Драгољуб Аранђеловић
Драгољуб Аранђеловић (Параћин, 26. октобар 1873 — Београд, 4. мај 1950) био је српски правник, професор и политичар.
| Драгољуб Аранђеловић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 26. октобар 1873. |
| Место рођења | Параћин, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 4. мај 1950. (76 год.) |
| Место смрти | Београд, ФНРЈ |
Биографија уреди
Гимназију и Правни факултет, завршио је у Београду, а 1904. докторирао у Ростоку (Немачка). Исте године изабран је за доцента на Правном факултету у Београду, а 1906. постао је ванредни, а 1921. редовни професор на том факултету. Предавао је најпре римско право, а затим грађанско право и грађански судски поступак.
Уз науку бавио се и публицистиком и политиком. Био је народни посланик, а од јуна 1911. до јуна 1912. министар правде у Србији.
Публициста уреди
Писао је чланке, монографије, приказе и уџбенике из предмета које је предавао на универзитету, а с немачког је превео аустријски грађански законик. Неко време (1906—1910) је уређивао Архив за правне и друштвене науке.
Правник уреди
Као правник припадао је конзервативној струји, држећи се углавном аустријске правне доктрине. Заузимао се за пуну рецензију аустријског права приликом рада на изједначавању законодавска у предратној Југославији, а нарочито за време шестојануарске диктатуре. Један је од главних редактора, предратног југословенског грађанског судског поступка, ванпарничког поступка, стечајног поступка, Закона о принудном поравнању ван стечаја и судског пословника.
Био је у више наврата арбитар Југославије у међународним судовима, а нарочито у мешовитим судовима који су расправљали спорове између Југославије и Немачке, Аустрије и Мађарске, о имовинским питањима у вези с Версајским миром и другим уговорима у миру.
Политичар уреди
Као политичар припадао је Радикалној странци, а после Првог светског рата до 6. јануар 1929. приклања се Протићевом крилу Радикалне странке, залаже се за федеративно уређење Југославије и у опозицији је према владама.
После шестојануарске диктатуре 1929. године Анђелковић сарађује са режимом краља Александра, који га због тога награђује, поставивши га за сенатора.
Библиографија уреди
- Предавања из грађанског судског поступка (са Ж. Перићем), Београд 1912—1920;
- Грађанско процесно право, Београд 1932—1934;
- Општи део облигационог права, Београд 1936;
- Предавања из Римског права, Београд 1938;
- Наследно право (последње издање са М. Беговићем), Београд 1940.
Литература уреди
- Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1980. том 1. стр 212.