Георг Бохман
Георг Бохман (нем. Georg Bochmann; Албернау, 18. септембар 1913 — Офенбах на Мајни, 8. јун 1973) је био SS-Oberführer (еквивалент бригадни генерал) и командант 18. СС добровољачке оклопногренадирске дивизије „Хорст Весел“ и 17. СС оклопногренадирске дивизије „Гоц фон Берлишинген“. Бохман је био брат Хуга Краса.
| Георг Бохман | |
|---|---|
 Георг Бохман | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. септембар 1913. |
| Место рођења | Албернау, Немачко царство |
| Датум смрти | 8. јун 1973. (59 год.) |
| Место смрти | Офенбах на Мајни, Западна Немачка |
Рани период уреди
Георг Бохман је рођен 18. септембра 1913. године у Албернау, Саксонија, у породици текстилног радника. Завршава универзитет у Лајпцигу. Након приступања „Хитлерјугенду“, Бохман се марта 1933. године прикључује наци партији НСДАП а уједно и СС-у. Од 1936. године служи у СС јуришној групи „Горња Баварска“. Након добијања чина SS-Untersturmführer-а (еквивалент потпоручник) одлази заједно са својом јуришном групом на службу као чувар у конц-логору „Дахау“.
Други светски рат уреди
Новембра 1939. године (у међувремену унапређен је у SS-Obersturmführer-a), преузима команду над 14. против оклопном четом у новоформираној СС дивизији „Мртвачка глава“. У време Француске кампање дивизија се борила код Камбреа, Араса, Денкерка, и залази дубоко у територију југозападне Француске. За своје успехе Бохман добија Гвоздени крст II степена, а мало касније је унапређен у SS-Hauptsturmführer-a (еквивалент капетан). До априла 1941. године 3. СС дивизија „Мртвачка глава“ остаје у Француској а онда креће са пребацивањем на исток како би се спремила за операцију Барбароса - напад на Совјетски Савез. На Источном фронту дивизија се борила у саставу групе армија Север чији је командант био каснији фелдмаршал Вилхелм фон Леб, и наступала кроз Балтик ка Лењинграду (данас Санкт Петербург). Бохман се исказао са својом четом у борбама код Каунаса и Двинска (сада Даугавпилс). Већ у јулу 1941. године он добија Гвоздени крст I степана. Током августа 1941. године дивизија је достигла Илменско језеро, а касније води жестоке борбе код Лушноа.
Јануара 1942. године дивизија дејствује у саставу 2. армијског корпуса (његов командант је будући носилац Храстовог лишћа, генерал пешадије гроф Валтер фон Брокдорф - Алефелдт), који се у време совјетске зимске офанзиве нашао у окружењу код Демјанска. Близу 100.000 немачких војника нашло се окружено и тек након три месеца, Немци су успели да се пробију до својих опкољених војника, који су захваљујући Луфтвафином упорном подршком и снабдевањем из ваздуха успели да се одрже у окружењу све то време. За време борби у окружењу, посебно се истицала 3. СС дивизија „Мртвачка глава“, а из њених редова командант борбене групе Георг Бохман. Његова борбена група је била та која је 28. априла 1942. године, извршивши пробој код Ловата успоставила контакт са јединицама које су нападале изван окружења и осигурала пут за извлачење остале опкољене војске. За изузетне заслуге Бохман, који је два пута рањаван у окружењу, је 3. маја 1942. године одликован Витешким крстом. Мало након тога добија и значку „Дамјанск“, Сребрни знак за рањавање и писмо захвалности команданта 16. армије, генерал-пуковника (касније фелдмаршал) Ернста Буша. Бохман је још 2. априла 1942. године унапређен у SS-Sturmbannführer-a (еквивалент мајор).
Дана, 21. октобра 1942. године постаје командир 2. батаљона мотоциклистичког СС пука „Туле“ у саставу 3. СС моторизоване дивизије „Мртвачка глава“. Током октобра, дивизија је повучена са источног фронта и послата у Француску где је попуњена и пренаоружана. По повратку на источни фронт, Бохман преузима команду над 3. мотоциклистичким батаљоном и са њиме учествује у борби код Харкова, Сороковка и Тетлега. За постигнуте успехе у тим борбама, 17. маја 1943. године додељено му је Храстово лишће за Витешки крст.
Нешто касније Бохман добија команду над тенковским пуком у дивизији. Уследиле су борбе код Миуса, Доњеца, Сталиноа, Полтаве и Нарева. Бохман је 9. новембра 1943. године унапређен у SS-Obersturmbannführer-a (еквивалент потпуковник) и након новог рањавања повучен је са фронта и послат у домовину. У Немачкој је постављен за начелника СС школе у Аролсену да би 1. новембра 1944. године био унапређен у SS-Oberführer-a (еквивалент бригадни генерал) и укључен у састав 2. СС оклопне дивизије „Рајх“. Међутим већ 20. новембра 1944. године постаје командант 9. СС оклопног пука у 9. СС оклопној дивизији „Хоенштауфен“.
На фронт се Бохман вратио тек 2. јануара 1945. године када је постављен за команданта 18. СС добровољачке оклопногренадирске дивизије „Хорст Весел“. Након дејства на западу, дивизија је пребачена на источни фронт где води тешке одбрамбене борбе у Шлесији. У рејону Оберлогава дивизија је опкољена. И поред тога што је рањен, Бохман предводи напад за пробој из обруча, што му и успева. За успешно изведен пробој, по препоруци фелдмаршала Фердинанда Шернера и генерала тенковских јединица Валтера Неринга, 26. марта 1945. године Бохман је одликован мачевима за храстово лишће Витешког крста, Такође добија и златни знак за рањавање.
Мало касније Бохман преузима команду над 17. СС оклопногренадиском дивизијом „Гоц фон Берлихинген“. Са њом води борбе код Нирнберга и у Доњој Баварској. Након што је одбио наређење да нападне, издато од фелдмаршала Шернера, смењен је са места команданта и предвиђен за слање на војни суд. Крај рата спасио је Бохмана од такве судбине. Дана, 9. маја 1945. године он се предао америчким војницима у рејону Ротех-Егерн.
Након рата уреди
Георг Бохман умире након тешке болести 8. јуна 1973. године у 59. години живота у Офенбаху на Мајни.
