању помоћи блискоисточним и афричким избеглицама.[14][3] Био је аутор и творац више стотина транспарената који су ношени на многобројним протестима, постављани на барикадама на Косову и Метохији, а били су чак и тема пригодне изложбе у Француској.[15][14]
Од 1966. године па до краја живота, Владимир Мијановић се, у складу са својим властитим индивидуалним и моралним начелима практично и несебично ангажовао против тираније поретка на страни људских права, људског достојанства и људске слободе,[16] а својим искреним уверењима и примером био је неуморни учитељ новим генерацијама активиста.[14]
Референце уреди
- ^ а б в „Преминуо Владимир Мијановић, познатији као Влада Револуција”. Nova.rs. 6. 5. 2021. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „Слободни универзитет основан у стану Владе Револуције”. Нова. 6. 5. 2021. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ а б в г „Поводом смрти мог пријатеља Владимира Мијановића”. Нови магазин. 11. 5. 2021. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ а б „Слободарење и робијање”. Репбулика. 2002. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „Влада Револуција”. Небојша Вукановић. 21. 5. 2017. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „Владимир Мијановић, познатији као Влада Револуција, вођа студентских протеста 1968. године у Београду преминуо је данас у 76. години”. Ekspres.net. 6. 5. 2021. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „The Conscience of Yugoslavia”. The New York Review. 7. 1. 1971. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „Дисиденти - поводом 25 година од хапшења и суђења генерацији слободоумних”. Таблоид. 2009. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „Introduction to Nikolic” (PDF). New Left Review. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „AROUND THE WORLD ; Yugoslavia Accuses 6 Of Antistate Activities”. The New York Times. 7. 8. 1984. Приступљено 14. 8. 2021.
- ^ „Варничење титоизма због Владе Револуције”. Политика. 14. 5. 2021. Приступљено 15. 08. 2021.
- ^ „Шта је нама шездесет осма?”. Balkanrock. 29. 8. 2018. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „Вођа демонстрација ’68. поново у Београду”. Mondo. 30. 5. 2006. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ а б в „Преминуо Владимир Мијановић, познатији као Влада Револуција”. Борба за истину. 8. 5. 2021. Приступљено 14. 08. 2021.
- ^ „Умро је Влада Мијановић, револуција наставља да живи”. Espreso.co.rs. 7. 5. 2021. Приступљено 15. 08. 2021.
- ^ „Револуција и контрареволуција: Животни путеви и раскршћа генерације 1968.”. Новости. 19. 12. 2020. Приступљено 14. 08. 2021.
